Претражи Живе Речи Утехе

Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч. View full Странице

Сведоци смо честе лоше комуникације међу форумашима која се понекад јако ружно заврши... Зато је следећи пример заслужио да добије тему... Наиме, два наша форумаша су јуче имала један оштар судар ружних речи на теми на којој је најмање било потребе да се то деси.... Али Богу хвала, обојица су то препознали и искрено се покајавши, извинули се један другом... Ево њихових извињења... Ово су стварно лепи гестови на форуму, и надајмо се да ће их све више бити уколико то буде потребно...

Kомуникација са адолесцентима је увек изазов свима, и родитељима и стараоцима и људима који се професионално баве младима. Иако године живота доносе сазревање и мудрост, младост носи у себи клицу стваралаштва, бунт који је понекад неопходан у стварању нових вредности. Kако наћи прави начин да помогнемо младим људима у процесу одрастања?

Da bismo shvatili zbog čega postoje razlike u ponašanju ljudi i zbog čega dolazi do promena u ponašanju pojedinca, moramo najpre razumeti na koji način mi doživljavamo realnost. I tek onda kada shvatimo na koji način komuniciramo sa sobom i sa drugima, bićemo spremni da efikasno pomognemo drugim osobama da promene svoje ponašanje. Čovekov doživljaj realnosti bi se u najkraćem mogao opisati na sledeći način: kada se dogodi neki spoljašnji događaj, mi najpre kreiramo internu (odnosno vlastitu ili ličnu) predstavu tog događaja (ili skraćeno: I/P). Taj I/P se potom kombinuje sa našom fiziologijom i to konačno kreira nešto što u NLP-u zovemo stanje. Kada kažemo „stanje” mislimo na emotivno stanje pojedinca. I zato, kada uzmete u obzir da je život čoveka ništa drugo do jedno veliko šarenilo različitih stanja u koja ulazi, onda vrednost shvatanja komponenti koje utiču na kreiranje tih stanja postaje više nego očigledna. Stanje u kom se trenutno nalazite je kombinacija vaših internih slika, zvukova, osećaja i unutrašnjih dijaloga. Isto tako bilo koje drugo stanje u kom se možete naći takođe je rezultat ovih činilaca. Da pojasnimo ovo malo detaljnije. Spoljni događaj dolazi do našeg mozga prolazeći kroz naše čulne kanale, a to su: -Vizuelni – odnosno stvari koje vidimo u svom umu (to jest, zamišljamo ih) ili u stvarnosti (odnosno realnosti). -Auditorni – zvuci ili reči koje čujemo. Takođe ih čujemo eksterno (čulom sluha) ili ih zamišljamo u svom umu. -Kinestetički – osećaji koji dolaze preko kože, kao što su dodir, toplina ili tekstura predmeta, ali isto tako i bilo koja emocija. -Olfaktorni – mirisi koje osetimo ili zamislimo. -Gustatorski – ukusi koje osetimo ili zamislimo. Kako spoljašnji događaj, prolazeći kroz te kanale dolazi do našeg mozga, on se tamo najpre filtrira i mi potom obrađujemo, odnosno procesiramo informacije o tom događaju, pre nego što ga uopšte postanemo svesni. Procesiramo ga tako što brišemo, izvrćemo i generalizujemo ono što dolazi (kroz naša čula) do mozga. Upravo ovi procesi objasniće nam zbog čega dve osobe reaguju potpuno različito na jedan isti događaj. Brisanje U svakom trenutku oko nas se dešava na hiljade događaja. Međutim, kapacitet svesnog uma je izuzetno mali i on ne može da obradi sve te informacije, pa zbog toga mora doći do „brisanja” nepotrebnih informacija. Mi to činimo tako što selektivno obraćamo pažnju na samo neke aspekte svog iskustva, dok sve ostale ignorišemo. Drugim rečima, ono na šta smo trenutno fokusirani (najčešće čulom