JESSY

С времена на време имам обичај да се пожалим на посао. Не знам из ког разлога, али често осећам незадовољство различитим стварима које се тичу атмосфере у колективу и организације рада на коју још увек покушавам да се прилагодим. Имајући у виду да заиста имам посао о ком сам пре нешто више од две године могао само да сањам, схватам да ми осим захвалности Богу недостаје и особина кротости. Наравно, не мислим да ову драгоцену особину која се стиче уз доста муке, али и представља изузетну силу испољавам у другим ситуацијама, али тек ми је на послу постало јасније на који начин ме страсти смућују и како лако падам – гневим се и губим смирење. Трагајући тако за искуствима светитеља који су благодаћу Духа Светога успели да стекну ову особину наишао сам и на речи Свете Мученице царице Александре Романов које су ме окрепиле и оснажиле. Један младић сматрао је неиздрживим своје радно место. Био је једини хришћанин кога су ометали да сачува своју веру. Света царица је на овакав начин размишљала о њему: ,,можда му је Бог одредио да буде управо на таквом месту, и овом човеку је и потребна тако непријатељска околина како би се испољиле његове најбоље црте. Или је можда Богу потребан ради сведочења на овом месту. Свест о томе да је ту он једини веран Го­споду ставља велику одговорност на овог човека. Он не може да напусти то место, његова дужност је да ту остане и да претрпи сва искушења ради очишћења сопственог живота, или ради Христа, да би био Његов исповедник.“ Не мислим да сам попут овог младића једини хришћанин на послу, већ желим да истакнем део царичиног одговора у ком наглашава дужност младића да упркос искушењима, зарад стицања благодати остане на послу. Да бисмо одговорили на питање шта је то кротост, можда је добро да кренемо од онога шта она није. Особине које никако не можемо асоцирати са кротошћу биле би следеће: гневљивост, агресивност, истеривање правде, склоност започињању свађа и расправа, злопамћење, враћање зла злим, хвалисање и истицање својих а ниподаштавање туђих квалитета и сличне. Свети Јован Лествичник кротост дефинише као непокретно стање душе које се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале. Додаје и ово: ,,Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је, ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио. ,,Кротки су они који смирено подносе све недаће које живот доноси. На њима се лако уочава благост, доброта Божија. Кротост је благо расположење нашег духа, спокојство, смиреност, безгневље, радост због успеха ближњег, трпељиво подношење неправди и оговарања, тражење опроштаја од свих…У палом свету у каквом живимо ова особина се не сматра цењеном, пре се опажа као слабост, чак се сматра и непожељном. Кротост се мора суочити са неразумевањем других, са ругањем таквом животном ставу, кротки ће неретко бити извргнути порузи. Зашто би онда неко требало да се труди да задобије једну овакву особину? По мом мишљењу, а такво мишљење деле и неки западни психолози, кротост представља снагу, а не слабост. Уколико је неко у стању да у ситуацијама које код других изазивају страх и немир остане смирен и сталожен и у таквом расположењу изнађе решење, значи да је у стању да управља својим осећањима, односно да је кротак. Лако је разгневити се, испољити агресију, напити се или окривити другог, док је знатно теже укротити нарав, избрусити своје оштрице и неравнине и борити се са бројним страстима које нас смућују. Још једна значајна карактеристика кротких је да су скромни, немају високо мишљење о себи, отворени су за нова знања и искуства јер не мисле да све знају. Сигурно би вам било пријатније у друштву некога ко је спреман да опрости и каже ,,извини“. Кротак је управо такав. Свестан је да је и сам грешан и да Господ њему опрашта сваког дана. Такође их краси послушност и жеља да служе другима. Због свега тога на њих се излива благодата, помирени су са собом и другима и у стању су да воле онако како је заповеђено. Снага кротости посебно се уочава у невољама. У Петрограду је пре Октобарске револуције живела надалеко позната монахиња Марија Гатчинска. Револуцију је дочекала на болесничкој постељи. Након прележане упале мозга, оболела је од Паркинсонове болести. Била је непокретна, док јој је тело било као оковано, а бледолико лице је подсећало на маску. Могла је да говори али са полузатвореним уснама, кроз зубе, споро и једнолично. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички изобличила, већ је у потпуности пројавила необичне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је изузетно блага, скромна, повучена, посвећена непрекидној молитви, и своје тешко стање подносила је без роптања. Будући кротка и трпељива, Господ јој је низпослао дар утешитељства. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Проглашена је светитељком којој се посебно моле они који пате од депресије. Оно што можемо да урадимо како бисмо стекли кротост је да се трудимо да и добро и лоше примамо са захвалношћу, имајући на уму да нам Господ увек шаље оно што нам је потребно. Најтачнији одговор на питање зашто нам је потребна особина кротости налази се у речима самог Господа нашег Исуса Христа: ,,Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт. 5, 5).“ Свети Теофилакт Охридски сматра да се у овом стиху под земљом подразумева духовна земља тј. небо. Дакле, Царство Божије, Небеса, се отварају кроткима! То је више него довољан разлог да покушавамо да будемо такви…. Аутор: Милош Благојевић Ибарске новости – рубрика „Жички благовесник“

Самоприхватање можемо сматрати једним од важних предуслова душевног здравља. Његов зачетак сеже у најраније детињство, па чак и у пренатални период, јер није исто да ли је човек рођен из жељене или нежељене трудноће. Сигнали које детету шаљу мајка, отац и други блиски чланови породице у виду љубави, пажње, прихватања или, насупрот томе, грубости, хладноће, одбојности, незаинтересованости, утискују се у његову психу. Иако дете у почетку не може да их разуме, оно свакако може да осети да ли ти сигнали изазивају пријатност или непријатност, да ли греју душу или стежу око срца. Како расте, дете и даље „упија „различите облике испољавања љубави и наклоности од стране родитеља или одсуства истог, кроз речи којима му се обраћају, фацијалну експресију, додир, поступак. Са две-три године дете стиче менталну зрелост да може себе да одвоји од других, пре свега од мајке, а самим тим постаје способно да посматра себе. Уколико је дете вољено, оно ће осећати љубав према себи, а то ће испољавати на разне начине: биће сталожено, радозналог ума, пријатељски расположено према другим људима, отворено ће испољавати осећања, имаће емпатију за друге, али ће се исто тако брижљиво односити и према себи .Уколико дете није довољно вољено, оно ће развијати осећај да није нарочито вредно, а то ће испољавати емоционалном рањивошћу, увредљивошћу, неповерењем у друге, понекад и непријатељством према другима (нпр.вршњачко насиље), ризик понашањем (нпр. самоповређивање, суицидалност). Дакле, онај део дететове личности који је предмет његовог посматрања, обликован је под утицајем тога како су му родитељи показивали љубав и пажњу. Онај други део личности којим дете посматра себе није, нити може да буде, објективан, с обзиром на његову умну, социјалну и емоционалну недозрелост, и обојен је снажним осећањима. Неки јак утисак може да пребоји целокупан доживљај себе. На пример, једна епизода мајчине депресије, када она није била у стању да обрати довољно пажње на дете, може да доведе до тога да дете, у својој уобразиљи, изведе закључак да није завредило мајчину пажњу и, следствено томе, да не вреди. Добро је да дете има више блиских особа уз које расте, како би имало више тачака ослонца и богатство различитости у начинима испољавања љубави. Уколико родитељи превише заштићују дете, удовољавају свим његовим прохтевима, стављају га на пиједестал „Бога“, оно стиче нереално високо мишљење о себи, са недовољним осећањем личне одговорности, дисциплине, емпатије за друге. Постаје егоцентрично. Родитељи су огледало личне вредности детета. Уколико не раније, проблем са самоприхватањем се испољава у пубертету, када се интензивира развој способности човека да себе посматра, анализира, процењује, али и „конструише“ реалност (формирање апстрактног мишљења). Тада младо биће које није довољно вољено може да развије анксиозност, поремећај понашања, депресију. Ако је љубав родитеља била условна, може да развије перфекционизам, радохолизам, потребу да се грозничаво доказује. Међутим, успеси које постиже нису довољно поткрепљење за осећај задовољства собом. Потребне су му нове и нове потврде личне вредности. Развија се глад за самопотврђивањем. Самоприхватање представља реално прихватање себе, са свим врлинама и манама. То не значи да се човек мири са својим манама, него да их је свестан и да је спреман да их превазилази (а не негира и потискује). Он воли себе несавршеног, као што га воле његови родитељи, као што га воли и сам Бог. Свестан је да су сви људи несавршени, па тако и његови родитељи, и има реална очекивања од других. Његово самоприхватање је постојано и не може се лако пољуљати спољњим утицајима (доживљеним неуспехом, критиком коју му други упућују). Самоприхватање треба разликовати од самопоштовања које се заснива на поштовању својих квалитета, снага, талената, пожељних особина, али не и целокупне личности. Такође, треба га разликовати и од егоизма, јер егоизам подразумева опчињеност собом, уздизање себе и посматрање света из своје визуре. ЗАКЉУЧАК Прихватити себе значи живети у хармонији са собом и другима, реално сагледавати своје квалитете и мане, моћи одговорити себи на тешка и непријатна лична питања, осећати љубав према свом целовитом, несавршеном бићу . Онај човек који истински прихвата себе, способан је да воли и друге људе, под условом да је добио довољно родитељске љубави, или љубави од других блиских особа. Истина, постоје и они ретки, резилијентни (отпорни) који су успели да „преживе“ без довољно љубави, често у њеном одсуству, изложени насиљу. Постоје научна објашњења овог феномена (јасни самоувиди, хумор, способност да се дистанцирају од лоших утицаја, храброст да се суоче са истином). Има ли ту још нечијег уплива? Уколико је човек имао среће да искуси и Божанску, безусловну љубав , која је могла да се пројави на разне начине, па чак и у најдраматичнихим животним околностима као што су занемаривање и злостављање у породици, инвалидитет, болест, рат, сиромаштво, његово самоприхватање ће бити још постојаније, па ће чак моћи да послужи и другима као пример како волети себе упркос свему (нпр. особа са телесним ивалидитетом као мотивациони говорник), како ту љубав ширити на друге људе и у њима пробудити самољубав и захвалност Богу на свему. „Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу. Ко зна да ли би дете икада имало љубав према својој мајци, када не би осетило љубав мајке према себи. Тако и ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу, докле не осети пламен Божије љубави према себи“. Одломак из књиге „Мисли о добру и злу“ Свети Владика Николај Велимировић Aутор: Светлана Продановић https://www.pravoslavni-psiholog.rs/samoprihvata-e/

