JESSY

Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете. „Мама, боли ме стомак…“ „Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“ Дечак се окренуо, узео своје ствари и полако кренуо до вагона. Све у мени се стегло. Из два разлога. Прво, са мном су разговарали на исти начин у детињству. Друго, кад сам јако уморна или депресивна, на тај начин се односим према свом сину. Имала сам жељу да седнем поред тог детета, да га помазим по стомаку, стиснем га уз себе и кажем му нешто попут: „Не слушај је, добро си, само си дете. Нормално је да не знаш колико хране је много, твој мозак није зрео за такву контролу, то би требало да уради твоја мајка. Нормално је испрљати одећу. Па ти си дете…“ Али сместила сам се на другу страну вагона, затворила очи и осетила да ћу заплакати. У мојој глави је мамин глас одзвањао као да га сада чујем. До бола познате фразе: „са те две леве руке …“, „на кога ли си да ми је знати“, „Боже, шта ће од тебе испасти“… Одрасла сам и научила да се браним. Више не допуштам ником да тако прича са мном. Требале су ми године психотерапије да се навикнем. Да вратим границе које су у потпуности уништене. Да обновим своје самопоштовање из рушевина. Да будем таква каква јесам. Али гласови у мојој глави су још увек ту. И сама сам већ мајка која живи на другом крају света, скоро осам хиљада километара удаљеном од моје мајке. Не виђамо се често и ретко разговарамо телефоном. Када разговара са мном, научила је да задржава за себе своје мишљење о мојим женским, људским и професионалним квалитетама. Јер, кад је моја мајка била дете, према њој су се понашали много горе. Дала ми је само два посто онога што је њој дала мајка, моја безобзирна бака. Кроз детињство, стално сам понављала себи „Никад нећу разговарати са својом децом на тај начин“, али кад сам љута, исцрпљена и са слабом контролом, чујем себе како изговарам врло сличне фразе свом детету, чак и истим тоном! Не кривим своју мајку за оно што ми је говорила пре тридесет година и за то што ми никада није рекла – „драго моје дете“, „мила моја девојчица“, „моја лепотица“. Знам да јој није било лако променити оне обрасце понашања којима је деценијама била изложена. А такође и њена мајка, којој је то у детињству сигурно било још теже. А ако погледамо даље у породичну историју, хаос је све већи. Болести, глад, рат, било је битно само преживети. Не преостаје ми ништа друго него да волим свог сина свим срцем и да покушам да прекинем тај низ. Покажем му своју безусловну љубав 10 пута дневно. Загрлим га 50 пута дневно. Шаљем му позитивне поруке. Чиним све како би он чуо унутрашње гласове како му говоре да има право на свој живот. Има право на љубав, само зато што је рођен. Да је згодан, паметан и талентован по рођењу (све је то тачно), да има велико срце и постаће прави мушкарац. Чак се и сада понаша као прави мушкарац: увек ми отвара врата, узима моје тешке торбе – а нисам то од њега тражила. И што се више трудим да радим ове ствари, слабији су гласови у мојој глави. Да, они су још увек ту и можда ће их увек бити. Али више их не чујем све време, као што не чујем буку аутомобила који пролазе. На све се навикне. Све мање покушавам да заслужим љубав и своје право на постојање, а све више се навикавам да будем само ја, довољно добра таква каква јесам. У мом координатном систему, свако почиње од себе. Покушава да воли своју децу и родитеље онакве какви јесу – нису идеални, то је јасно. Кад научимо да безусловно волимо своје ближње, почињемо да прихватамо и друге људе – комшије, колеге, пролазнике. Када водимо рачуна о себи, кад прихватамо себе, жеља за мењањем других опада. И ту је кључ среће и задовољства. Аутор: Олга Карчевска https://zelenaucionica.com/jer-kad-je-moja-majka-bila-dete-prema-njoj-su-se-ponasali-mnogo-gore-dala-mi-je-samo-dva-posto-onoga-sto-je-njoj-dala-majka-moja-bezobzirna-baka/

Ово је, сигурно, најчешће питање које људи у Цркви постављају. Вјерници имају жељу да своје ближње, на неки начин, подстакну да и они постану активни учесници. Та жеља је за сваку похвалу али начин на који се то ради је у 99% случајева погрешан. Постоји она изрека: „Ако је јадан у кући побожан, остали су мученици.” Овдје се алудира на то да остали чланови страдају управо од тог побожног. Нажалост, ово је врло честа појава. Човјек вјерник склон је да критикује своје ближње који нису вјерници па чак и да их осуђује. Затим, кад им проповједа вјеру, обично почиње од најтежих и најкомпликиванијих ствари. Овај старац рекао ово, онај оно, онај учинио то чудо... Све је то тврд залогај за почетника. Онда наводи нека правила која ни сам не испуњава. Пости строго, читај молитве сатима... Умјесто да Бога представи као Оца који нас чека раширених руку, углавном Га представља као некога до кога се долази испуњавњем некаквих строгих правила. Чести су случајеви да се скупе ти побожни људи и онда поведу своје приче. Који владика како служи, који поп не ваља, који монах је какав, шта се ради у којем манастиру, ово ваља, ово не ваља... Кад све то слуша човјек који понекад и пожели да буде вјерник вјероватно пожели да више никада не пожели. Нажалост, побожни људи имају потребу да се издвајају од других људи. Да ли облачењем, понашањем, причом, наглашавањем својих подвига... све то другим људима изгледа чудно и они мисле ако уђу у вјеру да морају постати такви. Но, оно што је најгоре јесте то што су побожни људи углавном смркнити, натмурени, забринути, увијек у неким тешким темама, вазда се они боре против зла... без икакве радости. Безбројни су прмјери како људи вјерници својим понашањем доприносе да њихови ближњи не постану вјерници. Господ је то строго осудио када је рекао да ће тешко бити онима који стоје на вратима, сами не улазе а ни друге не пуштају. НО, ШТА ЈЕ РЈЕШЕЊЕ!? Господ нас позива да се свјетли свјетлост наша пред људим и да људи видећи наша добра дјела прославе Оца који је на небесима. У томе је сва суштина. Хришћанин мора да свјетли свијету. Не својим причама, правилима и слично. Својим дјелим да свјетли. Да, кад га људи виде, пожеле да и они буду такви. Да виде на њему плодове вјере: радост, наду, љубав. Да га виде како ужива у посту а не како намеће правила поста и прича како је то тешко. Да га виде како се из храма враћа радостан и срећан а не горд или огорчен. Да га виде како својим поступцима свједочи да он заиста живи молитвом и вјером. Да чини само добра дјела. Сад смо, у недељу, читали Јеванђеље на Литургији када Господ каже апостолима да иду за њим и Он ће их начинити ловцима људи. То је то! Није им рекао да иду међу људе и да их гњаве него да иду за Њим. Е, кад су апостоли кренули за Христом онда су добили дар да привуку и друге. Тако и ми данас. Да идемо за Господом, да идемо свим срцем. Кад тако поступимо онда ће Бог наћи начина на наше ближње кроз нас призове себи. И да, не заборавите да нам отац Јустин говори да се човјеку приступа на голубијим ногама, тако њежно и тако опрезно. Кратко и јасно: Немој да будеш чудак који вјеру представља као неко страшило. Ти иди свим срцем за Христом, иди и тако се владај, тако живи... у сваком тренутку да будеш неко ко својим дјелима свједочи вјеру са радошћу. Када те људи виде да једноставно пожеле да пију воду са Извора са којег и ти пијеш и да у томе нађу радост и утјеху за све. о.Бојан Крстановић https://www.facebook.com/bojan.krstanovic.2025

