JESSY

Зашто поновљене информације престају да задовољавају човека и он тражи нешто ново? Зато што новина сензација изазива осећај интересовања, што помаже да се пажња концентрише на дати предмет или догађај. Ова интеракција човека са предметом сазнања укључује емоционална искуства која дају осећај одређеног задовољства; када се исти утисци понављају, креативна перцепција слаби - она је, такорећи, обавила свој посао - и тада остају механизми памћења: меморисање и присећање. Семантско декодирање симбола речи такође слаби: семантика као да се крије испод љуштуре фонетско-графичке структуре речи. Као што човек пребацује свој рад на машину, тако и креативно-емоционално памћење пребацује рад на речи на механичко памћење, у коме постоји нешто инертно и умртвљујуће. Наравно, страни смо примитивном биологизму, али ипак је могуће повући одређену паралелу, барем као поређење између процеса људског тела и душе. Човеку је потребан осећај глади да би осетио задовољство од хране, и да би његов организам асимиловао храну као грађевински материјал за тело. Човек са пуним стомаком губи природни укус за храну; а стално преједање не дозвољава да се храна правилно преради и асимилира, она се таложи као масни баласт. Здрав организам треба да осети барем благи осећај глади; презасићеност је већ абнормално стање. Птица даје својим птићима строго дефинисану количину хране; ако да птићу колико год жели, оно може да се разболи и угине. Често су животиње у заточеништву угинуле зато што су их људи прехранили. Храна за душу је информација коју човек добија; и овде нема ограничења, не узимају се у обзир никакве норме, иако су снага и способности душе далеко од неограничених. Стога, душа постаје неспособна да правилно асимилира информације, емоционално и семантички перципира реч; то постаје својство механичког памћења, а за креативно памћење таква несварена реч се претвара у шљаку. Не користимо увек правилно појам здравља. Човек се угојио, и за њега кажу: како се угојио; у ствари, није се угојио, већ је само оптеретио своје тело вишком килограма. Гојазност је врста болести где је поремећен правилан метаболизам, сви унутрашњи органи пате и човеков живот се скраћује за неколико година, и уместо да кажу: човек је уништио своје здравље вишком хране и лењошћу, кажу: „Угојио се“. Исто се дешава и са умом особе чије је механичко памћење преразвијено. У Енглеској је у прошлом веку човек са невероватним даром демонстрирао своје памћење на сцени - могао је да запамти огромну количину информација. Научио је напамет Енциклопедију Британику и могао је да чита све њене чланке, као да ментално окреће страницу по страницу. А истовремено, овај човек је имао притупљење менталних способности: био је збуњен када је морао да процени непосредне ситуације или да ступи у комуникацију са странцем, затим се збуњивао и није могао да настави једноставан разговор. Психолог Лурје је описао сличан случај. Посматрао је једног новинара који је имао феноменално памћење - знао је напамет стотине бројева телефона и могао је, након што је прочитао новине, да их понови. Истовремено, није могао да се уздигне изнад извештаја о уличним инцидентима и само се надао да ће се његов таленат открити у будућности. Александар Блок описује свој сусрет са младићем чија се љубав према поезији претворила у неку врсту маније. Имао је огроман број песама у сећању, али када је Блоку прочитао неколико својих песама, овај је у њима видео потпуну просечност и само препевао туђе речи. Маса информација као да је срушила његове сопствене креативне моћи. Могао је да се храни само соковима туђег корења, попут имеле, прилепљене за дебло, а сам није могао ништа да створи. Данас се, особа која је усвојила спољашње знање, а није га обрадила, често назива учењаком и интелигентном особом. Али у ствари, она није ништа научила и није постала ништа паметнија. Још више греше они који, проводећи сате испред телевизора, говоре: „Морамо знати шта се дешава у свету, иначе ћемо се претворити у незналице и дивљаке. Али у ствари, ови „телевизијски зависници“ не знају ништа корисно, живе у позоришту, које је постало њихов дом; губе способност да критички сагледају информације које примају и да уопште креативно размишљају; емоционално губе осећај љубави и саосећања. Добили су рафинисану храну, која у великим количинама трује тело; људска осећања су из њих исцеђена. Као глува особа, престају да чују тихе звуке флауте, а буде се тек уз гласне ударце бубња, наиме, слике концентрисаних страсти, секса и убиства. И кажу: „Морамо гледати телевизију да бисмо били културни људи.“ Свети Дионисије Ареопагит и други древни оци су приказивали окретање ка Богу као пут: прво од спољашњег ка себи, а затим од себе ка Богу. Без отрезњења од страсти и спољашњих утисака, без повратка себи, свом срцу, препознавања себе као индивидуе, схватања свог унутрашњег живота, друга фаза духовног пута – окретање ка Богу кроз молитву – је немогућа. Свети Оци су у синајском теофанији улазак пророка Мојсија у таму видели као слику одрицања од световних знања и појмова, као доказ да човек не може да позна Бога сопственим напорима. Та тама је смирење душе и скидање спољашњег знања. Тек после ње долази Светлост Богојављења и познање највиших, вечних истина. Тама је окруживала свештени врх Синаја, ноћ је претходила Преображењу Таворском – то је визуелна слика речи које је апостол Петар рекао Христу: „... ево, ми смо оставили све и идемо за Тобом.“ Да бисте напунили посуду драгоценим смирном, прво морате излити све што је у њој. Да бисте обратили своју душу Богу у молитви, морате укротити своје страсти, растерати облаке мисли, очистити свој ум не само од греха, већ и од непотребног. Да бисте били хришћанин, морате у својој души дати места Духу. Када домаћин позове на оброк особу која му је посебно поштована и вољена, он оставља слободно место за столом које се нико не усуђује да заузме. Призивамо Господа, призивамо Га да дође к нама, али не остављамо Му слободно место у нашим душама – све су оне заузете и испуњене земаљским стварима. Наша молитва: „...Дођи и усели се у нас“ испоставља се лажном. Овде говоримо о строгој контроли над примљеним информацијама, не као одобрење незнања, већ као хијерархију вредности. Потребе духа треба да буду изнад свега, затим душа, па тек онда тело. У нашем случају, ова пирамида је обично обрнута. Људи који су засићени животом имају туп и уморан изглед; као да су све искусили, а ништа нису пронашли. Напротив, код оних који воде духовни живот остало је нешто детињасто и спонтано; то кажу они који су дошли у контакт са њима. Детињастост је способност да се свет изненади, да се познато, оно што нас окружује, доживљава као ново. Ако човек ограничи проток информација, онда ће наставити тај живи осећај свог детињства. Живот хришћана постаје све оскуднији, празнији и површнији. Престају да емотивно доживљавају догађаје садржане у ритмовима црквеног живота, губе радост празника и покајну тугу постова. Испунили су своје душе земаљским сликама, а то је њихов живот обојило у сиво. Човек стиче снагу не од тога колико једе, већ од онога што тело асимилира из хране - остатак се претвара у шљаку која се таложи у људском телу. Информација сама по себи не чини човека зналачким или мудрим. У ствари, човеково знање је информација обрађена кроз семантичко и емоционално памћење. Прекомерне и бесмислене информације га потискују. Када су вајара Фидију питали како ствара своја дела, он је одговорио: „Узимам мермер и одсецам све непотребно.“ Стога, кроз вољни филтер знања, можемо постићи истинско знање; ограничавајући активност душе, која се дегенерише у механичко памћење и интензитет страсти, можемо отворити свет духовног знања као почетак вечног живота. архимандрит Рафаил Карелин извор