Реч на Обрезање Господње. Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу. Јер да се није обукао у наше тело, како би се онда могло обрезати привиђење? Свети Јефрем Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто уистини беше тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као Сину Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи људској. Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер пошто заврши Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што стари телесни човек обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек нови дужан да обрезује духовне страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грехе и греховне жеље. У осми пак дан би Господ Исус обрезан, прасликујући нам будући живот, који Учитељи Цркве обично називају осмим даном или веком. Тако писац данашњега Канона свети Стефан говори у четвртој песми: непрекидни живот будућега осмога века изображава Господ, ради кога би обрезан по телу. Но и свети Григорије Ниски збори ово: У осми дан би по Закону обрезан, означавајући будући осми век. Треба и ово знати: у Старом Завету је установљено обрезање за ознаку крштења и очишћења прародитељског греха, иако се овај грех уствари не очишћаваше обрезањем, све до Христовог добровољног проливања крви за нас и страдања. Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано, обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. И Господ наш је показао веће смирење у обрезању него у рођењу свом. Јер у рођењу Он узе на себе само обличје човека. Апостол каже: Поставши као и други људи, Он се на очи нађе као човек (Флб. 2, 7). У обрезању пак Он узе на себе обличје грешника, као грешник подносећи рану, за грех одређену. И оно ради чега није био одговоран, Он ради тога као кривац страдаше, као с Давидом говорећи: Што нисам отимао, тада враћах (Пс. 68, 5). Греха немам, а за грех примам болове обрезања. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је имао попити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење а вечер – крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до онога вечера када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. При обрезању, Божанском новорођенчету наденуше име Исус, које с неба беше донео Арханђео Гаврил у оно време када Пречистој Дјеви Марији објави благовест о зачећу, пре но што се заче у утроби, тојест пре но што Пресвета Дјева пристаде на речи благовесникове, пре но што рече: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1, 31.38). И при овим њеним речима Слово Божје одмах постаде тело, уселивши се у пречисту и пресвету утробу њену. To дакле пресвето име Исус, које Анђео надену пре зачећа, би при обрезању дато Христу Господу, чиме би објављено спасење наше. Јер Исус значи спасење, као што је протумачио исти Анђео када се у сну јавио Јосифу и рекао му: Надени My име Исус, јер ће спасти људе своје од грехова њихових (Мт. 1, 21). Но и свети апостол Петар сведочи за име Исусово, говорећи: Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти (Д. А. 4, 11-12). Ово спасоносно име Исус, пре свих векова би припремљено у савету Пресвете Тројице, написано, и све досада чувано за наше избављење; а сада као најскупоценији бисер из наднебесних ризница донесено на искупљење рода људског, и од стране Јосифа дато, да би се у имену том свима откриле и објавиле непознатости и тајне мудрости Божје. Ово име обасја свет као сунце. По речи пророка: Вама, који се бојите имена мога, грануће сунце правде (Малах. 4, 2). Оно као миро миомирисно умириса васељену. Речено је: Име твоје је миро изливено (Песма над песмама: 1, 2). Име је његово миро, не у суду затворено, него изливено. Јер док се миро држи у суду, и мирис се његов задржава унутра у суду; чим се пак излије, одмах мирис његов испуњује ваздух. Сила имена Исусова била је непозната, у превечном савету као у суду скривена. А када се то име изли с неба на земљу, одмах при обрезању изливањем новорођенчетове крви као миро мирисаво испуни васељену миомиром благодати. И сваки језик сада исповеда да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Сила имена Исусова постаде очигледна, јер то дивно име Исус – удиви Анђеле, обрадова људе, уплаши ђаволе, јер и ђаволи верују и дршћу. И од самог имена тог тресе се ад, колеба се преисподња, исчезава кнез таме, руше се идоли, растура се мрак безумног идолопоклонства а изгрева светлост побожности и обасјава свакога човека који долази на свет. У ово превелико име Исусово клања се свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 10). Ето, име Исусово је силно оружје против непријатеља, као што каже свети Јован Лествичник: Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу, ни на земљи. Ово премило име Исус, о како је слатко срцу које љуби Христа Исуса! О како га жели онај што га има! Јер је Исус – сав милина, сав сладост. Ово пресвето име Исус, о како је мило слузи и сужњу Исусовом који је рањен љубављу његовом! У уму Исус; на језику Исус; Исус се верује срцем за правду, Исус се исповеда устима за спасење. Или ходио, или седео, или што радио – Исус пред очима! Апостол рече: Одлучио сам да ништа не знам међу вама осим Исуса (1 Кор. 2, 2). Јер је Исус ономе који се приљубљује уз Њега – просвећење ума, лепота душе, здравље тела, весеље срцу, помоћник у невољама, радост у жалостима, лек у болестима, одбрана у свима опасностима, и нада спасења, и сам лично награда и уздарје своме љубитељу. Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових. Као што беше исписано у оном о коме рече: Он ми је сасуд избрани, да пронесе име моје (Д. А. 9, 15). Преслатки Исус хоће да се његово име држи у суду као најслађе пиће, јер је заиста сладак онима који га с љубављу употребљавају. Њима се и говори у псалмима: Окусите и видите како је добар Господ (Пс. 33, 9). Окусивши Њега, пророк кличе: Љубићу те, Господе, крепости моја (Пс. 17, 1). Окусивши Њега, свети апостол Петар каже: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо. И коме ћемо другоме ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Мт. 19, 27; Јн. 6, 68). Том сладошћу беху толико заслађене и горке муке светих Мученика, да се они нису бојали ни оне најгорче – саме смрти. Ко ће нас, клицаху они, раставити од љубави Божје? Невоља ли, или туга, или мач? Ни смрт, ни живот, јер је љубав јака као смрт (Рм. 8, 35.38; Песма над песм. 3, 6). У каквом суду воли да се чува та неисказана сладост – име Исусово? Несумњиво у златном, јер је злато у топионици невоља и мука прекаљено онај који се као драгим каменом украшава ранама за Христа добијеним. Такав изјављује: Ја ране Господа Исуса на телу свом носим (Гл. 6, 17). Такав суд та сладост захтева; у таквом жели име Исусово да буде. He излива Исус узалуд своју крв када при обрезивању добија име, јер хоће да се суд, који има да носи име његово, обагри крвљу. Када је Господ зажелео да апостола Павла задобије занавек као изабрани сасуд, одмах је рекао: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 16). Погледај мој суд окрвављен, рањен. Тако се име Исусово исписује црвенилом крви, патњама, страдањима у оних који се боре противу греха. Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену твом, о преслатки о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! молимо и огромну благост твоју, ради пресветог имена твог, и ради премиле крви твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге твоје, Исусе, да се и у будућем веку твом обретемо, и да са Анђелима славимо и величамо вавек пречасно и величанствено име твоје, Исусе, амин. https://mitropolija.com/2025/01/13/obrezanje-gospoda-i-boga-i-spasa-nasega-isusa-hrista-3/

Друга манифестација "Духовним стопама" у организацији Културног центра Златибор отворена је 10. јануара у овој установи културе изложбом која носи назив "Симфонија монументалног", а чији су аутори иконописци Анастасије Радовић и Вук Дабетић. О раду српских зографа говорио је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, а сабранима су се такође обратили и г. Драган Јовановић Данилов, песник и ликовни критичар и гђа Даница Јевтић Шишовић, директор Културног центра Златибор. Манифестација "Духовним стопама" ће трајати до празника Сретења Господњег, а публика ће имати прилику да ужива у књижевним и вечерима беседовања, прикладним представама за децу и одрасле, радионицама калиграфије и слично, а све у духу Православља. Преко 25 година Анастасије Радовић осликава храмове, а од 2010. године са Вуком Дабетићем ради на двадесетак цркава и манастира, међу којима су и храмови св. Димитрија у Косовској Митровици, Свете Тројице у Шапцу, манастир св. Петке у Гостиљу у Црној Гори, св. Ђорђа у Клирвотеру у САД и део крипте Храма св. Саве у Београду. Посматрачу се њихова дела обраћају не само приказаним сценама у целини или у детаљима, већ и хармонијом боја, њиховом сазвучјем, и надасве поруком. "Покушали смо да кажемо нашим дјелом да наша традиција средњовјековна не само да није замрла и не само да не представља неки музејски експонат или фолклорни елемент, него напротив! То је једна неисцрпна ризница стваралачка, гдје очекујем да и генерације будућих сликара живописаца ће то доказати", рекао је Радовић. "Ми смо се уклопили тако што практично сабирамо идеје у неке конструктивне елементе. Нпр. не постоји део где почиње он, или почињем или завршавам ја, ми заједно анализирамо и заједно радимо уз асистенцију пар колега када је реч о некој већој површини, или припреми површине и материјала док радимо.Али, драго нам је сада кад погледамо ове слике да не знамо ко је радио који део", објашњава Вук. Извор: Златибор прес

Братство Светосавског храма на Врачару обавештава благочестиви верујући народ да ће данас, 13. јануара 2025. године од 23 часа и 30 минута у Спомен-храму бити служен молебан на почетку Нове године. Свете Литургије ће сутра, на дан празника св. Василија Великог и Обрезања Господњег бити служене у обе цркве: од 7 сати и 30 минута у малој, Светосавској цркви и од 9 часова у великом Храму. Извор: Радио "Слово љубве"