Недеља прва по Педесетници- свих Светих НА ВЕЛИКОМ ВЕЧЕРЊУ [Певамо: Блажен је човек... 1. антифон.] На Господе, завапих... стихире, глас 6. Братија хиландарска и лазаричка* торжествено ликују,* јер као духовно пролеће у Цркви засија* празник Владичице наше Богородице,* Чија икона „Стена необорива“* као незалазно сунце милости Њене* лепотом небеских дарова* сву васељену просветљује.* Због ње је град Крушевац* опет царствено светао и славан.* [Двапут.] Косовски јунаци некад* на кнежевој вечери* пред косовску битку* Тебе, Дјево, пред ликом Твојим* у помоћ призиваху* као неразрушиву Стену спасења свога,* а Ти данас иконом Својом* све земаљске народе* на Евхаристијску Тајну Вечеру призиваш* као на победничко славље Цара Христа,* да се у Њој Хлебом небеским причесте.* [Двапут.] Кнез Лазар са војском својом* икону Твоју у бој носаше* за Крст часни и слободу златну.* За Тобом као за изабраном Војвоткињом идући* венце победе као Мученици примише,* и крвљу својом од царске порфире скупоценијом* и од звезда сјајнијом се огрнуше,* и тако се до смрти верни Сведоци* Васкрсења Христовог показаше.* [Двапут.] Из Србије на Свету Гору дође* икона твоја, Богомати.* Као божанствени дар с висина,* обитељ хиландарска је прими,* и Теби се као врховној Игуманији својој* благодарно поклони,* јер Ти њој не дође да она Тебе чува,* већ Ти њу да чуваш,* и да Заштитница рода српског крстоноснога* одатле кроз све векове будеш.* [Двапут.] Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. глас 4. Сада нам се црква Лазарица* часнија и од неба јавља,* јер се икона Твоја, Богородице Дјево,* у њу као царска круна* у царски град поврати.* Свети кнез Лазар у Царству Божјем* због тога се узвесели.* Крушевац као врт Богородичин,* заливен крвљу Новомученика багдалских* и свих крушевачких,* Духом Светим замиомириса.* Вход. Прокимен дана. Читања три: Читање из Књиге Постања (28, 10-17). Читање из Пророштва Језекиљевих (43, 27 и 44, 1-4). Читање из Прича Соломонових (9, 1-11) На литији: стихире, глас 8. Брзопомоћнице Лазаричка,* Ти си иконом Својом неистраживи Бездан доброте* и безобално Море штедрости,* и уистину свима све:* Радост жалосних,* Тишина узнемирених,* палих Подизање,* Посета болних,* Снага немоћних* и Покров свих Православних.* Исцелитељко Лазаричка,* икона Твоја као крушевачка бања Витезда,* не једном годишње,* већ свагда лечи душевне и телесне болести* свима који јој са вером прилазе* и матеролепни глас Твој* тајанствено из ње чују:* „Иди и не греши више“!* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. глас 6. Утешитељко Лазаричка,* Ти Која си праведне родитеље Своје* разрешила срамоте бездетности,* сада преко иконе Своје* бесплодним супружницима* подајеш децу на славу Божју,* како би пре свега другога* чеда своја подизали* у васпитању и науци Господњој.* На стиховње: стихире, глас 4. Неописиви Бог Логос* из Тебе се, Богородице, описа Оваплоћењем,* и човека као упрљану икону Своју* у древну лепоту преобрази,* и Божанској красоти га присаједини.* То исповедајући, поклањамо се* икони Твојој „Стени необоривој* кличући: Слава Теби.* Стих: Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје. Као неисцрпни источник благодати Твојих* стекосмо икону Твоју, Дјево,* јер она из лазаричког храма Твога* као из новога Врта Рајскога,* излива воде богопознања,* свима који Те са духом скрушеним химнохвале,* и кличу: Слава Теби.* Стих: Споменућу име Твоје у сваком нараштају. Ти иконом Својом, Увекдјево,* сва поколења српска* надахњујеш целомудреношћу и чистотом,* учећи их да је свети венац девства* и од царске круне бољи,* и да је оно најбољи и царски пут* којим и Цар небески и Архидевственик,* Бог Логос, дође.* Зато слава Теби.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. глас 2. Украс је божански* свих српских земаља* икона Твоја „Видовданска Красница“.* Због ње се сва природа радује и обнавља,* јер родивши се од Тебе, Дјево,* Творац свих Те је учинио* Господарком сваке земне и надземне твари,* која поје: Слава Теби.* На благосиљању хлебова: Тропар икони „Стени необоривој“ глас 8. У царском граду Твоме Крушевцу,* Војвоткињо наша Богородице,* узносимо Ти песме благодарне,* јер Тобом вођени јунаци косовски* победним венцима мучеништва се украсише,* од сваке царске дијадеме часнијим.* Као што си некад Светом кнезу Лазару* необорива Стена спасења била,* тако од свих зала ослободи и нас* који Ти с љубављу кличемо:* Радуј се, Заштитнице рода српскога* крстоноснога кроза све векове.* [Трипут.] НА ЈУТРЕЊУ Тропар икони „Стени необоривој“ глас 8. [Трипут.] По првом стихословљу: седалан, глас 6: Ходите сви христоименити људи* да неувенљиве цветове славословља* Богородици Марији принесемо,* због Њене чудотворне иконе „Стене необориве“,* јер је Њој као Мајци Бога Речи* најблагопријатнија жртва* свештена песма из чистог срца.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. По другом стихословљу: седалан, глас 2: Српски витезови на кнежевој вечери сеђаху* као апостоли у горници сионској,* и пред иконом Твојом, Дјево, се молећи,* у Силу с висине се обукоше.* Зато огњеним језицима свима благовестише* да земаљско је за малена царство,* а Небеско увек и довека.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. По полијелеју: Величање: Величамо Те, Пречиста Дјево, и поштујемо икону Твоју коју нам цар Лазар остави као своје царско Свеоружје непобедивости! После полијелеја, седален, глас 6. Када је Светом кнезу Лазару* за Христа, главу Цркве,* глава одсечена,* он је српски народ Теби,* Богородице, поверио,* да му Ти будеш* необорива Стена заштите,* Кула сигурности,* Поборница праве вере,* Двери спасења,* Путеводитељка ка небеској отаџбини,* Лествица ка Богу,* и Царица једина и вечна.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. Степена, 1-8 антифон 4. гл. Прокимен: Поменућу име твоје у сваком нараштају и нараштају. Стих: Лицу Tвоме помолиће се сви богаташи земаљски. Све што дише. Јеванђеље по Луки, зачало 4. По 50. псалму, јеванђељска стихира, глас 6. У благознаменити дан празника* иконе Твоје, Богородице,* Ти невидљиво у Цркви предстојиш* окружена војском Светих Мученика Косовских* као богославна Царица њихова.* Због Тебе је храм сав испуњен Анђелима.* О, шта је тужније од одсутних,* а шта блаженије од нас који смо дошли* и наслађујемо се овом светковином?!* Канон Богородици глас 8. Песма 1. Ирмос: Прешавши воду као копно, и побегавши од египатског зла,* Израиљац клицаше:* Избавитељу и Богу нашем појмо!* Света Гора Те слави, Дјево,* због иконе Твоје,* јер се од Тебе као од Горе преузвишене одсече* Камен крајеугаони, Христос Бог.* Њега имајући кнез Лазар* Исмаилћане порази* као Давид Голијата.* Мученици Косовски као невина јагњад* ради Јагњета Божјег, Христа, заклање претрпеше,* и зато на рајску пашу изиђоше.* Због тога Тебе, Матер Његову,* као непорочну Овчицу прославише.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу Јавила се јеси Књига запечаћена* у Коју се, Христос, Реч Очева,* пером Духа уписа.* Њиме и имена Светих Страдалника Косовских* у Књизи вечног живота* руком Твојом записана беху.* И сада и увек и у векове векова. Амин. Ти си, Дјево, Бразда неорана* из Које Клас бесмртности, Христос, произрасте.* Њиме причешћени српски јунаци,* иако до смрти на земљи косовској пострадаше* небеску Земљу живих наследише.* Катавасија: празнична Песма 3. Ирмос: Небескога круга Врхотворче Господе,* и Цркве Градитељу,* Ти ме утврди у љубави Твојој,* Крају жеља, Тврђаво верних,* једини Човекољупче.* Пред иконом Твојом, Богородице,* цар Лазар на вечери пред Косовску битку* на верност Христу се заветова,* што и крвљу својом запечати,* и то као царски указ свој* нараштајима српским остави.* Икону Твоју, Дјево, „Стену необориву“* српски војници у бој носаше* као заставу Православља.* Смрт за Христа претрпеше,* и зато нетљене венце живота* од Њега, вишњег Цара свог, добише.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу Лазар кнез на земљи, а цар на небу,* Крст свој као царски скиптар понесе* и крвљу својом као пурпурном багреницом се украси.* Зато, као победоносац Христу сацарује* у непролазном Царству Његовом.* И сада и увек и у векове векова. Амин. Као што се Син Твој, Дјево,* телом на небески царски Трон Свој вазнесе,* тако се тело Лазарево* у вазнесењски храм његов раванички* као на царски трон положи,* одакле лепотом бесмртне славе блиста.* Катавасија: празнична Седалан, глас 2. Народу као телу Цркве Српске* даде се жалац у месо,* Турци, анђели сатанини,* да му пакосте.* Зато Срби Тебе, Богородице,* пред иконом Твојом* „Стеном необоривом“ мољаху* да непријатељи одступе од њих,* али Ти им, Дјево, каза:* „Доста вам је благодат Моја,* јер се сила Моја у немоћи* показује савршена“.* Песма 4. Ирмос: Господе, чух тајну Твога домостроја спасења,* разумех дела Твоја и прославих Твоје Божанство.* Правоверни род српски* као виноград Господњи* од кривоверних погажен беше,* али Ти, Дјево, као необрађени Виноград* Сином Твојим као Гроздом Божанским* све горчине његове услади.* Усред трња исламског* Срби хришћани ожалошћени беху,* али Ти, Дјево, као Врт затворени* из Кога Христос, Цвет Богоипостасни, изниче,* миомиром наднебеске утехе* душе њихове облагоуха.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу Као три младића у пећи халдејској* тако и народ српски страдаше* од огња зала турских,* али освежен беше Росом доброте, Христом,* Који на Тебе, Дјево, сиђе* као на Руно Које Гедеон унапред виде.* И сада и увек и у векове векова. Амин. Народ за земљом горко плакаше* као Адам пред затвореним вратима Раја сладости,* али му се Ти, Дјево, отвори* као небозасађени Рај,* од Едема лепши,* усред Кога је Дрво живота, Христос.* Катавасија: празнична Песма 5. Ирмос: Просвети нас заповестима Твојим, Господе,* и мишицом Твојом узвишеном* подај нам мир Твој, Човекољупче.* Када царство и држава* српски пропадоше,* Ти, Дјево, народу остаде* као Дијадема непропадљива,* Жезал правде, Држава силе,* Штит благочешћа* и Палата Свецара, Христа.* Храмови српски од руку злочестивих* разорени беху,* али си Ти, Дјево, као Храм нерукотворени* у Коју Велики Архијереј, Христос, уђе,* под кров милосрђа Свога* род наш сабирала.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу Безумље турског насиља владаше* и многи Срби без домова земаљских осташе,* али им Ти, Дјево, беше* Дом небески Кога Премудрост Божја,* Христос, Господар света, Себи сазда.* И сада и увек и у векове векова. Амин. Тама туге све беше покрила,* и народ српски земљу немаше,* али Тебе, Дјево, богодивно имаше* као словесно и одуховљено Небо* из Кога Сунце радости,* Христос Бог и Спаситељ, засија.* Катавасија: празнична Песма 6. Ирмос: Излићу молитву ка Господу,* и Њему ћу казати туге моје,* јер се душа моја испуни зала и живот се мој приближи аду,* и молим се као Јона: Боже, изведи ме из трулежи.* Када кнез Лазар на Косову пострада* народ српски земног владара* на престолу изгуби,* али не изгуби Тебе, Богородице,* небеску Царицу Своју* и богоносни Престо Цара славе, Христа.* Усред потопа безбожја агарјанског* Црква Светосавска је као барка од Нојеве боља* чеда Своја чувала,* а Ти им се, Дјево, као чиста Голубица јављаше,* Изданак спасења, Христа Бога, им доносећи.* Слава Оцу и Сину и Светоме Духу Ноћ неправедног страдања српског* пет векова трајаше,* али си Ти, богозарна Дјево,* као свештенолепна Зора безвечерњег Дана* људе Своје Сунцем правде,* Христом, обасјавала.* И сада и увек и у векове векова. Амин. Богоглагољиви Давид о Теби, Дјево,* псалмопојаше као о Граду Божјем* Кога реке Духа веселе.* Зато Те је и род српски химнохвалио,* имајући Тебе као неосвојиви Град свој,* од Крушевца царственији.* Катавасија: празнична Кондак, глас 3. подобан: Дјева днес... Дјева данас благовољење Своје нам показује,* Гора Атон жртву хвале Богомајци приноси,* Анђели са монасима славослове,* „Необорива Стена“ из Србије путује,* нас ради Свецарица на трон Свој дође,* у царску лавру хиландарску.* Икос 1. Анђео земни и човек небески, Свети благоверни кнез српски Лазар, потруди се да икону Твоју „Стену необориву“ за себе нађе и у двор свој у Крушевац постави, имајући тебе као Покров од свих видљивих и невидљивих непријатеља, и једину Наду и Утврђење, Пречиста Дјево. Он под светли омофор милости Твоје свагда прибегаваше, и Теби, Царици неба и земље, у усрдним молитвама овако говораше: Радуј се, позлаћени Кивоте, Који Законодавца, Господа свих, прими! Радуј се, нерукотворена Скинијо у Коју Христос, Велики Архијереј, уђе! Радуј се, запечаћена Књиго у Коју се Духом Светим Реч Очева уписа! Радуј се, небеска Лествице, Коју патријарх Јаков виде, а Којом Бог сиђе! Радуј се, превисока Горо од Које се Камен Крајеугаони одсече! Радуј се, Богородице Дјево, необорива Стено спасења нашега! Синаксар: По предању, после виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице названа необорива Стена, коју је даровао својој ктиторији – манастиру Филокал у Солуну. Због тога је на њеној полеђини изображен Свети Сава, одевен у сакос, са ромејском царском круном на глави, са којом нигде више није насликан, а са којом се изображава Христос, као Цар и Првосвештеник. Пред том иконом Мајке Божје на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године, српски витезови су се заклели на верност Христу и своме благочестивом кнезу Лазару. Икона је ношена у бој на Косову, а потом враћена у манастир Хиландар, где се све до данас чува у манастирској ризници. Њен други назив је Лазарева или Видовданска. После тачно 628 година од Косовске битке, чувени препис иконе "Необориве Стене" стигао је у цркву Лазарицу у Крушевцу. Мајка Божја преко ове иконе пружа брзу помоћ и утеху свима који је са вером призивају. Молитвама Пресвете Мајке Твоје, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

Стрес, несаница, бриге, проблеми... Све ово су ствари које уништавају модерног човека, нарушавају колико његово физичко, толико и душевно здравље. Колико пута сте лежали у кревету у касне вечерње сате, бринувши о томе шта носи нови дан? Шта ће се десити на послу, хоћете ли платити рачуне, да ли ћете положити испит, зашто вам се девојка није јавила... Бриге ноћу навиру на човекову душу у тренуцима када остане сам и обузима га неспокој и немир. Целог дана били смо заузети, растрзани између толико обавеза, телефонских позива и порука... Зашто је тако? Шта је то што нама доноси сталне бриге? Истина је да се данас живи брзо, да је већина људи окружена проблемима, да влада новчана криза... Ипак, да ли спољашње ствари морају да стварају унутрашњи немир? Потребно је само једно – поверење у Бога и Његов Промисао. Све што се дешава у нашем животу има свој смисао. Без поверења у Бога, проблеми ће нам стварати нервозу и стрес, болести и телесне немоћи прелазити у очајање и депресију. Само је потребно да исправно поступамо, и да се искрено молимо, и тада неће бити ничега што може да потресе нашу душу, колика год искушења и проблеми били око нас. Уколико заборавимо на Бога и молитву, и најмањи проблеми код нас ће створити највећи стрес и немир. Запамтимо речи светог владике Николаја Велимировића и њима унесимо мир у своје срце: О три ствари не жури да говориш: о Богу – док не утврдиш веру у Њега, о туђем греху – док се не сетиш свог и о сутрашњем дану – док не сване. извор