# Ђаво је ловац на птице – буди изнад његових замки (свети Јован Златоуст). # Зашто је Бог допустио ђаволу да нас искушава? Зато да бисмо, пазећи и очекујући његов напад, били непрестано будни и трезвени, и да бисмо, побеђујући, умножавали венце (Духови Маргарит). # Демони нас искушавају или сами, или против нас нахушкавају људе који се не боје Господа, као што је и наш Господ био искушаван преко фарисеја (свети Максим Исповедник). # Дакле, сви духови који насељавају земљу, деле се на две врсте: на оне који су од Бога, и на оне који су од ђавола (преподобни авва Јустин Поповић). # Нечисти духови познају наше мисли на основу спољашњих чулних обележја кроз која се оне показују, то јест на основу наших речи и дела (свети Јован Касијан). # Човек избегава гнев Господњи непрестано пазећи на срце у молитви и усрдно се трудећи да буде у својој неприступној унутрашњој одаји (свети Јован Карпатски). # По слободном избору воље демони су постали зли, исто као и већина људи (свети Антоније Велики). # Ђаво беше човекоубица од почетка (Јн. 8,44) – и то је Христос показао када је допустио демонима да уђу у стадо свиња, које су они читаво утопили у мору, како би ти знао да би они и људе тако погубили, ако би им Бог то допустио (свети Јован Златоуст). # Ђаво сеје лаж, он је преварио Еву, а она је обећала Адаму да ће бити блажен и бог, па је почео да копа земљу и постао несрећан и смртан (свети Јован Златоуст). # Демони нам из зависти (због плодова вере) доносе неверовање; и ако га примамо, ми постајемо њихове слуге и саучесници (свети Варсануфије Велики и Јован). # Ђаво је без напора истерао Адама из раја, но Јова није могао да истера са ђубришта (свети Јован Златоуст). # Ђаво непрестано прогони народ Божији и нема не земљи места где би било могуће избавити се од његових прогона. Само на небо нема приступа. Стреми ка небу, где је Христос (Кол. 3,1); наше живљење је на небесима (Фил. 3,20), где нема ђавола (свети Јован Златоуст). # Ми сами се не трудимо толико око свога спасења, колико се ђаво труди да нас погуби (свети Јован Златоуст). # Борба ума против греха представља тај највећи напор приликом кога подвижник пролива мноштво горких суза и испушта мноштво дубоких и тешких уздаха, молећи за помоћ и заступништво свише. Тек када окуси духовну сладост, срце може да се отргне од наслађивања телесном слашћу: без насладе оно не може. “Љубав се одбија љубављу и огањ се гаси огњем нематеријалним” – рекао је свети Јован Лествичник (свети Игњатије Брјанчанинов). # И као што квасац чини да читаво тесто ускисне, тако квасац греха прожима читав род Адамов. Квасац покварености је – грех. То је некаква умна и мисаона сила сатане (свети Макарије Велики). # Демон помрачује човека, а Бог га просвећује и даје му веру – мајку чудотворства (свети Јован Златоуст). # Ако се ђаво без допуштења Божијег не усуђује да уђе чак ни у стадо свиња, онда се тим пре неће усудити да уђе у људске душе. Ово се допушта ради кажњавања, или ради испитивања, или ради уразумљења. И у Јуду је сатана ушао тек онда када је он био одлучен од свештеног стада (свети Јован Златоуст). # Ми сами не пазимо толико на лопове, колико лопови на нас; тако и ђаво стално мотри, тражећи кога ће да прогута (свети Јован Златоуст). # Ђаво нас побеђује, иако то не чини насилно, него се ми добровољно покоравамо његовим наговорима (свети Јован Златоуст). # Ако смо са Богом, ђаво је у борби са нама слаб као дете (свети Јован Златоуст). # Нашим ратом, борбом против ђавола, прекидамо непријатељство и утврђујемо мир са Богом (свети Јован Златоуст). # Као кнез овога века, ђаво влада у њему, има више слугу него Бог и радије се њему повинују, него Богу (свети Јован Златоуст). # Ђавола треба побеђивати незлобивошћу и дуготрпљењем, и надом на истинског Бога, јер ђаво често греши против Бога, усуђујући се да се издаје за кнеза овога света (свети Јован Златоуст). # Постоји чулна борба – од ствари, од онога што се чује и види, и постоји мисаона борба – од духова злобе (свети Григорије Богослов). # Дух злобе неретко, нарочито у данашње време, наговара грешника на неверовање и у само постојање злих духова, како би га што јаче потчинио свом погубном утицају. # Можда је, пре стварања човека и ђаволу још био остављен простор за покајање, али када је услед гордости и зависти дошло до убиства узвишеног – до пада Адамовог – ђаволу је затворен простор за покајање (свети Василије Велики). # Када животињи завежу очи, она иде у круг и окреће млински точак; а ако јој не завежу очи, неће окретати точак; тако и ђаво, ако успе да затвори очи човеку, гура га у све видове греха. Кад су пак човеку очи отворене, он лако избегава ђавоље замке (Древни патерик). # Та борба је духовна, она се не води споља, ми не треба да се боримо против наше браће. Она је унутра у нама и нико од људи не може у њој да нам помогне. Имамо само једног помоћника: Христа, Који је крштењем тајанствено скривен у нама, Њега, непобедивог и неуништивог. Он ће нам давати снагу, ако према својим моћима будемо испуњавали Његове заповести (преподобни Марко Подвижник). # Ђаво неке људе убеђује да пакао не постоји управо зато, да би их гурнуо у њега (свети Јован Златоуст). # Ђаво, тај мисаони зли дух, невидљиво дејствује на оне, на којима нема благодати. Ђаво је богоборац и човекоубица. Демони не чине вољу Божију, али Христа исповедају као Бога, говорећи: знам те ко си, Светац Божији (Лк. 4,34) (свети Симеон Нови Богослов). # Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив. А пошто паднемо, они га представљају престрогим (свети Јован Лествичник). # За примање заповести Божијих имај простоту, а за одбијање ђавољих замки – лукавство (свети Јефрем Сиријац). # Ми не можемо да видимо демоне као што видимо наше тело, али они виде нас. Када они у нашу душу усељавају богопротивне мисли (а ми их примамо), кроз то као да се они усељавају у нас и постају видљиви у нашем телу (свети Антоније Велики). # Ђаво често предлаже зло под видом добра, и обмањује многе, јер немају мудрости и нису навикнути да откривају обману (свети Антоније Велики). # Они (демони) показују како своју мржњу према нама, тако и непријатељска дејства против нас, убацујући нам богохулне мисли, подстичући сумње у истине вере како би нас навели на неверовање, помрачјују наш разум, рађају порочне жеље у нашем срцу, гурају нас у униније и очајање, подстичу у нама гнев, рађају и утврђују склоности ка осуђивању других, оправдавању себе, клеветама на ближње, производећи међу нама расправе и неслагања (свети Антоније Велики). # Демони увлаче у јереси, подстичу на предузимање дела и подвига који превазилазе наше снаге, а удаљавају нас од испуњавања онога што је за нас корисно и потребно (свети Антоније Велики). # Зли дуси знају да када им Бог допушта да искушавају Њему оданог човека, кроз то им се спрема велика казна (свети Антоније Велики). # Они знају да им је мучење неизбежно, зато што су се удаљили од добра, од Бога, и ратују против Творца (свети Антоније Велики). # Ако Дух Свети не допусти искушење, ђаво не може да искушава. # Пре греха ђаво Бога представља као милостивог, а након греха као правичног. То је његово лукавство. А ти чини супротно. Пре греха представљај себи правичност Божију, како не би сагрешио: а када сагрешиш, сећај се великог милосрђа Божијег, како не би пао у очајање Јудино (свети Тихон Задонски). # Увек чини нешто добро, како би те ђаво стално налазио заузетог (блажени Јероним). # Никоме ђаво не приступа тако лако, као ономе ко живи у доконости и лењости (свети Тихон Задонски). # Стално треба да се бавимо духовним делима, нарочито молитвом, како би ђаво увек када приђе или покуша да нам се приближи, налазио наше срце затворено за њега и спремно за борбу. # Када се лонац одоздо загрева ватром, ни мува нити било који други инсект не може да га дотакне; а чим се охлади, спуштају се на њега. Исто бива и са човеком: док год пребива у духовном делању, ђаво не може да га победи (авва Пимен). # Молитва верних је највеће мучење и ужас за зле духове (свети Нил Синајски). # Топлота срца у молитви је пламен који спаљује демоне. # Као што силан ветар развејава прашину, тако се противник наш, ђаво, прогони гласом славословља Богу, молитве и суза (свети Јефрем Сиријац). # Присетите се речи апостола: још се не супротстависте до крви борећи се против греха... ово је својеврстан укор и указивање на то да је борба до крви неизбежна (свети Теофан Затворник). # Име Исусово је јаче од гвожђа и тврђе од граните. Нема тврђег штита и силнијег оружја у духовној борби од молитве Исусове (авва Јов). # Као што пас када види штап којим су га некад ударили, брзо и далеко бежи од њега, тако се ђаво, видећи знамење крста Христовог којим је скршена његова сила, боји, дрхти и бежи од верних (Петар Могила). # Демони се веома боје шест добродетељи: 1) глади; 2) жеђи; 3) молитве Исусове; 4) изображења крста – ко на себи добро изображава крст; 5) честог причешћивања пречистим тајнама Христовим – ко се достојно причешћује, и 6) несумњиве наде на Бога. У борби против демона нема страшнијег оружја од овога (свети Пајсије Величковски). извор

Године 313., у граду Медиоланум (данашњи Милано, Италија), римски цар Константин Велики објавио је едикт којим је признато хришћанство. Људи који су до тог тренутка сматрани ван закона, добили су право да слободно исповиједају своју вјеру. Црква је изашла из катакомби – и започела један од најневјероватнијих периода у својој историји. Наравно, свијест човјека, а још више цјелокупног друштва, не може се промијенити објавом једног, па и најважнијег документа. За то су потребне године и вијекови непрекидног рада. А он је започео управо тада, 313. године, под царем Константином. Шта се тако драматично промијенило у животу хришћана? Који су догађаји и процеси били директне или индиректне посљедице Миланског едикта? Шта је главна вриједност овог документа са становишта историје и савремене културе? Како је било прије Миланског едикта?: Од краја 1. вијека, хришћани су били прогањани на територији Римског царства, због своје вјере. Зашто? Рим је био толерантан према свим религијама, могло се вјеровати у било шта, али под једним условом: потребно је благовремено одати почаст римским боговима. Хришћани су одбили да им одају почаст, нису учествовали у државним вјерским празницима, нису признавали култ цара (у римској традицији цар је могао да постане бог послије смрти). Тако су они, остајући људи који највише поштују законе, са становишта римских власти, представљали опасност по државу. Хришћанство је забрањено. У периоду од 303. до 305.године, током владавине цара Диоклецијана, одвијали су се најобимнији и најсуровији прогони. Не само свештенослужитељи, већ и мирјани, не само „пуки смртници“, већ и римски грађани, а међу њима има и много знаменитих људи, претрпјели у ово вријеме мученичку смрт због своје вјере. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт 313. године легализовао је положај хришћана, изједначио њихову вјеру у правима са другим религијама. Престали су прогони великих размјера, хришћани више нису требали да се крију у катакомбама. Црква је имала прилику да отворено гради цркве и поврати имовину одузету током прогона. Ако је нечије имање имало новог власника, добио би надокнаду из царске благајне. Дванаест година након најаве едикта, 325. године, цар Константин је сазвао Први васељенски сабор, гдје су дефинисани основни догмати хришћанства. На Сабор су позвани пастири и епископи који су прошли гоњења. Како је било прије Миланског едикта?: Између мушкараца и жена у предхришћанском друштву није постојала не само једнакост – нису постојали ни идеолошки предуслови за то. Само мушкарци су имали право да учествују у политичком животу и вјерским сабрањима, само су мушкарци имали право гласа, само су мушкарци имали право да покрену развод у породици. Поред тога, психолошки у друштву мушко невјерство није сматрано преступом, док је за жену завршавало срамотом. Како је било послије Миланског едикта?: Милански едикт помогао је ширењу новог система вриједности. Унутар хришћанске заједнице и мушкарци и жене били су равноправни чланови Цркве, јер су сви једнаки пред Богом. Невјерство је подједнако оштро осуђивано и код мушких и од женске стране. Постепено, под утицајем хришћанства, формирао се поглед на свијет у којем је постало могуће потпуно изједначити права мушкараца и жена. Како је било прије Миланског едикта? Смртна казна распећем била је намијењена најзлогласнијим лоповима, пљачкашима и подстрекачима. Римски грађани нису били осуђиваи на њу – имали су право на „часну“ смрт од мача, а распетог је друштво презирало. Типична карикатура првих вијекова хришћанске историје је човјек прикован за крст са магарчевом главом. Јавно цртање крста већ је било само по себи подвиг и заправо је значило подвргавање прогону. Како је било послије Миланског едикта?: Крст је, од инструмента срамне егзекуције, свуда постао симбол Васкрсења Христовоги побједе живота над смрћу. Укинута је смртна казна распећем. Након што је света царица Јелена пронашла Свети животворни Крст Господњи у Јерусалиму, његово поштовање се брзо проширило по хришћанским заједницама. Како је било прије Миланског едикта? Током година прогона, хришћани су се навикли да крију своје мошти, кришом чувајући мошти мученика. Римске власти, знајући за особеност хришћана да евхаристију славе на моштима, често су их уништавале како светиња не би ишла у заједницу. Ништа се није знало о положају многих моштију до 4. вијека. Дакле, Јерусалим, уништен до темеља, није сачувао трагове Голготе, Светог гроба или других мјеста и светиња значајних за хришћане. Како је било послије Миланског едикта?: Неколико година након објављивања едикта, царица Јелена је ходочастила у Свету земљу, што је резултовало пронласком Светог животворног крста и бројних других важних светиња. Истовремено је утврђена локација Голготе. Заправо, Јелена је успоставила традицију ходочашћа у ново „пронађена“ света мјеста и поштовање светиња постало је отворено. Како је било прије Миланског едикта? Док се црквени живот одвијао у катакомбама, друштвено напредне хришћанске вриједности – на примјер, заповијест да се воле непријатељи, опрашта преступнику и једнакост пред Богом за људе свих националности – нису имале широк утицај на јавну свијест. У Римском царству практично није било опсежног мисионарског рада. Проповијед хришћанства практично није ишла изван царства (са изузетком, можда, мисије апостола Томе у 1. вијеку). Како је било послије Миланског едикта?:Милански едикт омогућио је развој мисионарског рада. Хришћанска проповијед је почела отворено да се чује широм свијета. Ширењем новог учења и поруке Васкрсења Христовог, цијело Римско царство је преображено. Послије тога, хришћанска мисија је отишла далеко изван својих граница и трансформисала многе нације и државе. Милански едикт је постао заиста судбоносан не само за хришћане, већ и за цио свијет. Довољно је рећи да најважније гране нашег савременог живота – на примјер, напредна наука, савремени правни систем – никада не би достигле ниво развоја који је постао могућ у нашој хришћанској цивилизацији. Аутори: Тимофеј Китнис, Ала Митрофанова Извор: фома.ру

