Почетак правог живота јесте страх Божији

Страхопоштовање је својствено сваком мислећем човеку. Сваки поглед на лепоту  природе изазива дубоко поштовање према Творцу који је овај свет мудро створио. Једно још дубље страхопоштовање настаје пред Творцем људске душе, који је постао човек да би нас из несавршенства подигао до пуноће сличне Његовој. Прави страхБожији човек стиче уколико остави све спољне бриге, те сву своју пажњу, своје мислии осећања сабере на Јеванђеље и удуби се у сагледавање Христа и стања блажених.
(преподобни Серафим Саровски).
Најдубље поштовање и захвалност настају код нас према Христу који је на себе узео грехе света. Истовремено, нас захвата и страхопоштовање према Њему као Судији света. Између ова два осећања треба држати равнотежу и пустити их да наизменично делују на нас. Не треба дозволити да нам страх од вечног Суда узме сву животну радост, али ни да се због доброте Божије препустимо немарности.
(свети Теофан Затворник).
Ко се определи за пут унутрашње пажње, страх Божији поседује као почетак све мудрости. Он се креће пажљиво, у страхопоштовању пред свим што је свето. Ко се боји Бога, пружаће се ка свему доброме. Ђавола се, пак, не треба бојати. Ко се боји Бога, побеђује ђавола који је немоћан пред Богом.
(преподобни Серафим Саровски).
Мисли на Бога и мисли на смрт. Страх Божији ће те држати увек у будности и неће ти никад дозволити да чиниш по вољи својих помисли, својих осећања и свог тела. Уз Његову помоћ ти ћеш се одупрети свим искушењима и водити свој дневни живот пред Његовим лицем.На једно обрати пажњу: при сталном сећању на Бога увек загревај и страхопоштовање, као уосталом и тежњу да се пред лицем доброг Оца и страшног Судије погрузиш у прашину. Иначе, често изговарање имена Исусовог без страхопоштовања отупљује
осећај према Њему, због чега могу да изостану спасоносни покрети душе који произилазе из срдачне молитве (свети Теофан Затворник).
Најважнији плод молитве није топлина и блаженство, већ страх Божији и унутрашња покајничка потрешеност. Она треба стално да се подгрева, њоме треба да се дише, у њој да се живи. Дело Духа не лежи у блаженству. Његово најверније пројављивање јесте "дух скрушен, срце скрушено и смерно..." (Пс.50).
Има две врсте страха Божијег: први је страх слуге од казне због преступа Божијих заповести, који одговара почетницима; други страх проистиче из синовске љубави према Богу, из зебње да се не увреди Бог, да се не изгубе Његова близина и Његова љубав (то је страх Божији оних који се ближе савршенству). Нас захвата страх у мери у којој се у нама губи љубав. Јер, ко не поседује страх, или је испуњен љубављу, или је мртав душом. Растући страх Божији чини почетак љубави
(преподобни Јован Лествичник).
Постави страх Божији за основу свога пута, па ћеш за мало дана и без лутања стићи на врата Царства Божијег (преподобни Исаак Сирин)

извор: "Обитавање безграничног у срцу"