На Светој Литургији током певања Трисветe песме свештеник чита следећу молитву: Боже Свети… удостојивши нас, смерне и недостојне слуге Твоје, и у овај час да станемо пред славом светог Твог жртвеника и дужно Теби поклоњење и славословље приносимо… опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно, освети наше душе и телеса, и дај нам да у праведности служимо Теби све дане живота нашег… Света Литургија је важан догађај, јер ми сви заједно приносимо Богу песму, славословље и служење, приносимо Трисвету песму. Сви заједно стојимо пред Богом, примамо Божје благослове и постајемо једно Тело – сачињавамо Цркву Христову. Када се окупљамо на богослужењу, ми сачињавамо Христову Цркву, Тело Христово, сједињено са Главом – Христом. Али зар Бог има потребу да Му приносимо Трисвету песму? Не. Бог нема потребу ни да Му певамо, ни да Му говоримо узвишене речи, славословља, похвале и много чега још – али ми имамо потребу да то чинимо, имамо потребу да славимо Бога. Када славимо Бога, ми се исцељујемо, олакшавамо својој души, исцељујемо своје биће. То ми имамо потребу да славимо Бога, а Богу се од наших речи не додаје ни слава, ни нешто друго. Када стојиш пред Богом, треба да стојиш са осећањем сопствене грешности. Да би ступио у општење с Богом, треба да имаш правилан однос према Њему – треба да будеш смеран, да у твојој души не буде те затворености која проистиче из егоизма и охолости. Када смерно стојимо пред Богом, отварамо своје срце да би оно примило Божју благодат, и молимо Бога да нас посети, да дође к нама по својој доброти – не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар, човекољубив, милостив, и ми зато молимо да дође к нама. Бог долази к нама не зато што то заслужујемо, већ зато што је Он добар и милостив Када Он дође и посети нас, тада ћемо моћи да искористимо ту Божју посету – ако смо, наравно, правилно расположени према Њему. У супротном, када немамо правилан однос према Њему, онда, чак и ако Бог посети човека, он или неће то разумети, или ће одмах изгубити ту благодат, и ништа неће бити. То је важно за нас, јер Бог не посећује душе оних људи који не могу да препознају Његово присуство, који су изграђени на самоуверености и егоизму, који не траже Његову благодат. И та Божја посета за коју Га молимо није неки догађај који се одвија у нашој машти, није нешто замишљено у нашем уму или нешто емоционално што се дешава у нашим емоцијама. Иако, наравно, када Бог посети нашу душу, сва наша чула се покрећу, и ум, и срце, и чула, све се активира, јер када Бог посети човека, он цео учествује у тој нествореној Божјој благодати. Та благодат је такође енергија Бога, а не нешто апстрактно, не нешто што могу да знам, а могу и да не знам, што могу да осетим, а могу и да не осетим. Ја је осећам, и то је енергија. Она је као апарат који укључујеш у контакт, притиснеш дугме, и електрична енергија се канализује, апарат се активира, почиње да ради и врши посао. Тако и човек који се повезује с благодаћу, за њега је то повезивање с њом стваран догађај, који је 100% апсолутно и стваран. Разуме се, када благодат борави у нашој души, тада се сва наша чула покрећу, и чулни, и душевни свет, и тело учествују у тој благодати, ми учествујемо у њој целим бићем. У благодати не учествује само неки један део. Зато молимо Бога да нас посети. И када нас Он посети, прво што чини наша душа јесте да тражи опроштај од Бога, јер душа одмах схвата да је далеко од Бога, види да стоји далеко од Бога, да је Бог свет, пресвет, чист, тако светао, а ми се налазимо на великом растојању од Њега. Он може да каналише своју благодат у нашу душу, али ми, са своје стране, разумемо да примамо Његову благодат зато што је Он добар, зато што жели да нам је да, а не зато што то заслужујемо, не зато што представљамо нешто, не зато што смо врлински, већ зато што је Он добар, праведан, милосрдан, добар и својом благодаћу нас посећује, и ми видимо како далеко стојимо од Њега. То осећање нас не ломи и не сатире у лошем смислу, већ ломи и сатире наш егоизам, тог идола кога смо сами од себе створили. При том Бог не изазива у нашој души осећање гушења. Он нас не гуши – зашто? Зато што, када Бог делује, Он делује спасоносно за човека, спасава човека, не убија га, већ га спасава, допуњује, ослобађа. Ми видимо како смо далеки од Бога, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости Чим Бог посети нашу душу, ми видимо где је Он и где смо ми, и у нашој души се рађа бол због те удаљености од Њега, и тражимо од Њега опроштај, молимо Га да нас опрости. Зато у молитви кажемо: Опрости нам свако сагрешење, вољно и невољно. Ми молимо Бога да нам опрости. Реч „опростити“ (на грчком συγχωρήσω) значи „поставити човека заједно са собом, ујединити“. Када кажемо Богу да нам опрости, не мислимо на оно што на новогрчком значи: „Извини ме“. То јест не тако, као да неки човек има проблем с нама: ми смо му нешто учинили, и он се гневи, љути, не жели да нас види, јер смо га увредили, а ми му кажемо: – Опрости што сам ти причинио зло! И он се труди да нам опрости, то јест да прецрта наш грех. Реч „опростити“ има и дубљи смисао: ја не само да прецртавам твој грех. То јест тражити опроштај не значи да кажемо Богу: – Прецртај наше грехе! Бог не држи пред собом лист папира на коме би записивао наше грехе. И Он одговара: – Не, нећу да опростим! – Па опрости ми! – Не, нећу ти да опростим! – Па опрости ми! – Нећу! – Опрости ми! – Нећу! Можеш хиљаду пута да кажеш: „Опрости ми“, па ћу да видим да ли да ти опростим! Све је то људско представљање, детињасто, тако смо чинили када смо ишли у школу. Када кажеш Богу: „Опрости ми!“, то не значи да Бог крије злобу на тебе или памти неке чињенице које говоре против тебе. Не. „Опрости ми“ овде значи: „Веома Те молим, Боже мој! Исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено. Исцели ме својим присуством и прими поново у свој очински загрљај. Опрости ми својом љубављу коју имаш и коју ја не разумем, јер сам болестан, слеп, страстан, изобличен и не разумем да ме волиш. Ти ме волиш, бринеш се за мене, дајеш све, а ја, нажалост, то не разумем“. „Опрости ми“ значи: „Молим те, Боже, исцели моје биће рањено, изобличено, осакаћено“ Опроштај је покрет у коме молимо Бога да нас исцели, јер на крају крајева проблем је код нас, а не код Бога. И када кажемо Богу: „Опрости ми!“ – у смислу који се данас обично укључује у ту реч („извини“), излази да Бог има проблем и да се гневи, а ми кажемо: – Шта сада да радимо? Он се разгневио. Треба нешто да урадимо да му то прође! И у случају с човеком почињеш да га смирујеш и мислиш: „Шта би још да урадим да му прође? Да му купим, не знам, добар сладолед и угостим га? Или да му поклоним букет цвећа, уз то рекавши и топле речи: ‘Па како си добар!’ и сл., нешто да обећам – и крај? Он се разгневио, и да то прође, треба нешто да урадим“. У већини случајева осећање које гајимо према Богу такво је, управо: „Ја сам починио неколико грехова, али и Ти не држи злобу на мене због тога што сам их починио“ – и желим нешто да урадим, да Га смирим, да Му то прође, и да Га убедим да ме опрости! Ствар је у томе што не треба Бог да се исцели, већ ја. Бог не гаји никакву злобу на мене због тога што сам учинио глупости, и Он се не мршти, не љути – то су моји пороци, страсти, болести у дословном смислу убијају моју душу. Зато кажем Богу: „Опрости ми, Ти, Лекару, очисти ме од тог отрова, да се разјасне моје очи, срце, да оживим, да се поново родим, јер умирем и пропадам“. Ми молимо Бога да нам опрости, јер имамо то осећање Његове светости, и осећамо да нам Он може опростити свако прегрешење. Доћи дотле да не видимо у себи грешке, то јест када не видимо своје грехе и не осећамо да је наше „ја“ рањено и покривено страстима – то је за човека трагично. Међу нама има таквих људи који, ако их питаш: „Имаш ли неки грех?“, одговарају: „Не, немам ништа такво“. То често чујемо. Не осећам да сам нешто урадио, ништа не осећам. То је дубок сан, као да спаваш под дејством пилула за спавање и никако не можеш да се пробудиш да би видео макар неколико својих грехова, да схватиш шта радиш. Наравно, чињеница је да човеку није лако доћи до тог покајничког осећања. И знате када се заиста кајемо? Када видимо Бога, тада се и кајемо. До тада је наше покајање људско, има људске црте, није здраво, али и такво нам помаже. А како да се покајем ако не знам Бога и никад нисам видео Његову светост? Па добро, још могу да разумем да сам починио грехове према ближњима. Зато људи, као правило, када дођу да се исповедају и наводе своје грехе: „Ја сам починио грехове: мрзим свог ближњег, оптужујем, трачарим, говорим неистину“, ретко ко ће рећи: „Ја не волим Бога“, или: „Ја наносим штету својој вези с Богом – мојим Оцем“. Јер је за њега Бог нешто непознато; он види само свог брата, ближњег, околне. Док духовни човек, када дође да се исповеди, прво што ће рећи јесте: „Ја сам увредио Бога, ранио своју везу с Њим и своју душу. Ја сам убио своју душу, ја сам убица сопствене душе – можда нисам убијао човека, али сам убио своју душу. Ја сам убио и душе других људи својим гресима, лошим примером и неделима!“ – рећи ће као да се заиста догодио стваран и јак пад. Али да би се све то могло догодити у нашој души, треба видети светост Бога, и ако Га не видимо по благодати Светог Духа, онда ћемо макар вршити мале духовне подвиге у души. Хајде, када будемо имали мало времена, да размислимо о томе. То можемо да урадимо чак и када дођемо у цркву. Неки се често жале: – Али како дуго траје та Литургија! Када би се завршила што пре! Али управо Литургија ти даје време за то, у свету – то је сат-два, а у монаштву тих сати има много више, и ако узмемо у обзир наше животне околности, онда је можда то време једино које ћеш наћи да размислиш о себи, о својој души. Литургија је то време да размислиш о себи, о својој души, да се разбереш у њој Чак и ако не умеш да се молиш, чак и ако не разумеш шта каже свештеник, појци, удуби се у себе, у своју душу и погледај прошлост, истражи своју душу да би видео шта се с тобом дешава: „Куда идем? Ко сам ја? Шта се дешава унутар мене?“ То је ретка прилика коју имамо за то, ако узмемо у обзир савремене реалности света. А где ћеш још наћи време за то? Дању мислиш: „Добро, увече ћу се помолити“. Али требаш да се осамиш увече на 5–10 минута, а деца почну бескрајно да лупају вратима, а жена ће чекати када ћете да седнете да разговарате, и мислиш: – Добро, читаћу 5–10 минута вечерње молитве, прочитаћу неколико молитава, и све. Немам времена да се продубљујем, да улазим у своју душу. Док Света Литургија, црквена богослужења, сама атмосфера Цркве помаже да уђеш у своје срце и извршиш ту ретроспекцију, да погледаш своју прошлост, садашњост и будућност, да размислиш о Божјем Суду, о свом кретању кроз време, о свему што видиш пред собом, да уздахнеш и кажеш: „Боже, опрости ми, помилуј ме! Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Можда ћеш чак имати времена и да заплачеш. Зато не пропуштајте црквене службе: то је једини простор и време које нам се даје да учинимо нешто у себи. Немамо друго време и простор, узимајући у обзир околности у којима живимо. Да живимо у пустињи, било би природно, али у свету га немамо. https://manastirpodmaine.org/mitropolit-atanasije-limasolski-sila-oprostaja/

У последње време много се говори о афективној повезаности родитеља и детета. Афективна везаност је дубока и трајна емоционална веза која повезује једну особу са другом кроз време и простор. Први је тај појам дефинисао британски психолог Џон Боулби. Након што је 30 година радио са породицама, он је закључио да нечији однос са родитељима током детињства има свеобухватан утицај на друштвене, интимне односе, па чак и професионалне односе те особе у будућности. Према његовом мишљењу то је биолошки процес, јер се деца рађају са „геном везаности“ који их наводи да траже контакт са особом која највише брине о њима. Исти „ген привржености“ са којим се деца рађају присутан је и код родитеља, и то је оно што их „тера“ да штите и брину о детету. Како је у већини случајева мајка та која највише времена проводи са бебом афективна везаност полази од њеног односа са малишаном. Управо на основу овог односа развијају се типови афективне везаности који нас прате кроз живот. Када је детету потребна снажнија повезаност с нама, оно то може показати на различите начине од којих неке чак многи тумаче и као размаженост. На пример: – Прекидају вас често док разговарате с неким другим – Непрестано од вас траже да их гледате док нешто раде, имају сталну потребу да вам нешто показују – Тешко им је да се од вас одвоје – Раде оно што ми, родитељи, често називамо малетретирање – захтевни су, кенкави… – Емотивнији су него што је то иначе случај – Стално би хтели да се мазе и грле – Желе да буду део свега што ви радите Дакле, кад се дете осећа ”дисконектовано” његови начини тражења пажње родитељима могу бити необични. Постају емотивнији, бурније реагују, можда су чак и љути. То су начини на који нам они говоре да смо им потребни. Да бисте ту везу између ојачали, фокусирајте се на мале тренутке. Ево идеја: – На крају дана одвојте 10 минута да поразговарате о томе какав је био дан и како се дете данас осећало. – Јутарња рутина – смислите неку само вашу јутарњу рутину – неки посебан загрљај као поздрав, порукица у перници или нешто треће. – Поподневна рутина – прочитајте једну причу или спремите заједно вечеру. – Комплименти – похвалите нешто што су тог дана добро урадили. Свака ситница се рачуна! Ако мало размислите, све побројане активности неће вам одузети више од 20 минута дневно. А готово је сигурно да ће оснажити вашу везу са дететом и помоћи да изградите поверење. https://zelenaucionica.com/znakovi-da-je-vasem-detetu-potrebno-vise-povezanosti-s-vama/

Икону Богородице Моденске/Косинске пренео је у Русију гроф Борис Петрович Шереметјев 1717. године из италијанског града Модене, током свог путовања и боравка по европским градовима. Икона се назива и Косинска по месту пребивалишта (у Успенском храму) некадашњег села Косино код Москве (данашњи округ Москве). Ову свету икону је Косинском храму поклонио цар Петар I, чијом благодатном помоћи је забележен велики број исцељења верујућих који су јој прибегавали. По октобарској револуцији, у наступајућим годинама атеизма, са Косинске иконе скинута је сребрна риза и драго камење. Године 1940. после затварања храмова у Косину, црквене утвари су опљачкане и уништене а чудотворну икону држава је запленила и пребацила у Музеј религије и атеизма, који се првобитно налазио у Москви, а затим у Лењинграду. После II светског рата чудотворни образ је пребачен на чување у Музеј староруске уметности Св. Андреја Рубљова, који се налазио на територији Спасо-Андрониковог манастира у Москви. Године 1976. светилиште је обновљено, након чега је три године икона била изложена у Музеју, а затим пажљиво чувана, до повратка у Косински храм. Године 1991, 2. јула, икона је враћена Цркви. Тог дана, по благослову Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II, чудотворна икона је свечано пренета из магацина Музеја, у новоотворени Саборни храм Спаса Нерукотвореног, где је и освећена. Потом је у богослужењу извршен свечани пренос чудотворног лика у парохију Косин. Испред светиње је прочитан акатист и служен водоосвећени молебан, након чега је чудотворна икона Богородице Косинске унесена у Никољски храм и постављена на посебан постамент. Године 1992. 2. јула, након што је Светоуспенски храм враћен парохији, у њу је постављена чудотворна Косинска икона Богородице, где светиња остаје све до данашњих дана. Сваке године парохијани Успенског храма у Косину врше литију до Светог језера са чудотворном иконом; према легенди, језеро је настало у древна времена, на месту где је некада стајала црква. Икона се прославља 3.јула по новом, односно 20. јуна по старом календару. Поред дана званичне прославе Косинске иконе, постоји и локално поштовање – прве Недеље по Вазнесењу Господњем. Чуда Пред овом иконом Пресвете Богородице названој Косинска/Моденска молимо се за исцељење од болести руку и ногу, колере, болести главе као и код лечења неплодности. Чудотворни лик Пресвете Богородице постао је познат по бројним исцељењима и знацима благодати. Тако су, на пример, 1848. године мештани суседних села Косино, где је харала колера, неколико пута узимали чудотворну икону из Модене на молитву, након чега је страшна болест потпуно престала. Изображење На оригиналном изображењу приказана је Света Дјева босих ногу у целој фигури са Богомладенцем, Кога придржава левом подлактицом и тако Му чини удобно сместилиште. Спаситељ је окренут ка верном народу кога десном руком благосиља, док у левој руци држи свитак. Одевен је притом у хитон златне боје; као Цар и Првосвештеник. Видимо да је икона у знатној мери оштећена. Позадина је у жутој-окер нијанси са такође приметним оштећењима. Света Дјева је сасвим једноставно одевена на овом иконографском приказу; акценат је на Богомладенцу који је окренут ка народу. Горња и доња хаљина Приснодјеве су у браон нијансама са златним извезеним порубима, без икаквог украшавања. На неким другим, скорашњим иконографским приказима, Богомајка такође у целој фигури носи Богомладенца, који је окренут од ње ка народу, кога благосиља. Руке Богородичине су испружене и Младенац обитава на њеним грудима – као код иконографског типа Богородице Велика Панагија (Свесвета). Овде Света Дјева није боса; одевена је у карактеристичну доњу хаљину плаве нијансе са црвеним мафорионом извезеним златним порубима. На раменима и пречасној глави њеној, налази се извезена по једна звезда – као симбол непорочне чистоте њене. Тропар глас 5. Радуј се, Заступнице целог света / и Заступнице нашег спасења! / Јер доневши чудотворну икону Твоју / радост и благослов си нам дала. Молимо ти се: / Госпођо, Богородице Христа Бога нашега, / моли се усрдно Сину твоме, / да нам дарује опроштење грехова, / мир свету / и спасење душама нашим. Кондак глас 4. Богородици приљежно увек притичимо, грешни и смирени, и припаднимо, у покајању зовући је, из дубине душе: Владичице, помози, милосрђем твојим, гинемо од мноштва прегрешења, не одврати се од слугу твојих, јер у тебе једину наду имамо ! Молтива Пресветој Богородици пред њеном чудотворном иконом Косинском/Моденском О премилостива и пречудна целога света царице! Достојно те славим и величам од свих духова злобе заштитнице, неупоредива првопредстојатељице, Бога и Творца родитељко, свих сила. Благодарим ти за сву твоју благодарност, јер си благоволила јавити нам преславни пренос чудотворне иконе твоје: О свесилна рода нашега помоћнице! Услиши нас, молимо ти се, и јави милост твоју; која се пројављује на пречистом образу твом, јер ти са нама пребиваш стога те молимо усрдно: не помињи мноштво грехова наших, испуни нам мољења, даруј нам све што је потребно за живот и благочешће, избави нас од беда и сваке болести, најпре од смртне погибељи, од налета злих духова и људи и свакога пагубног дејства. Бди и спаси нас благодаћу својом, Владичице од учења неверних и сујеверја, од лукавих дела. Спаси нас и отаџбину нашу од сваких побуна, развратних настројења и злих духова, непријатеља вере православне. Спаси нас све, свеблага заступнице наша, да благочестиво житије наше земно завршимо, хришћански безболно и непостидно, мирну кончину примимо и небеско Царство наследимо. Да ти увек појемо, величамо и славимо те, као заступницу рода хришћанскога, са свима светима који угодише Господу. Амин. https://mitropolija.com/2025/07/03/cudotvorna-ikona-majke-bozije-modenska-kosinska/

