Jump to content

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    50416
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    353

Everything posted by JESSY

  1. JESSY

    Свети Јосиф Темишварски

    Овај светитељ српског порекла родио се у Дубровнику 1568. године, од родитеља Јована и Екатерине, по презимену Фуско. На крштењу је добио име Јаков. Врло рано, после завршетка школе, отишао је у Свету Гору и тамо се замонашио у манастиру Пантократору, добивши име Јосиф. Затим је живео и подвизавао се у манастиру Ватопеду, па Хиландару, Лаври, Ксиропотаму и најзад Кутлумушу, где је свети Јосиф постао и игуман. Јосиф је био смирен монах, велики молитвеник, и још за живота се показао чудотворац. Ове и друге његове особине за-пазио је српски Пећски патријарх Гаврило I (1648—55. године) и изабрао Јосифа за митрополита Темишварског (1650. године), јер је Банат и Темишвар, у ово време турске владавине, био под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Као митрополит, свети Јосиф је развио широку пастирску делатност: путовао је по епархији, рукополагао свештенике, проповедао и поучавао. Код турских власти, чији је језик знао, заузимао се за своју паству и за хришћански народ. Ради школовања црквених клирика, основао је и свештеничку школу. Дошавши до дубоке старости, свети Јосиф се сам повукао у манастир Партош у Банату. Но побожни народ је и овде посећивао свог пастира, долазећи му за благослов, савете и молитвену помоћ. Провевши у овом манастиру око 3 године, свети Јосиф се ту и упокојио у својој 88. години живота, на дан Успења Пресвете Богородице 15. септембра 1656. године. Сахрањен је под олтаром цркве коју је сам подигао. Његове свете мо-шти палазе зе данас у катедралном храму у Темишвару. Свети Јосиф је сматран светитељем и чудотворцем још за живота на земљи. Тридесет година после његове смрти, 1686. године, сабор Банатске митрополије назива га именом Свети Јосиф Нови. У једној књизи са светитељским службама на грчком, ђакон Дамаскин описао је више чуда светог Јосифа. Ова се књига чува у манастиру Парташу у Румунији. Синод Румунске Цркве унео је светог Јосифа Новог у свој календар, а 1965. године то је исто учинила и Српска Црква. Тропар (глас 8):Од младости потнуно се предаде Госдоду: молитвама, подвизима и постом. Видећи твоје трудове, одредио те је Бог за пастира и архијереја Цркве Своје; и населио те је међу саборе светих, светитељу оче Јосифе. Моли Христа Бога да дарује опроштај грехова нама, који с вером и љубављу прослављамо свету твоју успомену. https://mitropolija.com/2022/09/28/sveti-josif-temisvarski-2/
  2. На Крстовдан, 27. септембра 2022. године, Српска Православна Црква добила је свој нови храм, известио на инстаграму Саборни храм Светог Саве у Бечу. Храм је нашој Цркви, Епископу аустријско-швајцарском г. Андреју свечано предат од стране Надбискупа бечког Кардинала г. Кристофа Шенборна. „Моје срце је пуно среће зато што у овом округу у Бечу живи огроман број нашег српског верујућег народа. Наше цркве су препуне и били смо принуђени да молимо сестринску католичку цркву да нам стави на располагање још једну цркву и ми смо пресрећни да смо дошли у овај храм овде у 12. округу у Бечу“, поручио је овом приликом Владика Андреј за РТС. Владика Андреј за РТС о новом храму СПЦ у Бечу Вест обрадила и припремила Редакција Радија "Слово љубве". Извор: Саборни храм Светог Саве у Бечу инстаграм
  3. У земаљском животу сви људи су на овај или онај начин подложни патњи: болести, губици и, коначно, смрт. Наравно, у животу има и радости и тренутака среће, али нико не може у потпуности да избегне патњу. Авај, то се десило од пада наших предака: патња је постала саставни део људског живота и од ње се не може побећи. У обичном животу то се не доживљава тако оштро као у ери катаклизми, револуција и ратова. Али сада живимо у таквом времену. Ово је страшно. Али таква времена су посебно страшна за људе који немају Бога. Jер сва њихова патња им се чини бесмисленом, па самим тим још суровијом и неправеднијом. Али код хришћана се све дешава другачије. Знамо да је од тренутка када је Син Божији Господ Исус Христос својом вољом узнео на Крст и претрпео муке за грехе целог човечанства, првобитни грех jе испран, и све његове последице, укључујући и земаљска страдања, изгубили су власт над нама. И данас, посебно поштујући Животворни Крст Христов, сећајући се историјских догађаја везаних за њега, ипак не смемо заборавити шта он за нас тачно значи. Уосталом, шта значи поштовати Крст Господњи? То нису само метаниjа и други спољашњи облици поштовања, које одајемо светињама. Поштовање крста је његово ношење заједно са Христом. То је ношење наших малих крстова. Ево како је Св. Игњатије Брјанчанинов рекао: «Узети свој крст значи, са смирењем и понизношћу, потчинити се оним привременим тугама и несрећама које је Божанска Промисао благоволела да нам допусти да очистимо своје грехе. Тада крст служи као лествица за човека од земље до неба». Размислите само о томе: ми не живимо, не патимо и не умиремо узалуд. Jер сав наш бол, све наше сузе, све наше муке и искуства добијају смисао управо у Богу, у ношењу крста. Јер, како каже исти светитељ: „Изван Крста Христовог нема благостања хришћанског“. И то увек треба имати на уму. Колико год нам данас било тешко, ма колико осећали да смо патили, прогањани, беспомоћни, све то није џабе. Важно је трпети и понизно се уздати у Онога који је већ поднео све наше муке на Крсту. А све су то степенице ка Небу до нашег љубљеног Господа. митрополит Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-poshtovati-krst-znachi-nositi-ga-sa-hristom