Замислимо у комунистичкој Југославији за време Титове диктатуре, неку јавну личност, некога ко би изашао пред хиљаде људи и причао о Крсној Слави, организовао традиционалне концерте на Богојављење, певао о српској традицији, о народним обичајима, о Православљу и да му не само не зафали длака са главе због таквог јавног ангажмана, него да управо због тога постане познат и популаран широм Југославије. Такав неко би заиста морао бити или потпуно луд или крајње генијалан. Такав неко, ко је у то време био способан да надигра један тоталитарни систем, који се свим силама трудио управо да затре било какав помен на српску традицију, морао би бити препознат као српски родољуб и морало би му се одати признање, макар постхумно. Али ако кажемо да је тај неко „Панонски морнар“ Ђорђе Балашевић, највећи део садашњих српских патриота ће се у најмању руку згрозити над таквом идејом. Зашто? Зато што Ђорђа упорно својатају они који су остали на позицијама мртвог титоизма. Наравно, није то без основа. Сам Ђорђе им је дао доста материјала за то својатање. Ипак, Балашевић није био тако једноставан и није га могуће лако уклопити ни у какав политички или идеолошки шаблон. Исти они који данас у Новом Саду пљују Српску цркву и српску традицију, куну се у Балашевића, певају његове песме као химне. Покушали су чак и једну његову песму да прогласе за химну Војводине али су се предомислили јер та песма заправо пева о старом српском кумству и Крсној Слави, те нема смисла градити нови војвођанерски идентитет на српској традицији, баш као што је крајњи бесмисао градити војвођанерски идентитет негирајући историју Српског Војводства. Но није нам ово први пут да нам се краде земља и њена историја и да се од типично српске приче прави антисрпска. Српска црква у СФРЈ Репресије према СПЦ у време Брозовог режима у СФРЈ, ма колико од појединаца биле негиране, ма колико се о њима и након распада Југославије ћутало, су ипак прилично добро документоване. Један од најтежих случајева кршења Уставом загарантованих права и слобода се управо догодио у Бачкој у Војводини у Новом Саду и Оџацима, епископу Иринеју Ћирићу, кога је црква због исповедништва и мучеништва препознала и канонизовала као светитеља. На Преображење 1946. године од стране комуниста организован је напад на Св владику Иринеја Ћирића у Оџацима. „Месни партијски комитет је, на свој начин, припремио „добродошлицу“ епископу тако што је у масу верног народа, који је чекао свога Архипастира, убацио своје јуришнике како би се покварила свечаност и обесветила светост празника Преображења Господњег, а и народ заплашио. Чим је епископ Иринеј у архијерејској одежди изашао из храма и кренуо у литију око цркве, богоборци су навалили на њега и свештенство које је било око њега. Урлали су, хулили, псовали и бацали каменице на владику, свештенство и народ. Једна каменица је погодила владику у потиљак. Владика Иринеј је пао од ударца, а безбожни јуришници су наставили да га са још већом жестином и бесом обасипају камењем и ударцима. Ђакон Ружић је скочио преко владике, који је био обливен крвљу, како би га својим телом заштитио. Свештеник Миленко Цвејанов из Сивца је покушао да заустави избезумљену масу, али је пао услед неколико убода ножем.“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста) Овакве организоване хајке, тортуре и напади на свештенство и вернике СПЦ од стране комуниста су биле након Другог светског рата учестале, бруталне и често са трагичним последицама. Нова комунистичка власт је опструисала рад Српске цркве на сваки могући начин. Из писма Титу Архијерејског Синода године 1949. можемо сазнати да се у то време налази преко 60 свештеника СПЦ у затвору на робији. Да су свештеници под константним притиском власти, да су физички злостављани, претучени, малтретирани, прогоњени са својих парохија. Да су учестала организована од стране комуниста ометања боголужења, упади у храмове, изазивање нереда, обесвећивање храмова, отимање храмова и претварање истих у магацине, штале, јавне тоалете, рушење храмова, итд. Комунисти су наставили политику Павелића према СПЦ, само су деловање проширили на простор целе Југославије. „Тешко повређен, изубијан, почупане браде, поцепане мантије, испљуван и извређан епископ Иринеј је у току ноћи пребачен за Нови Сад. Од последица комунистичког каменовања у Оџацима је задобио смртоносну повреду – сушење кичмене мождине. Од тих дана, па све до своје смрти 6. априла 1955. године епископ Иринеј је највише времена провео у болесничкој постељи. У време највећих болова знао је да каже: „Што се више мучим, то се више Богу молим“. „Гласник СПЦ“ од 1. јануара 1947. године (број 1) је објавио Извештај о раду Светог Архијерејског Синода у коме се наводи да је „размотрен извештај о физичком нападају на епископа бачког Иринеја приликом његове званичне посете Оџацима, па иако овај случај није једини, али је најтежи, јер је по свему спремљен, епископ Иринеј не жели да се из овога прави питање, одлучено је да се овај случај прикаже у детаљнијој форми у општем протесту, као пример нарушавања државним уставом загарантованих слобода…“ (Велибор Џомић: Страдање Српске цркве од комуниста) Иако стар и болестан, епископ Иринеј није остављан на миру. Комунисти су му често упадали у двор, претили су му, а једне ноћи су га везали за кревет, а особље владичанског двора ухапсили. Епископ Иринеј Ћирић је умро 6. априла 1955. године од последица безбожничког каменовања и батинања. Сахрањен је на Благовести 1955. године у Новом Саду.“ Балашевић Србин или Југословен? Новосађани, макар они „древни“, све ове догађаје из „прогресивне“ и „просперитетне“ СФРЈ добро су запамтили. Немогуће је да и Балашевићева породица није била упозната са догађајима из „суседне улице“. Балашевићев деда Ђорђе је био довољно национално свестан да у време Другог светског рата промени презиме и дода то омражено српско „ић“ на презиме Балашев да не би био помађарен у време Хортијеве репресалије. Тешко да од таквог деде који „оре небеске њиве“ и у чијем дому се није угасила славска свећа јер бака још увек „чува слику нашег свеца“, унук Ђорђе буде другачији. Не само да Ђорође Балашевић није био другачији, него се управо трудио да буде исти. Балашевић себе ипак доживљава Југословеном и он то не крије, заправо истиче више пута у интервјуима: „Нигде се нисам одселио, а живим у једној потпуно страној земљи“. За њега је Југославија једина држава, све остале државе настале од Југославије су последица „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. С овом констатацијом се може сложити свако иоле искрен и нормалан са простора екс Југославије. Једна велика јужнословенска држава је уништена и замењена малим националним државицама. Ко је највише профитирао на међународном плану од разбијања Југославије, тај је заправо највише и имао интереса да уложи у њено разбијање. Народи те некада велике државе су након њеног крвавог распада делом због сиромаштва, делом због страха од неких будућих ратова масовно мигрирали. Поједине територије, као на пример Крајина или Славонија су готово пусте. Они што су остали у нади да ће „бити боље“ таворе и преживљавају. Но то је сад нека друга тема. Балашевић на распад државе гледа из једног специфично хришћанског угла. За њега смо криви „сви ми“ и опет је добрим делом у праву јер да није било „добре воље“ међу „свима нама“ да се разбије та држава, не би страни фактор имао толико успеха. Стога Ђорђе инсистира да га се назива југословенским и наизглед се љути када га медији именују српским кантаутором. Не љути се, наравно али жели да нагласи да му је тај простор узак јер је за њега ипак Југославија почетак и крај и без ње он није то што јесте. Искрено говорећи није много музичара који могу да се похвале да су били или да јесу југословенски. Да су били слушани и прихваћени на целом простору Југославије, да су држали концерте на том истом простору и после распада државе и да су остали утицајни. Балашевић то свакако јесте и не одриче се он српства или православља зарад боље зараде, нити зарад југословенства, он заиста јесте неко ко истовремено има и југословенски индентитет али и српски. Код њега југословенски идентитет не негира нити гаси или гуши српски, него на природан начин надограђује, надопуњава. Ђорђе иако је такав сав компликован као сваки „Лала“ ипак припада православном етосу. Прилику да то нагласи не пропушта ни у време најжешћег Титоизма, ни у време распада државе а ни касније када улази у конфронтацију са влашћу због својих политичких ставова и подршке опозицији. Њега често не разумеју ни њему блиски људи из опозиције, а камоли из власти. За националисте он је издајник и аутономаш, малте не аутошовиниста. Човек може да изда оно у шта је веровао. Етикетирањем Ђолета да је издајник, да није довољно или уопште Србин, да је аутошовиниста, иде се на руку управо аутошовинистима. То је чист промашај. Ђоле би био издајник, да је претходно веровао у то што му се ставља на терет да је издао али он једноставно није у те ствари веровао, па их није ни могао издати. Ђорђе никад није веровао да се ратом може било шта постићи. Да, био је пацифиста. Није веровао, у како сам каже, „јефтине фолклорне демагогије и ограничења слободе кретања“. У политичку идеју за коју се дуго времена борио се на крају разочарао јер како је сам говорио „све му се по мало згадило“. Замерало се после његовој породици што му је син на другачијим политичким позицијама и гледало се на то као на својеврсно балансирање Балашевића у новим политичким околностима. Колико је заиста породица Балашевић била „флескибилна“ тј савитљива пред новим политичким околностима, најбоље говори чињеница да у моменту када Ђорђе постаје амбсадор добре воље при УН, локална штампа из Новог Сада ни једном речју то не помиње, а медији у Србији и ако помињу, чине то кроз изругивање и титуле и Ђорђа. Балашевић је био симбол протеста и опозиције и у време Милошевића ’90. година а и касније када је тадашња Слобина опозција изгубила власт и поново постала опозиција. С тим што то више није била иста политичка прича и то је Балашевићу морало бити јасно. Ваљда је стога и рекао на крају да му се све то гади – целокупна политичка сцена, чиме се практично оградио од свих. Ма колико Балашевића покушавали сврстати на једну или другу страну, дефинисати и укалупити и неке наше поделе, политичку свакодневицу, идеологију, то је просто немогуће. Рећи на пример за Балашевића да је био турбоправославац је смешно и нереално али скоро да нема његове песме у којој не помиње Бога, Крсну Славу, веру, традицију, српске обичаје, или појаве везане за Српску цркву и календар Српске цркве. Ма колико он лично био близак или далеко од Српске цркве, а у појединим моментима је био и веома близак и веома далеко – једина константа код њега је да је комликован. Класичан српски инаџија из Паноније са паролом „нећу ни како ја хоћу“. Брозово време које је Балашевић испевао као лепо време, за њега вероватно и јесте било лепо, док за многе друге и није баш тако лепо. У то време када није било популарно одлазити у цркву, славити Славу или на било који други начин показивати религиозност, у то време Балашевић пева песме набијене патосом православне религиозности али тако фино забашурене у неку „лалинску незлобивост“ да иако су му „другови“ комунисти то замерали, ипак су пролазиле. Ево шта је сам Ђоле 2017. године у Новом Саду испричао о тим временима и његовим песмама са верским садржајем: Испричао ју је 2017. године у Новом Саду „На овај дан, код мог деде Ђоке Балаша, у Улици Јована Цвијића, Kандеровој бившој, обично се скупљао разни свет. То је било у време кад поп баш није био у моди у овим крајевима. Kасније, Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место, али онда се као „није смело“. И то смо касније сазнали да за време Броза и оне „сурове комунистичке тираније“ није смело да се слави!“ „Бог је рехабилитован и све је дошло на своје место“ каже Балашевић а одмах затим додаје да се као „није смело“ славити. Вратоломија коју је Балашевић изводио небројено пута. „све је дошло на своје место“ једноставно се не може другачије протумачити до да претходно ништа није било на свом месту а потоње негирање оног првог „као није се смело славити“ иако је веома био свестан да „попови нису били популарни“ заправо су Балашевићева акробација речима и смислом. Дао је слушаоцима и једну и другу тезу и да није било добро и да је све било савршено, па ко шта воли. Класично „чешање по ушима“, када причаш тако да се свима свиђа. Но ипак на крају Ђорђе је провукао кроз своје песме све што је хтео, и пацифизам од кога никад није одустао и традиционализам, и религију. Ђоле наставља даље па каже: „Је**те, мој деда је био затуцан човек, паор виноградар, и он то није знао. И ми смо славили. Сада тек видим у какву нас је опасност доводио све те године. Лудак један, могли смо сви на Голом отоку завршити што смо фарбали јаја за Васкрс.“ „Лудак један“ и у тој реченици се заправо крије смисао Балашевићеве акробације, као у Кочићевој приповеци „Јазавац пред судом“ главни лик Давид Штрбац је тај „лудак један“ јуродиви Србин који истерује „мак на конац“ упркос немогућим околностима. „Лажу, децо. Исти тај мој деда што је лајао и причао ствари које није смео, рекао је: „Разлика између разних гарнитура које су долазиле у Војводину је била у томе што су неки дојахали за поповима, а други су дојахали на поповима“. Добро, деда је брљао, кажем вам, није знао шта говори, јер у нашој кући, на ово вече – уочи Светог Јована – окупљао се разни свет. Било је православаца, ортодоксиних, што би рек’о мој деда, било је католика, протестаната, евангелиста, бугера… Мој деда је за те неке говорио бугери, не знам ко су били, али су били дефинитвно добродошли код нас у кући. Било је исламиста и људи са свих страна. Та религија се у једном тренутку називала истим именом – комунисти.“ Овим речима Балашевић износи још једну ноторну чињеницу, коју нико није смео да каже ни ономад а мало је оних који се и сада усуђују да је кажу: Комунизам је био религија. Псеуфдо религија, сурогат религија, али ипак религија. Религија без Бога али са свим елементима религије. Вера у светлу бидућност, у сиромашног Јосипа месију, који спасава све народе и народности. Религија са сцвих 10 заповести. Прва се ипак односила се на Тита који је обоготворен. Комунистичке седнице као Васељенски Сабори. Комесари као попови. Партизански споменици као крстови крајпуташи. Титоизам и уопште комунизам ХХ века су били дословно копипејст Хришћанства и цркве, зато им је црква и била огроман проблем јер су у њој видели конкуренцију за своју веру. Кроз каламбур да су једни дошли „за поповима“, а други „на поповима“ Балашевић заправо истиче битну разлику између колониста који су у време комунизма истргнути из своје традиције, из вере, из својих корена, и староседелаца који се својих корена не одричу. То је по Балашевићу суштинска разлика, а не то ко је одакле дошао. За њега је проблем што су атеизовани и комунизовани колонисти тикве без корена и послушни, данас би се рекло – ботови режима. Да је Ђорђу заиста био проблем ко је одакле дошао у Војводину, онда би му био проблем и да држи концерте по Босни, Хрватској, Црној Гори, итд. Не, њему „само“ смета што су људи без корена, који су се одрекли своје Крсне Славе, постали битан друштвено политички фактор у Војводини. „Сви су они долазили код нас на славу и итекако уживали. У томе је био фазон, није се као смело. Једни су говорили, ови са мамине стране, а све оно уз подсмех: „Ови стоје у цркви“. Ћалетови су, опет уз подсмех, говорили за њих: „Ови седе у цркви“. А мој ћале, који је био члан партије, говорио је: „Ови иду у цркву“. Шта је, ту је. Остале су неке лепе успомене и пуно лепих датума са црвеним словима у оном малом календару за просту ту и ту годину. Моја баба је месила шта год да се зарумени у календару, одмах је мирисало на ванилин шећер код нас у кући. Само погледа овако у календар и каже: „Ју, наопако, Kиријак Очелник!“. Kиријак Очелник, децо? Kад неко постане светац са тим именом, заслужио је, мајко! Kиријак Очелник? Хоћемо месити нешто? Ако нећемо за Kиријака, за кога ћемо, мајко? Један је Kири.“ Овај карикатурални опис бабе, која увек нешто меси на црвено слово, је са толико топлине, са толико љубави, да је немогуће не пожелети такву једну побожну баку у својој породици, па таман и да меси на свако црвено слово“. Чак и кроз карикирање своје фамилије и њене традиције, Ђорђе заправо промовише традицију, Православље, Васкрс, Крсну Славу… „Нема везе. Остали су зато наслови неких песама и када је ова 1982. написана, било је мало чудно. И питали су: „Је ли морало баш да се помиње тај неко у наслову?“, ја сам рекао како не би ваљало да сам написао песму „Лепа кћи шефа канцеларије месне заједнице“. Морала је бити „Лепа протина кћи“ – рекао је Ђоле и запевао једно од својих најлепших дела.“ „Морала је бити – Лепа протина кћи“ то су кључне речи, МОРАЛА ЈЕ. Управо та протина кћи, а не ћерка неког локалног комунистичког функционера, раскорењеног дођоша јер протина кћи је лепа зато што је двоструко забрањена. Забрањено воће. Забрањена је и верницима и неверницима. Неверницима јер су попови „непопуларни“, а црква прокажена, а верницима просто јер је неприлично „бацити око“ на протину кћи. Балашевић наглашава да је морала бити свештеникова ћерка. Протина кћи је симбол континуитета традиције упракос томе што наводно ништа није забрањено иако сам Ђоле говори да су га „другови“ комунисти ипак критиковали што је ставио протину кћи у песму, али да је то само једна песма кроз коју Балашевић провлачи православље и традицију, па би се могло говорити о инциденту. Када се ови „инциденти“ понављају из песме у песму, онда је ипак пре реч о намери. Комунизам је прошао, а Ђолетову намеру нису провалили. Прошао је и посткомунизам са све Милошевићем на челу, па ни тад нису провалили Ђолета, а данас га многи својатају који су против Православља и Српске цркве и српске традиције јер га ни данас још увек нису провалили. Ђоле ће још дуго остати енигма. Балашевићеви концерти под називом „На Богојављенску ноћ“ су били на неки начин традиционални. И то је једна посебна црта код Балашевића, традиционалнизам, његова веза са православном традицијом, које не жели да се одрекне ни у време државом наметаног атеизма. Вешто се прави невешт. Упорношћу јуродивца Ђоле не одустаје нити посустаје, иако пева да обратно, али готово у свакој песми се дотакне или слике „нашег свеца“ или „Бога“ или каквог верског празника, обичаја, итд. Управо та Балашевићева јуродивост је оно вековно искуство Срба у Аустроугарској и уопште Срба на овим просторима, вечито окупираним од неких који „јашу попове“ и боре се против „мрачне српске традиције“, преточено у савермене околности. Како не одступити ни за јоту од својих светоназора, а ипак бити део система и опстати у њему и не само опстати него постати величина и имати огроман утицај. Од Ђолета бисмо могли озбиљно да се учимо вештини дипломатије. Генерално је запостављено то вековно искуство Срба из К&К монархије. Искуство данас тако драгоцено. Данас смо практично потпуно део западног света, система и мимо своје воље смо инкорпорирани у тај свет у којем важе нека друга правила, неке друге правде и права од оних који су нам оставили преци на Косову, на Косову за које је Ђоле испевао „Не ломите ми багрење“ и који нам ни мало није наклоњен, исто онако како то ни К&К монархија није била наклоњена Србима из Српског Војводства, па су ипак упркос свему опстали ту где јесу. Сврстати Балашевића у плејаду великана наше културе и науке из Војводине међу којима су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић, Змај Јова за многе данас се може учинити као „јерес“. Политичко и верско чистунство нема капацитет да прихвати ширину једног уметника, нити га уопште може разумети, као што не разуме ни његову уметност, ни његову словенску душу о којој је певао, ни његов православни етос, ни његово стваралаштво инспирисано културом Срба из Војводине. https://www.kcns.org.rs/agora/ciji-je-nas-djole/?fbclid=IwY2xjawHxFWpleHRuA2FlbQIxMQABHR68mJMOTqhlqLxhcvaNyW_IwsMmYrClGwK3LO2A8P0igtCUJQG51M1Qmg_aem_KxqguvV-0RulZoUgoppXhw