Храм св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану позива вас на ново духовно предавање, које ће бити одржано у крипти ове светиње у четвртак 5. јуна 2025. године са почетком у 19 часова. На тему "Први Васељенски сабор - 1700 година потврде Православне вере", говориће г. Михајло Оровић, асистент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Није битно колико ствари урадиш у овом животу, већ да ли ће оно што урадиш трајати. Печат има вредност због отиска који оставља, иначе не би имао вредност. Био би само ствар без значења. А какав утисак оставља? Верну копију самог себе! И са сваким отиском губи део себе. Када напустиш овај живот, победа би била да постоји бар једна особа која ће се осмехивати са љубављу када помисли на тебе. То значи да си нешто оставио иза себе, да си нешто урадио. Можда си напустио живот, али као успомену, уносиш љубав и светлост у нечије срце. А то значи да ниси живео узалуд, да си „уткао“ неки смисао у душу, и Бог то неће заборавити. Урадио си нешто што је остало за тобом. Оставио си отисак печата своје љубави у нечијој души. На крају је једино то вредно. Ни куће, ни њиве, ни наследства. Ах, колико се родитеља хвали имањем коју су оставили својој деци! Колико се, међутим, њих пита да ли су оставили љубав у њиховим срцима? Не љубав псеудо-морализма, која је само до гроба, већ бесмртну љубав која досеже до неба. Да ли сте, уместо да им оставите живот, својој деци оставили смрт под маском живота? Мислећи да сте им дали све, уствари им нисте дали ништа. Шта вредно можете дати свом детету? Сате молитве током свог живота — небеско благо! Многи узвикују: „Знаш ли шта сам све урадио?!“ Шта год да си урадио, брате, са својим „ја“, биће цвет без корена у овом и у следећем животу. Дела без „ега“, без рекламе, далеко од вике и галаме су она која ће се укоренити и никада неће увенути. Свети делају у тишини, јер њихова молитва производи највећу буку да би подигла несрећне душе. Душе које се целог живота боре и руше усред буке страсти и грехова. „Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби“ (Јован 14:21). То су знаци наше љубави према Богу и према ближњем. Заповести су путокази смисла и живота. Оне су печати Христови у свету. Оне су Његове ране у свету, које ћемо смирено клекнути да пољубимо и претворимо у живот, јер су дошле са крста љубави . Наши печати треба да имају знак крста, љубави према Богу и према ближњем. И ту се оцртава печат победе над смрћу. Тада никада нећете умрети. Свеци су живи. Они су оставили печате крста љубави у срцима људи. Живимо, остављајући печате љубави, а не ексере смрти за нашу браћу. Нека наш живот буде труд да живимо љубав Христову. Вреди... о. Спиридон Скутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Како се носити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље – индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), духовни отац Кијевских богословских школа. - Оче, данас се егоизам активно гаји. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је тобопасно? – Себичност, егоизам – то су карактерне особине плотске особе. Свети Теофан Затворник каже да је плотски човек, пре свега, себичан. - Шта значи уображен? И како настаје самољубље? – Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, да су они центар, а сви остали људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају се манастири, а с друге стране, посматрамо безграничну слободу, лакоћу у добијању сумњивих телесних задовољстава. И ова необична осовина притиска човека и приморава га да живи по законима света, који диктира своје услове. Дакле, себичност, самољубље, егоизам, индивидуализам. – Зар индивидуализам није бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време? - То су две крајности. Колективизам је наметнут на груб, вештачки начин. Сви знају како су 20-их и 30-их година прошлог века људи били разбаштињени, насилно лишени имовине и терани у колективне фарме... Жеља за радом у тиму није долазила од саме особе. И данас, када нико није приморан да иде било где, људи су развили осећај слободе, жељу да самостално уређују свој живот, да побољшају животну средину. Али често, кроз ове племените, на први поглед, жеље, човек упада у другу крајност – постаје претерано индивидуализован, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, штетећи се од других људи својим активностима. – Шта узрокује екстреме? – Чињеница да у животима многих људи нема увек места за Христа. Речима А.И. Солжењицина, ако је у совјетско време Христос био прогоњен, онда је у савременом друштву Његово место и даље негде у ходнику, и Он мора тамо да седи веома тихо, не усуђујући се ни да провири. Када човек постави Христа Спаситеља у центар свог живота, онда проналази могућност и за самоћу и за комуникацију и креативни заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да оствари себе и да се осећа срећно само у комуникацији и сарадњи са другима. То је посебно очигледно, на пример, у породичном животу или у манастиру. Породични живот идеално треба да буде изграђен по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су својеврсне три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док истовремено остају индивидуалци. Када човек тежи Богу, покушава да постане као Он, да испуњава заповести, тада се не јављају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи. Крајњи степен егоизма настаје када се човек повлачи у себе. Сећам се инцидента који је један познати свештеник изнео у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа преминула, а нико то није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове је издавао станарима који су новац од кирије редовно пребацивали на његов рачун. Занимљиво је да овај човек није ни са ким комуницирао, нико му није био потребан. И нико се није интересовао за њега, нико га није звао, и стога је након смрти његово тело лежало несахрањено две године или више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе. – Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако је тако, шта би то требало да буде? - Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборављајте… заједништво“ (Јевр. 13:16). Особа може бити сама. Али са којом сврхом? Пре свега, за молитву, да се нико не меша. У блиским и даљим пећинама Кијево-печерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су подвиг молитве обављали у потпуној самоћи - келији. Сам Господ нам даје такав пример. Често је волео да се пење на гору да се моли сам (видети Мт. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, према мисли Светог Јована Лествичника, таква техника није корисна за свакога. За неке је прикладније да комуницирају са другим људима који их могу смирити и дати им добар савет. А ако се човек у стању беса повлачи у себе, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у својој глави, измишљајући ствари које се заправо нису догодиле. – Комуникација је велики благослов за нас? - Несумњиво. Главно је знати када треба престати. Током празне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. Данас се, нажалост, беспослена комуникација претвара у епидемију. – Која је сврха хришћанског дружења? - Љубав. Свака комуникација коју имамо је израз поштовања и страхопоштовања према другој особи. А поштовање и страхопоштовање су први кораци ка љубави. Ако га нема, онда нико неће ни поздравити. - Како можемо да се боримо против укорењеног егоизма? – Пре свега, потребно је да превазиђете свој его, своје „ја“. - Којим путем? – Борба против страсти (гордости, зависти, прождрљивости, блуда итд.) истовремено сече корен егоизма. Поуздана средства за ову борбу су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Треба чешће да се ставиш у туђу позицију и више да помогнеш. Поред тога, важно је научити да заменимо виртуелну комуникацију која се данас нехотице намеће стварном комуникацијом. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо пронаћи времена за сусрет са пријатељима, чај и ћаскање. „Носите бремена једни других“, како је рекао Спаситељ. А то је могуће само кроз живу комуникацију. Приликом комуникације уживо, душе долазе у контакт. - Како лепо! – Ако током виртуелне комуникације можете мислити једно, а говорити друго, онда је приликом сусрета са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је ту само игра речима, позориште, а где је истина. Комуникација увек треба да буде жеља да се помогне и подржи други. Архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г (Поуке.орг)