  4. Икона мајке Божије Матер кротости/смирења сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља. Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године. Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости, Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста. С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27.09 по новом, односно 14.09. по старом календару. Чуда Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи. На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне. Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце. Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити. По Светим оцима, да бисмо задобили смирење – треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења. Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да – тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге (Лк. 17,10). Несумњиви знак смирења је – неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем као и беспоговорна послушност. Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него – Смирих се, и спасе ме Господ. Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам. Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују. Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник – са смиреним сам Христос пребива. Стога нас и само изображење ове иконе подстиче – да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља – пут ка савршенству. Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо. Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче. Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге. Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења. Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере. Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје. Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста. Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем. Изображење Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину. Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима. Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило. Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити. Иако одрастао, Он показује да Му је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага – и пре свега Мајчинска љубав, коју Он одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, он сам се смирава пред својим створењем и иште од Њега, оно што је – једино на потребу. А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и мајка и слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој мач пробо душу. На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири. Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем. https://mitropolija.com/2022/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja/
  5. Задужбина Симе А. Игуманова чији је главни старатељ Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије оглашава конкурс за доделу 10 годишњих стипендија које су дар Милована и Драгана Поповића из Београда. Право учешћа на конкурсу имају ученици и студенти из вишедетних породица (четворо и више деце) са пребивалиштем у Републици Србији који похађају средње школе и факултете на подручју Републике Србије. Износ стипендије је 180.000,00 динара, а биће исплаћена у 12 једнаких месечних рата у износу од по 15.000,00 динара. Стипендија је намењена ђацима и студентима из вишедетних породица чији укупни приходи не обезбеђују стандард минималних потреба, а додељује се: ученицима средњих школа који не обнављају школску годину, а уписали су школску 2022/23. годину; студентима виших школа или факултета који не обнављају академску годину, а уписали су академску 2022/23. годину. Услови за учешће на конкурсу: држављанство Републике Србије; пребивалиште на територији Републике Србије; похађање средње школе или више школе/факултета чије је седиште на подручју Републике Србије; да је подносилац захтева члан вишедетне породице (четворо и више деце); да укупни приходи чланова домаћинства подносиоца захтева не обезбеђују стандард минималних потреба (мерен просечним месечним приходима по члану домаћинства). Уз пријаву потребно је доставити следећу документацију: изводе из Матичне књиге рођених за подносиоца захтева и чланове његове породице; уверење о пребивалишту; потврду о упису школске/академске 2022/23. године; доказ о првом упису нове школске/академске године, односно о њеном необнављању. потврду о висини новчаних примања подносиоца захтева и чланова његовог домаћинства; Ученик/студент за добијање стипендије подноси пријаву путем обрасца који је у прилогу конкурса и доставља је са потребном конкурсном документацијом електронским путем на e-mail адресу: [email protected] Разматраће се искључиво пријаве достављене на предвиђеном обрасцу са приложеном документацијом, а које су пристигле на наведену e-mail адресу закључно са даном 25.10.2022. године. Приликом одлучивања о додели стипендије, поред испуњености основних услова, нарочито ће се ценити број чланова породичног домаћинства. Стипендија се додељује без обавезе враћања, а биће исплаћивана преко банкарског текућег рачуна законског заступника ученика/студента млађег од 18 година, односно преко банкарског текућег рачуна самог ученика/студента старијег од 18 година. Образац пријаве, као и информације о неопходној конкурсној документацији можете преузети OВДЕ. Одлука Комисије за доделу стипендија биће јавно објављена на интернет страници Српске Православне Цркве. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  6. Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6165-sv-i-v-n-d-s-in-rs-u