vida, ali i nekim drugim čulom) su jedine informacije koje će (delimično) dopreti do naše svesti, dok ćemo sve ostale ignorisati. Na taj način mi ćemo zapravo prevideti ili izostaviti druge informacije. Sve informacije koje naša čula prikupe iz okruženja, šalju se u mozak putem električnih impulsa. Procena je da u jednoj sekundi naši nervi prenesu oko četiri milijarde impulsa do mozga, od kojih naša svest obradi svega oko dve hiljade. I zato, kada ne bi dolazilo do brisanja, svest bi tada morala da se izbori sa previše informacija, za šta ona nema kapacitet. Smatra se, pa i kaže, da bismo verovatno poludeli kad ne bismo brisali stvari na koje nije potrebno da se fokusiramo. Izvrtanje (distorzija) Do izvrtanja dolazi kada (potpuno nesvesno) promenimo doživljaj (odnosno iskustvo) onoga što nam naša čula šalju, što dovodi do toga da pogrešno interpretiramo realnost. Postoji više razloga zbog kojeg dolazi do izvrtanja: da bismo se zaštitili, da bismo se motivisali ili jednostavno samo zato što naša prethodna iskustva (to jest memorija) ne mogu na drugi način da interpretiraju taj događaj. Nekada ćemo, opet, odlučiti da sebi nešto prezentujemo na takav način koji bi nas naterao na nekakvu aktivnost: na primer, zamišljanje kako dobijamo otkaz zato što smo zakasnili na posao, dovelo bi do toga da iskačemo iz kreveta čim budilnik zazvoni. Naravno, pod uslovom da nam je taj posao važan i da želimo da ga zadržimo. Na ovaj način izvrtanje nam praktično pomaže da se motivišemo. Psihologija je definisala nekoliko takozvanih „kognitivnih pristrasnosti” koje su karakteristične za većinu ljudi, a zbog kojih mi često iskrivljujemo svoj pogled na svet. Proučite ih i razumećete kako izvrtanje deluje na poimanje realnosti: –„Pristrasnost zbog potvrde.” Ljudi mnogo više i mnogo češće obraćaju pažnju na dokaze koji potvrđuju njihova trenutna uverenja, dok umanjuju ili čak ignorišu dokaze koji ta uverenja negiraju. Ljudi će neretko čak i odbijati da čuju informacije koje su u suprotnosti sa njihovim uverenjima. –„Efekat voza.” Ova kognitivna pristrasnost kaže da je verovatnije da ćemo uraditi (ili verovati u) ono što vidimo da i drugi ljudi rade (ili veruju). Svima je poznato da se ljudi najlakše odlučuju da krenu „za masom”. Ovo je zbog toga što za najveći broj tema ili dilema koje se pojave u našim životima nismo prethodno imali priliku da razmišljamo ili formiramo stav, drugim rečima nemamo prethodna iskustva i tada nam je lakše da poverujemo da je istina ono u šta većina ljudi u našem okruženju veruje, nego da razbijamo glavu o tome i sami donosimo zaključke. –„Iluzija kontrole.” Ljudi često veruju da mogu da kontrolišu ili bar utiču na rezultate, čak i onda kada je očigledno da ne mogu. I zato će mnogi uporno i tvrdoglavo ponavljati neku radnju koja im do tada nije donosila željeni rezultat, uvereni da mogu to da promene. –„Halo efekat.” Ova pristrasnost opisuje čestu ljudsku osobinu zbog koje ukoliko volimo jedan kvalitet (ili osobinu) neke osobe (ili stvari), bićemo skloni da gledamo pozitivnije i na druge kvalitete te osobe. Zbog toga smo često previše subjektivni i ne primećujemo loše osobine kod osoba koje su nam bliske, a često ćemo i u takvim (lošim) osobinama tražiti pozitivne elemente kojima bismo opravdali njihove postupke. Generalizacija Generalizacija je proces zbog kojeg donosimo zaključke već na osnovu nekoliko iskustava ili nekoliko informacija. Ovo je direktna posledica malog