Тужно је када човек напусти Цркву. Чак и ако сте учинили све што сте могли да га спречите да оде, и даље остаје латентни осећај кривице. Била је обична парохијанка, што се каже „без икаквих необичности“. Радила је на пијаци, исповедала се и периодично причешћивала... Најобичнији греси... искрено покајање... однос, како ми се чинило, био је поверљив, љубазан... Због тога ме је још више ме узнемирила њена неочекивана изјава пре пар недеља. Била је недеља. Исповедила се ујутру као и обично, причестила се, а увече... и увече је изненада изјавила: - Знате, оче Дмитрије, данас сам био толико љут на вас! - Шта је ово одједном? „Био сам изненађен, нисам могао да нађем разлог са своје стране.“ - Не знам ни сама. Али после исповести сам се причестила и нисам ништа осетила. - Па, опрости ми ако сам те на било који начин узнемирио! – рекох, још увек збуњен. А јуче се отворила: – Свештеници одбијају да ме причесте. - Зашто је то тако, ко? - Сви. - Чекај мало, ко те одбија? Управо си се данас причестила. – Свештеник се само претвара да даје причешће, али у стварности то не чини. Осећам то. - Шта осећаш? - Да се нисам причестила. - Па шта свештеници имају са тим? - Не желе да ме причесте. - Па, добро... Чак и ако је то тако, ти се и даље причешћујеш Телом и Крвљу Христовом, а свештеник, ко год он био, ти само даје Свете Дарове. – Дуго су ми говорили да у Цркви нема истине, али сада то и сама видим. Ишла сам у једну цркву... па у другу... а сада и у твоју... У почетку је све било у реду, али онда... У Цркви нема истине. - Како може бити да нема истине ако је сам Христос Глава Цркве. Шта то говориш? - Не знам, уморна сам од свега овога. Не желим ништа... Покушавао сам да је убедим да проблем није у свештеницима, већ у њој, али она је стално понављала своје речи: Не причешћујем се јер свештеници не желе. Тада сам јој директно рекао да је лажну мисао прихватила за истину, да ју је обузела та болесна мисао, да је одводи од храма... Али она је рекла: „Знаш, уморна сам од целог овог циркуса“, склонила је епитрахиљ са главе и отишла. Цео дан сам размишљао о овом догађају. Вера се испитује управо у празнини и неосетљивости. А ако заиста желиш да будеш са Христом , онда чак и у празнини и неверју и у муци и тешкоћама, не смеш одустати, већ тражи, тражи Христа, чак и са болом и сузама, упркос свему... Мислим да нико није избегао ову празнину. И нико од оних који се нису повукли, који су остали, наставили да траже и питају... нико од њих није осрамоћен. Нико! Сигуран сам у то! Понављам, нико није избегао ову празнину, досаду и мучно неверје, јер тако Сатана искушава човека а „искушења морају доћи“. Морате бити спремни за њих, а не тражити само „пријатна осећања“, а у њиховом одсуству – оставити све и отићи… у празнину. Дан касније, увече, дошао је на исповест један обичан човек, сломљен од живота. Дошао је овде први пут, али очигледно не онако успут. Требало му је много времена да сазри. Ишао је у Кијево-Печерску лавру... и у Тројице-Сергијеву... молио се на јутрењима... читао Оче наш... и Јеванђеље... и постио је ... „Једноставно, некако је душа то тражила...“ И ја сам одједном схватио да баш та Истина коју је јучерашња парохијанка престала да види – та Истина живи у овом обичном човеку и делује, и први пут у његовим позним годинама довела га је до Тајне Исповести, а сутра, ако Бог да, довешће га до Причешћа. И тако... живот иде даље! И схватио сам такође да вера није ништа друго до наша лична, ничим принуђена жеља. Највиша манифестација слободе! А ако заиста желиш да будеш са Христом, онда те ништа не може зауставити. Ништа! Апостол Павле је такође говорио о томе: „ни невоља, ни тескоба, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити било које друго створење неће нас моћи раставити од љубави Божије у Христу Исусу, Господу нашем.“ Свештеник Дмитриј Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у Манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана. Тропар (глас 4): Као подражатељ древних Светих Отаца, завелео си испоснички живот, постом, молитвама и сузама заливан, себе си оградио. Зато и по престављењу твоме, тело твоје је објављено цело и мирисно, које са љубављу целивамо, Стефане оче наш: Моли Христа Бога да спасе душе наше. Опширније на : Православац црквени календар

Искушења # Сатана протреса душе решетом, то јест земаљским делима просејава читав грешни људски род (свети Макарије Египатски). # Несреће добрих боље су од среће злих. # Као што су у древна времена мученицима говорили: одрекните се Христа и заволите славу овога века – тако и ми данас ово чујемо (блажени Дијадох). # Свако добро дело привлачи на себе пажњу непријатеља нашег спасења – ђавола, који се својски труди да га омете. Он се труди да свакога ко у добром делу учествује одврати од њега, да искористи људске слабости, произведе спорове и тиме дело упропасти (свети Јован Шангајски). # Ако је настало благостање – благодари Богу и благостање ће се утврдити. Ако су наступиле несреће – благодари Богу и несреће ће се прекинути (свети Јован Златоуст). # Искушење је од користи сваком човеку. Ако је оно чак и Павлу од користи, онда – нека се свака уста затворе, и сав свет нека буде крив Богу (Рим. 3,19) (свети Исак Сиријац). # Ако човек не буде искушан напорима и слабостима, он не може да прими печат врлине (блажени Дијадох). # Не узнемиравај се у искушењима. Ко шаље прилику за борбу, Тај ће дати и снагу за победу. # У време радости радо веруј и у време искушења не отпадај (Древни монашки устави). # Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13) (свети Игњатије Брјанчанинов). # Онај ко је испунио заповест, нека због тога очекује искушење. Јер љубав према Христу испитује се тешкоћама (свети Марко Подвижник). # Они који се силније прихватају молитве, подвргавају се страшнијим и свирепијим искушењима (свети Јован Карпатски). # Почетнике и слабе нападају слабији духови, а када они буду побеђени, шаљу се јачи, те тако војник Христов постепено треба да издржи све тежу и тежу борбу (свети Јован Касијан). # Вера у Христа није само то да се не мари за угодности живота, него и то, да се трпељиво и спокојно подноси свако искушење које се појави, кроз жалости, невоље и непријатности, док Бог не благоизволи да погледа на нас... (свети Симеон Нови Богослов). # Ако никакво искушење не може да се косне човека без воље Божије, онда су жаљење, роптање, огорченост, самооправдавање, сваљивање кривице на ближње и на околности – покрети душе против воље Божије и покушаји противљења и супротстављања Богу (свети Игњатије Брјанчанинов). # Уништи искушења и помисли, па неће бити ниједног светог. Онај ко бежи од спасоносног искушења, бежи и од вечног живота (авва Зосима). # Као што је за оне који су изгубили апетит и осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако је за бескарактерне корисно да трпе недаће (свети Исихије Јерусалимски). # Знај, да ни демони, ни звери, ни људи не могу да учине зло, ако Бог то не допусти. У искушењима се испуњавај радошћу, као онај ко је увидео и тачно спознао да њиме управља и о њему одлучује Владика (свети Исак Сиријац). # Онај ко се истински каје, бива изложен порузи неразумних. Но, то му је знак да је његово покајање угодно Богу (свети Марко Подвижник). # Када душа буде обузета тамом, не узнемируј се, него трпи, читај отачке књиге, приморавај се на молитву и очекуј помоћ. Ова молитва расејаће облак страсти, а дела светих испуниће душу недокучивом задивљеношћу и Божанским весељем (свети Исак Сиријац). # Нека те ђаво не узнемирава у твојој невољи. Зар се искушење или невоља икоме догађају без допуштења Божијег? (свети Варсануфије Велики и Јован). # Ко је обавио дело угодно Богу, нека очекује искушење, јер оно што је чињено ради Бога бива испитано (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Немој да мислиш да свака невоља наилази на људе због грехова. Јер догађа се да неки угађају Богу, а ипак трпе искушења. Та искушења нас уче да будемо трудољубиви и спонтано нас привлаче на покајање (свети Марко Подвижник). # Када било чиме будеш кажњен од Бога, не ропћи; јер Он кажњава као Отац, и заслужује благодарност, као Добротвор (свети Нил Синајски). # Срећа или несрећа су пробни каменови врлине: док се на њима не испита, на њену поузданост не може се ослонити. # Узети крст и ићи за Христом, значи спремност да се угађа Богу до смрти, јер ко има жељу да умре за Христа, тај се неће ражалостити због подношења напора и увреде. У томе и јесте љубав, када са надом подносимо сваку невољу (свети Макарије Велики). # Сатана се посрамљује пред онима који храбро трпе напасти и искушења (свети Макарије Велики). # Искушења и испитивања која се храбро подносе, очигледно показују љубав према Владики, јер је у њима скривена слава небеских блага (свети Макарије Велики). # Они који су васпитани на мору, науче да пливају, па се не ужасну када се подигну буре и таласи. Такви су и хришћани (свети Макарије Велики). # Ко мрзи понижење – мрзи смирење; и ко избегава оне који му наносе бол, тај бежи од кротости (свети авва Доротеј и Јован Лествичник). # Какво год искушење да задеси човека, он треба да говори: «То је по милости Божијој!» (авва Сисој). # Кад искушење дође, не тражи одакле је и ради чега дошло, него (се потруди) да га поднесеш са благодарношћу, без жалости и злопамћења (преподобни Марко Подвижник). # Бог у данашње време не допушта таква искушења од ђавола каквих је било пре; пошто зна да су данас људи слаби и да их неће поднети (свети Антоније Велики). # Бог познаје потребе сваког човека, меру снага и слабости свакога. # Бог не оставља људе заувек ни у несрећи, да не би изнемогли, ни у срећи, да не би постали немарни, него на различите начине уређује њихово спасење (свети Јован Златоуст). # Потребно је благодарити Богу када даје добра, и не губити стрпљење када их ускраћује (свети Василије Велики). извор

Препрослављен јеси Христе Боже наш, као светиљке на земљи утврдио си оце наше, и њима као истином вере све нас учиш: Многомилостиви слава Теби. Спомен и похвала Светим оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Педесетницу – Духове, односно седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је Први васељенски сабор држан месеца маја. Овај Свети сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. године). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године. На овом Сабору учествовало је око 318 Светих отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског и други. Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада Свети васељенски сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Симбол вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Симбола вере једног и јединственог за све верне. Свети сабор је коначно утврдио васељенски Симбол вере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом васељенском сабору 381. године у Цариграду овај Симбол допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Симбол вере, због чега су тада и отпали од Православне цркве). Осим тога, Први васељенски сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој. https://mitropolija.com/2025/06/01/nedelja-svetih-otaca-prvog-vaseljenskog-sabora-3/