”Стално осећам неки немир у грудима и као да ми цело тело бриди… Онда ми срце убрзано куца и осећам као да ћу се онесвестити”. ”Мени је увек нека напетост у грлу, као неко гушење… Нека кнедла која ме гуши и притиска”... рече Милана и прогута сузе које су желеле да изађу. ”У стомаку ми стално кува и буде неки снажан бол у желуцу…” изусти Никола са стидљивим покушајем да се при томе још и осмехне како ме не би ”оптеретио”. Не пишем ово као некакву осуду, него само констатујем на основу искуства из праксе да ово постаје све распрострањенији изазов људима. Нико ово не ради себи намерно, нити ужива у таквом стању. Међутим, да би то променио потребно је да ”намерно” (са намером, вољно) уложи смислен труд како би то превазишао. Зашто наше тело тако реагује? О чему се овде ради? Емоције имају своје биолошко утемељење. Оне настају као конкретна биохемијска промена у нашем мозгу и нервном систему. Дакле, емоције нису нешто што ”измишљамо”, него се реално остварују и у нашем телу. Емоција у суштини јесте ”енергија у покрету” (energy in motion - emotion), енергија акционог потенцијала нервног система која је попут електрицитета који се креће нашим телом у циљу да нас подстакне на одређену акцију: страх - да будемо опрезни и побегнемо ако смо угрожени, љутња - да се боримо да бисмо преживели, туга - да прихватимо ствари изван нас које не можемо да променимо… Проблем настаје када наше емоције током одрастања нису биле виђене и када им није била посвећена АДЕКВАТНА подршка (онаква каква је требала детету, а не онаква какву је родитељ пружио - јер родитељ може да пружи најбољу подршку коју зна, али то не значи да је таква подршка у исто време и оно што је самом детету потребно). Тада се не развије природна способност психе која се зове ”интероцепција”, способност која подразумева да можемо да препознамо сопствене емоције у нашем телу. Да би емоција урадила свој посао, није довољно само да је освестимо. На шта овде мислим? На ово: Знате оно када сте можда чак и ишли на психотерапију и схватили зашто нешто радите и освестили да то радите нпр. из страха…, али не дође до промене, него и даље поступате исто иако сте сада свесни да је то из страха? На то мислим… Није довољно само да се емоција освести. Неопходно је да се она свесно и осети у телу, за шта је задужен посебни део у мозгу (медијални префронтални кортекс), јер тек тада долази до ауторегулације, тј. до тога да ”прође немир у грудима”, ”кнедла у грлу”, ”грч у желуцу”... Ова способност да свесно осетимо сопствену емоцију се природно развија у сигурном односу са емотивно зрелом особом чији мозак је развио ту способност. Иако су технике за развијање интероцепције корисне и неопходне, оне остварују свој резултат тек кроз однос, када се осећамо сигурно јер мозак може тек тада да се развија и усваја нова искуства. др Данило Михајловић

🗓 Петак, 4. јул 🕙 10–12ч 📍 Испред Скадарлијске чесме Александар Гвозденовић, аутор књиге „Са маргине у висине“, заједно са свима који имају велико срце, организује донаторску продају књиге и прикупљање помоћи за кориснике Верског Добротворног Старатељства. Прикупљамо: – храну – средства за личну хигијену – доњи веш, чарапе – пешкире – мајице, бермуде, папуче, патике - новчана средства Дођите да подржимо оне којима је помоћ најпотребнија. Добро нам дошли на Донаторско јутро за наш ВДС! ❤️ https://www.facebook.com/Versko.Dobrotvorno.Starateljstvo

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Године 1157. Свети благоверни велики кнез Суздаљски, Андреј Јурјевич (Георгиевич), један од првих ујединитеља и градитеља Руске земље, (из милоште звани Богољубским) напустио је Вишегород и упутио се у своју отаџбину, у Ростово-Суздаљску земљу. Са собом је носио чудотворну икону Пресвете Дјеве Марије која ће се касније назвати Владимирска и постати заштитница целе Руске земље. Путовање се одвијало неометано до места, где се сада налази Богољубов манастир. Међутим, 18 јуна, на десет врста од Владимира, поворка са иконом се без икаквих видљивих разлога зауставила и коњи се нису могли померити с места. Упркос замени коња, они се нису могли померити. Кнез Андреј нареди читање молебног канона у част Божије Матере, пред Њеном чудотворном иконом, а сам се дуго молио на коленима и у сузама, узалуд – коњи се нису могли померили. Удаљивши се потом у свој шатор, кнез се мољаше у сузама насамо, када је пред зору заспао и удостојио се чудесног виђења. Пресвета Богородица му се јавила са свитком у десној руци и рекла му да икону узме из Вишегорода и постави у Владимир, а да на овом месту чудесног јављања Њеног, подигне храм у част Њеног Рождества, као и манастир за монахе. Чудотворна икона била је торжествено враћена у Владимир, а на месту јављања Богомајке, кнез Андреј је дао да се од белог камена сазида црква Рођења Пресвете Богородице и потом на том месту осније манастир. Само место где се јавила Пресвета Дјева – кнез је назвао Богољубивим или Богољубским, а близу новоподигнуте цркве и манастира, основан је град, Богољубов. У спомен на то чудо јављања Божије Матере – манастир су такође назвали Богољубским. Од тада, спомен на чудесно јављање Богородице 1157. г. кнез је установио да се једном годишње празнује, и то 1. јула по новом, односно, 18. јуна по старом календару. Изображење Надахнут јављањем Свете Дјеве кнез Андреј, кога су од тог времена прозвали Богољубским, нареди да се на дрвету од кипариса, наслика икона Богомајке, управо онако како му се јавила. Икона је насликана у изванредном грчком стилу у целој Богородичиној фигури са развијеним свитком у десној руци и левом руком подигнутом к Спаситељу. Лицем је окренута ка Господу Исусу Христу, који јој се у том трену јавио. На свитку је Њена молитва Своме Сину – да благослови место, које је Она изабрала. У позадини иконе осликан је град Владимир и камена бела црква коју је кнез Богољубски дао саградити, после чудесног виђења Богоматере. Године 1820. владимирски грађани Богољубску икону украсили су сребрно позлаћеном ризом, бисерима и венцима од драгог камења. Новописана икона свечано је била пренета у новоподигнути храм Рождества Пресвете Богородице и названа је Богољубива или Богољубска. У совјетско време после затварања манастира чудотворна икона налазила се у Владимиро-Суздаљском музеју. У мају 1993. године Богољубска икона Пресвете Дјеве Марије, враћена је Цркви; сада се налази у Успењском сабору, кнежевског манастира у Владимиру. За древну светињу направљен је специјални кивот са посебним климатским условима, погодним очувању светиње. Чуда Пред овим образом молимо се за избављење од болести, стихија сиромаштва, националних расправа, путовања за која се молимо да се остваре на благочестив начин. Такође, пред њом се мајке моле за оздрављење своје деце. Године 1771. установљено је у част Богољубске иконе ново празновање као успомена на чудесно избављење града Владимира и његове околине, од смртоносног поветарца. Као успомена на ту чудотворну моћ Богољубске иконе установљен је крсни вход за време кога се ова света икона 21. маја из Богољубског манастира превози у Владимир, одакле се 16. јуна враћа. Молитва Богоматери пред Њеном иконом Богољубском О, Пречиста Госпођо Богородице, Мати Богољубива, Надеждо нашег спасења! Погледај милостиво на верујуће с вером и љубављу који се приклањају Пречистоме Твоме образу; прими наше похвално пјеније и пројави топлу твоју молитву за нас грешне к Господу, да, презре сва наша сагрешења, спасе и помилује нас! О, Предивна Владичице! Покажи на нама чудо милости Твоје. Молимо Те умилно, избави нас од сваке невоље, управи на пут сваке добродетељи и благости, спаси од искушења, беда и болести, отклони од нас клеветања и свађе; сачувај нас од пожара, глади, земљотреса, потопа; подај нам Своју милостиву помоћ на путу, на мору и на копну, да не погинемо љуто. О, Свемилостива Богољубива Мати, с тврдим надањем упућујемо К Теби нашу смирену молитву! Погледај наше сузе и уздахе, не заборави нас у све дане живота нашега, увек пребивај с нама, и Твојим заступништвом и стајањем пред Господом подај нам наду, утеху, заштиту, и помоћ да те славимо и величамо Преблагословено и Свесвето име Твоје. Амин. Тропар, глас 1 Богољубива Царице, Неискусомужна Дјево, Богородице Марија! Моли за нас од Тебе Љубљеног и Рођеног од Тебе Сина Твога, Христа и Бога нашега, подари нам остављење прегрешенија, мир нам подај, земљи плодова изобиље, и свему роду људском спасење. Градове наше Руске земље од најезде иноплеменика заступи и од међусобних свађа нас сачувај. О, Мати, Богољубива Дјево! О, Царице Свесвета! Ризом Својом покриј нас од свакога зла од видљивих и невидљивих врагова заштити и спаси душе наше. Кондак, глас 3 Дјева данас предстоји Сину, руке Своје к Њему шири, Свети кнез Андреј радује се и с њим Руска земља слави, Богородицу Превечнога Бога. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима који Ти верујући прибегавају. https://mitropolija.com/2025/06/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogoljubska-bogoljubiva-3/

Српска Православна Црква и Институт за трансфузију крви Србије позивају вас да се придружите породици давалаца крви и помогнете ближњима са "леком који нема алтернативу". Нова акција ће поново бити одржана у суботу 5. јула 2025. године у порти храма Светог Преображења Господњег на Видиковцу од 9 до 14 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Храм Светога Јована Шангајског у Батајници позива верни народ на славу храма! Данас, 01. јула, од 18 часова ће бити служено празнично бденије. Сутра, 02. јула, од 9 часова Светом Архијерејском Литургијом ће началствовати Митрополит сремски Василије, након чега ће уследити и резање славског колача. Добро дошли! https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46788

Пре много година, пријатељ мојих родитеља био нам је у кућној посети. На одласку се поздравио са сваким од нас снажним стиском руке, продорним значајним погледом уз поруку ,,Буди добар према себи!“. Смејали смо се томе, звучало је истовремено чудно и интересантно, помало и неразумљиво јер такву изреку ми у нашем језику немамо. Мислили смо да је то покупио негде у Немачкој где је деценијама арбајтовао. Проћиће дуги низ година док не будем разумео значење и увидео значај тих његових речи. Док одрастамо и сазревамо ми највише учимо од људи који су нам важни. Родитеља, баба и деда, рођака, кумова, свештеника, пријатеља, друштва у целини. Уз то, имамо јаку жељу да се свима њима допаднемо, да нас воле и прихвате. У томе успевамо тако што испуњавамо њихове жеље, прохтеве и очекивања које од нас и за нас имају, или верујемо да их имају. Временом, важне процесе и људе често поунутримо, чиме постају део нашег идентитета. Кроз живот настављамо са истим жељама, прохтевима и очекивањима и од себе тражимо да све то задовољимо. Када у томе не успемо, често се осећамо лоше, тужно, бесно, неадекватно или мање вредно. У жељи да испунимо сва очекивања у вези са својим успехом заборављамо на праве себе, наше истинске потребе. Када престанемо да се трудимо у испуњавању критеријума нашег оца или мајке, стрица или тетке, учитеља или Бога, у себи се можемо сусрести са сопственим аутентичним жељама. Зато је, што би Јалом рекао, важно да престанемо да се трудимо како се не бисмо разочарали у себе и да почнемо да се трудимо да будемо добри према себи. https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2018/03/29/budi-dobar-prema-sebi/