kapaciteta svesnog dela uma. Svest istovremeno može da obrađuje samo 5-9 informacija i sve preko toga je zbunjuje i iziskuje od nje veliki napor. Kako bi se oslobodila komplikovanih i nepotrebnih operacija, svest je razvila sposobnost da donosi zaključke već na osnovu nekoliko informacija. I zato će nam ponekad osoba koju prvi put vidimo ličiti na nekog koga poznajemo (iako zaista i ne postoji sličnost), samo zato što smo već na osnovu nekoliko crta lica doneli (generalizovali) zaključak. Isto tako, ukoliko nam neko izgovori nekoliko istinitih tvrdnji, mi ćemo (pogrešno) zaključiti da će i sve drugo što on izgovori biti istinito. Iako je generalizacija jedan od procesa zbog kojih imamo pogrešnu sliku o realnosti, ona ponekad ume da bude i korisna. Recimo, generalizacija je jedan od načina da učimo. Učenje je zapravo stvaranje asocijacija između nečeg što nam je nepoznato i onoga što nam je poznato, tako da generalizacijom jedinstvenih događaja mi zapravo razvijamo sposobnost da saznajemo nešto novo, odnosno da učimo. Generalizacija je takođe i jedan od načina za stvaranje alternative i tako dalje. A sada, možemo zaključiti da smo naučili jednu istinu. Ako smo se ikada pitali zbog čega dve osobe ne reaguju na isti način na potpuno isti stimulans (odnosno događaj u okruženju), odgovor glasi: zato što mi brišemo, izvrćemo i generalizujemo spoljašnje informacije. Ova tri procesa su bazirana na pet filtara. To su: metaprogrami, verovanja, vrednosti, odluke i memorija. Metaprogrami Metaprogrami su tipični obrasci ponašanja koje svi posedujemo. Ovi obrasci nastaju kao posledica prethodnih životnih iskustava i oni određuju način na koji ćemo se kretati kroz život. Ovi programi su podložni promenama i u zavisnosti od trenutnih okolnosti i okruženja, ljudi će menjati svoje metaprograme. Metaprograme možemo posmatrati i kao „dva kraja štapa” ili „dva suprotna ugla”: za neke ljude čaša je dopola prazna, dok je ista za druge dopola puna. Jedan od primera metaprograma bio bi „filtar smera kretanja„, koji se ispoljava u jednom od dva elementa: „ka„ ili „od„. Neki ljudi čine neke stvari u životu zato što misle da ih one vode „ka” uspehu ili „ka” zadovoljstvu, dok drugi rade potpuno iste stvari, ali zato što smatraju da ih one vodi dalje „od” bola i problema. Uop[teno gledajući, nijedan od ova dva elementa nije bolji, dok su istovremeno oba korisna. Oba donose potpuno isti rezultat, samo iz dva različita razloga: jedan vodi ka onom što želimo, dok nas drugi sklanja od onog što ne želimo. Isto tako, neki ljudi životne odluke donose na osnovu intuicije i oni će se u velikoj meri oslanjati na svoje instinkte. S druge strane, drugi ljudi će se oslanjati isključivo na svoja čula, odnosno na ono što vide, čuju i osete. Vrednosti U osnovi, vrednosti su filtar za određivanje značaja, to jest filtar za ocenjivanje. Na osnovu njih mi određujemo da li su naše aktivnosti ili događaji iz okruženja dobri ili loši, odnosno ispravni ili neispravni. Vrednosti takođe određuju i kako ćemo se osećati zbog sopstvenih poteza. Za razliku od metaprograma, vrednosti su poređane po hijerarhiji, gde je ona na samom vrhu ujedno i najvažnija. Neretko će nam životni izazovi stvarati konflikte između vrednosti. Na primer, kada odre- đujemo gde ćemo ići na letovanje, može doći do konflikta između vrednosti kada ocenjujemo „kakav je tamo provod” i „koliko je tamo mirno”. Odluku ćemo doneti na osnovu one vrednosti koja nam je (hijerarhijski) važnija. Verovanje Ono u šta verujemo nije ništa drugo do naša generalizacija toga šta je svet. To su naše pretpostavke o tome šta je svet i one najčešće kreiraju ili nipodaštavaju našu sopstvenu snagu. Uverenja su, dakle, neka vrsta prekidača kojim uključujemo ili isključujemo sopstvenu sposobnost da nešto uradimo. Veoma je važno da razumemo ono u šta verujemo zato što će nam to objasniti zbog čega odlučujemo da li da nešto uradimo ili ne! Memorija Memorija je naš sopstveni prikaz samih sebe o tome kako smo reagovali u prošlosti. Memorija nas direktno vodi ka tome u šta ćemo da verujemo i ona istovremeno održava (tj. opravdava) naše vrednosti. Neki psiholozi veruju da su naše reakcije u današnjosti zapravo samo reakcija na skup memorije (koja je na određeni način organizovana) i da sadašnjost, to jest sadašnji događaji imaju veoma malu ulogu u našem ponašanju. Odluke Odluke se oslanjaju na našu memoriju i one mogu da kreiraju ono u šta verujemo. Tokom vremena, one mogu da utiču i na našu percepciju. Iako ih ponekad donosimo na svesnom nivou, najčešće to radimo na podsvesnom i zato ne moramo uvek biti svesni razloga (ili uzroka) zbog kojeg smo doneli neku odluku. Neke implikacije Sada kada smo razumeli na koji način svako od nas doživljava realnost, jasno nam je da je naša „mapa sveta” samo naša i da ono što mi smatramo za logično ili za istinu ne mora istovremeno i drugima da znači to isto. U svakom slučaju, možemo izvesti nekoliko veoma važnih zaključaka koje treba dobro upamtiti jer oni će nam pomoći ne samo da bolje razumemo sebe i druge, već i da unapredimo svoju komunikaciju, izbegnemo neprijatna iznenađenja i na kraju, lakše pomognemo sebi i drugima. Naravno da nikada nećemo potpuno shvatiti i razumeti druge ljude. Često će nam njihovi postupci izgledati nerazumno i pogrešno kada sudimo iz ugla naše mape. Ali ne zaboravite da oni imaju sasvim drugi smisao i značaj kada su posmatrani iz njihovog ugla. Zbog toga morate isključiti osuđivanje i ocenjivanje kada koučujete druge ljude ili kada komunicirate sa njima. Neuro-logički nivoi Učenje, odnosno spoznaja i sticanje iskustava događaju se na različitim neuro-logičkim nivoima. Ovo je model koji je originalno razvio Robert Dilts, kao pomoć u terapeutskoj praksi, odnosno neku vrsta vodiča kroz proces intervencije. Umesto da se fokusiramo na fiziologiju, ponašanje i emotivna stanja, Dilts je smatrao da pažnju treba držati na ličnim strategijama, uverenjima i submodalitetima (koje ćemo objasniti kasnije u ovoj knjizi), a to je i postalo moguće (ili bar mnogo lakše) sa razvojem ovih neuro-logičkih nivoa spoznaje. Da ih objasnimo: 1. Okruženje. Prvi nivo predstavlja kontekst ponašanja i pritom mislimo na sve ono što nas okružuje i ljude na koje se oslanjamo. Ovo je nivo koji nam daje odgovor na pitanja: gde, kada i sa kim. Nijedno ponašanje ne može da se razume izvan konteksta, a jedan od načina da prepoznate odgovarajući kontekst jeste sledeći: treba najpre da shvatite da se to ponašanje (koje analizirate) ne događa uvek i stalno i ne svim ljudima. Prema tome, treba da utvrdite šta je to karakteristično za vreme i mesto i ljude koji su umešani, u trenucima kada se ponašanje ispoljava. 2. Ponašanje. Drugi nivo predstavljaju specifični potezi koje vučemo, odnosno ono kako reagujemo. Ovaj nivo nam omogućava da konkretno definišemo ili identifikujemo ponašanje, a ujedno nam pomaže da izbegnemo upadanje u stanje apstraktnih objašnjenja i konfuzije. 