  7. Овога дана празнују се два догађаја у вези са Часним Крстом Христовим: прво проналазак Часног Крста на Голготи, и друго повратак Часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу, света царица Јелена намисли да потражи Часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па, присиљен од царице, изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину, нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то Часни и животворни Крст Христов. Метнуше га потом и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже Крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: „Господе помилуј!” Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ Часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао четрнаест година. Цар грчки Ираклије 628. године победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град, цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но наједанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост, и утеху целог хришћанског света. www.crkvenikalendar.com
  8. У славу Божију и част Светог Нектарија Егинског Чудотворца, у цркви Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, у суботу, 1. октобра 2022. године, биће служен Акатист Светитељу са почетком у 18 часова, а након службе, од 18 часова и 45 минута биће приказан филм о Светом Нектарију, „Божији човек“. О филму ће говорити режисер Јелена Поповић. Извор: Страница Саборне цркве у Београду
  9. На Светој Литургији у београдској Саборној цркви, коју је 25. септембра 2022. године служио протојереј-ставрофор Владимир Вукашиновић архијерејски намесник београдски први, у молитвеном присуству архимандрита Нектарија изабраног викарног Епископа јегарског, уз саслужење братства овог храма и учешће великог броја верника, свечано је у заслужену мировину испраћен старешина поменуте светиње, високопречасни протојереј-ставрофор Петар Лукић, свештеник који неуморно служи Господу и својој пастви преко пола века, најпре деценију у Бијељини, а онда пуних четрдесет година у престоници Србије. Место настојатеља Саборне цркве сада, по благослову Патријарха српског г. Порфирија, преузима викарни Епископ г. Нектарије. Заслуге оца Петра у укупном животу Српске православне цркве далеко су, и давно, превазишле оквире богослужбене праксе. Подсетићемо да је прота Петар старешина Саборне цркве четири пуне деценије, заслужан за њену рестаурацију, као и за организовање великих и многобројних догађаја на овом светом и историјском месту, попут интронизација патријараха и архијереја, посета страних и домаћих државних и црквених делегација, концерата духовне музике и сл. Затим, прота је учинио много у управљању, већ 18 година, хором Саборне цркве, Првим београдским певачким друштвом, најстаријом таквом институцијом код нас. Организатор је чувених традиционалних новогодишњих концерата Саборног храма у Народном позоришту у Београду. Немерљиве су његове заслуге у руковођењу Православним Пастирско-саветодавним центром Архиепископије београдско-карловачке, пуних 25 година. У свим поменутим мисионарским делатностима прота Петар Лукић, добитник многих награда и признања различитих институција, успео је да, као чврста и сигурна спона, повеже духовно-културно-уметнички, научни и просветни, туристички и спортски свет, у једну, врхунску мисију - проповедати Христа Господа свом душом и снагом, целом свету. На пригодној свечаности која је приређена у недељу, 25. септембра 2022. године, након Свете Литургије у Саборној цркви, о. Владимир Вукашиновић је истакао да свештеник, вршећи своју свету службу, никад не одлази у пензију, већ му се само смањују одређене дужности и обавезе, те да се у овом времену посвећује личном духовном напредовању, јер је дотадашње служење било посвећено верном народу. Прота Петар се захвалио свима, архијереју г. Нектарију, свештеницима, свим парохијанима Саборног храма, својим духовним чадима, посебно породици. Епископ г. Нектарије је овом приликом даровао оцу Петру икону Светог Георгија, да крили њега и породицу, указавши да ће наставити тај велики труд који је досад улагао прота Лукић. Прво београдско певачко друштво отпевало је "Многаја љета". Сабрање се наставило послужењем за верујући народ у порти Саборног храма. Радио Слово љубве емитоваће звучне записе са свечаног испраћаја проте Петра Лукића у заслужену мировину у понедељак, 26. септембра, у емисији "Епархија инфо", од 12 часова. Извор: Радио Слово љубве