Како изгледају ноћи и дани проведени на улици знају само они који немају другог избора, који су осуђени на хладан бетон, шаку милостиње и "чашицу" успутног разговора. Остављени, заборављени, често неприметни - бескућници, најтужнији становници београдских улица. У једној од шетњи током празничних дана налетели смо на једног старијег бескућника док је љуштио шаргарепу. Седео је на клупици окружен торбама са храном. Био је отворен за причу, врло елоквентан, нико није ни слутио да ће разговор да открије тешку животну причу, борбу за живот и велике снове. Из Скопља у Београд наш саговорник је дошао пре тачно 10 година, а у којем је са родитељима живео пола века. На улици, тачније ван куће укупно је провео 13 година. Како нам је на почетку разговора рекао, у Скопљу су му одузели стан, остао је без мајке и оца, жалио се по судовима али узалудно, чак је завршио и у психијатријској установи. Ти дани су му најтеже пали... Напади на психијатријској клиници Како нам је старији бескућник рекао, у Скопљу су му затворили предузеће у којем је радио као комерцијалиста, одузели су му имовину, а преживео је и психичке нападе на психијатријској клиници у Скопљу. "Свако јутро сам, за десет дана по пет пута падао доле. После ме избацивало из кревета, да ли се то зове халицунација. Давали су ми терапију, капсуле, један центар ми је радио, други не и знао да сам у болници и знао сам да је ноћ, љуља се кревет по дужини, па онда престане и окреће се. Држим се и кад се пустим, паднем доле. Поднео сам пријаву против лекара, али суд није реаговао", наставља своју животну причу. За 8 дана од Врања до Београда Након губитка стана у Скопљу, његов живот се наставља изван граница тадашње Македоније. Београд му није био ни на памети. Како нам је с потпуном смиреношћу у гласу рекао, из Скопља се прво упутио у Бујановац у потрази за послом. Одатле су га упутили у Врање (центар Пчињског округа), где је покушао да пронађе посао наставника математике, коју како каже, држи у малом прсту. "У папучама и тренерци кренуо сам преко границе, дотле сам имао пара, а за даље нисам имао. Осам дана, 200 километара сам путовао од Врања до Београда. Тек када сам стигао у Београд купио сам два хлеба", рекао нам је саговорник који не тражи помоћ ни од кога, па чак ни од родбине. "Ниси ти за овај посао" И у Београду није одустајао од потраге за посао. У престоници је желео да предаје деци математику, али узалудно. Пут га је одвео у Угриновце где је два дана радио у једној фарми крава, након чега га је власник отпустио под изговором "Ниси ти за овај посао". Покушавао је да се запосли и у пекари, али неуспешно - имали су довољно радне снаге, барем су му тако рекли. Како каже, вољан је да ради, било да је грађевина у питању или било који други посао. На питање новинарке колико му је тежак живот на улици, наш саговорник је рекао: "Када би то било лако, онда би то могао свако". "Бог је изабрао мене да испитује шта могу. Све се претури преко главе и опет се иде даље. Колико пута мислим да сам се заморио и опет ме Бог некако задржи. Увек има неких нових решења", рекао је наш саговорник и на крају врло скромно изустио да му не треба и не тражи много, само топао дом о коме машта. https://www.blic.rs/vesti/beograd/beskucnik-10-godina-zivi-na-ulicama-beograda-pesacio-8-dana-od-vranja-do-beograda/6xf4s6h