Света тајна Крштења није магијска радња, која би аутоматски извршила на хришћанину промену, без његове живе вере и активног учешћа у новом хришћанском бићу и животу. Крштење се налази у општем, ширем контексту односа Бога и човека, Божије слободе и човекове слободне воље. Тај однос је заснован на слободној сарадњи (синергији, кооперацији), на садејству и саживљењу (симбиози), где љубав Божија слободно позива човека и човек се одазива на слободу у љубави сарадњу и саживљење. Крштењем се ступа у Христову војску (Св. Григорије Ниски), али војник још треба да се покаже, да је стварно борац, тј, подвижник, трудбеник, активни учесник у новој реалности. (Ср. напр. спортиста који ступа у један велики тим, ако не тренира и не буде активан, неће од уписа у тај тим ништа имати; потребан му је стални тренинг да би одржавао кондицију и пројављивао даље своје резултате). У одломку Апостола који се чита на Крштењу каже Ап. Павле, да наше саваскрсавање са Христом пројављује се као умирање за грех и надаље живљење у Богу, хођење у новом животу. То је динамички задатак нашег хришћанског бића и живљења. То је простор нашег православног подвижништва (грчки: акисис), тј. упражњавање, вежбање, функционисање наших обновљених сила и енергија нашег новог бића у Христу оснаженог благодаћу Духа Светог. То је нови живот, ношења крста и идења за Христом, живот жртвеног подвига љубави, пракса верности Јагњету Божијем, сведочење – мартирство о свакидашњој новини Христовог дара вечног живота. То је „служење Богу у Духу и истини“, „хођење у Истини“ и „творење Истине“. Живот крштенога је свеживотна Литургија (а право значење речи литургија и јесте: упражњавање и функционисање богоданих сила и способности, на добро свих, тј. Цркве) Православно подвижништво извире из препородне благодати крштења, то је развијање разрастање и умножење благодатних талената, овог залога Духа Светога. То је доживљавање и разрастење семена благодати, умножења благодати кроз врлинске подвиге. То је пројава енергије Светога Духа, Којим смо запечаћени миропомазани; то је држање светлости Духа да стално гори и неугаси се; то је приношење (свештенослужење) свег свог бића Богу, плодотворење добрих дела. Ако смо крштени мали, као деца, онда је потребно крштење обновити Покајањем (светом тајном Покајања и Исповедања), спасоносним сузама светокрштењаке воде, коју треба активирати вером и вољом, учинити динамичном, делатном. То је пројава истине да се Крштење не понавља, али да се благодат као прикрила, потиснута нашим немаром, нерадом и враћањем на старе грехе и мртва дела. Покајање није „поновљено крштење“, него обнова светокрштењске благодатне воде кроз топле сузе покајања. ( св. дијадох Готички и Св. Маро Пустињак). Крштење је било учлањење у заједницу Цркве, сада покајањем, треба обновити тај еклезијални црквени, (социјални, комуникативни) карактер нашег бића и живота. Треба живети активно, динамично, подвижнички „са свима Светима“ (Еф. 3,18). Јер спасење у Цркви и живот у Христу није само једном дат, него је и стално задат; није само опроштај и оправдање, него и нови живот, хођење у обновљењу Духа, путем новим, новотвореним: „Ево, све чиним (творим) новим“, вели Христос. Зато су православни Светитељи тако чудесно увек нови, и Јеванђеље у њима увек новотвореће. Крштење је почетак новозаветног бића и даље активно, подвижничко живљење животом у Христу, кроз благодат Светога Духа, добијену у Тајнама, почев од Крштења па надаље, а онда разређивану и умножавану у врлинама, у подвизима. То све скупа показује православни саборно – католичански карактер Крштења, а не да је оно као нешто изоловано од свега осталог у Хришћанству, од свег осталог црквеног бића и живота. Света Евхаристија управо захтева, као предуслов за учешће у њој, не само акт Крштења, него и сталну пројаву крштењског бића и благодат живота у Христу. Епископ Атанасије Јевтић (из књиге "Трагање за Христом") https://www.manastirklisina.com/krstenje-kao-pocetak-istinskog-zivota-u-crkvi/

Драги пријатељи да ли сте се икада запитали колико је самопоштовање важно за све у нашем животу!? Ово је једно од најважнијих питања. Оно што мислиш о себи дотиче се свега што радиш. Све што чинимо почиње управо од слике коју имамо о себи. Особа која себе сматра неким “типом са грешком” увијек ће нешто погријешити док особа која себе сматра “успјешним типом” успјеће без обзира на то са каквим се препрекама сусреће. Успјех или неуспјех зависи од врсте слике коју имамо о себи. Људи који упадају у невоље су углавном они људи који себе сматрају безвриједним. Велики проблем са којим се људи сусрећу јесте низак ниво самопоштовања. Особа са ниским самопоштовањем не може себе да воли. Ако не можеш да волиш себе онда не можеш ни друге. Господ од нас очекује да волимо себе зато и каже: „Љуби ближњег свога као самога себе.” Данашњи бракови најчешће пуцају због ниског нивоа поштовања али и самопоштовања. Уствари, најчешће се дешава да један брачни друг наруши самопоштовање код другог брачног друга. Брачни другови ће издржати сва искушења док год имају извјесни ниво самопоштовања и поштовања брачног друга. Многи људи гаје биједну слику о себи. Много пута у току дана себи придодајемо негативне етикете. Резултат тога је губљење повјерења и сигурности у себе. Пуни смо сумње и страха. Очекујемо да будемо одбачени, презрени, повријеђени… Деградирамо своја достигнућа. Истичемо своје слабости умјесто своје способности и дарове које нам је Бог дао. Један од великих разлога за овакво стање је ГРИЈЕХ! Послије учињеног гријеха слика о себи постаје веома лоша. Осјећамо се безвриједно и почињемо себе да мрзимо. Због тога је пуно важно да се исповједамо. Само Христов опроштај може нам вратити наше право ЈА са којим можемо живјети. Такође, наша слика о себи зависи од наших неуспјеха у животу. Човјек своје успјехе углавном заборавља а неуспјехе памти. Сви ми гријешимо али грешке су ту да из њих извлачимо поуку, да кроз њих напредујемо и узрастамо а не да нас убију у појам. Не значи да смо губитници ако нисмо успјели у једном покушају. Мишљење других о нама! Вриједи ли овдје трошити ријечи? На ову тему је речено и превише. Не смијемо дозволити да нас мишљење других деградира. Драга браћо и сестре, Бог нас је створио. Створио нас је по Својој слици. Нема у нама ништа што је за одбацити јер Бог не ствара отпад. Он ствара људе, предивне људе које воли. Он ће нас заштитити и у свему ће нам помагати ако себе дамо у Његове руке. Ми никада нећемо моћи да завршимо дјело које нам је Он задао ако о себи мислимо да смо безвриједни и неупотребљиви. То нас ђаво наговара да тако мислимо о себи. Најбоља слика о нама може доћи само од Онога који нас је створио. Бог нас све гледа као “мало мање од анђела” (Псалам 8.5). Свети Козма Етолски је говорио да је свако од нас пред Богом већи од цијелога свијета. Кад бисмо само знали колико нас Бог воли и колико смо Му важни баш овакви какви смо. Наше самопоштовање мора бити засновано на ономе шта Бог мисли о нама, на Његовој љубави према нама, на чињеници да смо Његова дјеца, на чињеници да брине о нама и да води рачуна о најмањој ситници у нашем животу. Е на овим истинама мора да се темељи наше самопоштовање! о. Бојан Крстановић https://www.manastirklisina.com/samopostovanje-imamo-li-ga/