  10. Света тајна Јелеосвећења биће служена у храму посвећеном Светим бесребреницима Козми и Дамјану у Клиничком центру Србије, у Делиградској улици, у среду, 28. септембра 2022. године, од 16 часова, сазнаје за Радио „Слово љубве“ благодарећи Зорици Зец. Извор: Радио "Слово љубве"
  11. Са благословом Епископа сремског г. Василија на Крстовдан, 27. септембра 2022. бодине, биће одржана литија у Срчину, са почетком у 11 часова, од храма Свете Петке ка Часноме Крсту, у правцу Добановаца. Извор: Радио "Слово љубве"
  12. Дом културе „Грачаница“ и Друштво новинара Косова и Метохије организују 26. септембра 2022. у 20 часова, поводом обележавања Европског дана језика, трибину на тему: „Како се споразумевамо – употреба језика на Косову и Метохији“, на којој ће учествовати новинар и писац Ивана Вановац, професор и друштвени активиста Иван Николић, професор Ивана Арсић Мишковић и новинар Будимир Ничић, водитељ програма. Говориће о употреби српског језика на Косову и Метохији, његовом положају, примени законске регулативе и односу институција према једном од проблема који, двадесет година, отежава живот на Косову и Метохији. Подсећамо, Европски дан језика обележава се сваке године и установљен је од стране Савета Европе 2001. године. Циљ је промовисање и информисање јавности о значају учења језика како у оквиру школа тако и ван њих и повећање степена вишејезичности и међусобног споразумевања. Извор: Дом културе „Грачаница“
  13. У недељу, 2. октобра 2022. године, на светој архијерејској Литургији коју ће, у Саборном храму у Новом Саду, са почетком у 9:00 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, уз саслужење отачаствених архијереја, као и архијерејâ и свештенства из сестринских помесних Цркава, биће извршен свечани чин канонизације светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких, који су на овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора прибројани Лику светих наше Цркве. Свечани дочек Патријарха српског и архијерејâ биће уприличен у 8:30 часова. Епархија бачка позива свештенство, монаштво и верни народ да узму молитвеног учешћа у свечаном литургијском сабрању поводом канонизације новојављених светитеља наше свете Цркве. https://eparhijabacka.info/2022/09/25/svecani-cin-kanonizacije-svetog-irineja-episkopa-backog-ispovednika-vere-i-svetih-mucenika-backih/
  14. Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот. Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам. Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења. Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању. Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“ https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/
  15. Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је Бог створио, и целиу и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну Божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! А мене је отац Анфим учио да волим децу: он, драги и ћутљиви сапутник на путовањима нашим, куповао им је за испрошене грошеве медењаке и бомбоне и делио им: није могао проћи поред деце без душевног потреса – такав је човек. Пред неком мишљу станеш у недоумици, oсобито гледајући грех људски, и упиташ себе: ,,Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: ,,Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените воема то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено. Пријатељи моји, молите и тражите од Бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неЋе му дати да се оствари, немојте говорити: ,,Моћан је грех, силна безбожнст, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.“ Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако – чим себе искрено учиниш одговорним за све и сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почеће роптати на Бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, у то ћеш се и сам уверити, јер тада ћеш све правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корени наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто философи говоре да се суштина ствари не може схватити на Земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Из романа Фјодора Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicar.com/2022/01/08/покорити-свет-савладавањем-себе-и-сми/
  16. Фондација Ђорђе Вујић коју чине свршени богослови Богословије Светог Саве (генерација 1998-2002) којој припада и отац Горан Цвијановић коме је потребна наша братска помоћ, обратила су апелом који је у наставку текста. Овом приликом молимо све људе добре воље да дају допринос у лечењу свештеника Горана и помогну његовој породици уплатом на рачун: 155-6900181389888-87 HALKBANK AD Beograd О начинима како помоћи о. Горану, на страници СПЦ: Извор: СПЦ
  17. JESSY

    Преподобни Силуан Атонски