Као и сваког првог уторка у месецу и сутра, у уторак 1. јула ће у храму светог Јована Владимира у насељу Медаковић, бити служен Акатист Светој Ксенији Петроградској. Почетак је у 18 часова, сви сте добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Браћа рођена, Персијанци, од оца незнабошца и мајке хришћанке. Васпитани у духу хришћанском и крштени. Као хришћани беху високи чиновници код цара Аламундара. Послати цару Јулијану Одступнику да воде преговоре и утврде мир међу царством Персијским и Грчко-римским. Цар Одступник приреди некакву светковину идолима у Халкидону. На тој светковини цар са својим велможама приносио је жртве идолима. Персијски изасланици су одсуствовали са те светковине. Цар их призове и нареди им, да и они узму учешћа у светковини и принесу жртве боговима. Онда они изјаве, да су они страни поданици, да су дошли као изасланици цара персијског ради успостављања мира међу два царства, а не због чега другог; да су хришћани, и да сматрају недостојним клањати се мртвим идолима и приносити им жртве. Цар се разјари и баци их у тамницу. Сутрадан их изведе поново и почне се с њима препирати о вери, но света браћа била су неодољива и непоколебљива.Тада их привезаше за дрвеће наге и удараху их, и стругаху железним четкама. За све време мучења они се мољаху Богу с благодардношћу за муке: „О слатки Исусе, ове су нам муке слатке због љубави Твоје!“ Ангел Божји јави им се, утеши их и одузе им сваки бол. Насупрот свима међународним односима опаки цар Јулијан најзад изрече пресуду, да се ова три брата мачем посеку. Када их посекоше, би земљотрес велики, земља се расцепи и прими тела светих мученика у себе, да их незнабошци не би сажегли по наређењу царевом. Тела мученика потом земља изврже, да би их хришћани нашли и чесно сахранили. Чувши цар персијски, како нечовечно Јулијан предаде смрти његове делегате, спреми војску против њега. А Јулијан пође на царство Персијско уверен у своју победу. Но би потучен до ногу, и сам погибе са срамом, на радост и смех целога света. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Опширније на: Православац црквени календар Свети Владика Николај „Пролог“

Депресија је сплет више осећања, то је стање жалости, туговања, незадовољства, а најпре је негативан став о себи, свету и будућности. Потиштеност и повлачење у себе су редовни симптоми. За то стање одговорни смо ми сами, на начин на који смо одговорни и за настанак својих емоција. Где је наша одговорност у свему томе? Најпре у мислима које су покретачи депресивности. То су мисли о сопственој неадекватности, стравичности услед немања онога што сматрамо неопходним и ужасавању стварима онаквим какве су. Самоокривљавање Константно самоокривљивање је сигуран пут у депресију. Мисли попут погрешио сам, згрешио сам, ненамерно сам повредио другога јесу здраве и људске у реалним ситуацијама и ако им не би следиле мисли попут не би требало да грешим и радим лоше ствари, требало би да сам непогрешив и савршен. Високи захтеви себи постављени у вези са својом погрешивошћу, односно непогрешивошћу онемогућавају праштања грешке. И зато ће на крају овог низа депресивних мисли бити закључак ја сам лоша особа и заслушујем казну. Ток мисли самоокривљавања: погрешио сам (а) никада не смем урадити нешто лоше (пошто сам ипак урадио) ја сам лош и зато заслужујем казну Самосажаљевање Иако самосажаљевање делује квалитативно другачије од самоокривјавања има исту завршницу – депресију. Мисао којом самосажаљевање угавном почиње је онемогућавају ми да буде по мом, што у неким ситуацијама и јесте истина, али када говоримо о депресији, ову мисао прати и ја морам имати оно што ми треба или што мислим да ми је потребно. Ако то ипак не добијем биће ужасно. Ужасавање поводом неиспуњеног морања призваће и темељну мисао самосажаљевања јадан ја. Ток мисли самосажаљевања: спречавају ме да буде како ја мислим, верујем и осећам да треба (а) ја морам имати оно што мислим да ми је потребно (пошто то ипак није испуњено) ужасно је што то немам – јадан ја Сажаљевање других Било би заиста лепо када лоше ствари не би постојале, или када би се макар дешавале по заслузи, али то у реалности ипак није тако. Зато ће депресивност почети да се развија око мисли да лоше ствари не смеју да се дешавају другима када то не заслужују. Пошто се то ипак догађа свет је једно грозно место када допушта да се такве ствари дешавају. Ако је свет грозан онда и не постоји нека могућност за срећу, задовољство и испуњеност. Само је депресија становник таквог света. Ток мисли сажаљевања других: људима се дешавају лоше ствари људима се не смеју дешавати лоше ствари ако то нису заслужили – људи морају живети како заслужују ужасно је што се лоше ствари дешавају добрим људима – свет је једно грозно место Депресивност настаје када неки егзистенцијални захтеви нису испуњени. Што је више морања у животу, већа је могућност за депресију. Неиспуњено морање рађа озлојеђеност, стравничност и ужасност. Нека морања заиста постоје у животу и она се углавном односе на задовољење потреба без којих нема живота (мора да се спава, да се једе, пије, мора се радити да би се све то обезбедило…). Морања која се односе на квалитет живота а без којих се може живети (поштење, доброта, љубав, истина…) су она која праве проблем. С једне стране, потребно је одрећи се морања, а са друге повећати своју толеранцију на фрустрацију – да не мора све бити како ја мислим, осећам и желим. Све те мисли у форми морања и ужаса несвесне су, углавном се не чују, зато их је неопходно најпре чути, освестити. ,,Хватање” својих мисли, промена уверења о себи, другима и свету је лек за депресију. Туговање над собом, својом и судбином човечанства, кривљење себе за то, све су то одлике депресије. Немогуће је решити се депресије без сусрета са баш тим мислима и осећањима, уверењима освету и човеку. Наравно, да читање овог текста и евентуална примена овог кратког ,,рецепта” неће решити проблем депресивности, за то је потребан континуирани рад. Аутор : Филип Стојковић извор

Прича о посленицима у винограду, пут у јерусалим и треће предсказање страдања, молба мајке синова Зеведејевих и о првенству, исцељење два јерихонска слепца 1-7. Јер је Царство небеско слично човјеку домаћину који ујутро рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа,[1] видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете. „Царство небеско“ је Христос, који се уподобио човеку примивши на себе наше обличије.[2] Још се назива „домаћином“, јер је Он господар куће, то јест, Цркве. Христос је, дакле, изашао из наручја Очевог да најми посленике у „винограду“, то јест, у проучавању Писма и испуњавању заповести. Он такође унајмљује сваког човека да ради у винограду своје душе.[3] Једнога унајмљује „ујутро“, дакле, у дечјем узрасту, другог у „трећи час“ – у младости. Трећег, опет, у „шести“ и „девети час“, када им је двадесет пет, тридесет година или више, или једноставно у доба зрелости. Последње унајмљује у једанаести час као старце, јер је много оних који су поверовали и у старим годинама. Ову причу можеш разумети и на други начин: ,дан“ означава време у коме живимо, јер у њему радимо као у току дана. Господ је, дакле, позвао у „први час“ оне који су живели у време Еноха[4] и Ноја;[5] у „трећи час“ оне из времена Авраама; у „шести час“ људе из времена Мојсеја; у „девети час“ Пророке, а у „једанаести час“, дакле, на крају времена, Господ је позвао незнабошце, који су били лишени сваког доброг дела. Њих нико није био унајмио, јер незнабошцима није био послан ниједан пророк. 8-16. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњиж до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најдољени, примише по динар. А кад дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина, говорећи: Ево ови посљедњи један час радише, па их изједначи са нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду; ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних. „Вече“ означава крај света. Дакле, на крају свако прима по један динар. „Динар“ је благодат Светога Духа која преображава човека по лику Божјем и чини га заједничарем божанске природе. Они који су живели пре Христовог доласка више су се трудили, јер још није била побеђена смрт, нити ђаво савладан, него је још владао грех. Али ми, који смо благодаћу Христовом оправдани Крштењем, добијамо силу да побеђујемо нашег непријатеља ђавола, кога је Христос већ победио и савладао. Према првом тумачењу, они који су поверовали у младости имају пред собом већи труд него они који су поверовали у старости, јер младић, борећи се са страстима, мора да носи бреме гнева и огањ по-жуде, док старац живи у спокоју (јер су се његове страсти примириле). Ипак, сви су удостојени једног истог дара и благодати Светога Духа. Ова прича нас учи да се и у старости могуће покајати и задобити Царство небеско, јер је то „једанаести час“. Светитељи не завиде онима који примају исту нагараду. Не било тога. Овде се, међутим, види да су блага која ће наследити праведници таква, да би чак и светитеље могла да подстакну на завист. 17-21. И полазећи Исус горе у Јерусалим узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему . Синови Зеведејеви (Јаков и Јован), мислили су да ако Господ иде у Јерусалим да ће тамо завладати земаљским и пролазним царством, јер су Га често слушали да говори: „Идемо у Јерусалим“. Будући побеђени људском слабошћу, наговорили су своју мајку[6] да она умоли Христа, јер су се они плашили да Му сами јавно приђу. Зато Му и прилазе кришом, како то каже Марко,[7] који пише да дођоше пред Њега Јаков и Јован, желећи да каже да су дошли тајно и насамо. 22. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо. Оставивши мајку, Господ се обраћа синовима, желећи да покаже како Му није непознато да су они наговорили своју мајку. Он им говори: „Не знате шта иштете“, то јест, тражите оно што је велико и страшно и анђелским силама. Како би их одвратио од таквих помисли, предочава им опасности које их чекају. Поставља им питање не зато што није знао одговор већ да би они својим одговором спознали да су рањени гордошћу, те се потрудили да испуне своје обећање. Зато им каже: „Пошто нико не може да има удела у Моме Царству, ако не буде имао удела у Моме страдању, кажите ми да ли сте спремни да пострадате на исти начин као и Ја“? „Чашом“ назива Своје страдање и смрт, ис-товремено показујући да је умрети лако као што је лако испити чашу вина. Зато и ми увек треба да будемо спремни на стра-дање. Овим такође показује да Он добровољно иде у смрт. Као што онога који испије чашу вина лако савлада сан, тако и онога који испије „чашу страдања“ обузима смртни сан. Своју смрт назива „крштењем“, јер њиме сви бивамо очишћени. Апостоли су, дакле, олако дали обећања, не знајући шта говоре, само да би добили оно што траже. 23. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој. „Да ћете пострадати“, то знам. Тако се и десило, јер је Јакова убио Ирод, а Јована је осудио Трајан због сведочења речи истине.[8] „Али, да седнете (с десне и с леве стране), није Моје да дам, него онима којима је то припремљено“, то јест, онима који се нађу да поред мученичког венца имају и све остале врли-не. Такви ће примити дар. Овај дар је припремљен онима који су се трудили, исто као што победничке венце у играма добијају само такмичари. Замислите да се одржава трка коју суди сам цар, те да онај који уопште није трчао приђе и каже судији: „Дај и мени венац, о судијо, иако се нисам такмичио!“ Цар ће му свакако одговорити: „Није моје да ти без заслуге дам венац, јер он припада ономе за кога је припремљен“, дакле, ономе који је трчао и победио. Зато и овде Христос каже: „Не могу вам дати на дар да седнете с десне стране Мога престола, јер то место припада онима који су се потрудили и за које је то место припремљено.“ Запитаћеш: „Да ли ће тамо уопште неко седети?“ Знај добро да тамо нико неће сести. То место припада само божанској природи, јер коме је од анђела Бог икада рекао: „Седи мени с десне стране“?[9] Господ је наиме ово казао због њихове сумње, јер они су тражили да седну са десне и леве стране Господу не разумевши да је Онај, који им је рекао да ће сести на дванаест престола, желео да покаже каквом ће славом бити овенчани за своје врлине. 24-28. А чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. Када су десеторица видела како је Христос прекорио двојицу браће, и сами су почели негодовати, показујући да је и њима стало до такве части. Будући још несавршени, Јаков и Јован су желели да се уздигну над осталом десеторицом, док су остали апостоли, опет, завидели двојици браће. Пошто су се десеторица апостола смутила чувши ове речи, Господ их позива и умирује самим Својим позивом пре него што им је ишта рекао. Синови Зеведејеви су, наиме, насамо говорили са Христом, одвојивши се одос талих. Сада км Господ свима заједно говори. Будући да је знао да је властољубље велики тиранин душе, те заслужује оштру казну, Христос их још више смирава упоређујући их са незнабошцима и неверницима који трче за пролазном славом. Он их посрамљује говорећи: „Други људи се хвале тиме што су кнезови и владари, јер је властољубље страст незнабожаца, међутим, моји ученици добијају част по своме смирењу које се огледа у томе да онај који жели да буде већи треба да служи онима који су му потчињени, што је знак крајњег смирења. Ја вам то сам показујем, јер сам Владар и Цар на небесима који се смирио и дошао да послужи вашем спасењу. Служићу вам до те мере да ћу и душу Своју дати за откуп многих“, то јест, за све, јер „многи“ означавају све људе. 29-34. И кад они излажаху из Јерихона за њим пође народ многи. И гле, два слијепа сјеђаху крај пута, и чувши да Исус пролази повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов. А народ им пријећаше да ућуте; а они још већма повикаше говорећи: Помилуј нас Господе, сине Давидов! И ставши Исус дозва их и рече: Шта хоћете да вам учиним? Рекоше му: Господе да се отворе очи наше. И смилова се Исус, и дотаче се очију њихових, и одмах прогледаше очи њихове, и отидоше за њим. До слепаца су биле дошле гласине о Господу, и зато, када су чули да пролази путем, искористили су прилику, поверовавши да је Исус од семена Давидова по телу и да их може исцелити. Њихова вера је била толико јака да нису ућутали ни онда када су им претили, већ су још гласније повикали. Зато их Он не пита да ли имају вере, већ одмах шта желе, како нико не би помислио су једно желели, а Он им друго дао. Господ показује да нису викали да би добили сребрењак, већ да буду исцељени. Својим додиром их исцељује како бисмо и ми научили да је сваки уд Његовог светог тела животворни уд Божји. Иако Лука и Марко помињу само једног слепца, они, ипак, не противрече Матеју, јер су поменули оно што су сматрали важнијим. Друго објашњење јесте да Лука говори како је Христос исцелио једног слепца пре него што је ушао у Јерихон, док Марко помиње друго исцелење, када је Господ већ изашао из града. Да би сажео причу, Матеј у једном догађају обухвата оба случаја. Под „слепцима“ разуми незнабошце које је Господ исцелио уз пут, јер Он није био дошао ради незнабожаца, већ ради синова Израиљевих. Као што су слепци по чувењу сазнали за Исуса, тако су и незнабошци по чувењу поверовали. Они који су претили слепцима, говорећи им да не помињу име Исусово јесу цареви-прогонитељи (хришћана). Они су покушали да ућуткају Цркву, али је Она још гласније исповедала име Христово. Зато је и исцељена и још јасније гледа светлост истине и иде за Христом подражавајући Му својим животом. svetosavlje.org