А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, А само је једно потребно.Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,38-42) А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је. (Лк. 11, 27-28) Посматрајући структуру литургијске године Православне Цркве уочићемо да су њен почетак и крај обележени Богородичиним празницима. Литургијска година започиње празником Рођења и завршава се празником Успења Пресвете Богородице. Ова чињеница код многих може изазвати питање која је улога Богородице у Божијем плану спасења света? Будући да је Христос Алфа и Омега (Почетак и Крај) литургијског живота Цркве, те будући да је у личности Христовој Бог постао човеком да би се приближио људима и да би их спасао васпостављајућу њихове везе са Богом, било би логично да литургијска година започиње и да се окончава неким празником у Христову част. Напротив, почасно место које се одаје Пресветој Богородици могло би оставити утисак да се у њеној личности возглављује целокупна историја односâ човека са Богом. Овакво размишљање се оправдава чињеницом да Нови Завет свега неколико стихова посвећује опису личности и дела Пресвете Богородице, што има за последицу да се скоро сваког Богородичиног празника читају исти одељци из Јеванђеља по Луки (10,38-42 и 11,27-28) који, барем феноменолошки, имају врло мало везе са догађајем који се прославља. Питање части која припада Пресветој Богородици поново је постало актуелно у оквирима екуменског дијалога, у којем Православна Црква има протагонистичку улогу, с обзиром да је свет постао једно глобално село, и да је међу хришћанима свих деноминација неопходно међусобно споразумевање и сарадња. Због тога је Православна Црква позвана да заузме јасан став насупрот протестантском унижавању личности Пресвете Богородице, али и његовом прецењивању од стране римокатолика које је уследило као реакција на протестантски став. Богословски одговорно заузимање става подразумева појашњење начина на који приступамо Светом Писму. Као што јасно објављује апостол Павле, хришћани као „служитељи Новога Завета“ су се удостојили од Бога да буду служитељи „не слова Закона него Духа Божијега“(2. Кор. 3, 6), дата им је, Христовим посредовањем, могућност другачијег, богонадахнутог, разумевања Писма у светлости којег садржај текстова Старога Завета добија ново значење и библијски текстови постају отворени за свако време (2. Кор. 3, 12-18). Ова нова могућност легализује примену типолошког тумачења Библије од стране многих Отаца Цркве. Тако се Свето Писмо више не разумева као књига која садржи поучна казивања или историјске информације о личностима и догађајима веома далеке прошлости, већ као попис искустава ондашње заједнице која је живела откривење Бога у њеној историји и која га је тумачила на аутентичан начин, како би, због себе и због следећих нараштаја, разумела вољу Божију и Његов план о свету. Читајући доследно Библијске приче као историју односâ Бога са човеком, уверићемо се, можда неочекивано, да, иако се чини да Свето Писмо посвећује веома мало стихова опису историјске личности Маријине, лик и улога Пресвете Богородице се ненаметљиво појављују у позадини сваке епизоде у историји спасења. Од првога тренутка када Бог ствара човека, Он га позива да сарађује са Њим. Бог не ствара човека као неко биће без воље које се руководи својим инстиктима, већ као слободно биће, обдарено свим особинама које поседује и сам Бог, а пре свега обдарено могућношћу избора да буде сличан Богу или да буде сличан животињама. Управо је ово значење реченице коју користи Свето Писмо када каже да је човек створен „по слици и обличју Божијем“(1. Мојс. 1, 26-27). Нажалост, услед низа погрешних одлука, уместо да се приближи Богу и да Му буде сличан, човек се толико удаљио од Њега да је и цела његова историја дошла до безизлаза. Ипак, Бог никада није напустио своје створење. Од првог момента када је човек сагрешио, Бог му даје снагу, најављујући му да ће један потомак жене уништити зло и да ће га ослободити (1. Мојс. 3, 15). Тако је прва жена (Ева), која је била символ нарушавања односâ Бога и човека, истовремено постала символ наде за поновно успостављање истих односâ прасликујући на тај начин, од првих поглавља Светога Писма, личност и улогу Пресвете Богородице. Како би довео човека поново у своју близину, не нарушавајући притом његову слободу, Бог осмишљава нови план за чију примену је било потребно да човек уради слободно, без принуде, оно што није урадио први човек: да следи пут који ће му показати Бог. Човек који је чуо овај Божији позив био је, како у наставку саопштава Свето Писмо, Авраам. Без премишљања и без противљења је прихватио да следи пут који му је Бог показао, стављајући се у службу Њему (1. Мојс. 12, 1-5). Исто су учинили и његов син и његов унук. И они су били обични људи, са својим слабостима, па чак и са својим манама и недостацима. Упркос томе и они су се ставили у службу Божијег плана. Авраамов унук Јаков, посвађао се са својим братом и био је приморан да оде у изгнанство. Изгледало је да Божији план пропада. Путујући ка Месопотамији он је заспао и у сну угледао лествицу која је повезивала земљу са небом. На врху лествице стајао је Бог који га је уверио да ће се Његов план остварити (1. Мој. 28, 12-17). Овде се још једном прасликује улога Пресвете Богородице. Као и лествица коју је видео Јаков, тако је и Пресвета Богородица она која је ујединила земљу са небом, приносећи себе како би Бог сишао међу људе. Међутим, Бог није желео спасење само неколицини људи, већ свима. Тако Његов план улази у нову фазу. Од Јакова ће настати нови народ који ће преузети на себе да припреми све народе земље за прихватање поруке о спасењу коју ће донети Бог. Међутим, Јаковљеви потомци су постали робови у Египту. Изгледало је да је Божији план о свету поново у опасности да не успе, али Бог поново интервенише. Показује се Мојсију у једној купини која је горела, а да није сагоревала, и заповеда му да изведе свој народ из Египта (2. Мој. 3, 12-15). Још једанпут, и у овом кризном моменту, разазнаје се улога Пресвете Богородице. Као што купина, иако је примила у себе Бога у облику ватре, није сагорела, него је постала средство објаве спасења Израиљу, тако је и Пресвета Богородица примила у себе Бога и постала средство спасења целокупног човечанства. Постоји мноштво примера у Светом Писму које бисмо могли навести, као што су и сви пророци који су, сваки пут када се Божији план о свету налазио у некаквом кризном периоду, давали одважност и наду народу, истовремено приказујући сликовито улогу Пресвете Богородице. Процветала палица Ааронова (4. Мој. 17, 8), орошено руно Гедеоново (Суд. 6, 36-40), Ковчег Завета којег Давид премешта у Јерусалим (Пс. 131, 8), одар Соломонов (Пп. 3, 7-10), клешта којима је анђео држао жар који је очистио уста пророка Исаије(Ис. 6, 6), источна врата Јерусалимског храма која је пророк Језекиљ у сну видео како се отварају само једанпут да би кроз њих прошао Бог (Јез. 44, 2), гора коју је цар Навуходоносор видео у сну са које се одваја један камен што је, по тумачењу пророка Данила, означавало Царство Божије (Дан. 2, 34), златни свећњак са седам жижака који је у виђењу видео пророк Захарија (Зах. 4, 2), и многобројни други примери представљају, сагласно ерминевтичком предању Цркве, праслике значаја и улоге Пресвете Богородице у плану Божанске икономије спасења. Не би било преувеличавање ако бисмо тврдили да се иза сваког догађаја који описује Свето Писмо крије лик Пресвете Богородице. Када је наступило одговарајуће време, Бог је тражио неког човека који би, опет слободно и без принуде, прихватио да сарађује са Њим. Када је анђео пренео Марији Божију одлуку, она је спремно прихватила да постане Његово оруђе (Лк. 1, 38). Није нам тешко да схватимо да би без безусловне Маријине сарадње остварење Божијег плана о спасењу света било немогуће. Сваки пут када се хришћани моле Пресветој Богородици, они уствари своје молитве упућују самом Богу. Одајући част Пресветој Богородици, објављујемо да прихватамо Божији план о спасењу света. Објављујемо да и ми прихватамо да будемо Његово оруђе, како би се свет ослободио од зла које га угњетава на безброј начина. Свакако да је Бог Онај који нас спасава, међутим, прозба „Пресвета Богородице, спаси нас“ пројављује нашу веру да се спасење света никада не може остварити без сарадње људи. Због тога хришћани одају почаст Пресветој Богородици. Она представља допринос људи у Божијем плану о спасењу света. Интервенција Бога у историји је спасила свет. То, међутим, није било само на основу Божије снаге, него и уз сарадњу људи која се остварила у личности Марије. Горе поменута објава јасно говори да онај који је прихвата није ослобођен од обавеза. Као што сам Христос каже: „Мати моја и браћа моја они су који слушају ријеч Божију и извршују је“ (Лк. 8, 21). Свима се, дакле, дарује благодатни дар да буду мајке Христове, да се поистовете са Богородицом, да поново роде Христа у свом времену и у свом окружењу. Потребна је само једна храбра одлука, да подражавамо Маријину спремност да се предамо на служење Богу. Стављајући празник Успења Пресвете Богородице на крај литургијске године, предање Цркве све нас подсећа на неопходност сарадње са Богом ради спасења света, тако да: „Сваки језик призна да је Исус Христос Господ“ (Фил. 2, 11). То је циљ сваког указивања части Богородици Марији. То потврђује и сам Христос кроз Јеванђелску перикопу која се чита на богослужењима која се врше у част Пресвете Богородице, а у којој се каже како Му је нека жена у свом одушевљењу узвикнула: „Блажена утроба која те је носила, и груди које си дојио! А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ (Лк. 11, 27-28). Милтиадис Константину https://mitropolija-zagrebacka.org/uloga_presvete_bogorodice_u_bozijem_planu_spasenja_sveta/

Страхопоштовање је својствено сваком мислећем човеку. Сваки поглед на лепоту природе изазива дубоко поштовање према Творцу који је овај свет мудро створио. Једно још дубље страхопоштовање настаје пред Творцем људске душе, који је постао човек да би нас из несавршенства подигао до пуноће сличне Његовој. Прави страхБожији човек стиче уколико остави све спољне бриге, те сву своју пажњу, своје мислии осећања сабере на Јеванђеље и удуби се у сагледавање Христа и стања блажених. (преподобни Серафим Саровски). Најдубље поштовање и захвалност настају код нас према Христу који је на себе узео грехе света. Истовремено, нас захвата и страхопоштовање према Њему као Судији света. Између ова два осећања треба држати равнотежу и пустити их да наизменично делују на нас. Не треба дозволити да нам страх од вечног Суда узме сву животну радост, али ни да се због доброте Божије препустимо немарности. (свети Теофан Затворник). Ко се определи за пут унутрашње пажње, страх Божији поседује као почетак све мудрости. Он се креће пажљиво, у страхопоштовању пред свим што је свето. Ко се боји Бога, пружаће се ка свему доброме. Ђавола се, пак, не треба бојати. Ко се боји Бога, побеђује ђавола који је немоћан пред Богом. (преподобни Серафим Саровски). Мисли на Бога и мисли на смрт. Страх Божији ће те држати увек у будности и неће ти никад дозволити да чиниш по вољи својих помисли, својих осећања и свог тела. Уз Његову помоћ ти ћеш се одупрети свим искушењима и водити свој дневни живот пред Његовим лицем.На једно обрати пажњу: при сталном сећању на Бога увек загревај и страхопоштовање, као уосталом и тежњу да се пред лицем доброг Оца и страшног Судије погрузиш у прашину. Иначе, често изговарање имена Исусовог без страхопоштовања отупљује осећај према Њему, због чега могу да изостану спасоносни покрети душе који произилазе из срдачне молитве (свети Теофан Затворник). Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и унутрашња покајничка потрешеност. Она треба стално да се подгрева, њоме треба да се дише, у њој да се живи. Дело Духа не лежи у блаженству. Његово најверније пројављивање јесте "дух скрушен, срце скрушено и смерно..." (Пс.50). Има две врсте страха Божијег: први је страх слуге од казне због преступа Божијих заповести, који одговара почетницима; други страх проистиче из синовске љубави према Богу, из зебње да се не увреди Бог, да се не изгубе Његова близина и Његова љубав (то је страх Божији оних који се ближе савршенству). Нас захвата страх у мери у којој се у нама губи љубав. Јер, ко не поседује страх, или је испуњен љубављу, или је мртав душом. Растући страх Божији чини почетак љубави (преподобни Јован Лествичник). Постави страх Божији за основу свога пута, па ћеш за мало дана и без лутања стићи на врата Царства Божијег (преподобни Исаак Сирин) извор: "Обитавање безграничног у срцу"

Јеромонах Рафаило (Бољевић) – игуман манастира Подмаине одржаће предавање на тему: “ Јесте и биће“ на платоу испред Храма „Светог Саве“ на Врачару, у уторак, 3. јуна у 19 сати. Извор:ТВ Храм