    Отварајућа откровења која је Бог дао Цркви у претпрошлом, прошлом и нашем веку, била су јављања Господа Исуса Христа преподобним Силуану Атонском и Тадеју Витовничком. „Држи ум свој у хаду и не очајавај“, рекао је Спаситељ ово смерном подвижнику. Подвући ћемо ове две епифаније преподобним оцима са оним што је говорио преподобни Макарије Египатски: „Сиђи у срце своје и тамо отпочни борбу против Сатанаила“. Овај чудесни разговор преподобног Силуана са Живим Христом изменио је из корена читав његов живот. Блажени је познао колика је љубав Господња која му је отворила пут спасења: „Држати ум у хаду“ за Силуана је било нешто уобичајено, док је свети био изненађен другим делом савета: „Не очајавај!“ Очајавати значи, ако не бити на месту Бога, а оно значи бринути се за Бога или над Богом. Очајавати, значи сумњати у Божје милосрђе! У делотворност чисте молитве. И три пута то кажем: сумњати у делотворност чисте молитве значи очајавати! Ми који верујемо у молитвени опит умносрдачни и у унутарњи мир као победу над охолошћу, као плод богоподобне смирености! И ми коначно верујемо у спасење тако молитвом очишћене душе. Чуда светог Силуана се роје из новог смирења, дубоког осећања свегрешности загрљене и обгрљене љубављу. Семење покајања засејао је Господ у душу овога светога и умножио га у обиљу као драгоцени лек против очајања – болести нашег доба. Покајање је најбољи лек против унинија или депресије. Свети Силуан је научио да чита велике и дубоке написане књиге на Атонском свеучилишту, а и да их пише. Оне су есхатолошки знакови на путу спасења и дух уздижу према Богу. Силуан је, будући духовно глув у младости , јасно чуо спасоносни глас живог Христа који га је не само позвао у монаштво, већ га је у њему сачувао и спасио. Лепота његове душе се тешко може описати у беседи, она се може изразити само песмом исто и као само право богословље. Српски свети Силуан наш је преподобни отац Тадеј Витовнички. Овај свети Тадеј је био наше недостојности гост осам дана на превлаци Светог арханђела Михаила. Свима као христовидитеља вам посведочујемо и овог Тадеја. Обојицу молитвено призивамо увак када нам је потребна утеха, исцељење, укрепљење, духовни лек, васкресења из мртвих, из очајања. Свети Силуан је са срцем великим, дубоким и ширим од свемира, сажео све у спасоносну љубав: у љубав према Пресветој Тројици, у љубав према Господу Тројединоме, у љубави према свесветој Богородици, у љубави према свима светим Ангелима и архангелима, те и осталим Силама бестелесним, и љубави према свима ближњима у целом свету у ком нема даљних. У времену које долази „држимо ум свој у аду и не очајавајмо“, ако желимо да се спасимо! https://pomozboznica.com/tekstovi/biblioteka/prepodobni-siluan-atonski/188?backlink=biblioteka-3
  18. Храм светог цара Константина и царице Јелене на Вождовцу обележиће празник Воздвижења Часног Крста служењем празничног бденија и Свете тајне Јелеосвећења уочи празника - у понедељак, 26. септембра, са почетком у 17 часова, а на сам празник, у уторак, 27. септембра, служиће се Света Литургија са почетком у 9 сати, и Акатист Часном Крсту са почетком у 17 часова, најавио је за Радио Слово љубве настојатељ вождовачке цркве, свештеник Јово Калинић, уз подсећање да се у овој светињи, у Улици Јове Илића 123, чува честица Часног Крста коју је о Васкрсу 1959. године из Свете Земље донео патријарх српски Герман. Извор: Радио Слово љубве
  19. И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе. - Игуман Нектарије Морозов
  20. Три рођене сестре, из неког места у Витинији Азијској. Васпитане у духу хришћанском повукоше се из града у пустињу желећи да ум свој узвисе Богу и ослободе свега варљивога света, и да тако проживе век овај у чистоти и девичанству као праве невесте Христове. Предадоше се великом труду, посту и молитви, док их Бог не украси даром чудотворства. Када к њима почеше доводити болеснике ради исцелења, оне посташе знамените и преко своје воље. Чу за њих и неки кнез Фронтон и довуче их на суд. Видевши их кнез зачуди се красоти лица њихова. Јер и ако оне беху велике испоснице, и тело њихово сухо, лице им беше светло, озарено унутрашњим миром и благодаћу Божјом. Кнез им најпре ласкаше и обећаваше послати их цару, који ће их удати за своје велможе, но када се увери, да све његове ласке и обећања немаху никаква дејства на ове невесте Христа Господа, он нареди те прво мучише Минодору, а сестре њене баци у тамницу. После љутих мучења викне кнез Минодори, израњављеној и искрвављеној: „принеси жртву боговима!" На то одговори св. мученица: „зар не видиш: ништа друго и не чиним него сву себе приносим на жртву Богу мојему?" Када издахну у мукама св. Минодора, тада кнез изведе и остале две сестре и постави их крај мртвога тела Минодорина, па показујући им мртво тело сестре њихове саветоваше их да се одрекну Христа. Но како оне осташе непоколебљиве, то и њих љутим мукама умори. У том гром удари из неба и уби бездушнога Фронтона и слуге његове. Хришћани чесно сахранише тела светих Божјих мученица. Пострадаше између 305. и 311. год. у време Максимијана Галерија, и упокојише се у царству Христовом. Тропар (глас 1): Јагњету и Пастиру Христу бисте приведене мучеништвом, овчице разумне, добру трку свршивши и веру сачувавши: Зато данас радосним душама прослављамо, величанствене, свету успомену вашу, Господа Христа величајући. Три девице, рођене сестрице, Три Христове славне мученице, Пред Фронтоном Христа прославише, Нестрашиве, кнеза застрашише, А кнез Фронтон, мудрошћу убоги, Он мишљаше, ка' и други многи, Да ће силом, огњем, вешалима, Брзо кончит' пос'о с хришћанима. Кнез мишљаше: жене као жене, Своју веру брзо ће промене! Ал' се кнеже љуто преварио, Од хришћанки жена посрамио. Христос не зна за жене ни муже, Он моћ даје оним што Му служе, Моћ чудесну вере и надања, Моћ страдања без горког јадања. Моћ је ова царства надживела, Трошила се хиљаде година, Трошила се, и остала цела, Све је пред њом слабо као глина. Минодора, и с њом Митродора, И најмлађа сестра Нимфодора Божјом моћи кнеза победише, Живот даше, Христа прославише, Живот даше, и живе осташе. https://www.facebook.com/jovanjamanastir
