Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'брат'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  2. Поводом годишњице упокојења историчара професора Предрага Вукића данас, 24. јула 2020. године у манастиру Острогу служена је заупокојенa Литургијa у току које се, послије прочитаног Јеванђеља сабранима обратио протосинђел Сергије Рекић. Након Свете службе Божије, на манастирском гробљу гдје је сахрањен професор Предраг, служен је парастос којим је началствовао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије и парох цетињски, уз саслужење братије острошког манастира. Потом се бесједом обратио о. Гојко који је казао да је професор Предраг Вукић познат цијелој нашој помјесној Цркви, а преко тога и цијелој васељени. Прота је истакао да дарови и таленти које је Бог дао Пеђи, нијесу остали закопани испод земље, него их је он у складу са поуком Господњом умножио, употребио, раздијелио другима, јер је знао да то није његово, него Божије. “Постао је укућанин свих наших кућа, брат и сабрат сваког манастира, брат и сабрат наше Цетињске богословије. Професор историје са Цетиња, Предраг Вукић, како се сам представљао, био је професор многим генерацијама наших ђака, будућих свештеника”, казао је о. Гојко. Подсјетивши да је професор Пеђа рођен 1966. године, на 200. годишњицу од укидања Пећке патријаршије, што је био знак да ће му читав живот проћи у проповједању тога крста и страдања Цркве Божије, отац Гојко је нагласио да се он упокојио 2019. године, на 800. годишњицу од успостављања Српске православне цркве и на 100. годишњицу од рада и труда архијереја тзв. покрајинских цркава да се Пећка патријаршија опет обнови и да се формира, данас свима нама и у свијету позната и призната, помјесна Српска православна црква. “Само ове двије године на његовом споменику, то је већ историја. А шта да кажемо о години која је за нама? Шта је стало у ову годину од када се Пеђе упокојио? Стала је историја којој је професор Пеђа толико служио и дао јој себе. Цијела та историја којој је служио вратила се нама. Један Сабор, други Сабор, изгласавање овог антиуставног закона, прогонитељског према Цркви, и народ који се пробудио и ту историју донио на црногорске улице и пред храмове и манастире у Црној Гори”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука!
  4. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука! View full Странице
  5. Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса. Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе. Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина. Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор. Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом. Вечни ти спомен! Царство ти небеско! Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  6. Дана 16. јануара 2010. године навршило се двије године од свирепог убиства Оливера Ивановића, лидера СДП- а, који је био један од најзначајнијих српских политичара са Косова и Метохије. Убијен је 16. јануара 2018. године у 8:15 часова, пред вратима канцеларија у којима је провео скоро двије деценије политичког рада. Звучни запис емисије Из архиве нашег Радија доносимо разговор који смо 16. јануара 2019. године, поводом прве годишњице Оливеровог убиства, снимили са његовим рођеним братом судијом Мирославом Ивановићем. „Оно што мени импонује, и што на неки начин ублажава бол цијеле породице је управо чињеница што људи данас све више говоре о Оливеру. Људима се враћа сјећање на све шта је и како је Оливер за њих радио, или за неког другог а они су били свједоци и очевидци тога. Ја сам у ситуацији да, шетајући овим градом, бивам заустављан од људи који осјећају потребу да ми нешто кажу. Углавном се то своди на опис и препричавање свега онога шта им је Оливер у животу учинио, како им је помогао, како је у неким ситуацијама реаговао. Све то, у афирмативном смислу, помаже нам да мало утихне бол због Оливеровог губитка, јер и ми коначно, и онако нескромно сад схватамо да је Оливер заиста био велики човјек“- каже г. Ивановић. Он се сјећа и Оливеровог суђења и каже да у моменту када је Оливеру изречена првостепена пресуда по којој је за једну оптужницу добио девет година затвора и додаје: „Иза судског вијећа, у публици, чуо се врисак, плач, једна невјероватна драма људи које смо морали умиривати. У исто то вријеме Оливер се окреће и рукама показује, и говори ,,Смирите се, није ово ништа. Још ћемо се ми борити“. Дуго сам у судству али ја нисам имао прилике да видим толику храброст“-каже судија Мирослав Ивановић. У животу породице Ивановић и животу Оливера Ивановића спојено оно нераскидиво Косово и Метохија и Црна Гора, и косовски завјет и учење Марка Миљанова. Оливер ће живјети вјечно јер их је испунио! Извор: Радио Светигора
  7. На дан светог Јована Рилског, великог подвижника Православне Цркве, 31. августа након Свете Литургије одлсужен је четрдесетодневни помен нашем драгом брату, пријатељу и сараднику на Њиви Господњој професору историје Предрагу Вукићу. Након помена вјерном народу се обратио протојереј Предраг Шћепановић из Подгорице, дугогодишњи професоров пријатељ. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Манастир Острог
  8. Певач бендова Саундгарден и Аудиослејв изненада је преминуо 17 маја ,узрок смрти још није познат... Иначе Крис је православац ...нека га Господ усели у насеља рајска,заслужио је... Крис као кум:
  9. „Дарко је био обичан, скроман човјек, смртник који није јурио за славом и зарадом. Волио је Цркву, људе. Највише је посјећивао манастир Врањину…. и ту гдје је пустио коријене скончао је свој овоземаљски живот. Иако смо много тога прошли заједно, ипак га нијесам познавао, јер овај последњи чин, подвиг, полагање живота за ближњег свога, потискује све пролазне ствари које сам знао о њему. Овим подвигом је рекао све о себи“, овим ријечима је Веселин Вујошевић подијелио сјећање са слушаоцима Светигоре, на свог брата Дарка Вујошевића који је трагично пострадао заједно са трочланом породицом Кумбуровић на Скадарском језеру приликом повратка са Литургије из манастира Врањина. Звучни запис разговора О трагично пострадалим вјерницима говорио је и ђакон Иван Црногорчевић који се осврнуо на Дарков подвиг – покушај да спаси породицу Кумбуровић, који никога није оставио равнодушним. Подсјетио је на литургијску молитву: Сваки савршени поклон и сваки савршени дар одозго силази од Тебе Оца светлости, протумачивши да ништа на овом свијету не можемо да урадимо мимо Бога – Божијега допуштења. „Дарков гест говори колико је био у Христу и колико је волио ближњег свога“ , казао је ђакон Иван и додао да иако га није дуго знао имао је утисак да га познаје читав живот. Дарка су, по његовим ријечима, красиле многе лијепе особине: ведар дух, полетност, поштење, људскост и скромност, љубав и радост: „Овај његов гест, покушај да спасе живот једне породице није изненађујући. Од тако великог човјека се тако нешто могло очекивати.“ Ђакон је казао да је часну и поштену породицу Кумбуровић упознао управо на мјесту гдје се и догодила несрећа, у манастиру Врањина 2013. године: „Из наше перспективе, овоземаљске логике, можемо да кажемо да је несрећа. Међутим, из Божанске логике је питање да ли је несрећа јер путеви су Божији несазнајни и Његова логика је увијек надљудска, надчовјечанска. Божија логика је логика љубави и никад као православни хришћани не смијемо да заборавимо и омаловажимо ту бескрајну љубав. Све наше молитве, литургијске и остале, су упућене на то да Бог са свима управља, тако је Бог на неки начин и ово уредио да то буде на спасење њихових душа.“ Присјетио се да је Ратка Кумбуровића последњи пут видио прије два – три мјесеца, када је био у неком проблему и Ратко се одмах понудио да помогне: „Изложио сам му проблем, без намјере да тражим помоћ. Међутим, он се моментално понудио да ми помогне и послије се око тога заузео више него што би најрођенији. Дуго ми је тај гест био на памети. Размишљао сам о том човјеку који не живи лагодним земаљским животом, али Бог му је дао ту бескрајну љубав коју ми је показао.“ Веселин Вујошевић се захвалио свима који саучествују у болу за пострадалима, за његовим братом, који су препознали Даркову жртву – подвиг, навијачима Будућности…, а посебну захвалност упутио је Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију. Ђакон Иван Црногорчевић је казао да треба да се сјетимо и оца Неофита, којег је сам Бог спасио јер није знао да плива, а који сад носи свој крст: „Битно је да се молимо да му Бог да снаге да издржи и да изнесе тај крст. Морамо да имамо вјеру у Бога и да не доведемо у питање Његову љубав.“ У трагедији на Скадарском језеру у недјељу, 3. фебруара, четири вјерника је изгубило живот: трочлана породица Кумбуровић из Зете, супружници Јана и Ратко и њихова дванаестогодишња кћерка Нина, и Подгоричанин Дарко Вујошевић. До несреће је дошло када се манастирски бродић, који је послије Литургије у манастиру Врањина превозио осам вјерника, преврнуо пред налетом олујног вјетра. Супружници Кумбуровићи су се утопили у покушају да спасу своју кћерку, а брат Дарко, који се домогао обале и вратио да им помогне, у покушају да њих спаси. Монаху манастира Врањина оцу Неофиту (Кимпанов), који је чамцем превозио госте своје именданске славе, одређен је притвор док се не саслушају сви свједоци овог трагичног догађаја. Тијела Јане и Нине Кумбуровић су пронађена, док се потрага за оцем дјевојчице Ратком и њиховим пријатељем Дарком Вујошевићем наставља. Помолимо се за покој душе упокојених слугу Божијих и помолимо се за нашега брата Неофита да му Господ да снаге. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! — пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу — о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Светом Сави: „Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“ 1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас сâмих. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светοг Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа: „И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“. Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети — до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитељем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао: „Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог: / цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече“. Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу грехâ, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића: „… На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке, ал’ не стигосмо куд смо наумили!“ 2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу — другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од ỹза богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења. 3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића: „Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“. Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела — ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности — а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава: „Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ […] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то […] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем…“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“. Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако… Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву: „… резаће свети оци моје власи; / и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“. Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан „гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“. 4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свештене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава: идентитет и пажњу — од Христа светост и брижност — од Христа утемељење и верност — од Христа: дао нам је очишћење, просветљење, обожење одговорност и одговор — од Христа завет и обећање — од Христа: дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље наду и будућност — од Оца кроз Христа Духом Светим дао нам је себе а ми смо себи додали себе и своје без Христа неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа – како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови. Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, неседећи макар у овом часу пред Тобом: „… а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“. Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин! Светосавска беседа на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 27. јануар 2012, објављена у: Богословље 1 (2012), 34–40. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...