Дом културе „Грачаница“, Епархија рашко-призренска и Галерија уметности „Приштина“ организују тридесетак догађаја у оквиру Видовданских свечаности које се одржавају од 29. маја до 28. јуна у Грачаници и осталим српским срединама. „Видовданске свечаности“ ће бити свечано отворене 01. јуна у 20.00 часова у Галерији Дома културе „Грачаница“, када ће посетиоци могу да погледају изложбу слика „Арт Тура“ из колекције Народног музеја Србије. Биће представљени класици европске и српске ликовне сцене XIX и XX века, међу којима су Клод Моне, Пабло Пикасо, Огист Реноар, Анри Матис, Пол Гоген, Паја Јовановић, Ђура Јакшић, Надежда Петровић, Сава Шумановић и други. „Већ више од десет година, Народни музеј Србије кроз акцију „Арт Тура“, копије светски познатих дела приближава заинтересованим љубитељима уметности, тако што им посећује градове, тргове, долази у њихове домове. Онда када је физички било немогуће погледати оригинале ових дела, њихове копије посећивале су их и пружале радост сусрета са уметношћу, са свом овом плејадом живописних ликова. Па ће рустични и импресионистички пејзажи, кубистичке фигуре и још многе друге реалистичке и апстрактне композиције, који од‌једном бивајући измештени са зидова музеја, из тог строго чуваног и брижљиво опремљеног простора, у јавни простор, добијати сасвим другачија читања, доживљавати авантуре“, навео је о овој изложби у предговору каталога књижевник и писац Жарко Миленковић. Такође, исте вечери, биће отворена и 27. ликовна колонија „Видовдан 2025“ на којој учествују истакнути ликовни ствараоци из Србије и региона: Петар Мошић (Београд), Лојзе Калиншек (Словенија), Ирена Гајатри Хорват (Словенија), Ана Марковић (Београд), Ана Мутавџић (Крагујевац), Недим Хаџи Ахметовић (Зајечар), Валентина Којић (Врбовац, Косовска Витина), Владо Њаради (Вршац), Ирина Черњавски Шантрић (Београд), Милица Вуковић (Београд). Покровитељи овогодишње манифестације „Видовданске свечаности“ су Канцеларија за Косово и Метохију, Министарство културе Владе Републике Србије, Скупштина града Приштина, Општина Грачаница. Извор: Радио КиМ

Свети мученици Теодот и седам девојака мученица, Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона, и Јулија. Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају“ (1. Кор 7, 29). А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот као да беше у туђем телу имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: „Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити“. – Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун). Тропар (глас 4):Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Опширније на : Православац црквени календар „Пролог“ Светог Владике Николаја

Предавање на тему "Милосрђе", о искуствима волонтера у здравству, биће приређено у недељу 1. јуна 2025. године у Храму Покрова Пресвете Богородице на Звездари, одмах после Свете Литургије, у организацији Верског добротворног старатељства АЕМ. Говориће волонтери са јерејем инж. хаџи Жељком Јовановићем који је, по благослову Његове Светости Патријарха г. Порфирија, координатор пројекта „Православни волонтери у здравству” Српске Православне Цркве. Радио Слово љубве

† Ако си у нечему сагрешио, немој то прикривати лажју, зато што ће таква лаж бити још већи грех. Признај своју погрешку и реци: „Опрости ми!“, и тада ће и грешка, чак и само зло, престати да се умножавају и да се понављају. И ближњи ће те више поштовати када види да си, после погрешке, рекао истину. Самооправдавање је израз духовне немоћи. Неопходна нам је искреност. † Неко ти каже да си разбио чашу. Немој му одмах одговорити: „Нисам разбио и појма немам шта се десило!“, већ му одмах реци: „Опрости ми, нећу више то да урадим“. Схватате ли да је у овоме разрешење читаве ствари? † Противречење, покушаји да се одбранимо, да се оправдамо, негодовање – све је то кукавичлук. Као што лопов, када га ухвате у крађи, почне да дрхти од страха, тако дрхтиш и ти, и одмах окривљујеш другога, нападајући га и самооправдавајући се. † Шта год да ти други кажу, не бој се, нека то буде и клевета, лаж, чак и ако те оптуже за нешто што заиста ниси учинио. Прими на себе то бреме и реци ближњем: „Брате, опрости, нећу то више да поновим!“ И ако од тебе буде захтевао да му надокнадиш штету, а ти му надокнади. Шта ћеш тако изгубити? Тако ће се само пројавити узвишеност твоје душе. † Грешни смо управо зато што нећемо да устанемо (из духовног пада) и зато што волимо свој грех. Лажемо када говоримо: „Хоћу, али не могу!“, зато што је то „моћи“ у рукама Божијим (а у нашим рукама је хтети). Лажемо када говоримо: „Хоћу, али ми не допуштају ближњи!“, зато што моји поступци не зависе од ближњих. Постојимо само ја и Бог. Лажемо када говоримо: „Хтео сам, али нисам успео!“, зато што тиме жалостимо Бога, јер тиме као да тврдимо да постоји нешто што Бог не може. † Св. авва Исаија нас суочава са страшном стварношћу греха: иако је грех наш стално пред нама (в. Пс. 50, 5), ми, ипак, живимо као да греха нема. Чак и када се исповедамо, када се молимо и са сузама говоримо: „Боже, буди милостив мени, грешноме!“, наш грех ни тада не стоји стварно пред нама. Нас и тада покреће тежња да се оправдамо. Ми, чак, и тада пред Богом објављујемо своју грешност не да би нам греси били опроштени, већ да бисмо се оправдали, као што је то чинио и фарисеј. † Лаж је један од најподмуклијих грехова. Овде имамо у виду, пре свега, лажни начин живота. На пример, имам снажну потребу да брбљам. А ја свој грех маскирам тако што ћу да кажем да код човека (са којим желим да причам) идем из љубави, да то захтева Бог или да је општење са њим неопходно. То је, наравно, лаж. † Ако су нас, док смо били деца, вређали и ми се до данас сећамо тих увреда, треба да знамо да се ту ради о нашем рањеном самољубљу, и немојмо да се у погледу тога самозаваравамо. Животне околности имају утицај на нас, али то не значи да у њима треба тражити оправдање за себе. † У дубинама човекове свести скривена је воља човекова. Ако се осећам безвредно и то објашњавам тиме што су ме вређали или ме нису волели у детињству, тада своје духовно стање покушавам да објасним на психолошки начин, што може да остави утисак да говорим истину. Међутим, истина је да се иза мог осећања безвредности крије нешто много дубље: моје рањено егоистично „ја“. † Нека нас никада не доведу у заблуду слична психолошка објашњења зато што она можда и могу бити корисна за лекара или нецрквеног човека који жели да постане уцрквењен, али она немају везе са истином. На пример, некоме је стално потребна љубав у животу и он то оправдава следећим речима: „Када сам био мали, мајка је имала нас седморо деце и мене је увек запостављала, а другу децу је волела. Био сам запостављен и патио сам због недостатка љубави. Мојој браћи и сестрама је омогућила да се образују, а мени није.“ Све су то само оправдања… (За то што сам био лењ да учим, па сам остао нешколован и необразован.) † Навешћемо и други пример. Нисам у стању да будем послушан свом надређеном (у неком послу) под изговором да сам са њим ишао у школу и да ме је тада непрестано малтретирао, те се сада у мени нешто противи њему и ту не могу ништа. Док год се будем заклањао иза оваквог психолошког објашњења, нећу моћи да будем послушан свом надређеном, то јест нећу бити у стању да кажем „да“ Богу, зато што ћу мислити да сам у праву. Уз то, може да се деси да још и захтевам одговор од Бога – зашто је допустио да ми се нешто тако деси, у ком случају ће се моја страст (непослушности) само још више учврстити, а моја огреховљеност продубити. Старац Јефрем Аризонски извор