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот. Страх је, понављам, осећај, и човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. Одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу. Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно покрије, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да га запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над кукавицом. Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то ће захтевати значајан напор и одлучност, као и доследност и упорност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике ово упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, пратио нас је улични мешанац. Није показиво агресију, већ нас је тврдоглаво пратио, што је код мене, младог и плашљивог човека, изазвало приличну напетост. Пожалио сам се оцу, а он ме ухватио за руку и кренули смо ка псу. Пас се, заузврат, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који их гледају у очи“. Више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве. Међутим, о томе је лако писати и причати, али у стварности је све много теже. Одупрети му се много је теже него неком другом искушењу. Ни страст пожуде, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх. Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда страх и победи сваки страх. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Авраам. Божја заповест Аврааму је била да се са великом породицом, робовима, стадима и имовином пресели у земљу хананску. Било је веома опасно кренути на тако далек пут и ризиковати да налетиш на разбојнике, да постанеш жртва предатора, да умреш од инфекције... Авраам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Аврааму, и Авраам је, у апсолутном поверењу у Бога, прегазивши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника. Ко се узда у Бога, не мучи га страх, не подлеже страховима и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“ или „за шта“. Прихватите оно што се дешава са кротошћу, поступајте смирено и без самосажаљења тамо где ситуација захтева акцију од вас, и прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу мирном. И овај духовни мир не напушта човека ни у смиреном стању ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну. протојереј Владимир Пучков приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Шта смо учинили за духовни живот? Ништа. - У најбољем случају, нека спољашња дела која не утичу на наше страсти, наше ја. Не познајемо Реч Божију, не познајемо Свете Оце, сами се не молимо и не подвизавамо, читав живот се бавимо ситницама. Господ и говори: „Не оптерећујте своја срца преједањем, пијанством и сујетом овог живота.“ Животарећи, човек, рекло би се, никакве грехове и не чини. У стварности међутим, он потпуно заборавља Бога и постаје безбожник у правом смислу те речи. Неко шахом, неко спортом, неко телевизијом, неко нечим другим крије се од Бога и остаје без Њега. А телевизори, радио (а шта тек данас рећи за телефоне и интернет?! – прим. прев.) - сатана је све ово измислио како би одвратио човека од Бога. Човек би се помолио, али гледа циркус, или нечије лудорије, или скупља вести из целог света, и сваки дан је све ново. Сасвим је јасно: сатана је све победио таштином. Чим се човек пробудио, већ вести из целог света. Облачи се човек, умива се, а глава му је већ напуњена празним смећем, жваком, од које не можеш да се наситиш. А тамо на послу - такође нема времена за сећање на Бога. После посла - куповина, храна, пиће, кућни послови. А ево и редовних програма на телевизији и радију (интернету). И већ препун свакаквих ствари, човек у полунормалном стању иде на спавање. Нема, наравно, времена за молитву. Тим пре - да чита Свето Писмо или Свете Оце. А ако човек и стане на молитву, то он не успева да се моли - ни пажње, ни скрушености срца, ничега нема. Тако човек у својој сујети читав дан служи ђаволу. Није без разлога што у јутарњој молитви читамо: „Избави ме од ђаволске брзоплетости (журбе)“. Та ђаволска журба коначно и уништава човека. И уништава га најчешће не тако великим гресима: крађом, прељубом,... већ га уништава таштином (испразним делима). Ако нисмо са Богом, значи да смо са ђаволом. Тешко је присилити пристојну особу да учини нешто злочиначко, очигледно неморално, зато ђаво постиже свој циљ на другачији начин - заплиће особу сујетом овога света. игуман Никон (Воробјов) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

"Био сам млад човек када је трагедија историјских збивања далеко надишла све што сам до тада прочитао у књигама (мислим на избијање Првог светског рата праћеног револуцијом у Русији). Моје младалачке наде и снови били су срушени. Али у исто време, отворило ми се ново виђење света и његовог смисла. Упоредо са разарањем, сагледавао сам и препород. Видео сам да у Богу трагедије нема. Трагедија је присутна једино у судбини човека који свој поглед није уздигао изнад ограничених овоземаљских видика. Лично Христос никако не осликава трагедију, нити су Његова свекосмичка страдања трагичне природе. Хришћанин који је примио дар Христове љубави, упркос томе што је свестан да тај дар није још увек потпун, избавља се из ноћне море свепрождируће смрти. За све време Његовог боравка са нама овде, Христова љубав била је болно страдање. 'О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама?' (Мт.17,17). Плакао је за Лазаром и његовим сестрама (ср.Јн.11,35). Жалио је због окорелости срца Јевреја који су убијали пророке (ср. Мт. 23,37). У Гетсиманији Његова душа је била жалосна до смрти, а зној Његов беше као капље крви које капљу на земљу (Мт.26,38; Лк.22,44). Проживљавао је трагедију целог људског рода. Но у Њему Самом трагедије није било. Ово нам је јасно из речи које је говорио Својим апостолима можда само на кратко пре Своје искупитељске молитве за сав људски род у Гетсиманији. 'Мир Свој дајем вам' (Јн.14,27). А мало касније: 'Али нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет' (Јн.16,32–33). Ово је реалност хришћанина: у свој његовој дубокој саосећајности, његовим сузама и молитвама за свет, нема ни трунке погубног очајања. Свестан даха Духа Светога, он је сигуран у неминовну победу Светлости. Љубав Христова, чак и у најтежим моментима страдања (назвао бих је „пакао љубави“), зато што је вечна, бестрасна је. Све док не досегнемо потпуну слободу од страсти овде на земљи, страдања и жалости ће кињити наше тело, али једино ће тело умрети. 'И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу' (Мт.10,28). Можемо рећи да човечанство, гледано у целини, ни данас није узрасло до нивоа Хришћанства, него наставља да животари скоро анималним начином живота. Одбијајући да прихватимо Христа као Вечног Човека и, што је још важније, као Истинитог Бога и нашег Спаситеља – ма о ком виду одбацивања се ради и под било којим изговором – ми губимо светлост вечног живота. 'Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам Ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн.17,24). Тамо, у Царству Оца, Сина и Светога Духа, треба да пребива наш ум. Морамо бити гладни и жедни уласка у ово чудесно Царство. Тада ћемо у себи превазићи грех одбацивања Очеве љубави која нам се открила кроз Сина (ср.Јн.8,24). Када изаберемо Христа, узнети смо изван простора и времена, изван дохвата онога што се назива 'трагедија'." преподобни старац Софроније (Сахаров) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Како се мудраци источни не вратише из Витлејема у Јерусалим, да јаве Ироду о новорођеном Цару, него по заповести ангела другим путем одоше у домовину своју, разјари се Ирод као звер љути и нареди, да се побију сва деца од две године и испод две године у Витлејему и по свој околини витлејемској. Та страшна заповест царева би извршена дословце. Војници његови једну децу мачем посекоше, другу о камен разбише, трећу ногама згњечише, четврту рукама удавише. И диже се плач и јаук матера до небеса: „Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахила оплакује децу своју, и неће да се утјеши, јер их нема“, као што је и пророковано (Јер 31, 15; Мт 2, 18). Овај злочин над многом невином децом изврши се годину дана по рођењу Христовом 29. децембра. За то време Ирод трагаше, не би ли пронашао божанског Младенца. Искаше од Захарије сина му Јована, наравно да би га убио, пошто мишљаше да је Јован тај нови Цар. Па како Захарија не даде Јована, то по наредби Иродовој сам Захарија би убијен у храму. Био би убијен и свети Симеон Богопримац, да се ускоро по Сретењу не представи Богу. Побивши децу витлејемску, Ирод се тада окоми на старешине јеврејске, који му толковаху, где се има Месија родити. Тако уби Иркана првосвештеника и седамдесет стараца из Синедриона. Тако зло скончаше они који се саглашаваху с Иродом, да новога Цара Младенца треба убити. Потом уби свога брата и сестру и жену и три своја сина. Најзад постиже и њега казна Божја: поче се сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји, и из гноја црви потекоше, нос му се затвори, и смрад неподносиви распростираше се из њега. Пред сам издисај сети се, па да се они не би обрадовали смрти његовој, нареди да их све побију. Тако изврже своју нечовечну душу овај грозни владар и предаде је ђаволу у вечиту својину. Тропар (глас 1):Страдањима Светих, који су пострадали за Тебе, умољен буди Господе, и све наше болести исцели, молимо Ти се, Човекољупче. https://mitropolija.com/2025/01/11/svetih-cetrnaest-hiljada-mladenaca-vitlejemskih/