Недеља трећа по Матеју О паду и о Царству Божијем (Мт. 6, 22–33) „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово све ће вам се додати.“ Речи Господње у данашњем еванђелском одељку, возљубљена браћо и сестре, откривају нам дубљу драму човечанства након удаљавања од Бога и пада Адамовог. Када се човек одлучио да узме у своје руке судбину своју и судбину света, последице су биле трагичне. Одељак из Јеванђеља који смо управо чули сажето описује неке од тих трагичних последица, које бих желео, возљубљена браћо моја, да подвучем вашој љубави. Прва последица јесте да је човек изгубио једноставност свога погледа, простоту ока свога. Господ каже да човек преко ока може да покаже једноставност душе или, напротив, поквареност душе своје. А та једноставност је да човек гледа свет око себе на начин као да га гледа у Царству Божијем. Поквареност погледа и ума јесте у томе да човек гледа на свет као на непријатеља, да гледа на свет око себе као на грешан и непријатељски простор, те да размишља како да се од њега одбрани и преживи у њему. Изгубивши, дакле, једноставност душе своје, која се изражава у једноставности погледа свог, човек је, по речима Господњим, изгубио и светлост своју. А кад човек изгуби светлост, живи у тами, мислећи да види, али заправо лута у мраку, у тами која обузима живот његов, јер је светлост, која је некада у њему обитавала, постала тама, како каже Господ, и „ако је светлост која је у теби тама, колика ли ће тек бити тама?“ (Мт. 6, 23). Ако је око твоје – које би требало да буде светлост тела твога – тама, онда је сва унутрашњост душе твоје у тами. Тако је човек изгубио једноставност кроз коју је гледао на свет. Друга последица јесте то што је човек, баш зато што се умешао у тај однос са светом – у коме свет постаје једно хаотично поље за њега – изгубио и мир свој. Осетио је несигурност таквих размера, да стално размишља како да преживи у овоме свету. И због тога га обузима страх, обузима га агонија да ли ће успети, и тако улази у живот брига за сутра. Шта ће бити сутра? И живот му постаје стална стрепња: „Да ли ћу преживети у овоме свету?“ Тако човек постаје неко ко живи у непрекидној анксиозности и напетости, изгубивши једноставност мисли и душе своје, и свакога дана мучи се како да изађе на крај у овом свету. Обузима га, дакле, брига за то како ће живети. Трећа последица јесте то што, у тој својој бризи како да се извуче, човек почиње да служи новцу. Претвара новац у божанство. Служи мамону, као што каже Господ у данашњем јеванђелском одељку који смо чули. Јер новац обећава сигурност, и ради те сигурности човек све полаже у новац, дарује му своје поверење, продаје му душу своју да би стекао новац. Човек, дакле, постаје слуга новца. Четврта последица је да радећи само за новац, чинећи новац богом, ставља себе у супротности са самим собом, са оним што је по природи, и цепа се у себи. Жели да верује у Бога, али жели истовремено и да има снагу новца. И тако човек више не зна како да усагласи у себи веру у Бога са вером у мамона. Служи двојици господара, а како Господ каже, нико не може служити двојици господара: «Не можете служити Богу и мамону» (Мт. 6,24). Тако се човек постаје расцепљен унутар себе, шизофрен, постаје несрећан. Живот се његов раздваја на духовно и материјално, иако је све то једно. Божија творевина је једна – и духовна и материјална. То су дарови Божији и чине једну целовитост. Али човек, након пада, раздваја их. Тако унутар њега почиње борба: да ли треба да следи духовно а напусти материјално, или да следи материјално а напустидуховно? То је велика мука за човека што не може да уједини своје тело и дух, и остаје да гледкоје од та два да преферира. Трагична је, дакле, ситуација човека после пада, и све ово што је Господ описао у овој еванђелској перикопи (одељку) представља као идолопоклонство. Он каже: „Све ово незнабошци ишту“ (Мт. 6,32). Та брига за сутрашњи дан, то ропство којим се усредсређујемо само на то како ће се човек обезбедити за будућност, све је то, каже Господ, идолопоклонство. Јер шта све то значи? Значи да човек не верује да Бог управља животом његовим, да не верује да Бог може све да уреди. Да, човек који нема потпуно поверење у Бога и због тога служи идолима – тј. моћима овога света, као што су новац и све што новац обезбеђује – тај се налази у идолопоклонству. У свему овоме, љубљена моја браћо, долази Господ у данашњем еванђелском одељку да нам понуди исцељење, избављење. Он каже да је проблем човека у поретку вредности.Не зна шта му је прво, а шта друго. Променио је поредак вредности, ставио друго на прво место, а прво на друго. А шта је прво? Прво је, каже Господ, Царство Божије. „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и све остало ће вам се додати“ (Мт. 6,33). Све што вас занима, све бриге, све потребе, све ће то бити задовољено! «Све ће вам се додати», ако прво што тражите буде Царство Божије. Господ нам не каже да не мислимо уопште, да нас не занима како ћемо живети у овоме свету, него да не стављамо то као прво. Јер све ће доћи на своје када прво место у животу заузме Царство Божије. Да застанемо мало овде, вољена браћо моја, да размислимо мало, да се запитамо, зашто? Шта хоће Господ да нам каже тиме? Царство Божије јесте сам Бог. Човек, како каже свети Силуан, никада није могао да избаци из срца свог жеђ за Богом. У дубини душе човек увек тражи Бога. Када тражи све то у свом животу и када има агонију, узнемиреност, не жели ништа друго до Бога самога, Њега тражи. А и Бога губи у свему томе, у тим бригама, агонији, у тим лажним божанствима која сам себи створи из страха, из стреса – онда настаје туга, празнина, анксиозност . Када волиш једну Личност, прво што желиш јесте да имаш однос са том Личношћу. Не размишљаш о последицама, не мариш како ћеш живети шта ћеш радити, већ стављаш као примарно однос са том личношћу. А када та љубав према Богу и тај однос с Њим постану прво у поредку вредности, тада све остало долази само по себи. Када дакле поставимо као први приоритет у животу однос са Богом – љубав према Њему, љубав коју је Он показао према нама кроз толико начина – тада долази и прави поредак у нама, и права хијерархија вредности коју постављамо у нашем животу. Прво стављамо Бога и поверење у Њега, Онога који нас је привео у постојање, да нас неће напустити. Ето, дакле, шта значи прво Царство Божије. Значи такође да тим начином постављамо све ствари и цијели наш живот на једну вечну основу. Јер све оно што у нашој агонији тражимо и желимо да стекнемо, све је то пролазно. И док сакупљамо богатство, новац, славу- све оно што нам пружа осеђај сигурности- долази тренутак и све то губимо. Где је онда сигурност коју нам пружају? Нисмо поставили исправан приоритет. Нисмо поставили исправне темеље. Само у Царству Божијем можемо да поставимо живот свој на темељ чврст, вечан. Такође, Господ нам каже да иштемо најпре Царство Божије и правду Његову, и све остало ће нам се придодати. Да иштемо Бога, Његову љубав и правду – то јест остварење воље Његове. Јер ако, каже, то имамо, све остало ће доћи само по себи. То нам, можда, звучи тешко, браћо моја, али размислимо: када би свет био испуњен правдом Божијом, испуњен вољом Божијом, испуњен љубављу. Да ли би смо имали бриге? Да ли би смо имали агонију? То стресно јурцање како да стигнемо у сутра. Свет би био пријатељски настројен према нама. Комшија ми не би био непријатељ, него брат зашто да се плашим? Ако мени сутра нешто затреба, тај брат ће ми помоћи, доћи ће и даће ми. Када се и Царство Божије и правда Његова завладају у свету, све постаје могуће, све се решава без тешкоћа. Желите ли, возубљена браћо моја, да то докажемо логиком? Није потребно ништа друго него да бацимо поглед на оне тренутке живота нашег када је љубав владала међу људима. Тада страх одлази, и брига за сутра нестаје. То не значи да не треба да се интересујемо како ћемо живети – него да та брига не прерасте у анксиозност, у тешки немир. Јер једно је интересовање, а друго је агонија, мучна брига. Драги пријатељи, данашња цивилизација је пуна стреса. Реч „стрес“ постала је свакодневна реч нашег живота. Тешко да данас постоји неко кога срећемо, а да нам не говори о стресу. Погледајте око себе и видећете да човек има сва добра Божија, а ипак – трчи. Трчи и не стиже. Повећава потребе своје, жеље своје, потрошњу, рад, ропство новцу и мамону, и, данашње Јеванђеље као да је писано за данашњег човека а не за предходне генерације, јер ми старији смо живели период када људи нису имали толико материјалних добара, али су имали унутрашњи мир, тишину, смирење, делили су све међу собом. И наше поколење, упркос напретку у односу на претходна, и поред тога што живимо у најизобилнијем добу – више него било која генерација пре нас – ипак живи без унутрашњег мира. Имамо више добара, али мање мира, мање тишине, мање присности међу људима. Данас, дакле, еванђелски одељак упућује нама у овоме свету један позив и каже: промените поредак вредности, да би нестао тај немир, стрес и брига која вас изједа.Уздајте се у Бога, покајте се, направите тај заокрет – и престаните да сами покушавате да решите сва питања свог живота. Уздајте се у Бога и у Царство Његово, и тада ћете стећи мир – мир који је изгубљен и који вреди више од било чега у овом свету. Ускоро, браћо моја, чућемо да хорови поју херувимску песму. У тим тренуцима Црква ставља у уста наша ову реченицу: „Сву бригу животну оставимо“. Зашто? Зато што у том часу улазимо у Царство Божије. Света Литургија јесте Царство Божије. И да бисмо ушли у њега, потребно је да одбацимо тај немир овоземаљских брига. Да их оставимо иза себе и да их предамо Богу, да се предамо љубави Божијој и љубави према другим људима – и да се са њима заједно приносимо Богу као тело Христово, односно као љубав Божија која се у нама оваплоћује, како бисмо се на тај начин избавили, исцелили. Да прославимо Бога, браћо моја, који нам је дао Цркву Своју, који нам је даровао Свету Литургију, и који нам је омогућио, бар једном недељно, макар за кратко време, да побегнемо од овоземаљских брига, од те непрестане усмерености на самога себе – шта ћемо да радимо, и како ћемо преживети. Да се уздамо у Бога, и да кроз тај доживљај имамо бар један укус од онога што нас чека у Царству Божијем – Царству Божијем које свима нама, љубљена браћо, од срца желим. Амин. 20. јуни 2004. Митрополит Пергама проф. др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/06/28/mitropolit-jovan-zozjulas-o-padu-i-o-carstvu-bozijem/