Када благодат дотакне човеково срце, и он, прихвативши је, покуша да јој потчини свој живот, тада се његов дух, као да се буди из мрачног и тегобног сна после дуге ноћи и, отворивши очи, угледа јутарњу светлост. Духовно буђење је почетак трансформације целог људског бића – духа, душе и тела. То се наставља током целог живота и не завршава се смрћу . Овде се одвија процес који је супротан грешном распадању коме је био подвргнут првобитни пар, наиме, обнављање палог човека, повратак његовом изгубљеном унутрашњем јединству, освећење и хармонизација његових разнородних и дисонантних сила. Овде се центрифугалној енергији греха супротставља центрипетално, вољно кретање душе ка Богу. Ова обнова слике Божије у човеку, помрачене грехом, је попут обнове оштећеног храма. Човек мора поново стећи и усвојити благодат Светог Духа, коју је изгубио кроз првородни грех. Окренимо се древној хришћанској антропологији (доктрини о човеку) као нацрту људског бића. У људском духу могу се идентификовати три силе: ум, осећање и пажња. Духовни ум се разликује од менталног ума по томе што је заснован на унутрашњем логосу – дубини људске боголикости. У логосу је способност созерцања – сагледавања суштине ствари кроз духовне интуиције. Кроз дух и унутрашњи логос, човек стиче способност да дође у контакт са метафизичким светом, да га продре, да га опажа и да комуницира са њим. Тада се у духу може разазнати посебан осећај – способност искуственог доживљавања стварности духовног света. То је, такорећи, директан одговор духа на импулсе који долазе из трансценденталног света; То је искуство те супер-реалности која се назива вечним божанским енергијама. Ако се духовни ум – унутрашњи логос – може упоредити са невидљивом светлошћу која обасјава човека до саме дубине његовог бића, онда је духовно осећање посебан осећај благодати који доноси радост; Ово је пламен који не гори, већ даје живот. Логос открива стварности невидљивог света, а духовни осећај повезује и чини човека сродним са њим. Када благодат дотакне човека, он је доживљава као слободу од ропства, као ослобођење из затвора страсти и грубе материјалности. Дух човека је нераскидиво повезан са душом. Они су једно по природи. Можемо сликовито рећи да је дух око усмерено ка Богу, а душа око чији је поглед спуштен ка земљи. У хијерархији људског тримеризма, дух заузима највише место; али пад, као и свака револуција, обара легитимну власт, и душа узурпира место духа, а дух бива потопљен у стање слично смрти. Милост враћа духу његова права. Тада почиње процес очишћења и поновног рођења људске душе: благодат кроз дух просветљује душу. Душа такође има три силе: менталну, пожељну и раздражљиву (реактивну). У модерној психологији, непрецизан аналог ових сила је разум, емоција и воља; У овом случају, емоција се схвата као спој пожељне и раздражујуће силе, а од раздражујуће силе се одваја њено природно „жељење“, као способност концентрације на одређени објекат у палом стању, подложном страстима, што се назива воља. Стога постоје терминолошке неслагања у древној хришћанској антропологији и модерној психологији. Кроз дух се људској души открива највиша когнитивна способност, названа вера. Духовни ум, који се обично врти у царству логичких закључака, маште и хаоса мисли, обасјан је зрацима благодати. Разум почиње да схвата своја ограничења и потчињава се вери; Ова вера, интуитивно схваћена, асимилира се на нивоу догме и теологије. Ум прима идеје о Богу и духовном свету кроз катафатику (спознаја невидљивог света по аналогији са видљивим) и апофатику (порицање заједнице и јединства својстава духовног и материјалног света, када се истиче несхватљивост божанства и духовних ентитета). Благодат чисти менталну моћ од фантазија и мисли; Сама логика, са својим бескрајним закључивањима, са својим принципима дедукције и индукције, више не делује уму као универзално средство сазнања, већ само као веома несавршен и ограничен инструмент. Људска реч, која је отелотворење мисли, припада духовном уму. Овде се ендотетски (унутрашњи) језик духовног логоса, такорећи, преводи на профористички (спољашњи) језик душе. Под дејством благодати, профорична реч се приближава унутрашњем логосу, стога је једноставан говор светих поседовао огромну продорну моћ и, дотичући људска срца, био је осликан и утиснут у њиховим дубинама. Духовна осећања кроз благодат делују на духовне емоције - пожељну моћ душе, где се страсти гнезде попут гмизаваца у мочвари. Очистити пожељни део душе је најтеже; Она је највише погођена грехом и последња је од три духовне силе која је исцељена. Пожељна моћ у палом стању је ноћни сладострасни слуга који увек жели да пороби ум и постане господарица над тримеријумом човека. Када човек, кроз подвиг и молитву, донекле обузда своје страсти, тада се у жељеној снази душе открива осећај лепоте и жеља за њом, као васкрсава, тада се душа уздиже од земаљске лепоте ка вечној, божанској и непролазној лепоти; тада човек осећа свим својим бићем радост молитве и познаје колико је Господ добар. Он жели да буде сам са Богом, па чак и када је међу људима, он у себи осећа себе у присуству Божијем и води тајни, безречни разговор са Њим. Благодат исцељује раздражљиву - реактивну силу душе. Човеку је дат свети гнев као оружје против искушења, као заштита од греха. Након пада, ова сила се деградирала у злобу, бес, огорченост, завист итд.; Она дели људе међу собом, тера једну нацију да се бори против друге и често претвара земље у војне логоре. Међусобна мржња чини да земља изгледа као праг пакла. Човек који није обуздао своју раздражљиву силу претвара се у ситног демона у својој породици, а ако добије моћ, онда у демона. Благодат смирује раздражљиву силу, као што реч Христова смирује бесно море; тада бес прелази у храброст, а мржња уступа место љубави. Знак исцељења раздражљиве силе јесте покајање и стрпљење у тузи. Шта се дешава са душом када постане једно са духом? Када је човек у благодати, почиње да воли своје непријатеље, моли се за њих и плаче над њиховим тугама и недаћама као да су његова сопствена туга; Његово срце је испуњено сажаљењем према свим бићима и има жељу да другима пружи најбоље што има. Човек почиње да заборавља зло које влада у свету. Развија детињасто поверење према људима који га често обмањују и жељу да их оправда. Ово слепило за зло које се чини у свету, и визија добра у сваком човеку, чини га, такорећи, лудим и слепим - али то је благословено слепило и мудро лудило. Под утицајем благодати, силе душе се сједињују једна са другом у срцу, а познање човека постаје једноставно и јединствено деловање. Душа се враћа себи. Душа стиче дубину самоспознаје и у светлости благодати види рађање мисли и слика. Тело постаје послушни инструмент душе, али и даље носи последице греха - труљење, болест и смрт. Да би прешло у бесмртност, тело мора бити на неко време одвојено од душе, умрети, иструнути у гробу, истопити се попут драгоцене, али разбијене посуде у ватри, како би се из ње могла сипати нова чаша за царску гозбу. Грех ће коначно бити уништен након васкрсења мртвих, што је један од древних апологета назвао „пролећем људског тела“. Позив благодати за спасење, који је душа чула у свом земаљском животу, то је први дах долазећег пролећа, то је песма о небу, то је вест о непролазној радости, то је муња бескрајног, „безвечерњег“ дана, чије је име Вечност. Архимандрит Рафаило (Карелин) извор

# Ко болест подноси са трпљењем и благодарењем, њему се она рачуна уместо подвига, па и више (свети Серафим Саровски). # Каква је корист имати здраво тело, а душу немоћну и раслабљену? (свети Тихон Задонски). # Када за болести и невоље на благодариш Богу и не радујеш се, онда знај да у теби више живи свет, него Христос. У теби живи оно за шта си превасходно везан. Трпљење мученика, ојачано силом љубави Христове, побеђивало је велик телесни бол и патњу (свети Исак Сиријац). # Болест, иако мучи твоје тело, спасава ти душу (свети Тихон Задонски). # Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије. Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божијег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божијој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да је казна од Бога заслужена, сећање на свете који су пут земаљског живота савршили кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље – чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те чаше, тај није достојан да наследи вечно блаженство (свети Игњатије Брјанчанинов). # О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама (свети Тихон Задонски). # Болести се често шаљу због грехова (свети Варсануфије Велики и Јован). # Када ти болест, оскудица, исцрпљеност и страх од штетнога за тело помуте мисао дотле да те отргну од радости твоје наде и од старања о угађању Господу, онда знај да у теби живи тело, а не Христос (свети Исак Сиријац). # Ако те задеси болест, не клони и не падај духом; него заблагодари Богу што промишља како да ти том болешћу пружи добро (авва Исаија). # У болестима пре лекара и лекова користи молитву (свети Нил Синајски). # Болешљивошћу се надокнађују подвизи. Болест је – готово спасење, онда када се болесник чува рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божијој и када благодари за болест која га удаљава од света, што он по сопственој вољи не би учинио (свети Игњатије Брјанчанинов). # Ако безбожни људи ради земаљске, пролазне славе подносе напоре, невоље и болести, онда верни, који су призвани на општење са Богом и вечни живот, све треба да трпе са надом (свети Исак Сиријац). # Један старац често је побољевао. Но, догодило се да током једне године није боловао; почео је да веома тугује због тога и плаче, говорећи: «Оставио ме је Господ мој и није ме посетио» (Древни патерик). # Ко трпи болести и благодари, тај добија мученички венац (свети Јован Златоуст). # Ако не можеш да се подвизаваш стојећи, подвизавај се седећи, или лежећи на постељи твојој (свети Исак Сиријац). # Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове, споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима. Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно савршен. Човек се у својој болести правилно подвизава онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, свети оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига – безмолвије и послушање (свети Игњатије Брјанчанинов). # Болести настају од физичких узрока и ту је корисна лекарска вештина; постоје болести као казне за грехове, где је потребно трпљење и покајање; постоје и болести ради борбе и победе над лукавим, као код Јова, и као пример нетрпељивима, као код Лазара, а свети те болести подносе показујући свима смирење и границе заједничке људске природе. Дакле, не надај се на лекарску вештину без благодати, и не одбацуј је због своје тврдоглавости, него од Бога моли спознају узрока кажњавања, а потом и избављење од слабости, трпећи сечење, спаљивање, горке лекове и сваку лековиту казну (свети Варсануфије Велики и Јован). # Ако будеш трпео и благодарио Богу за болест, она ће ти се узети уместо подвига (свети Варсануфије и Јован). извор

Божја љубав и доброта према људима је бескрајна. Он нас дубоко воли, јер смо Његово потомство. Иако сваког часа поричемо Бога, Он нас не пориче лако. Али ипак, Он више воли када се људи обраћају конкретно Њему. Човек треба да се одвоји од света и да иде да тражи Господа. Само у тишини самоће Бог ступа у дијалог са човеком. У правом, пријатељском и поверљивом разговору – лицем у лице, очи у очи, срце у срце! Монаси су чудни људи. Али, они нису обични земаљски људи, већ натприродни, који смирено крију светлост своје душе под тамном мантијом. Бог их је наоружао снагом да издрже векове и миленијуме. За оне, који су изашли из времена и ушли у вечност, 2000 година је као један дан (2. Петрова 3:8), а колико се човек може променити за један дан? Чак и кад би дан и ноћ били три пута дужи од 24 сата, монах не би могао да нађе времена за светску забаву. Он жртвује све за молитву, али молитву не жртвује ни за шта. Бог се открива онима који Га траже у мери у којој се Он тражи од њих, свима, без обзира на начин на који Га траже. И то се открива у облику који им највише одговара. Разбојник је, у последњем тренутку, у часу своје смрти, тражио Господа са крста и нашао Га. Други лопов га није тражио и није га нашао. Грешимо ако време проведено за Бога сматрамо изгубљеним, или недовољно искоришћеним, како често мислимо. Понекад ће, можда, наићи неверник да нас прекори, питајући нас какву корист имамо од тога што свакодневно понављамо готово исте молитве, које смо одавно научили напамет. Таква ствар, било да је чујемо споља или је замишљамо у свом уму, долази од злог, који омета наш успех, јер добро зна да је то света ствар и представља чисто благо чувано на небу. И сатана га не може отети одатле. Путеви који воде до Бога и нашег Спаситеља су у основи једноставни и директни. Они су компликовани, отежани или немогући због наше похоте и неумерених животних жеља, које ненамерно и подсвесно долазе у контакт са непријатељем нашег спасења. Стога, молитва Богу не представља само хлеб душе, већ нешто више од тога - њен живот. И Бог, који зна и види наше потребе и жеље, учиниће оно што би сваки отац учинио за своје добро и послушно дете, јер је Бог Отац очева. Отац свих. епископ Гаврило Велички Светогорац извор