У суботу 11. јануара 2025. године ће од 19 часова у храму св. Пантелејмона у Миријеву, бити одржан добротворни концерт дечијег и мешовитог хора ове цркве, под управом диригента Милоша Крстића. Сав приход од овог концерта биће усмерен за наставак радова на фасади ове дивне миријевске светиње. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45840

Крајем новембра месеца 2024. године, у светским медијима је одјекнула вест да је аустралијски парламент изгласао текст закона којим ће бити забрањена употреба друштвених мрежа за кориснике млађе од 16 година. Оваква одлука представља охрабрење за све интелектуалце који критички промишљају коришћење нових медија. Ипак, треба имати у виду да су друштвене мреже само једна шарена коцка у веома сложеном мозаику утицаја технологија бинарног кода. А фрагменти, колико год да су велики, нису довољни за увид у целину проблема, који је у овом случају далеко шири и озбиљнији. Суштина изазова са којим се суочавамо може се именовати ретко коришћеним термином екранократија, да бисмо што прецизније означили специфичан „режим“ окупације људског (раз)ума путем визуелно-звучних надражаја који долазе преко екрана. Реч „екран“, притом, треба узети у условном смислу – телевизијски пријемници, рачунарски монитори, таблети, а посебно смарт-телефони, су данашње „полуге моћи“ екранократије, но већ сутра ће их заменити смарт-наочаре, холограми и ко зна шта још. Суштина, дакле, није толико у типу екрана који од нас прави поданике, колико о примамљивом електронском садржају који има погубан утицај уколико се према њему односимо некритички. Веома важна одлика екранократије, без које се не може разумети њена моћ, јесте метод поробљавања. Екранократија човека уводи у ропство слободним, или боље рећи жељним пристанком. Њено главно оружје је наркотичко дејство које не поробљава брутално, путем принуде и бола, већ суптилно, преко задовољства и насладе (бол долази знатно касније, као последица „навучености“). Стални допаминско-ендорфински импулс је главни стратешки маневар којим екранократија константно држи у покорности своје поданике – управо је електронски индукован хормонски шок у последње две-три деценије створио озбиљне и неочекиване психофизичке поремећаје, углавном код млађе популације. Ендемски раст дислексије-дисграфије-поремећаја пажње код деце, пандемијски опсег депресије-анксиозности-отуђења код младих, све бизарнији видови зависности, идентитетских криза и самоповређивања код свих узраста… само су неке од застрашујућих девијација са којима се увелико суочавамо. Тако је током писања овог текста једна од главних вести у српским медијима била масовно повређивање балканских тинејџера под утицајем прихватања изазова „Летећи супермен“ који се појавио на друштвеној мрежи TikTok. Ово је, нажалост, само почетак јер се свака наредна генерација све раније и дуготрајније излаже хипнотичком дејству екранâ. А ако се предшколски период попуни тàблетима, можемо претпоставити да ће се адолесцентско доба (зарад одржавања стечене навике константног подизања узбуђења) у солидном броју случајева попунити таблêтама. Потпуно сам сагласан са тезом стручњака који тврде да нам прети масовни талас наркоманије подстакнут утицајем коришћења нових медија у најранијем периоду детињства. Стога сматрам да екранократији мора бити објављен отворен рат: без устручавања, компромиса и повлачења. Ово није позив на физичко уништавања екранâ – тексту не треба учитавати неолудизам (уосталом, чланак који читате настаје пред мониторским екраном, па би позив на просту негацију истог био дубоко лицемеран). Текст позива на нешто друго: на подвиг систематичног, концепцијски заокруженог и доследног протеривања екранског утицаја из унутрашњих простора нашег бића. У том одбрамбеном рату првенствени циљ је заштитити децу, а главнину војске сачињавају родитељи. Остаје још одговор на питање: како покренути „војску“ на устанак? Наиме, иако је већина родитеља у одређеној мери свесна димензија проблема, у пракси се показује да није спремна да уложи значајан напор ради заштите свог потомства. Констатоваће, додуше, да су упозорења реална, али ће по инерцији наставити да предаје своју децу као технолошки „данак у крви“ зарад комодитета. Логика комфора дрско захтева да се детету гурне помоћни екран у руке да би се, примера ради, на миру одгледала омиљена серија или подкаст. Парадоксално, жалосно и ништа мање трагично је то што већина родитеља неће негирати опасности наглашене у овом тексту, али ће после његовог читања по инерцији наставити по старом. А шта је са мањином која је вољна да се покрене на акцију? Те одважне и савесне душе први фронт очекује на микросоцијалном плану освајања „територије“ породичног дома кроз извођење контраманевра стварања добрих навика. Наиме, уколико се екранократија устоличила путем наших стечених нездравих навика везаних за неселективно излагање екрану, за инверзију њене парадигме моћи је потребно утврдити здраве навике и доследно их се држати. За почетак, ево неколико конкретних предлога: 1) одредити породични контекст у коме су екрани искључени, склоњени са видика или, најбоље, обоје (такве ситуације су заједнички ручак, интимни разговори, игра), 2) установити време када нема ниједног укљученог екрана у кући (особито увече), 3) одредити квалитет садржаја који (не) може бити на екрану (читај: нулта толеранција према таблоидним медијима, ријалити програмима и масмедијском примитивизму било које врсте), 4) утврдити однос времена које се проводи испред екрана и аналогне физичке активности (за почетак 1:1), 5) користити mute дугмете (поготово када креће низ нежељених рекламних порука), 6) обуставити праксу да екрани раде „у празно“ (јер у тишини дома треба научити уживати) и 7) дати предност читању текста са папира у односу на хипертекстуалну форму (када год је то могуће). Препорука има још, но опипљиви резултати и ових неколико биће видљиви веома брзо. Задобијањем нових навика добијамо јако важна битку, али не и рат против екранократије – она је сувише жилав противник да би била истребљена само једном контраофанзивом. За тријумф је неопходна дуготрајна комбинација подвижничког начина живота, неговања критичке свести и дубоког расуђивања на тему технологије. А о тој тријади, Боже здравља, неком другом приликом… Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ https://мисија.срб/против-екранократије/

Читајући Библију наилазимо на називе разних тамјана, али не можемо увек да замислимо какве су тачно биле те ароме, како су мирисале и где у наше време можемо наћи нешто слично. Ова питања су предмет серије есеја о библијским мирисима. У овом чланку у овој серији ћемо говорити о тамјану. Тамјан је можда најпознатија арома која се спомиње у Библији. Међутим, на руском језику реч „тамјан“ има два значења: то је композиција (структура) тамјана који се пали током богослужења и стварна мирисна смола, која је основа овог тамјана. Етимологија речи „тамјан“ сеже до старогрчког λαδανον, позајмљеног из арапског ладан – „мирисна смола“. Међутим, Свето писмо такође користи реч „либан“ (од хебрејског лǝбона), која потиче од заједничког семитског корена Ибн, што значи „бити бео“, и указује на боју смоле. Из хебрејског је реч лǝбона прешла у грчки: λιβανον и латински: олибанум. У древним речницима који говоре о тамјану, често можете пронаћи погрешне податке о томе која је то одређена биљна смола тамјана, што ствара одређену забуну. Тако се биљке које производе тамјан понекад називају жбун цистуса (лат. Цистус) или дрво стиракса (лат. Стирак), али прави тамјан је смола добијена из неколико стабала из рода Босвеллиа из породице Бурсерацеае (лат. Бурсерацеае ). Тренутно се користе четири врсте таквих стабала: – дрво тамјана , или света босвелија (лат. Босвеллиа сацра), која расте у југозападној Арабији (Оман, Јемен), на острву Сокотра и на сувим падинама планина Сомалије; - босвеллиа фререана , или коптски тамјан (лат. Босвеллиа фререана), расте у северној Сомалији. Ово дрво се назива „коптски тамјан“ јер ову сорту често користи египатска коптска црква; – Босвеллиа серрата , или индијски тамјан (лат. Босвеллиа серрата), расте у Индији и југоисточној Азији; - папирус босвелије , или судански тамјан (лат. Босвеллиа папирифера), уобичајен у Етиопији, Еритреји и Судану. Босвелија је зимзелено тропско дрво, релативно мале величине - од једног и по до 8 метара висине. Арапске сорте имају мале жуто-беле цветове, док њихове афричке сорте имају бледоцрвене цветове. Тамјан Босвеллиа се бере два пута годишње - у пролеће (од марта до маја) и у јесен (од септембра до октобра). Сам процес траје око две недеље. За сакупљање смоле, на кори се праве посебни резови из којих почиње да цури смола, која је у почетку беле боје (подсетимо се горе поменуте етимологије једног од библијских израза за тамјан – „бити бео“). Исцурела смола се кристалише и стврдне под утицајем кисеоника. Потребно је око недељу дана да се смола довољно стврдне да би се могла одрезати. Најчистијим и најквалитетнијим тамјаном сматра се смола извађена из свете бозвелије, чији сам назив подсећа на свете обреде везане за тамјан. Сакупљени тамјан се дели на две варијанте: бирани тамјан (лат. олибанум елецтум) - то су округли или дугуљасти мали комадићи светло жуте боје, са воштаним сјајем, и обични тамјан (лат. олибанум ин сортис) - мање чисти, већи и тамнији комади . Тамјан има карактеристичну балзамичну, смоласту, дрвенасту арому. При загревању омекшава, постаје провиднији, а даљим загревањем се пали и сагорева јако задимљеним пламеном. Састав тамјана укључује гуму (око 30%), смоле (56%), етерична уља (око 8%) и друге супстанце. Тамјан се од давнина користио као парфем и лек (и даље се верује да има разна корисна својства, укључујући својства антидепресива). Али највише од свега, тамјан је коришћен за верске потребе. У том својству тамјан се помиње и у Светом писму. Коришћен је у старозаветном богослужењу – у Књизи Изласка као један од састојака тамјанског састава помиње се тамјан, који је требало да се пали на посебном олтару који је стајао испред завесе Светиње над светињама (Изл. 30:34-36). Такође, тамјан је био једна од жртава Храму (видети, на пример, Јер. 17:25–26). Истовремено, смола тамјана је коришћена и у разне свакодневне сврхе – козметички тамјан се појављује у Песми над песмама цара Соломона. Тамјан се такође помиње као један од три дара мудраца Младенцу Христу: „...и отворивши ризнице своје, принесоше Му дарове: злато, тамјан и смирну“ (Матеј 2:11). Верује се да приношење тамјана Христу има симболично значење као дар Првосвештенику. И данас, као и у античко доба, тамјан се активно користи не само као једна од компоненти црквеног тамјана, већ и у козметици и парфемима. У парфимерији се тамјан најчешће укључује у ароматичне „оријенталне” композиције. Ноте тамјана у парфемима лепо допуњују и истичу ноте коже, дрвета, дувана, итд. Често се користи као фиксатив у основним нотама парфемске пирамиде. Од почетка 2000. године појављују се парфеми у којима арома тамјана није само саставни део композиције, већ је доминантна. Дакле, чак и без праве смоле босвелије, ви и ја можемо, у овој или оној мери, бар мало осетити арому тог истог библијског тамјана. Аутор: Дмитриј Марченко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У недељу уочи Рождества Христовог, 5. јануара 2025. године, у манастирском храму Светих цара Константина и царице Јелене, после вечерње службе свету тајну јелеосвећења је обавио Блажењејши Патријарх јерусалимски г. Теофил, уз саслужење седам епископа и свештенослужитеља. У навечерје празника, 6. јануара 2025. године, Божићним бденијем је началствовао Митрополит капитолијски г. Исихије. У одређеном тренутку свештена поворка се спустила до Свете пећине кроз Главну капију Католикона, где је прочитано свето Јеванђеље по Луки о Рођењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа на грчком и арапском језику. Божићну посланицу Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила на грчком језику је прочитао Архиепископ константински Аристарх, а на арапском свештеник Иса Муслех. После поклоњења пред јаслама, Његово Блаженство се са пратњом и званичницима попео степеницама кроз Северну капију унутар базилике, где је началствовао јутрењем и светом Литургијом. Блажењејшем г. Теофилу саслуживали су архиепископи гераски Теофан, константински Аристарх, пелски Филумен и мадабски Аристов, као и јеромонаси Гроба Господњег, уз појање хора Витлејемске парохије. Извор: СПЦ