  21. Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара примио је 19. септембра у Задужбини Хиландара у Београду стипендисте манастира Хиландара Биљану Чекић, Богдана Ивановића и Павлину Радовановић, са родитељима. Пријему су присуствовали и Маша Павковић са породицом, Данијела Василијевић и Николина Ђујић из фондације Хумана срца, српска мајка Петра Костић са Косова и Метохије, као и координатор за добротворни рад Манастира Хиландара, Милош Стојковић. Као израз захвалности и молитвене подршке манастира Хиландара, игуман Методије је и ове године уручио стипендију Биљани Чекић, која је пред малим екранима оживела лик мале Даре из Јасеновца и допринела да се са страдањима Срба, Јевреја и Рома, у усташким логорима смрти, на простору где Биљана и данас живи, упозна шира јавност. Братство манастира Хиландара је у жељи да помогне при даљем школовању, наставило да стипендира и Богдана Ивановића, сина покојног Оливера Ивановића, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Игуман Методије је стипендију за даље школовање уручио и ученици седмог разреда Павлини Радовановић, задивљујуће надареној уметници из Ораховца. Она је овом приликом игуману и присутнима у Задужбини Хиландара са пуно емоција отпевала неколико песама са Косова и Метохије. Одлука манастира је да се ова талентована деца стипендирају до краја њиховог школовања. Посебну пажњу је побудио диван и хуман гест осамнаестогодишње Маше Павковић, која се одрекла прославе свог осамнаестог рођендана у корист деце са Косова. Игуман Методије је благословио ово њено племенито дело и њен даљи рад. Мајкама са Косова Петри Костић и Слободанки Костић, над чијим су члановима породице припадници ОВК починили зверске злочине, игуман Методије је уручио новчану помоћ. Петри Крстић је убијено укупно четрнаест чланова породице, укључујући и два сина, док су Слободанки Костић убијени два сина и сестрић у једном дану. Манастир Хиландар ће наставити финансијски да брине о овим двема старицама које сад живе као расељена лица у Србији, без својих најмилијих и без могућности да се врате својим домовима. Извор: Задужбина Хиландара
  22. Седма по реду манифестација „Дани Патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, почеће на Крстовдан, 27. септембра 2022. године, свечаностима у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи. Програм свечаности се реализује кроз молитвено окупљање на Светој литургији, са почетком у 8 часова. Након тога, манифестација се наставља у порти манастира, гдје ће бити постављена изложба ручно рађених крстова који су награђивани претходних година, као и крстови са овогодишње дрворезбарске колоније, уз пригодан програм, хорско појања, додијелу награде за најбољи крст и захвалница учесницима колоније 2022. године. И ове године на овом светом мјесту гдје је Гојко Стојчевић примио монашки постриг и добио име Павле и гдје је редовно, као епископ рашко призренски и патријарх српски, долазио до краја овоземаљског живота, окупиће се представници мјеста огранака манифестације . Молитвено окупљање свештенства, монаштва и народа има велику симболику – сабирање око идеје узношења дарова у част Патријарха Павла, угледање на човјека који нам је приближио Јеванђеље и Христа. “Овим сабрањем доприносимо ширењу идеје баштињења вриједности богоугодног дјела Патријарха Павле док је био на земљи. Угледајући се на њега, поправљамо себе, а другима приближавамо идеју чињења и поступања, увек и у свакој прилици, по стандардима Оца нашег и Сина Његовог, Господа Исуса Христа. Тим делом Патријарха Павла осветљавамо наше путеве до царства вјечног живота”, саопштили су организатори. Свечаност организује удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ у сарадњи са Епархијом жичком, под покровитељством града Чачка и уз помоћ Туристичке организације Чачка и других јавних установа и установа културе града Чачка.
  23. Грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. „Заклињући се вама и Свемогућем Богу, с истом озбиљношћу с којом су моји претходници то чинили готово прије 180 година… Права човјека не произилазе из добродушности државе већ из руке Божије…“ (из инаугуралног говора Џ. Ф. Кенедија 20. јануара 1961. године) Овај говор америчког предсједника, очигледно инспирисан Божијим именом, не представља нарушавање секуларног духа САД, нити неки инцидент на овом суштински грађанском и политичком догађају, него – провјерите, има записано – традиционални манир готово свих насљедника Џ. Вашингтона у протекла два и по вијека, све до актуелног предсједника САД Џоа Бајдена. Бајден је, попут Кенедија, експонирани римокатолик, који је своју предсједничку промоцију започео молитвом уз чинодејство свештеника, а америчкој јавности је познато његово учешће на готово свакој недјељној миси цркве у Џорџтауну. О томе како свој мандат свака нова влада у Грчкој почиње