Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'теолог'.
Found 31 results
-
Најава међународне богословске конференције у Немачкој - теолог Марко Делић
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
-
- немачкој
- конференције
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Аустријски теолог кардиналу: Не варајте ни себе ни друге
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Остале вести из Цркве
Аустријска католичка теолог и хисторичарка, Анна Мариа Груенфелдер упутила је отворено писмо кардиналу Винку Пуљићу поводом најављене мисе за страдале припаднике усташког покрета. Она у писму, којег преносимо у цјелости, упозорава Пуљића да није добро одавати почаст онима који нису били невини, како их се жели приказати. Преузето са Аутограф.хр Писмо преносимо у наставку: Господине кардинале, обраћам Вам се као теолог и повјесничарка (моје аустријско држављанство у том контексту није важно). Моје апострофирање на теолошки је због мог професионалног пута који је кренуо на не баш безначајном Теолошком факултету у Иннсбруцку, на којем су подучавали Kарл и Хуго Рахнер, ЏосеФ Рацингер (алиас папа ем. Бенедикт XVI, Јоханн Баптист Метз, Ладислав Борос, Хеинрицх Сцхлиер и други, што ми даје становити легитимитет. Узгред речено, студенти у Инсбруцку били су и шесторица исусоваца, које је 1989. године у Сан Салвадору убила војна хунта: ректор средњоамеричког свеучилишта ”Јосé Симеóн Цаñас” (УЦА) Игнацио Еллацурíа и његова субраћа Сегундо Монтес, Игнацио Мартíн-Барó, Амандо Лóпез, Јуан Рамóн Морено и Јоаqуíн Лóпез y Лóпез били су прави мученици – борили су се и пали за своју вјеру која почива и на праведности. Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност. Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа. Kао кардинал Ви имате не само теолошке темеље, него и ауторитет Цркве. Црква обнаша (и) доктриналну, магистралну службу – и као таква, она има ауторитет, али и одговорност доприносити разлучивању духова. На Вама је да разлучите право и искривљено, лоше схваћено или лоше протумачено. Ваш је задатак ”разлучивање духова” (1 Kор 12,10: Јов. 4, 1,6). Везано уз позадину ”Блејбуршке трагедије” (да рабим ову синтагму, под којом је најављена и овогодишња комеморација, као и оне претходних година) не могу а да Вас не запитам: колико хрватских повјесничара – озбиљних, с именима и међународним угледом – мора још појаснити хрватској јавности, укључивши Хрватску бискупску конференцију, вјеројатно и Бискупску конференцију БиХ – тко је доспио у Блејбург, с које стране, с којом намјером, у чије име. Није доспио у Блејбург ”хрватски народ”, нису доспјели ”невини”, нису доспјели ”борци против комунизма” – доспјели су они који су вјеровали тадашњем водству ”хрватског народа” (које то такођер није било) да се ”боре против комунизма”, ”за своју домовину”. Kолико Вам пута треба још објаснити да су пошли у Блејбург по наредби оних, који ће на том путу спасити своју кожу и напустити ”свој народ”. То је ”трагедија”, трагедија заблуђелих, затупљених и, на крају, изданих. Ви господине кардинале, с Вашим напоменама о ”невиним жртвама”, очито још увијек вјерујете и држите до ”праведног рата”. Црквени учитељи св. Аугустин и св. Тома Аквински, могли су још вјеровати да рат може бити праведан, оправдана обрана од нападача. Од Првог свјетског рата, са својим масовним убијањем новим оружјем, нити један одговоран политичар, па ни војник, официр, није двојио да ратови модерног доба не могу бити праведни, јер оружје једном покренуто, непредвидиво погађа и праведне и злочинце, и цивиле и војнике. Вама, господине кардинале, обраћам се у име оних истих који су из својег свеучилишног образовања црпили сазнање да се теологија студира и да црквену службу треба обнашати и као дужност подучавања и разјашњавања нејасноћа Одбрамбени рат – то рат на територију поражене Југославије нипошто није био. Хрватска је ратовала раме уз раме с онима, који су поразили и разбили Југославију, да би на њезиним рушевинама подигли режим и назови-државу која ће служити као штит и непресушни ресурс за још крвавији рат против СССР-а. Не варајте ни себе ни друге. Нитко није напао нити НДХ, нити Хрватску, али НДХ је уз окупатора нападала своје људе и то оне који су заиста намјеравали избацити окупатора, а с њиме и злочиначку клику, која је земљу изручила Хитлеровој Њемачкој. Толико о ”невиним” и ”жртвама”. Господине кардинале, Вама као академском грађанину, све те чињенице не могу бити непознате. Чули сте их толико пута – но ”нитко није толико глух као нетко тко не жели слушати” (Манéс Спербер, Сиебен Фраген зур Геwалт / Седам питања о насиљу). Kористите свој ауторитет добивен од Цркве и удовољите Вашем задатку ”разлучивања духова”. Имајте храброст заступати чињенице и наспрам Вашој браћи по дужности у бискупским конференцијама – којима или недостаје знање или ”петље” поступати насупрот очекивањима особа које Цркву и њезин ауторитет злорабе за своје приземне интересе, које кане себе ”легитимирати” с црквеним ”благословом”. Имате пуно прилика славити мисе за недужне жртве. Но препустите оне који су окрвавили и себе и Хрватску и Цркву, једином Суцу који ће им одмјерити праведност. (Вијести.ба / Аутограф.хр) Austrijska teologinja kardinalu: Ne varajte ni sebe ni druge VIJESTI.BA Austrijska katolička teologinja i historičarka, Anna Maria Gruenfelder uputila je otvoreno pismo kardinalu Vinku Puljiću povodom najavljene mise za stradale -
