Лаж и жеља да се оправдамо

† 

Ако си у нечему сагрешио, немој то прикривати лажју, зато што ће таква лаж бити још већи грех. Признај своју погрешку и реци: „Опрости ми!“, и тада ће и грешка, чак и само зло, престати да се умножавају и да се понављају. И ближњи ће те више поштовати када види да си, после погрешке, рекао истину. Самооправдавање је израз духовне немоћи. Неопходна нам је искреност. 

† 

Неко ти каже да си разбио чашу. Немој му одмах одговорити: „Нисам разбио и појма немам шта се десило!“, већ му одмах реци: „Опрости ми, нећу више то да урадим“. Схватате ли да је у овоме разрешење читаве ствари? 

† 

Противречење, покушаји да се одбранимо, да се оправдамо, негодовање – све је то кукавичлук. Као што лопов, када га ухвате у крађи, почне да дрхти од страха, тако дрхтиш и ти, и одмах окривљујеш другога, нападајући га и самооправдавајући се. 

†

Шта год да ти други кажу, не бој се, нека то буде и клевета, лаж, чак и ако те оптуже за нешто што заиста ниси учинио. Прими на себе то бреме и реци ближњем: „Брате, опрости, нећу то више да поновим!“ И ако од тебе буде захтевао да му надокнадиш штету, а ти му надокнади. Шта ћеш тако изгубити? Тако ће се само пројавити узвишеност твоје душе. 

†

Грешни смо управо зато што нећемо да устанемо (из духовног пада) и зато што волимо свој грех. Лажемо када говоримо: „Хоћу, али не могу!“, зато што је то „моћи“ у рукама Божијим (а у нашим рукама је хтети). Лажемо када говоримо: „Хоћу, али ми не допуштају ближњи!“, зато што моји поступци не зависе од ближњих. Постојимо само ја и Бог. Лажемо када говоримо: „Хтео сам, али нисам успео!“, зато што тиме жалостимо Бога, јер тиме као да тврдимо да постоји нешто што Бог не може. 

† 

Св. авва Исаија нас суочава са страшном стварношћу греха: иако је грех наш стално пред нама (в. Пс. 50, 5), ми, ипак, живимо као да греха нема. Чак и када се исповедамо, када се молимо и са сузама говоримо: „Боже, буди милостив мени, грешноме!“, наш грех ни тада не стоји стварно пред нама. Нас и тада покреће тежња да се оправдамо. Ми, чак, и тада пред Богом објављујемо своју грешност не да би нам греси били опроштени, већ да бисмо се оправдали, као што је то чинио и фарисеј. 

† 

Лаж је један од најподмуклијих грехова. Овде имамо у виду, пре свега, лажни начин живота. На пример, имам снажну потребу да брбљам. А ја свој грех маскирам тако што ћу да кажем да код човека (са којим желим да причам) идем из љубави, да то захтева Бог или да је општење са њим неопходно. То је, наравно, лаж. 

† 

Ако су нас, док смо били деца, вређали и ми се до данас сећамо тих увреда, треба да знамо да се ту ради о нашем рањеном самољубљу, и немојмо да се у погледу тога самозаваравамо. Животне околности имају утицај на нас, али то не значи да у њима треба тражити оправдање за себе. 

† 

У дубинама човекове свести скривена је воља човекова. Ако се осећам безвредно и то објашњавам тиме што су ме вређали или ме нису волели у детињству, тада своје духовно стање покушавам да објасним на психолошки начин, што може да остави утисак да говорим истину. Међутим, истина је да се иза мог осећања безвредности крије нешто много дубље: моје рањено егоистично „ја“.

† 

Нека нас никада не доведу у заблуду слична психолошка објашњења зато што она можда и могу бити корисна за лекара или нецрквеног човека који жели да постане уцрквењен, али она немају везе са истином. На пример, некоме је стално потребна љубав у животу и он то оправдава следећим речима: „Када сам био мали, мајка је имала нас седморо деце и мене је увек запостављала, а другу децу је волела. Био сам запостављен и патио сам због недостатка љубави. Мојој браћи и сестрама је омогућила да се образују, а мени није.“ Све су то само оправдања… (За то што сам био лењ да учим, па сам остао нешколован и необразован.) 

† 

Навешћемо и други пример. Нисам у стању да будем послушан свом надређеном (у неком послу) под изговором да сам са њим ишао у школу и да ме је тада непрестано малтретирао, те се сада у мени нешто противи њему и ту не могу ништа. Док год се будем заклањао иза оваквог психолошког објашњења, нећу моћи да будем послушан свом надређеном, то јест нећу бити у стању да кажем „да“ Богу, зато што ћу мислити да сам у праву. Уз то, може да се деси да још и захтевам одговор од Бога – зашто је допустио да ми се нешто тако деси, у ком случају ће се моја страст (непослушности) само још више учврстити, а моја огреховљеност продубити.

Старац Јефрем Аризонски

извор