Претражи Живе Речи Утехе

Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Од ИН4С - 29/07/2021 Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика. Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска. Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан. Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине. Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши: „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“ Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља; „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ! Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“ (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html) Опет, дакле, некакав „неспоразум“. Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи. Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“. Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем? У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)? Ствар је, ипак, објашљивија. Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом. Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом. У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь). Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио. Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“. Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј. Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“. Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је. Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини. Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“ То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу. Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског: „Наше Право, нам решать. Наше Право, что сказать. Да, я помню на каком языке, Мне бабушка в детстве читала сказки…“ Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“: „Хоч би як це було непросто, Але ми із тобою живем у одному просторі. І висячи над прірвою на різних сторонах терезів, Ми тут із вами однаково рівні усі““ „и ма како то било тешко Ти и ја живимо на истом простору И висећи на кантару изнад понора на различитим странама Ми и ви смо ипак исти сви.“ Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу. View full Странице

Данас више нема музичких хероја. Постоје само музичке звезде, створене с унапред предвиђеним роком трајања, које потом смењују нове, налик на телефоне који треба да се покваре након одређеног времена да бисмо набавили нове, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ професор Зоран Пауновић. „Доба хероја“ наслов је нове књиге есеја Зорана Пауновића (у издању „Геопоетике“), посвећене последњем добу невиности, у којем су песници и пророци попут Боба Дилана, Леонарда Коена, „Битлса“, „Ролингстонса“, Луа Рида, Џимија Хендрикса и многих других славили живот и слободу, пре свега — слободу духа. Данас у првим деценијама 20. и 21. века, када се осврнемо на златно време рокенрола, на трагање за новим уметничким формама и изразима, увиђамо колико нам је мало од те слободе остало. „Хероји о којима пишем били су плод друштва и времена у којем су стасали, али су, истовремено, стварали неко време које ће доћи после њих. Један од њих, Вилијем Блејк, био је по много чему родоначелник многих супкултурних идеја друге половине 20. века. То је песник који у своје време не да није био схваћен него није био ни читан, сматрали су га занимљивом, али поремећеном особом. Тек у другој половини 20. века постало је јасно колико је његова поетска мисао далекосежна и колико су његове идеје плодне, нарочито у Америци, пре свега међу песницима бит културе, а потом и у популарној музици преко Џима Морисона и других његових следбеника“, прича наш саговорник. Већ у првом есеју, под називом „Вилијам Блејк — дух који хода“, говорите о његовим „вратима перцепције“, која се, потом, попут лајтмотива провлаче кроз готово све есеје. Сви рок ствараоци су на неки начин били заинтригирани тим „вратима перцепције“. Због чега? — „Врата перцепције“ су, заправо, врата субјективне спознаје, оно место на којем човек почиње да упознаје самог себе и да проналази разлоге за побуну и путеве успешног остваривања те побуне. Блејкова идеја о „вратима перцепције“ значи пре свега то да су велике истине за којима трагамо скривене у нама самима, а не у свету око нас. Ствараоци о којима пишем овде, музичари и многи други, управо су се бавили откључавањем, а нажалост, и проваљивањем тих врата перцепције, понекад крајње буквално, средствима која су њима самима највише шкодила. Једна од кључних тема у овој књизи јесте слобода. Када се есеји читају као збирка, долазимо до тога да је идеја свих ових песника, рок стваралаца, све време била достизање слободе. — Да, поред синтагме „врата перцепције“, ту је и синтагма „фантом слободе“. То је идеја о томе да слобода може постојати само као стање свести, да слобода није никакво питање окружења, услова у којима живимо, ограничења која нам намеће средина, већ да је слобода нешто што носимо у себи. О слободи говорите и пишући о легендарном фестивалу Вудсток, односно о томе како су „деца цвећа“ добила толико прижељкивану слободу, али под условом да је „конзумирају“ тамо и тада, а да се онда смире. — То је тренутак у којем је култура, као нешто што је по својој природи субверзивно, нешто што угрожава систем, постала део система, постала мејнстрим. Оног тренутка када сте комерцијализовали културу ви сте јој уништили душу. Тог тренутка појављује се мноштво барјактара супкултуре који су спремни да за одређену цену продају све своје идеале. Тако од нечег што је револуционарно супкултура постаје, ако не контрареволуционарно, онда макар пацификовано. Деловало је у том тренутку да је више него икада раније могуће остварити један велики сан. Ипак, управо начин на који се све на Вудстоку одиграло, начин