Теолог Стеван Јовановић гост емисије "Храм": О Вавилонској кули
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Према 11. поглављу старозаветне Књиге постања, Нојеви потомци, који су се неколико генерација, након Великог потопа, негде око 2716 .п.н.е. доселили, са истока, у земљу Сенар (Вавилон) где су одлучили да саграде град са кулом "којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи". Намера Нојевих потомака да досегну небеса разљути Бога веома, јер у томе виде велику људску охолост и непоштовање вере. Бог сруши кулу и наста велики метеж. Градитељи куле почеше, одједном, да говоре различитим језицима, и нико, никога није разумео, те прекинуше градњу града, назван Вавилон, јер "ондје помете Господ језик цијеле земље". Након тога људи се разиђоше и населише различите крајеве света, а кула остаде разорена. Звучни запис емисије Истраживањем немачког археолога Колдевеја, на подручју некадашњег Вавилона, а садашњег Ирака, у околини града Ал Хилах, јужно од Багдада, 1913. године откривени су остаци могуће Вавилонске куле. У овонедељном Храму о Вавилонској кули из старозветне Књиге постања, њеном вишеслојном тумачењу и актуелним порукама, разговарамо са дипломираним православним теологом Стеваном Јовановићем, вероучитељем у Петој београдској гимназији и Гимназији Руђер Бошковић у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС -
У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. маја 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о стваралаштву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке. Звучни запис емисије Извор: Ризница литургијског богословља и живота Вашој пажњи препоручујемо и:
-
Теолог Милана Ивковић: О љубави према теологији и песништву
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. марта 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о љубави према теологији, о значају православног катихизиса, као и о њеној љубави према песништву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке. Звучни запис емисије Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Теолог Раде Булајић: Свето Писмо као основа образовања и васпитања
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 03. августа у 19:00 часова предавање је одржао господин Раде Булајић на тему: ”Свето Писмо као основа образовања и васпитања”. Извор: Манастир Острог -
Упокојио у Господу теолог и вероучитељ Стефан Видановић (1991-2019)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Са великим жалошћу обавештавамо верни народ Православне Епархије нишке да се 30. јула у каснијим вечерњим часовима упокојио у Господу вероучитељ Стефан Видановић из Беле Паланке услед тешке саобраћајне несреће која се догодила на путу Ниш – Пирот, код насеља Црвена Река. Вероучитељ Стефан Видановић рођен је 30. децембра 1991. године у Пироту од мајке Јорданке и оца Љубише, и био је млађе дете својих родитеља. Након завршене основне школе „Љупче Шпанац“ у Белој Паланци, уписује и са успехом окончава своје петогодишње школовање у православној богословији „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, након које уписује богословске високе студије на Православном богословском факултету Св. Саве у Либертивилу (Сједињене Америчке Државе). Своје академске студије ипак наставља на Православном богословском факултету у Београду и успешно стиче звање дипломираног теолога 2017.године. Будући вредан и марљив студент, студије наставља, и 28. септембра 2018. године стиче академско звање мастер теолога. У Свету Тајну Брака ступа 2015.г и добија сина Вука. Сви који су познавали Стефана знају да је био тих, повучен, али изразито марљив, вредан, обдарен врлинама послушања и трпљења, увек спреман да помогне и себе уподоби давидовским речима : „Благо ономе који се нада у Господа“, од Кога је примио таланат интелектуалне оштрине, који је веома лепо на корист своје Цркве умножавао снагом љубави радећи као катихета. Као појац храма Вазнесења Господњег у Белој Паланци давао је свој допринос духовном животу парохије. Био је мисионар радећи у четири школе притом обилазећи велики број удаљених планинских крајева у којима су га наша драга дечица дочекивала и нестрпљиво чекала да са својим вероучитељем уче о Богу и вери нашој. Црква којој „није непознато шта је са онима који су уснули“ испратила је у вечни покој, покој Господа нашег Исуса Христа у коме нема туге ни уздисања, већ само живота безконачног, драгог брата Стефана молитвом и опелом које је служио архијереј трона Епархије нишке Његово Преосвештенство Г. Арсеније уз саслужење свештенства у четвртак, 1. августа у 15: 00 часова у храму Вазнесења Господњег у Белој Паланци, уз саслужење бројног свештенства и присуство великог броја родбине, колега, пројатеља и верног народа. Извор: Епархија нишка -