„Када је средина агресивна, дечија психа се ломи“ Свештеник Валерије Духањин, магистар теологије, проректор Никољско-Угрешке Богословије: - Узевши у обзир нашу свакодневицу, морамо констатовати да агресију ствара агресија. Знам да је дечак кога су стално малтретирала старија браћа, у школи почео насилно да се односи према другој деци. Он је само ископирао модел понашања старијих. Умногоме је ово пресудни фактор: када је средина агресивна, дечија психа се једноставно ломи. То често бива изазвано и од стране родитеља, који међусобно разговарају оштро, повишеним тоном и на децу искаљују своју нетрпељивост, на шта деца одговарају озлојеђеношћу. Стога се мени лично чини да је дечија агресија углавном резултат недостатка топлине. Дете није добило љубав, није се загрејало и почиње унапред да доживљава свет који га окружује као непријатељски. Оно као јеж пушта бодље и повређује оне који се налазе у његовој непосредној близини, због тога што је навикло да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине. Сада су деца у великој мери емотивно запостављена и поклања им се мало пажње. Жене рођење деце доживљавају не као главни циљ у животу, и не као њихово основно призвање. Децу би као требало имати, али су она негде у другом плану. За мушкарце, који су све време заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Они могу са њима да се играју, да се разоноде, али ретко ко од њих ће озбиљно да се бави њиховим васпитањем науштрб себе и свог комфора. Због тога дете у породици добија недовољно пажње, врло брзо одлази у свет виртуелних игара, које су пуне крвопролића и уништавања, или гледа цртане филмове у којима су присутни грубост и агресија. Па како онда он сам да се понаша? Ако то погледамо са дубљих, богословских аспеката, видећемо утицај греха на децу. Треба имати на уму да смо сви ми наследили палу природу – деца се рађају са њом, и зато се већ у детињству, када дете још и није толико одговорно за своје поступке, у његовој природи ипак пројављује нешто греховно, било непослушност, самовоља или негодовање. Код преподобног Варсануфија Оптинског налазимо једну, у одређеном смислу, врло упечатљиву причу: „Видим ти ја једном у сну пакао и паклене муке. Спазих тамо малу девојчицу, између пет и седам година, и упитах је: „Како си ти доспела овамо?“ И размишљам: „Какве то грехове може имати ово детенце, када је оно још сасвим мало?“ А она ме гледа и каже: „Ја сам овде због прљавих мисли.“ Након тога упутих се ка свом духовнику и упитах га: „Да ли је то могуће?“ Он ми одговори: „Да, половину пакла чине дечица.“ Ја бих лично заиста желео да ово виђење, дато у сну, буде само упозорење, а не фактичко стање. Али често смо сведоци да човек већ и у најранијој младости почиње са греховима мржње, гнева и агресивности. Грех – то је увек агресија. То је слабост наше природе. Међутим, упрљаност душе бива изазвана умногоме од стране агресивне спољашње средине, која њу повећава уместо да је исправља. Шта да чине одрасли када се сусретну с агресивношћу међу децом? Ако се она испољава на дрзак начин, онда то, наравно, треба пресецати. Дете треба да осећа да свако зло резултира поразом. Но ипак, најважнија ствар је да се сами не препустимо агресивности, да се њоме не заразимо и да не почнемо тако реаговати на друге људе. Ватра се ватром не гаси. Ако ћемо право, ђаво никакав други циљ нема, осим да посеје у људима узајамну мржњу. Морамо се учити то да прекидамо. Сећам се како је за време рата у Чеченији до наших војника доспео један рањени чеченски тинејџер. Они су њега сместили у пољску војну болницу, где га је брижљиво неговала добра медицинска сестра. Младић је све време псовао и у гневу говорио да ће кад одрасте клати Русе. Медицинска сестра га је питала: „Да ли ћеш и мене заклати?“ Младић, који беше од ње добио толико помоћи, није очекивао такво питање, па рече: „Не, тебе нећу“. И престаде да псује. То јест, често се иза спољашње горчине скрива топла, рањива и нежна душа. У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаном добротом, чистим односом према ближњем и за искреном љубављу. И то се у човеку буди од нечије љубави. Једном су мог познаника историчара позвали да предаје у школи интернатског типа за проблематичну децу. Будући по природи добар и учтив човек, он поче мирно да држи свој час. Али деца на то одреаговаше подсмехом, збијањем шале и гласним смехом, и фактички му упропастише предавање. Након часа професор се моментално упути ка директору и рече му да одлази. Није он осећао никакву злобу према деци, већ једноставно није желео да остане у таквој атмосфери. Директор га једва умоли да остане макар још неко време, објашњавајући му: „Код нас нико не жели да ради“. Следећи пут кад је професор дошао на час десило се чудо: он угледа на столу земичку и врућ чај, а деца му рекоше: „То је за Вас. Бојали смо се да више нећете доћи“. Од тог тренутка међу њима се развише најблискији односи. Деца су осећала како се он према њима односи. На следећем часу он им је образлажући задату тему показивао уметнички историјски филм, а затим су га заједно коментарисали. Резултати његовог доброг односа били су такви, да је један од његових ученика доцније уписао богословију и постао свештеник. Последње што бих желео да кажем јесте да насупрот греху стоји благодат. Виђао сам разне школе, и, ма колико неко критиковао православне гимназије да имају мана, могу рећи, да у њима влада сасвим нека друга атмосфера. Тамо где људи искрено верују у Бога, где се моле, кају за своје грехе и труде да живе у складу са Божијим заповестима, деца су смиренија и мање је повода за пројављивање дечије агресије. На таквим местима она се гаси уместо да се провоцира. Божија благодат доноси мир души, и то се итекако преноси на друге, посебно на децу. Стога, дакле, свој однос са децом треба изграђивати посредством изградње самога себе и посредством стицања благодати Божије. * * * „Ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно“ Протојереј Димитрије Смирнов, шеф Патријарашке комисије за питања породице, заштите материнства и детињства: – Мало дете брзо расте. Ако је оно без оца, тј. ако има само мајку, онда је она принуђена да ради. Због тога она долази у ситуацију да своје дете упише у вртић. Ја сам као дете много времена провео у вртићу. Дешавало се чак да одем у понедељак ујутру и вратим се тек у петак увече. Виђао сам родитеље свега два дана у недељи. Још сам тада, када ми је било четири године, обећао себи да своју децу никад нећу дати у вртић, јер не могу замислити неприродније стање за дете од тог. Зашто кажем неприродније? Зато што у породици са пуно деце нема деце истог узраста (осим ако то нису близанци), те се стога између старије и млађе деце у оваквим породицама изграђују посебни односи. Деца која су подељена по узрасним групама брзо се претварају у чопор вукова, где главну реч воде они најневаспитанији и најподлији. То ломи психу деце, и она постају агресивна и насилна. Ја, као човек који је године провео у вртићу и по дечијим камповима, савршено знам како се тамо дете осећа. Ако сањам нешто из детињства, будим се обливен хладним знојем. У камповима је било потребно све време борити се за опстанак себе као биолошког организма. Ја сам у летњи камп увек одлазио са ножем, који сам паковао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак плашио оне који су покушавали да ми учине неку непријатност. Јер често се дешавало да осморица крену на једног. Како се васпитавају деца лишена родитељске пажње? Она су препуштена сама себи. Њих васпитава улица, а сада и разне направе у којима су присутне најразличитије гадости које код њих провоцирају агресију. Имати једно дете залог је несреће. Човек који је одрастао у породици без оца – дубоко је несрећан. Ми улажемо вансебне напоре, укључујући ту и оне материјалне природе, да превазиђемо тај губитак, али, свеједно, свако дете дубоко болује што нема породицу. Свест о томе да оно има мајку, оца или макар баку, веома много значи. Та патња исушује његов ум и његове способности. Нека деца губе и способност осмехивања. Да би она почела поново да се осмехују, потребно је провести године и дати им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени родитељску љубав и нежност. Многи парови после развода говоре како су остали у одличним односима. Али коме су потребни ваши односи? Детету је потребна породица. Њему је потребан отац, због тога што је он главни васпитач, главни хранитељ и главни ауторитет породице. * * * „Односе између супружника дете осећа још у мајчиној утроби“ Свештеник Сергије Бјелобородов, клирик храма великомученика и исцелитеља Пантелејмона при централној клиничкој болници № 1 ОАО „РЖД“: – Зло, мржња, као и доброта, нежност и љубав, долазе од родитеља. Каква ће бити деца, зависи од родитеља, који живећи заједно, или воле један другог, или се, обрнуто, стално свађају. Односе између супружника дете осећа и упија још у мајчиној утроби. Погрешно је мислити да дете, док седи на поду и игра се са својим играчкама, не разуме кад се његови родитељи свађају. У ствари, у тим тренуцима малишан све одлично разуме и упија све оно негативно и све оно што је добро, зависно од тога шта чује. Често се догађа да деца понављају за родитељима оно што их они уопште нису учили. А родитељи се диве. Дете је једном нешто чуло и запамтило за цео живот. Стога, 70-80 % информација долази од родитеља, а остале дете добија путем комуникације у вртићу, школи и на улици. Физичким кажњавањем и ружним речима, нарочито ако се то ради у стању разјарености, ништа се не постиже. Са дечијом агресијом треба се борити личним примером: ово укључује и односе између брачних другова, и начин на који родитељи комуницирају са другим људима. * * * „Ако се са грехом не борите, онда се он шири“ Наталија Јалтанска, мајка деветоро деце: – Да, у свету постоје добро и зло. Зло се бори са добром, а поље на ком се одвија битка јесу срца људи. Самим тим и деце. У тој бесконачној теми желела бих да издвојим два момента. Неопходно је ту направити разлику где је агресија, а где слаба дечија воља и немогућност управљања сопственим емоцијама. Први моменат: дете – то је мали човек. Личност још није формирана. Недостатак животног искуства значајно утиче на мотиве понашања. Деца често раде ствари, чије дубљи смисао уопште није као код одрасле особе. Дете не зна да ће, ако човека ударимо, њега то болети. Њега никада нису тукли. Или, обрнуто, њега су вербално напали, он је побеснео, узвратио им, а супротна страна је задобила потрес мозга. То обично тако и бива. Али то није агресија већ слаба воља, неспособност управљања својим темпераментом и недостатак страха од последица. Други моменат. Млади нараштај није тако давно компензовао недостатак сопствених душевних немира на примерима лепе књижевности. Данашња деца мало читају, али зато много играју електронске игре. А у дигиталном свету је све просто. Ти си јунака игрице размазао по зиду – он се отресао и потрчао даље. Њега не боли, и он није остао богаљ. Ето тако изгледа негативно искуство. Дете одраста у грехом упрљаном свету. Ако се не борите са грехом, онда се он шири као баобаби на Планети Малог Принца и изражава у поступцима. Ово важи како за децу, тако и за одрасле. То што отприлике до седам година дете свесно не греши, у мени не буди сумње. Тако нас и наша Црква учи. Али, наравно, постоје трачци – како свесне борбе, тако и свесног пада. Како се борити? Па лепо. Наравно, ми нашој деци нећемо стварати лажне патње у којима, као што је познато, душа расте. Али се око нас по Божијем допуштењу толико тога дешава! Треба разговарати, расправљати и преживљавати са децом оно што им се дешава. Треба помагати онима који пате: молитвом, играчком, писмом, посетом. Треба читати заједно и расправљати о добрим књигама. Треба истиснути електронски свет из живота, а понекад га и ограничити јер у одређеном узрасту деца неких ствари не могу да се одрекну. Треба вежбати вољу. На пример, кроз спорт. * * * Савремено дете се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта “трње” Људмила Фјодоровна Јермакова, православни психолог: – Ако је раније пројављивање дечије агресије било ретка појава, онда то у последње време, нажалост, постаје нова статистичка „норма“. Томе доприносе одређени фактори савременог живота. 1. Деца се сувише рано одвајају од мајке и уводе у систем друштвене бриге о детету: јасле, вртиће или добију дадиљу, међу којима има много савесних људи, али су детету најпотребније мајчина топлина, љубав и заштита. Савремено дете веома се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта „трње“, које га не само штити већ му и помаже да „добије своје“. Нико га не учи да прави компромисе, па му се агресивно понашање чини као много успешније. 2. Способности налажења компромиса, флексибилности и попустљивости може се научити такође само у породици, пре свега од мајке. Међутим, данашње мајке, заваране митом о „једнакости“ између мушкараца и жена, потпуно заборављају на њихове функционалне разлике. Ми у свом развоју одавно идемо у супротном правцу и већ смо смо се примакли Опариновој „првобитној супи“ – не у биолошком, него у социјалном смислу – у којем су мушкарци, жене, одрасли и деца присутни, али имају мало везе једни са другима и лоше су функционално профилисани. 3. Деца живе у изузетно агресивном окружењу. Више од 80% породица се разводи, а то је праћено тешким конфликтима и скандалима. Радио, телевизија, интернет, новине, часописи преплављени су криминалним садржајима. Родитељи се слабо труде да своју децу заштите од тога. 4. Родитељи су непажљиви према првим манифестацијама агресивности код мале деце, чиме је само јачају. 5. Верујући људи се све чешће питају: „Да ли може првородни грех постати узрок дечије агресивности?“ Архимандрит Рафаил (Карелин) у чланку „Смртна казна над нерођенима“, пише: „Доказано је да деца од својих родитеља наслеђују, не само физичке карактеристике већ и одређена душевна својства. Емоционални живот родитеља одражава се у наслеђивању и пресликава се, у облику предиспозиција, на њихову децу. Родитељи који су се одлучили на убиство свог детета су већ у свој генетски фонд унели склоност ка убиству, која ће оптеретити психу будуће деце. Понекад се пак душевно својство не преноси директно, већ кроз генерације. Стога су родитељи који су се одлучили на убиство свог детета починили злочин, не само пред њим већ и пред оном децом коју су оставили у животу. Родитељи који су пренели на своју децу потенцијал агресивног понашања и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве насиља своје деце и чуде се: откуд, по њиховом мишљењу, таква неправда?“ А пошто се чедоморство код нас не зауставља, самим тим расте и дечија агресивност. Како родитељи и наставници да се боре са дечијим насиљем? Пре свега, потребно је вратити жену у породицу, на место вољене жене, брижне мајке и чуварке породичног огњишта, које њој законски припада. Најбоља каријера једне жене јесу здрава деца и јака породица. Само је у складној породици могуће подићи добру децу. Али, то је тешко. Много је лакше и занимљивије, како изгледа, посветити се послу и „самореализацији“. Међутим, „на две столице се не може седети“ и увек ће постојати могућност избора. И што чешће жена буде изабирала децу, мање ћемо имати агресивне деце. извор