на који су људи прво приграбили своју слободу и потом је тако брзо потрошили, заситили се њоме и ускочили у одела с краватама, означио је потпуно несвесно одрицање те генерације од сопствених идеала. Како је, заправо, дошло до тога, до тог великог покрета који се тако брзо угасио и изродио све ово што имамо данас? — Шездесете године биле су можда и најбоље године у историји цивилизације. Након Другог светског рата једно време су владали песимизам и страх. Педесетих година то је било веома изражено, а онда је одједном, шездесетих, постало очигледно да је могуће приграбити много више слободе, да је свет отворен и да нуди обиље могућности, да нови уметнички израз представљен у рокенролу отвара неслућено стваралачко поље. Све је то допринело стварању идеје коју Морисон изражава у свом чувеном стиху „Ми желимо свет и желимо га сада“. Свест о могућности да је све доступно била је покретачка снага те генерације и огромне креативности унутар рокенрола, у то време још младе уметности чије изражајне могућности нису биле ни изблиза потрошене. Најкреативнија епоха рокенрола била је између 1965. и 1975. године. Тада су се појавиле неке од кључних плоча, не само у историји рокенрола него и у историји музике. Након тога наступило је време исцрпљености, музика више није могла да буде креативна и нова, почела је постепено да се претвара у нешто што је тек декор. Једна од кључних фигура о којима пишете је Боб Дилан, музичар који је од фолк певача из Минесоте прешао пут до једног од највећих и најутицајнијих рокенрол стваралаца. У два од три есеја о њему говорите као о потенцијалном добитнику Нобелове награде за књижевност. Ти есеји писани су годинама пре него што му је додељено ово признање, а Ви напомињете да га оно неће учинити ни мањим ни већим човеком него што јесте. Дакле, нобеловац Дилан Вас није изненадио? — Нисам имао дојаву из Нобеловог комитета да ће Дилан добити награду, али некако ми се чинило да је он уметник, који не само својом музиком него и ставом, начином мишљења, јесте дух једног времена. Чинило ми се да има и логике и правде у томе да неко такав добије Нобелову награду. Дилан, међутим, није неко коме можете једном наградом уништити индивидуалност и натерати га да пристане на конвенције. Његова реакција на Нобелову награду и све оно што је пратило њену доделу сведоче о томе да су му многе друге ствари биле важније. Имао је, забога, заказан концерт у Паризу, па није могао да дође на доделу. Сместио је, заправо, Нобелову награду тамо где јој је место и није дозволио да она обележи читав његов живот. Један од есеја посвећен је „Битлсима“ и њиховом чувеном албуму „Наредник Пепер“, који је прошле године обележио 50 година од објављивања. Ви га оцењујете као истински сублимат духа и енергије читаве супкултуре шездесетих, и то с обе стране Атлантика. У ком смислу? — То није био први арт-албум „Битлса“, али је он више него било које дело те врсте показао креативне могућности рокенрола, показао да поље тог стварања није сведено на три акорда или на тематику љубавне природе, већ да рокенрол може да говори о свему ономе о чему говори и свака друга уметност. Ту престаје, када је реч о рокенролу, подела на високу и популарну уметност. „Наредник Пепер“, као један велики концепт, почев од омота, преко промене идентитета четворице чланова „Битлса“, до обиља литерарних и других алузија, представља богатство рок културе сублимирано у једном једином албуму. Књига се завршава кратким есејом „The Name is Broz. Josip Broz“. На први поглед прича о „див-јунаку из народне бајке“ и „парадигми стрип јунака“ нема много везе с рокенролом, али она се, заправо, није случајно нашла у овој збирци? — Када сам склапао књигу, учинило ми се да би као нека врста постскриптума овај есеј могао да је затвори. Главни јунак мог кратког, завршног есеја јесте, поред осталог, херој популарне културе. Ја пишем о једном херојском времену које више не постоји, о једном добу у којем смо измишљали своје хероје, придавали им значај који можда нису имали, а притом се нисмо осећали као да смо жртве заблуда, већ смо осећали да нам је свет због тога богатији. Нико од њих, од Џимија Хендрикса, до Јосипа Броза, није био натчовек, али смо волели да на такав начин размишљамо о њима, јер је свет лепши када имате идеале у које верујете. И иронија и носталгија чине мој став о том времену и о човеку који је био његово најзначајније отеловљење. Свестан сам колико је тада било свесно негованих заблуда. Ако се осврнемо на оцену Небојше Грујичића из поговора ове књиге, да је рокенрол настао у хладноратовско време и да је нестао заједно с Берлинским зидом, и ако направимо паралелу са данашњим временом неког новог Хладног рата, питам Вас, имамо ли ми данас рокенрол и неке нове хероје, а ако их има, умемо ли уопште да их препознамо? — Немамо. Имамо звезде музичке културе које су створене са тачно унапред предвиђеним роком трајања, да би их потом смениле нове, као што имамо телефоне који треба да се покваре након одређеног времена, да бисмо набавили нове. Музика је сведена на пратећи садржај нашег живота. Савремени човек нема времена које би посветио музици, не више од она три-четири минута колико траје клип. Раније добијете нови албум некога од ових уметника о којима смо говорили, и то је празник! Ритуално га преслушавате неколико пута и ништа не може да вас поремети. Сада, док слушате само једну песму, стићи ће вам неколико порука, одговараћете, комуницираћете и песма ће, истовремено, и бити ту и неће бити. Музика више не може да говори на онај начин на који је говорила. Мене то забрињава. Питање је како ће се ово време сликати кроз музику и шта ће бити музика овог времена. Не знам да ли би уопште било могуће направити такву једну музичку слику времена. Валентина БУЛАТОВИЋ