Претражи Живе Речи Утехе

Ускакао сам у хладну Тару у јануару и мају, скакао падобранске скокове, уредно се пријавио за сутрашње погружење у ријеци Ћехотини у славу Христовог крштења у Јордану, али кад видим коментаре на друштвеним мрежама, дође ми не само да не идем већ и да замолим старјешину да све откаже. Једни пљују по Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију. Српски патријарх није римски папа да је незаблудив, али је за гомилу његових оцјенитеља и процјенитеља – а и мимо њих – озбиљан човјек, неко ко је више молитве у себи произнио него читава биртијска „памет“ која га процјењује. Није вам, господо и даме, Српски Патријарх исупњавач жеља и турбофолкерске лажне побожности већ онај који сједи на трону светога Саве. Али није ни то све. Видим да се иначе пореметило схватање СУШТИНЕ и онога придодатог. Дакле: сутра је централни догађај СВЕТА ЛИТУРГИЈА. Зато и идемо литијски из Цркве ка водама. Из Свете Литургије извире свака света тајна и чин, па и чин ВЕЛИКОГ ОСВЕЋЕЊА ВОДЕ у коме говоримо да се „данас мијења природа воде“. Како се мијења – тиме што се освећује вода, а онда се, мијењајући свој живот, мијењају набоље и људи који приступају светим тајнама и чиновима. Затим се, тамо гдје има могућности, освећује ријека или језеро и људи који то желе и могу допливавају до светог Крста – да би се том малом жртвом приближили Крсту Господњем и надишли своју природу, страх, природни инстинкт за топлином и сигурношћу. Али ако ћете се такмичити – то ништа не значи. Такмичења у Цркви нема, осим такмичења у врлини. Ако ћете послије да коментаришете ружно оне са којима сте пливали (и то сам био свједок, након прошле године у Миљевини) – немојте пливати, нити учествовати у чину. Ако ћете се такмичити пијани или дрогирани, ако вас иначе не интересују Свете Тајне и сви треба да се дивимо нашој тј вашој храбрости или љепоти – промашили сте тему, не пливајте до Крста на коме је разапет Господ. Ако ћете истући дјевојку или жену, тјерати је да абортира, живјети као да Црква и њен живот не постоје – немојте пливати за часни крст. Само ћете на осуду пливати. Ако ће нас пливања и погружења чинити горим, а не бољим – боље да не пливамо. Ако се најприје и најпослије и увијек не сјетимо Христа и Његове Жртве и оних који су ту Жртву носили са собом у хладним водама Дунава и Саве и Дрине – онда смо сви заједно промашили. ФБ свештеника Дарка Ђога View full Странице

Нове генерације доносе нови начин размишљања и нови језик. Искрено сам уверен да ће смена генерација мењати и језик и приступ Цркве. Најновије истраживање у ЕУ показује пад осећања припадности хришћанству код младих људи. То је опасност која прети и нама. Доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Растко Јовић је глас млађе генерације српских теолога. Постдипломске студије завршио је у Бостону, на универзитету „Часни крст“, а докторску дисертацију одбранио је на универзитету у Солуну. Др Јовић на факултету предаје канонско право, а текстове, између осталог, пише и за портал Теологија.нет, који промовише културу критичког теолошког мишљења. Као некадашњи вероучитељ у средњој школи, Расткова тумачења вере су савремена, духовита и сликовита, а изнад свега, позивају вернике да раде на себи и на контакту са живим Богом. На једном предавању говорили сте о томе како је и црква данас као телешоп, убеђује нас да купимо нешто што нам је, наводно потребно? - Телешоп је по мени симбол када се људима покушава наметнути нешто што им често није ни потребно, а ни неопходно. Користећи ову метафору хтео сам да укажем на то како изгледа када не слушамо људе, него измишљамо њихове потребе и проблеме. Дакле, црква треба да слуша људе и ослушкује њихова питања, а не да им намеће потребе и проблеме. Комуникација са светом није више питање измишљања брига које ће омогућити присуство Бога у друштву, него одговор на стварне тешкоће у једном друштву. Тиме показујемо да смо активни чланови друштва, они који слушају, чују и промишљају. Са друге стране, ако будемо одбијали људе од цркве својим понашањем, они ће све више доживљавати цркву као нешто наспрам њих, нешто чему они не припадају, тј. нису њени субјекти - него објекти над којима се врши овај или онај обред. Другим речима, обреди нису део цркве и нас у њој, него нешто што црква чини нама и над нама. Када тако доведете ствари, онда ће бити логично да за пар година, доведено до апсурда, људи траже неку гаранцију на извршене обреде. Или да нас туже уколико се пребрзо разведу, иако имају „плаћен“ благослов Божији за дуг брак. Трагично ће бити да верници не виде себе као чланове цркве, нити налазе своје место у њој. То је одговор и за младе људе, уколико они не нађу своје место у цркви, неће бити ни промена, нећемо чути њихов глас, нити ћемо имати разумевања за нове генерације. Најновије истраживање у ЕУ показује пад осећања припадности хришћанству код младих људи. То је опасност која прети и нама уколико се млади искључе из црквеног живота, опасност да не само изгубимо младе, него