3. Sposobnosti i veštine. To je sve ono što možemo i znamo da uradimo. Na ovom nivou posmatramo kako se analizirano ponašanje izražava kroz lične sposobnosti. Na primer, ukoliko osoba ima napade straha, žele- ćemo da saznamo na koji način ona konstruktivno kanališe svoju energiju kako ne bi počela da paniči i vrišti ili pak na koji način se njena energija koristi pri ispoljavanju haosa i panike. Sve sposobnosti koje neka osoba poseduje mogu se iskoristiti kao resursi prilikom prevazilaženja problema. 4. Verovanje i vrednosti. To je sve ono što verujemo i što nam je bitno (odnosno, što nam znači). To su naše svesne vrednosti koje upravljaju našom „borbom” sa problemima ili promenama koje želimo da dostignemo. Kao vodič za određivanje vrednosti (i uverenja), jednostavno pitajte osobu zbog čega radi to što radi. Šta čini da bi se nosila sa problemom, da izbegne neželjene situacije, kao i zbog čega to radi. Tražite joj da objasni, sebi i drugima, svoje ponašanje. Posle toga možete je pitati da vam objasni šta želi da postigne ili šta misli da su njene obaveze i odgovornosti u datoj situaciji. To će vam ne samo dodatno produbiti saznanje o uverenjima te osobe, već će vam i pokazati da li je ono što želi iskreno i njeno ili je nastalo pod uticajem roditelja, prijatelja, ili okruženja. 5. Identitet. Identitet je naša osnovna spoznaja sebe, naše osnovne vrednosti i životna misija. Na koji način sebe doživljavamo (ili na koji način naš klijent sebe doživljava)? Kako naš identitet utiče na ponašanje koje analiziramo? Jedan od načina za utvrđivanje identiteta jeste da pitamo osobu kako vidi sebe u tim trenucima, odnosno na koga (koju osobu) je to njeno ponašanje podseća? I u kakvoj ulozi vidi sebe u tim trenucima, na primer: kao roditelja, poslodavca, siromaha i tome slično. 6. Duhovnost. Ovo je šesti i finalni nivo, koji se nalazi na vrhu zamišljene piramide, na kojoj okruženje predstavlja osnovu, odnosno najniži stepenik. Ovaj nivo predstavlja duhovnost i svrhu, svesnu povezanost sa višim nivoima realnosti. Većina ljudi ima nešto što se nalazi „negde izvan” i u odnosu na šta se porede ili što ih vodi. Ovo bi se moglo nazvati i proširenom verzijom vrednosti i identiteta. Čak i osobe koje nisu religiozne često imaju neke vrednosti za koje osećaju da se nalaze izvan njih i kojima definišu svoje mesto u svetu. Te vrednosti će često uticati na njihovo ponašanje, baš kao što religija utiče na ponašanje svojih vernika. Posmatranjem problema, odnosno ponašanja koje želimo da promenimo kroz prizmu neuro-logičkih nivoa, pomoći će nam da lakše identifikujemo sve faktore koji utiču na ispoljavanje problema i pre svega neophodne resurse koji nam mogu poslužiti da unapredimo ponašanje. Postavljanjem pravih i konkretnih pitanja, sa ciljem da definišemo elemente svakog nivoa, unapredićemo svoje razumevanje neželjenog ponašanja, a to će nam onda pomoći da na njega odgovorimo na adekvatan način. I još da napomenem da ovo ne znači da treba provesti sate u postavljanju gomile pitanja za svaki od nivoa. Sticanjem iskustva postajaćete sve bolji i sve veštiji u postavljanju pravih i preciznih pitanja, a vaš pristup problematici postajaće efikasniji i precizniji. https://govorvasegtela.wordpress.com/2017/02/09/model-komunikacije-i-licnosti/

У недјељу 5. децембра 2017. године свештеник Синиша Шаренац одржао је предавање на тему: Човјек биће комуникације. View full Странице