Светом Литургијом на празник Рођења Христовог у Саборном храму Свете Марије Магдалене у Варшави началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава. Митрополит Сава се, на крају торжественог богослужења, обратио верном народу сабраном у престоничком Саборном храму, истичући значај Рођења Сина Божијег у домостроју спасења света. Осврћући се на теологију празника и значај Оваплоћења другог лица Свете Тројице, митрополит Сава је објаснио да је Рођење Христово догађај без преседана у историји човечанства, у коме Бог, поставши човек, дарује људима могућност да се обнове везу са Њим коју су грехом изгубили. У том контексту, говорећи о паду првих људи Адама и Еве, који су се грехом одвојили од Бога, Његово Високопреосвештенство је истакао да је Оваплоћење Сина Божјег одговор на тај пад. – Бог силази на земљу да поново сједини човечанство са собом, доносећи спасење и обнављање човековог односа са Богом. Рођење Христово у Витлејему означава почетак процеса спасења, који своју круну налази у жртви на Крсту и Васкрсењу – нагласио је митрополит Сава, који се осврнуо и на морално стање савременог човека и истакао да физичка криза изазвана духовним падом наших прародитеља у Едему траје и данас. – Свако ко себе назива православним треба да запамти да се, упркос свим тешкоћама и искуствима у личном, породичном и широко схваћеном друштвеном животу, прави правац може наћи само у Цркви. Само дубока вера и смирење, ојачани праксом црквеног живота, представљају лек за све врсте неправилности и застрањивања које муче друштво и породице – истакао је Његово Преосвештенство и позвао присутне да Рођење Христово доживе не само споља, већ пре свега као унутрашње искуство које враћа у пуно јединство са Богом, јер Оваплоћење Божје служи спасењу свих људи. https://mitropolija.com/2025/01/08/praznik-rodjenja-hristovog-u-varsavi-2/

На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује. То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама. То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају. То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили. За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене. Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли. Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге. Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито. Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје. То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле. Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости. Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити. Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће. Зар то није Христос? Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот. Божић значи паљење свеће у тами света. о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас благословио Божићну трпезу и ручао заједно са бескућницима и корисницима услуга Црквене народне кухиње у просторијама Верског добротворног старатељства у Београду. У разговору са социјално најрањивијим суграђанима Патријарх је указао на чињеницу да смо сви слаби и немоћни, без обзира на то да ли неко у овом пролазном свету и у кратком и пролазном људском животу има неку позицију или славу, јер је сва слава овога света суштински краткотрајна. Патријарх српски г. Порфирије је овом приликом упутио речи благодарности Преосвећеном Епископу топличком г. Петру и његовим сарадницима из ВДС-а, а посебно гђи Кетрин Фенслоу, оснивачу и председнику Хуманитарне органозације Наши Срби из Чикага, на огромној љубави коју показују, пре свега, према Богу и Мајци Цркви, а ту љубав потврђују и кроз бригу о својој браћи и сестрама у Београду и читавој Србији: – Колико до нас стоји и колико можемо ми ћемо се трудити увек да испунимо оно што Бог од нас тражи, а то је да оно што нам је дато видимо не као моје појединачно, него као свих нас. И ви се трудите колико до вас стоји да се најпре молите Богу, да се трудите да умножавате своју веру и сигуран сам, ако макар направите један мали корак, да ће вам се отворити неке перспективе за које нисте ни слутили да ће бити могуће због ситуације у којој сте се нашли. Никада нико од нас није изгубљен и никада нико не треба да пристане на коначни и пораз заувек, а показатељ да не пристане на то јесте нада и поверење у Бога. Знајте да ако је Бог у нашем животу на првом месту да ће онда све остало доћи на своје место. Верско добротворно старатељство

Вече Ноћ. Рута. Двеста миља од Москве Владимирским путем. Морамо да дођемо до манастира, где је земљани пут и не иде јавни превоз. Молимо се и чекамо такси. Чувши молитве, појављује се ноћу насред празне магистрале и води нас до Никољског скита, изгубљеног у Суздаљској земљи. На капију стижемо два сата пре Божића. Капије су широм отворене, ни душе около. Чак ни пси не лају. Манастир стоји без страже, тачније под стражом Светог Николе, коме је и посвећен. Идемо до осветљених прозора неке куће. Налазимо се у трпезарији - неокићена јела усред велике простране собе, два дугачка стола са клупама и, неочекивано, клавир. Чујемо разговор из кухиње. Одатле излазе две монахиње. - Здраво. Могу ли да видим игуманију? - Она је у храму. Игуманија је једина особа која зна да долазимо. Никада се нисмо срели, само смо се чули, а она је дала свој благослов да дођемо. Ако нас сада не прихвати, мораћемо Божић да проведемо у пољу. Тражимо храм у мраку. Ходамо међу гробовима. Улазимо унутра. Служба је у току. -Где могу наћи игуманију? – питамо древну монахињу за свећњаком. - Ево је! – клима главом на клечећу фигуру у близини. Ноћ После празничне службе и причешћа, са благословом игуманије, слажу се наши кревети. Скупљају – ми смо вероватно први ходочасници који су овде остали да преноће. Смештају се у нову малу ћелију, у којој нико до сада није живео. Александар, мршав и кротак Божији човек, скупља кревете. Када је остао удовац, дошао је са ћерком (она је тада имала пет година) у манастир. Монахиње су му одгајале ћерку, а он је помагао у кућним пословима. Онда се он и његова ћерка доселише овде у манастир и тако живе у манастиру. У облињој келији је монахиња П. Има четрдесет година. Њена келија је као соба из бајке: креветац са ћебетом од пачворка, елегантна јелка у углу, иконе. То је све. „Не можеш да дођеш овде, ти си из света“, каже П. нежно, деликатно ме испраћајући из ћелије. Пре око осам година дошла је у манастир. На моје питање како се то догодило, рекла је: „ У свету сам се осећала тако непотребном. Да нема никакве користи од мене." У другој келији је монахиња М., која се замонашила пре четврт века. Она мени и детету доноси чај и слаткише. Не може да престане да гледа мог сина и одједном почиње да плаче: „Имам унуке тамо “... Јутро Ујутру нас нико не буди. Пробудивши се, идемо у храм. Како је диван! Како "древан" а у исто време и стваран! Фреске су старе, нерестауриране, живе. Икона је мало - скоро све су покрадене почетком деведесетих, али оне које су остале су невероватно лепе. Мироточе иконе Свете Ефросиније Суздалске, Светог Николе и Господа Саваота. Десетине древних монахиња сачувало је ову лепоту од скрнављења. Када су тридесетих година борци против „верског мрачњаштва” дошли да узму кључеве храма, монахиња Ангелина, уздајући се у заступништво Светог Николе, није их се одрекла. Била је утамничена седамнаест година у логорима. Али, измолила je Светог Николаја Чудотворца да храм не буде оскрнављен. Чланови комисије за укидање манастира, након размишљања, одлучили су да све оставе како је било: до манастира није било пута, што је искључивало могућност било какве реконструкције манастира у световну установу. А за изградњу пута тада није било новца. Комисија је отишла, напустивши манастир у оном облику у ком је био, само наредивши да се храм затвори. Монахиње су послушно окачиле велику браву од амбара на врата храма и почеле насамо да се моле. Храм је остао затворен до деведесетих година. Монахиње су живеле у својим келијама, заборављене од свих. Завидна судбина у поређењу са оним што су доживели други манастири, који су оскрнављени и пљачкани, а чији су становници полако убијани у логорима и сахрањивани у заједничке гробове. Педесетих година, мати Ангелина се вратила у манастир и тихо прeживљавала дане, чекајући време када ће се врата храма поновo отворити. Закопали су је у гробљу иза олтарског зида, а када су се врата коначно поново отворила, лопови су преко ноћи изнели скоро три стотине икона... Биле су то деведесете - време ништа мање страшно од тридесетих. Милиони људи су били препуштени на милост и немилост судбини, страховали су од разбојника. После пљачки деведесетих, преостале иконе су почеле да мироточе. Одлазак – Идемо у трпезарију, стигли су нам гости, певаћемо им песме! - смеје се мати П. У трпезарији пева хор од пет-шест монахиња око клавира. Не дозвољавају да се фотографишу - исповедник то није дозволио. Затим идемо са мати П. до звоника - она је звонар. Степенице су веома стрме, а изнад је бескрајно плаво небо, што се дешава само у степи. У близини се назире ненасељено село, чији становници долазе лети. Негде са стране је шума. Ваздух је кристалан и чист, попут леда. Ујутру, након читања часова, монахиње доносе слаткише за мог сина. Њихова лица исијавају љубав...- о, како то милује срце после Москве... Поздрављамо се, грлећи се у ваздуху. Моја драга мати М. не дозвољава ми да је заиста загрлим за растанак - не можете дирати монахиње. Љубимо се три пута, али у ваздуху, без додиривања. Стиже камион са хлебом, улазимо у њега и одлазимо... Увече смо већ у Москви. ...Од тада је прошло петнаест година, а пред мојим очима често искрсне неколико чврсто утиснутих слика... Игуманија се клања до земље у задњем делу храма. Ћелија монахиње П. са јелком у углу и ћебетом од пачворка на јаслицама. Хор Христових невеста поред клавира. Гробови у снегу близу олтара. извор