Доносимо разговор са Миланом Ивковић, теологом из Београда. Тема разговора је лепота, робовање спољашњем изгледу и потребом за улепшавањем себе пред другима - како на спољашњем тако и на унутрашњом плану. Топло препоручујемо овај разговор. ZAPISI_Emisija_Pod_znakom_pitanja.mp3 Извор: Радио Светигора
-
-
Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора
-
Теолог Јелена Петровић: О европском Дану науке
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице -
У ЧЕТИРИ ОКА: Теолог Благоје Пантелић: Цркви не требају велики храмови, већ самокритика
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm -
Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. Црква свој имиџ може лако да поправи, потребна нам је пре свега самокритика. Овако без духовне и преподобне позе верника, критички о вери и СПЦ промишља теолог Благоје Пантелић, уредник првог теолошког интернет магазина код нас, Теологија.нет. Магазин је, за само шест месеци колико постоји, успео да оствари завидну посећеност и, што је још важније, да пробуди црквену јавност Србије и региона. Када се погледају објављени текстови, уочава се један пре свега савремен, храбар и самосвестан тон теолога и свештеника који пишу и резонују о (нашој) цркви и свему што је окружује: политици, филозофији, историји, економији, уметности. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm View full Странице
- 26 нових одговора
-
- храмови
- самокритика
- (и још 10 )
-
Теолог Јован Благојевић о књизи „Летописи из Вавилоније и Персије“ и другим издањима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима. Извор: Радио Светигора -
“Мама причај ми причу пре спавања“ – чуло се у соби мог сина пре 3-4 године. Знам, она је уморна, уморан сам и ја али… Чини ми се да сам макар у овом тренутку одморнији. „Ја ћу“ – рекао сам на опште изненађење. Тако је почело, и ево наставља се до данас, наравно овог пута у облику књиге која ће, надам се, наћи пут до 1500 читалаца. Наравно, садржај се временом мењао, развијао, допуњавао, преосмишљавао, редиговао, кориговао, илустровао, лектурисао Моји цењени сарадници су у овај пројекат уложили много енергије, труда и љубави. Звучни запис разговора Тако су настали „Летописи из Вавилоније и Персије“ књига за децу (они који су је читали кажу и не само за децу) заснована на библијским причама из првих шест поглавља Књиге пророка Данила (тзв. дворске приче) и Књизи о Јестири. Ова библијска основа садржи седам драматичних прича, Првих шест прича су изразито епског карактера, док је седма епска прича прожета предивним лирским моментима. Извор: Радио Светигора View full Странице
-
Теолог Милош Ненезић који се налази на усавршавању Њемачког језика у румунском граду Сибиу говорио је за наше слушаоце о свеправославном сабору омладине који ће се по пети пут одржати, ове године у овом граду. Звучни запис разговора View full Странице
-
- сабору
- свеправославном
- (и још 8 )
-
Катедра: Теолог Милана Ивковић- Благослов страдања
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Поучни
У оквиру циклуса предавања Разговори о вјери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом “Благослов страдања!?” одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама – првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај “Маран ата”. 22.06.2018_KATEDRA_Teolog_Milana-Ivkovic_Blagoslov-stradanja.m4a https://svetigora.com/katedra-teolog-milana-ivkovic-blagoslov-stradanja/ -
У оквиру циклуса предавања Разговори о вјери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом “Благослов страдања!?” одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама – првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај “Маран ата”. 22.06.2018_KATEDRA_Teolog_Milana-Ivkovic_Blagoslov-stradanja.m4a https://svetigora.com/katedra-teolog-milana-ivkovic-blagoslov-stradanja/ View full Странице
-
Теолог Милана Ивковић: Благослов страдања (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Смисао страдања у библијским причама - првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај "Маран ата" Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке -
У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 10. јуна, предавање под називом "Благослов страдања!?" одржала је Милана Ивковић, теолог. Смисао страдања у библијским причама - првородни грех, Аврамова жртва, Јовово страдање, Христос на Крсту. Страдање и патња као пројава Божијег присуства и силе Божије љубави. Зашто баш ја, и зашто се баш мени ово дешава? Воља и допуштење Божије у страдању и патњи. Да буде воља Божија свуда и у свему, па и да се испуни и преобрази свака патња, и свако страдање силом исцелитељне и животворне љубави Божије. Страдање човека и све твари у палом свету јесте један непрестани вапај "Маран ата" Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
-
Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати. O положају жене у цркви разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.