постанемо глуви за генерације које тек долазе. Може ли црква више да брине за људе, а мање за свој институционални маркетинг? Да, на пример, подигне обданиште или Дом здравља уместо још једне цркве? - Највећи изазов за свет око себе био је Христос, због слободе коју је доносио у друштву у којем је био. Исто тако, црква данас највећи изазов има у људској слободи. Учинити људе свесним да воле себе, да црква не имитира репресивне структуре овога света. Христос је својом радикалном љубављу, тј. радикалном слободом показао једно другачије друштво за једног новог човека. Та слика слободног људског бића јесте слика оног који гради заједницу о којој Христос говори као о Царству Божијем. Слобода човека се мери љубављу, то је мера слободе. Стога, црква мора бити спремна и свесна ризика слободног људског бића, човека „радикалне љубави“ и „радикалне слободе“. Она је позвана увек да, доследно Христу, са слободним људима гради истинску цркву, онако како нас је Христос учио. Само „освешћени“, „људи који воле“, „људи који умножавају своје таленте“ могу градити искуство Царства Божијег. Неслободни људи у некој чврстој структури могу градити, на изглед, веома добро удешену и функционалну структуру, али то више није слика слободног простора, него слика покорности и послушности, тј. слика средњевековног феудалног царства. У свету данашњих идеала, који се крећу углавном у оквирима идеала функционалности и ефикасности (једне фирме, партије, фабрике...), црквена алтернатива јесте давање простора људима да раде на својој слободи, да воле себе како би могли да воле друге. У том смислу, она онда јесте потпуно нова стварност у постојећем свету. Људски односи и људско достојанство су дакле основне бриге за цркву данас. Иначе, нећемо бити искрени. Црква се у многим местима већ посветила раду на народним кухињама, вртићима, болницама и слично. То је изузетно корисно и добро, али истовремено битно је стварати добре људе који ће на сваком послу који раде бити савесни хришћани, људе који неће разумевати да је њихов живот нешто друго у односу на њихову веру. Стога неће бити неопходно да увек стварамо паралелне структуре, да стварамо црквене болнице - него ћемо моћи да помажемо и изграђујемо већ постојеће, да постану боље и да се мењају и усавршавају кроз људе који у њима раде. Како, рецимо, једна феминисткиња да чује Христа, а не старомодне и престроге гласове? - Једна еманципована жена итекако може наћи своје место у цркви, али и надахнуће у свом животу. Даћу само један пример, пример Свете краљице Јелене (Анжујске). Црква у свом предању има светитељку која је жена, краљица, дипломата, политичар, ктитор, просветитељка. Она је пример како послушност Христу није послушност ауторитету на покорност, него послушност за слободу, за развој талената и њихово умножавање. Због такве вере, ова жена је остварила толико тога. Можда је неопходно да будемо подсећани на ово, како бисмо променили перцепцију жене и њену улогу у друштву и цркви. То је управо и разлог зашто верујем да су нам неопходни другачији гласови, да нас подсећају на сопствену традицију и њено богатство. Како изгледа модеран верник, који не маши суштину, није само на традиционалном и обичајном нивоу? - Дубина љубави, верности, спремности и жртве јесте слика пута којим је позван да се креће сваки хришћанин. Обичаји нису ту да се одбаце. И они имају своју улогу, уколико се схвате на „хришћански начин.“ Они нису ту у функцији паганског умилошћивања Бога, него су ту да кроз труд око њих учествујемо сви заједно у њима, развијамо љубав и топлину. Сетимо се појединих обичаја који су везани за Васкрс или Божић. Они су ту да нас приближе једне другима, да нас подсећају на блискост и љубав. Уколико обичаји постану смисао „по себи“, онда они више одводе у подвајање и сукобе, јер ће човек жртвовати све само да изврши обичаје јер „тако се ваља“. Не машити суштину значи преосмишљавати живот на путу љубави. Оно што је црква у протоку времена желела да мења јесу међуљудски односи, и у том смислу црква је била за прогрес у међуљудским односима. Другим речима, на хришћанима је данас тежак задатак да се боре за оплемењивање међуљудских односа, како би онда у том контексту и сваки други прогрес имао смисла. Скоро се појавила фотографија на којој свештеника (пијаног?) возе у тракторској приколици. Ви у тој слици видите једну нашу колективну навику? - Човек који је све то фотографисао седео је у свом ауту. Некако ми буде тешко када видим степен наше жеље да понизимо другог и жељу за спектаклом. „Фотограф“ уместо да помогне и повезе свештеника у ауту, одлучио се радије за спектакл: тј. да фотографише и ужива у туђој срамоти. Жеља за спектаклом почиње да укида љубав. Можда нас управо овај случај позива на нови вид аскезе. Уместо сензационализма, покушајмо да волимо и помогнемо ближњем, а не да уживамо у њиховој несрећи и својој самопромоцији. Тиме што урушавамо сваки ауторитет, нећемо ништа добро постићи, јер у хришћанству - свако одговара за себе. Жељка МРЂА View full Странице