свештеничким обредом, не треба трошити ријечи. Јака политичка улога Римске Цркве у животима Италије, Ирске, Хрватске и Пољске (све оне, као и Грчка, чланице су ЕУ) је несумњива и за добар дио тамошњег грађанства легитимна и пожељна. Има свакако и других примјера у другим државама Запада, али – ови поменути нас наводе на јасно питање: постоји ли принцип, демократски и грађански, на основу ког би неко смио и требао да нас овдје плаши Црквом и њеним (”непримјереним”) учешћем у јавном животу. Управо оплакана британска краљица Елизабета била је својеврсни поглавар Англиканске цркве и носила је титулу ”бранитеља вјере”. Све то је добила од свога оца, и све то ће наслиједити и њен син. И све то у Великој Британији, водећој земљи западне грађанске политике. Ни једно ни друго за краљицу нијесу биле пуке формалности нити остаци превазиђене традиције већ јој је, по њеном личном признању, ”вјера изузетно важна” и давала јој је снаге ”да врши своју дужност”. То дакле није ствар само њене интиме, већ напротив: енглеска краљица се не пита пуно, али пуно тога показује у јавности. Због тога је њен трон и опстао до данас и баш за ту намјену – демонстрације традиције – грађани Британије га суфинансирају из сопственог џепа. Са таквом титулом црквеног поглавара, и са таквим личним религиозним увјерењима Елизабета је, поред обиља добрих и племенитих дјела, мање или више вољно, била (са)учесник (попут својих претходника на трону) разних гријеха против човјечности које је чинила империја са њом на челу. Па ипак све то не смета овдашњим браниоцима секуларизма да за Елизабетом проспу сјетну сузу или какав комеморативни текст, а да, истовремено, ”из истих стопа” критикују, катаклизматичним тоном упозорења, присуство Цркве у јавном животу Црне Горе, и одразе истог у овдашњој политици. И то, у Црној Гори, која има миленијумски континуитет тог и таквог присуства. Пет пута дужи од америчког, рецимо. Само ето, традиција и конзервативност су симпатичне особености најразвијенијих земаља свијета и носиоца евроатлантских интеграција, а нама ће наш сопствени конзервативизам успорити пут у Европу? Њемачки философ Х. Г. Гадамер сматрао је да је сваки садашњи разговор само наставак ”прије нас давно започетих разговора”, па овај текст не треба нужно схватити као продужетак одређене полемике, али не би била грешка ни тако гледати на њега. Свечаност у Савини од прије 20 дана на којој је прослављен Велики Госпођиндан као тамошња храмовска слава, и у којој је, поред свештеника, вјерника, градоначелника… учешће узела и предсједница Скупштине Црне Горе изазвала је негодовање код одређених људи. Рекао бих да је много више било оних који су том свечаношћу задовољни, јер је ријеч о традицији осликаној у ванвременим ”Успоменама из Боке” владике Николаја Велимировића, записаним још 1904. г. Незадовољни имају право на свој осјећај и јавни став, али када он постане апел упућен неистомишљеницима, или када поприми форму аларма за опасност, рађа се обавеза да се ствари појасне и изведу на чистац принципа за које се залажемо. Посебно је засметала формулација да је предсједница парламента присуствовала ”вечерњој са петохљебницом”! Мислим, све је то за нама, и чему сада враћање на то? Али доћи ће нова вечерња са петохљебницом. Врло је могуће, Богу хвала, да и у наредном периоду неко од вршилаца највиших државних функција у Црној Гори крене стопама Бајдена, краљице Елизабете и сличних лидера западних демократија, па да се прекрсти у неком од овдашњих православних храмова. Или да обави ритуал клањања у некој црногорској џамији. Зато на вријеме питам: треба ли то да се крије? Јасно је да императив грађанске демократије гласи како такав обред не би смио бити ничија обавеза. Али, шта ако неки политички лидер или државник у томе види срећу и учини то како за своју душу тако и за добро цијеле заједнице? Да ли ће се такав чин схватити као десант на Дрвар, пардон, као напад на грађанску и мултиетничку Црну Гору? Молитва петохљебнице је мотивисана библијским чудом Христовог умножења пет хљебова и двије рибе, којим се, према јеванђелском извјештају, нахранило око пет хиљада људи. Свештеник се моли над пет хљебова, пшеницом, вином и уљем да се потребна храна умножи, како у том мјесту, тако и у граду, области, држави и цијелом свијету. Та молитва се не обавља на тргу нити у згради општине, него у храму. Улаз слободан за све добронамјерне. Не тражи се насушна храна само за хришћане него за све људе. Из те и такве молитве произилази и хуманитарни труд Цркве да никоме не недостаје основних намирница за живот. Таква молитва је читана у Црној Гори вјековима уназад. Она је једна од првих тестова штампаних на ”словенском југу”. Није ни против кога, а упућује најчовјекољубивије жеље према сваком људском бићу. Па сад, ако вам је тешко да Цркву идентификујете са тим и таквим духом, или са људима какви су патријарх Павле или Свети Симеон Дајбабски, не видим разлога ни основа да цијелу Цркву поистовјећујемо са поједним наступима оштрих говорника против геј-парада, или свештеника који сједе на интонирање химне, или са потписником ових редова. Па добро, са чим је онда дозвољено и легитимно поистовјетити Цркву? Мислим да су важећа учења, званична саопштења и поступање