Не умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад… Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици? У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата. За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком. Зашто је то тако? И ко су то – Одрасла Деца Дисфункционалних Породица? Хришћански психолог Г. Чемпан је писао да међу емоционалним потребама деце «нема важније потребе од љубави и пажњи, потреба осећати да он или она припадају некоме, да су жељени. Ако се деци удељује одговарајућа количина пажње, од њих ће највероватније да израсте одрастао човек са здравим осећањем одговорности. Без такве љубави код деце происходи задршка у социјалном и емоционалном развоју… Унутар сваког детета се налази „емоционани сасуд (посуда)“ која чека да је напуне љубављу. Када дете осећа да га заиста воле, његов развој ће тећи нормално. Но ако је сасуд љубави пуст (празан), код детета се појављују поремећаји у понашању. Већи део поремећаја у понашању детета се објашњава тиме што је „сасуд љубави“ пуст… Ја никад нисам видео сам тај пуст сасуд љубави унутар те деце, но видео сам разултате. Њихово лоше понашање није било ништа друго до поиск љубави коју они једноставно нису осећали“[1]. Ја би рекао овако. Детету је важно да добије безусловну љубав од обоје родитеља – а затим, када је «сасуд» љубави напуњен – учити се одавати је другима. Резултат слика за Когда нет ресурсов для любвиПри наличју породичних дисфункција, тај сасуд љубави није просто пуст, него и са пукотинама, деформацијама. И зато, без обзира на физички узраст, код човека се пројављује вечна глад за љубављу – без да је уме примити и накупити, а тим више – предавати даље. Чак му је и нејасно, шта је то такво – љубав. Човек у таквој породици одраста физички, по личној карти, по образовању, но емоционално остаје незрео. Какви су признаци ДП (дисфункционалне породице) где је код деце висок ризик да ће њихов сасуд љубави бити деформисан и ненапуњен? Наличје у породици алкохолне или друге психоактивне зависности. Или – постојана злоупотреба алкохола. Притом, проблем није само у томе што пијан отац својим изгледом и понашањем разрушава психу детета. Неретко мати породице троши све своје емоционалне ресурсе, време и физичку снагу на спасавање и покушај контроле – како самог мужа, тако и ситуације у целини – постепено се превраћајући у «Службу хитне помоћи и жртву». На децу већ не остаје довољно љубави ни снаге – зато је тако лако и «истресати се» на њих. Као разултат, деца не само да губе оца, него и мајку. Предстоји им живети реакцијама на болесно понашање обоје родитеља. Тако алкохолизам постаје породична болест[2]. Прељуба. Као правило, реакција «преварене половине» се скоро ничим не разликује од реакције на пијанство. Развод – као последица накупљених узајамних вређања, препирки и међусобног неуважавања супружника. Отворени хроничи конфликти или унтарња одстрањеност родитеља једно према другог за «фасадом благостања». То је могло да происходи и у периду трудноће или првих година дететовог живота. Постоји такав појам – пренатална неуроза. Одрастајући, човек може и да се не сећа тог времена породичног неблагостања, но на његов емоционални развој оно је успело да утиче. Емоционална хладноћа према деци. Принцип: Ево теби компјутер и кросерице – само нам не сметај да се бавимо каријером, одмором, домаћим делима. Хиперзаштита, брига о здрављу и безопасности детета која се превраћа у тоталну контролу. Превраћање детета у «сунце мамино» коме не дају могућност да одрасте учећи се на грешкама и њиховим последицама и који не зна границе дозвољеног. Повишена требовања према детету, стремљење да се на њему реализују сопсветна очекивања и амбиције (Ти си дужан…»). Неприхватање детета/адолесцента приликом његовог пада, неуспеха. Саздаје се «зона одстрањености» – он их је «осрамотио», «није оправдао њихове наде». Постојање у породици «центра пажње» – нпр. један од ауторитетних родитеља[3] око којег се све«врти». Нежељено дете, окривљавање детета за родитљске проблеме (да се ти ниси појавио на свет ја би завршила медицински факултет…»); «звоцање» о том како се о њему брину, колико снаге на њега троше. Фактички га превраћају у «жртвено јагње» на рачун којег се може «спасавати» сопсвтвена неоствареност, или неспособност волети. Као што се види из тог списка – детаљи су савршено разни. Но суштина је једна.Резултат слика за вда Како се све то може манисфестовати у одраслом животу. Контразависност. Уморивши се од ауторитетних личности у породици, ОДДП могу да прилажу сва усиља како би постали независни. А неутољена жеђ за љубављу се трансфромише у стремљење да се заузме прво место «центар пажње» помоћу успеха у социјалном животу. Они могу постати познате личности – банкари, менаџери, бизнис-леди и слично. О њима ће да пишу у новимана, њима ће се дивити, њима ће завидети, посећиваће елитне салоне, биће окружени пажњом. Но дубоко унутра у њима ће продужити да живи малено незаштићено дете. Њима је веома тешко да граде блиске личне односе с било ким. За маском бизнис-леди показаће се малена уплашена девојка која се страшно боји да ће неко увидети њен страх. Да неко поново може да нанесе бол том унутарњем детету. Зато су контразависни људи при свој својој спољашњеј независности и успешности – дубоко усамљени људи. Но о том нико не треба да зна. Њима је такође тешко открити се Богу – јер то по њиховом схватању значи признати своју зависност од Њега. То, да се у Њему открива истинска слобода – њиховом сазнању је недоступно. Зависност од психоактивних супстанци[4]. Притом су до своје четрнаесте ОДДП могли сасвим да мрзе алкохол. Но једном су у друштву попили пиво – и сви страхвои, бол, увреде, љутње су одједном исчезли. Напокон су смогли да се емоционално открију. Осетили су да им је овде добро, у друштву са тим момцима и девојкама, да су блиски једно другом. Уопште, алкохол (или наркотици) – су супер, то је прекрасна анастезија, то је као појава дуга усред тужног, тмурног, безрадосног живота. Од сада ће наркотичке супстанце да заузимају све значајније и значајније место у њиховом животу. Коцка. Интернет-зависност – као могућност да се побегне од своје сопствене ништавности, од неумећа да прихвате себе онакви какви су – и да узму на себе одговорност за свој личносни развој. Склоност к љубавној зависности. Одраслој Деци је важно да «буду неком нужни» и зато их је лако искористити. Између осталог и у сексуалним односима. Они могу да буду свесни греховности тих односа – исповедати их, могу бити свесни да их искориштавају – но избавити се из замке својим силама не могу. А када им успе да прекрате такве односе – лако се опет «запетљају» у исте такве. Ако њихов «изабраник(-ца)» сам(-а) прекида такве односе – дотадашња «љубав и жртвеност» према њима се превраћа у патолошку љубомору и очајање – скроз до покушаја суицида. Љубавна зависност може да се пројави и према ауторитетним особама. У таквом случају сексуална позадина може да се уопште јавно и не пројављује зато што је на првом месту емоционална привезаност. То су на себи осетили они духовници на које жене, не добивши љубави, пројектују образ идеалног мушкарца, оца – чак се могу и борити међу собом ко ће да овлада његовом пажњом. Одрасла Деца лако бркају љубав и жалост – и ступају у брак с човеком склоним к алкохолизму. Ако им је неко уделио мало више пажње – спремни су да то прихвате као љубав – и «ускачу» у брак, да би затим страдали због одсутства љубави. Психолошко и физичко насиље од стране родитеља супротног пола може да приведе к неспособности (страх, неповерење) да се граде здрави односа с даним полом, а да се осећа привлачност према представницима свог пола (с њима је безопасније). Подгријавано пропагандом, та проивлачност може да прерасте у хомосексуалност. У простијем варијанту – ОДДП страдају од тога да су неспособни да саздају породицу (при сусрету са супротним полом, када односи долазе до тачке у којој се поставља питања поверења и емоционалне отворености – ниче ефект одстрањивања). Или се заносе тим представницима супротног пола који су слични на родитеља-насилника. Понављање у својој сопственоиј породици модела дисфункционалних односа родитеља (тзв. патерни понашања). У животу с «другом половином» (као правило – и она је из ДП) задовољаваће се унутарња несвесна потреба да се живи не свој живот (зато што је унутра пустош), да се биде «жртва», «спасатељ», «контролор» – и тада постоји онај кога могу окривити за своју несрећу. Али истина је у том да они не умеју да буду срећни. И у том је разлог због чега они и у породици и у социуму ступају у деструктивне односе – с друговима/другарицама, сусадима, килегама, подчињенима, послодавцима. Резултат слика за нет любви И при свему томе ОДДП успешно држе „фасаду благостања“. И ни колеге са посла, ни блиску пријатељи често немају представу у каквој атмосфери живи дани човек. Због „табуа“ на разглашавање породичних тајни, развод или обраћање за помоћ компетентним специјалистима (или у групе самопомоћи) происходе далеко не одмах после пројаве проблема у својој сопственој новосазданој породици. Најчвршћи дисфункционални односи у породицама сазданима ОДДП формирају се тамо где нема јавног насиља или алкохолизма. Постоје „пецкања“, укоревања, исмевања јавних и измишљених недостатака, небрига о потребама другог (материјалних и емоционалних). „Не туче се; опија се само повремено; плату доноси кући“. Само што му је лице због нечега хронично камену-уморно-утучено, а у осмеху некако мало живота. Одрасла Деца могу да расту у изолацији не бивајућу у породицама са здравим односима. И зато им ни у главу не долази да се може понашати по другому. Ако је мама сав живот била „домаћица и служавка“ – онда ће Одрасло Дете активно да „ломи“ своју супругу под тај стереотип – „дужна си да се подчињаваш!“. А ако га она, показавши се психолошки целосна личност, просто напусти – он ће потражити другу „нормалну“ – сличну мами. Највероватније ће је и наћи. Аутор: Јеромонах Агапије извор

… Многи кажу да смо ми православни Срби можда једини народ на земљи који – празнујући Видовдан, празнујући Косово и држећи се Светокосовског завјета – празнује пораз, док сви други народи празнују своје побједе. На први поглед су у праву, међутим оно што је пред земаљским мудрацима пораз то је пред Богом, пред истином Божијом, пред Царством небеским, било и остало побједа. Није Христос Господ на Голготи поражен, па ми славимо пораз Његов славећи Његову голготу. Својом голготом, својом жртвом, Он не само што није поражен него је побједио овај свијет, принио себе за живот свијета, Своју крв и Своје тијело и отуда је с правом рекао да је Он Онај који побиједи свијет. И као што Голгота није пораз него је побједа над сатаном, побједа добра над злом, побједа љубави саможртвене над мржњом, побједа човјечности над нечовјечношћу, побједа истине над лажју, тако су и сви они који су кроз вјекове за Њим ходили, Њему служили, за Њега и правду Његову се жртвовали, побједници у овом свијету. Не треба изгубити из вида да Црква Божија само три рођендана слави (тек у новије вријеме су измислили да сами себе прослављају, па смо на жалост почели и ми то да усвајамо и да празнујемо своје рођендане): рођендан Христов, рођендан Мајке Божије и рођендан највећега од жене рођенога, Јована Крститеља. Зашто та три рођендана? Зато што је тим рођењима – Христовим, Оне која Га је родила и онога који је припремао путеве за Његов долазак – дошло до истинског правог рођења, препорода и задобијања вјечног и непролазног живота и смисла за свако људско биће, за сву творевину. Када било ког другог светитеља прослављамо, ниједнога рођендан не прослављамо. Прослављајући великомученика Димитрија ми његову смрт прослављамо, прослављајући Светог Василија Острошког ми његово упокојење прослављамо… Тако исто и Светог Петра Цетињскога и Светога Саву архиепископа и просветитеља српскога, тако и Сергија Радоњешкога и Светог Димитрија Ростовскога, тако и Светога Јована Владимира и Светога Владимира Равноапостолнога, руског великог просветитеља. Дакле, у очима људи земаљских и овога свијета и за њихову кратку памет, прослављамо њихове поразе… Али, не: онај који побиједи у смрти, тај је побједник за вјечни и непролазни живот и у том се дану последњем огледа сва људска судбина. У њему се огледају и снага и немоћ људска, и појединаца и народа земаљских. Срећни су они народи који имају такве људе, који су жртвовали себе за живот свијета; који су жртвовали себе за добро, за правду, за Бога, за Божији закон, за истину, за светињу Божију, који су том жртвом задобили побједу. Побједили су мрак, мржњу, зло; побједили су сатанску силу, оца лажи и све носиоце лажи. Отуда је њихов крај свједочанство не њиховог пораза, него њихове побједе. Зато и славимо Видовдан славећи Амоса, пророка Божијег побједитеља, славећи Вита мученика побједитеља, славећи великомученика косовског Лазара и оне који су својом жртвом побједили таму и мрак, зло и тиране овога свијета и који су се сврстали у онај број Христових сљедбеника који приносе себе за живот свијет. Од тада, а и прије тога, и до данас, постоје двије врсте људи, а посебно у нашем народу после Косова: они који се сврставају са великомучеником косовским Лазаром и они други, који су се и до Косова и послије Косова до данас сврставали са тиранином, са Муратом, муратовску философију исповједајући и његовим безбожничким, тиранским и нечовјечним путем ходећи… Наше је опредјељење опредјељење за великомученика косовског Лазара, јер знамо и признајемо да је то једини пут, пут Богочовјека, којим смо призвани да ходимо и којим су ходили сви најсветији наши преци. Прослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо – побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, побједу истине Божје над лажју, побједу оних који су задобили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога живота. Зато нека би нас Господ утврдио у тој вјерности. Да путем великомученика косовског Лазара, пророка Амоса и Вита мученика ходимо; путем Богочовјека, јер ми други пут не знамо, ми смо тим путем кренули, тим путем ходимо и ходићемо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Срећан и благословен празник Видовдана свима, свему роду нашем на земаљском шару у вјекове вјекова. Амин. Митрополит Амфилохије https://mitropolija.com/2025/06/28/danas-je-vidovdan-pobjeda-onih-koji-su-zadobili-pobjedioca-2/