очигледне већине (свештеника, вјерника) сасвим прихватљив принцип разумним и цивилизованим људима. Велика већина свештеника и вјерника стоји иза молитве петохљебнице, а изразита мањина куне, сједи на химну или пише колумне по дневним новинама. Овим другим судите по њиховим личним поступцима и својим личним афинитетима, а овим првим нађите мјеста у простору који оцртавају Устав и закони, и наравно, пракса напредних свјетских демократских друштава на које се угледамо и чија поглавља отварамо и затварамо као услов нашег друштвеног напретка. Други велики њемачки философ посљедњег стољећа Ј. Хаберманс увелико пише о постсекуларном добу. Један од његових увида односи се на чињеницу да грађани савремених држава, поред својих политичких назора и степена грађанске култивисаности, имају и очигледне претполитичке идентитете, културне, традиционалне обрасце са којима живе и који су, у емотивној равни, јачи од осјећаја грађанске припадности. Мудри политичари и јавни дјелатници неће ратовати против те чињенице, нити ће је сматрати ”опијумом за народ”, него ће настојати да такве грађане и такве културне скупине интегришу у друштво и државу, да их мотивишу додатним трудом развијања осјећаја припадности једној политичкој заједници. Између осталог и тако што ће, када читав један град изађе на вјерски скуп, и они, као представници истог тог народа, бити са њима. https://mitropolija.com/2022/09/22/petohljebnica/
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у пратњи Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима, посетио је 22. септембра 2022. године банијска села пострадала у земљотресу прошле године. Патријарх српски г. Порфирије посетио је село Мајске Пољане код Глине, где су га у својим новим домовима срдачно дочекале породице Бајловић и Паспаљ. Такође, Патријарх је посетио и нови дом породице Врањанин у Лушчанима код Петриње. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и надлежни архијереј, Преосвећени Епископ г. Герасим, као и више епархија Српске Православне Цркве, од првог дана су пружали подршку и сву неопходну помоћ пострадалим житељима банијских села, што је крунисано великом акцијом обнове и изградње њихових домова. Патријарх Порфирије је истакао да је земљотрес, који је задесио Банију и шире околно подручје, оставио веома тешке последице: -Многи људи су у том тренутку остали без, пре свега, својих домова, без крова над главом. Било је, нажалост, и неколико људских жртава. Од тада па до данас, Црква се трудила, уз сарадњу са другим институцијама из Хрватске, али и институцијама из Србије и Републике Српске, да учествује најпре у првој помоћи људима који су пострадали, који су остали без своји домова, а онда и касније. Пре свега, уз помоћ Града Београда, ми смо обезбедили као прву помоћ 120 контејнера, а затим смо се ангажовали – јер није могуће да се непрестано живи у контејнерима – да у мери у којој је то било могуће скупимо средстава за подизање најпре дрвених кућа, које си иначе овде традиционално постојале. Данас смо обишли неколико таквих кућа у Мајским Пољанама и овде, у Лушчанима, где је највише трудом и прилогом Владе Републике Српске подигнуто десет кућа за које слободно можемо рећи да су комфорне. -Поред изграђивања кућа, у које сада породице могу да се врате и да живе нормално, следећа фаза бриге око људи који су претрпели штету током земљотреса треба да буде усмерена на њихова домаћинства. Наиме, ово су крајеви у којима је било развијено сточарство, била је развијена пољопривреда. Све то је доведено у питање с обзиром да су и штале пострадале, тако да није било могућности да се брине о стоци у овим крајевима после земљотреса, па су људи оно мало што су имали распродавали. Сада долази и тај тренутак када је неопходно људима, који су се уселили у своје нове домове, помоћи да покрену своја домаћинства. Притом треба нагласити да има још породица где је потребна помоћ за довршење домова, али и за довршење и развој како се овде каже господарства, тј. домаћинства и имања домаћина. Ми као Црква смо захвални свима онима који су на било који начин учествовали у помоћи људима који живе на Банији и захвални смо онима који су расположени да то чине и убудуће, поручио је Патријарх Порфирије. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=35525
  25. У храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 25. септембра 2022. године, након Вечерњег богослужења у 17 часова, биће отворена продајна изложба икона српских светитеља иконописца Дражена Врачара, који ће овом приликом одржати кратко предавање о смислу, садржају и улози иконе у православљу. Школа иконописа при овом светом храму, са благословом и залагањем старешине храма, протојереја Небојше Тополића, постоји више од 20 година и води је управо Дражен Врачар. Дипломирао је на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду. Радове је представљао на самосталним изложбама у Музеју СПЦ у Београду, као и на бројним групним изложбама широм Европе. Учествовао је у осликавању више православних храмова у земљи и иностранству. Изложба икона ће у Богородичином храму у Земуну трајати до 15. октобра 2022. године. Дражен Врачар - најава изложбе икона Извор: Радио "Слово љубве"
×
×
  • Креирај ново...