Било је то прије пар година. Сви су се спремали да дочекају Божић, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо. То је било писмо моје покојне мајке, написано прије двадесет седам година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим: „Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам, и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност. Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет. „Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним, нити размишљао о томе да ли је усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа. Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење – да је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: А шта ће мени донијети моја љубав? Чека ли мене узајамност? Можда ја волим више него што мене воле? Да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла је). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан… Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се бринути о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав. И онда ти осјетиш то повратно струјање не као ‘пуну срећу’, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се. Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту. Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство! https://mitropolija.com/2025/01/06/ivan-iljin-bozicno-pismo/

БОЖИЋНЕ ПЕСМЕ 1. Горди цар Рима заповед пише Сваки поданик да се упише, Број да се знаде, а свет да чује Коликим царством Август царује. Ал место Рима, града вучијег, Цар се сред стада роди овчијег У Витлејему, месту маленом, И у пећини, стану тескобном. Новоме Цару Исус је име, Небесне војске стоје за њиме. Царство је јего много силније Од царства римског, и још бројније. Колко је песка у сињем мору, Колко ли звезда ноћу пред зору, Толко анђела има, и више, Број њихов ко би сав да испише! Ал’ сем анђела Он хоће људе Те да му царство још веће буде. Он живот вечни својима даје, Царство Христово за смрт не знаје. То царство расте на начин чудан Из ноћи у ноћ, из дана у дан. 2. Небесни град се отвара широм Да благослови сву земљу миром. Анђелска војска са неба креће. За својим Царем на земљу слеће, На земљу слеће, и радост јавља, Песмом и сјајем Бога прославља. – Пећина тесна, чудна обитељ, На слами лежи Господ Спаситељ. Рајски се сија пећина мала, Због рајског Цара, Рај је постала. 3. Пастири мили, устајте хитно, Оставте стадо, крупно и ситно: Дошо је Пастир над пастирима, Дарове доно људима свима, Дарове дивне: живот и радост, Сретниче, срећни, прво ваш је Гост. Пећина мрачна, стaja овчија, Сва се ка сунце од Њега сија. Постеља Њему – јасле и слама, Гле, анђел прво јавља га вама. Он избра просте по вечном суду, Да му весници најпрви буду: Просте пастире – светог Рођења, Рибаре – славе и Васкрсења. 4. Звезда се јави, цареве води, Нов Цар се роди, Христос се роди! Од нове звезде Исток се жари, За новом звездом путују цари. Ноћу путују а дању ћуте, Прелазе лако далеке путе. Њих води звезда, звезду анђели, Док су пећини светој приспели. Ту звезда стаде, к земљи се склони, И Творцу своме смерно поклони. По њој мудраци, пуни трепета, Познаше славу Цара детета, Клекнув, пролише сузе радости: – Добро си дошо, Царе светлости, Славо вечита, Сунце истине, Добро си дошо, Божији Сине! Исток те чека, Запад те сања, Земља је Твоја, сва ти се клања. До сад цареви – ево нас сва три, Сад слуге Твоје – Цар си само ти. 5. Младенци драги од Витлејема, Живота вама на земљи нема, Још мало грлте нане и тате Док Ирод спреми своје џелате: Чупаве руке да вас удаве, Ил ножем да вам одсеку главе. О мила децо, о невинашци, За Христа први жртвени јањци! Вапај ће мајки ваздух парати, Рахила за вам горко плакати. Ал време јури и лета лете, Не жалте децо што умирете, Од зла живота – добра смрт боља, Од срамна пира – боља невоља. Имена ваша Исус ће знати, За кратки живот – вечни вам дати. Вашим ће путем морати и Он, Да крвљу својом опере Сион, Ал неће никад, славан у слави, Вршњаке своје да заборави. 6. Ирод стрепи, круна му се мрачи, Бисерје се у песак претвара, Нова круна из Витлејема зрачи, Звезда јавља једног новог Цара. Књигочтеци, читајте ми књиге, Ирод виче, разбите ми бриге! Град Давидов колевка ће бити Новог Цара, чеканог Месије; Што Бог рече мора с’ испунити, Пророк Михеј тако пророкује. Бесан Ирод, смртном злобом дише. Књигочтеци књиге затворише. Поноћ мека ка црна кадифа, Дромедари по камену тапћу, Једна звезда стазу им открива, Док звездари о Месији шапћу. Ирод будан, Ад му памет мути, Јерусалим нови злочин слути. 7. Света ноћи, о како си лепа! Земља слуша анђелско појање, Пастири же около вертепа Мудрацима иду у сретање. Све небесним тамјаном мирише, Жив ће бити ко тај тамјан дише. Анђели певају, Пастири свирају, Мудраци јављају: – Бог се с неба спустио, У пећини родио, Људима се смиловао, Да прествори створено, Да очисти прљаво, Да излечи болесно – Бог се јави телесно. Алилуј, Алилуј, Господи помилуј. 8. Слава Богу на висини, Мир на земљи у низини, Добра воља међ људима, Спаситељ се роди свима. Анћели певају, Пастири свирају, Мудраци јављају: – Што је било, зло је било, Зло никоме није мило Од Адама до данас. Бог се јави све због нас: Да објави очинство, Да утврди братимство, Да дарује опроштај И отвори свима Рај. Алилуј, алилуј, Господи помилуј! 9. Ноћ прекрасна и ноћ тија, Над пећином звезда сија, У пећини мати спи, Над Исусом анђел бди. Анћели певају, Пастири свирају, Мудраци јављају: Што народи чекаше, Што пророци рекоше, Ево, сад се у свет јави, У свет јави и објави: Родио се Христос Спас За спасење свију нас. Алилуј, алилуј, Господи помилуј! 10. ХРИСТОС СЕ РОДИ Цар царева сниде И прерушен приде. Девојачко крило Њега је родило. Као прави Месија Из Марије засија. Ка човек се јави Као Бог прослави. Сам на мегдан ступи, Од смрти искупи Потомке адамске Од власти сатанске. Зато пред њим клекнимо, С анђелима кликнимо: Свјат си Боже праведни, Свјат си христе рођени! Ваистину се роди! 11. Христос се роди Да све к добру води. Од злобе ка љубави, Од пропасти ка слави, Од жалости к радости, Од омразе к милости, Од срамоте к поштењу, ош од греха к проштењу, И од мрака ка сјају И од земље ка Рају, Ка животу вечноме, Колу анђелскоме. Ваистину се роди! 12. Божић, Божић бата Пун небеског злата, Пун небесне благости И Божије, милости, Пун чобанске простоте И анђелске чистоте, Девојачког баја И рајскога сјаја. Божић, Божић светли дан Сав је Христом обасјан. Ваистину се роди! https://mitropolija.com/2025/01/07/vladika-nikolaj-pesme-molitvene-bozicne-pesme/

„Више се радујте, а мање се плашите“ – такву жељу бих могао да изразим и себи и свима вама поводом Божића. Процењује се да се ова жеља најчешће налази у Светом писму (барем у Новом завету) . Шта год да је у питању – олује на мору, неочекиване визије или откровења, непријатељи, болести, катастрофе и ко зна шта још. Бог непрестано кроз историју шаље људима Радосну вест – и пре Божића, и за време, и после њега. „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога.“ (Матеј 1:20 ). „И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; (видети: Мт. 10 , 28). Не бој се бурних таласа мора живота, спремних да те прогутају и одвуку у бездан својих вода (видети: Мт. 8 , 24-27). „ Не бој се, само веруј “ (Марко 5:36 ), рекао је Исусстарешини синагоге, чија је ћерка управо умрла, пре него што јој је вратио живот. Права вера као поверење у Бога, упркос чињеници да никоме није обећан лак и спокојан живот, обрнуто је пропорционална страховима свих врста. За ваш живот, за ваше најмилије, за будућност... Бог улази у наш заједнички живот отприлике на исти начин као што је ушао у живот Израилаца или целог цивилизованог света (Рима), који је тада доживљавао не мању кризу, пре две хиљаде година; Не оставља нас у вртлозима живота, али нам даје прилику да духом растемо и очврснемо, што се дешава не у пријатном стању, када често нема подстицаја да се трудимо сами, већ у понекад скученим околностима. Наравно, немогуће је непрестано им се радовати, али постоји неизоставни универзални закон који увек важи: „ Који су сејали у сузама, пожњеће у радости. Идући иђаху и плакаху, бацајући семе своје; а долазећи доћи ће с радошћу, узимајући руковети своје.“ (Псалам 125). Страхови често подстичу мржњу, док поверење уз отвореност омогућава да се љубав умножи. Нека нам Бог да више светлости, мира, љубави у нашим срцима! На крају крајева, само „ савршена љубав изгони страх, јер у страху је мука “ (1. Јованова 4:18 ). свештеник Филип Парфенов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Истина је да не можемо да променимо своју прошлост. То свакако не можемо порећи. Прошлост је део нашег живота, са својим добрим и лошим стварима, са својим исправним и погрешним, са свим оним што нас је просветлило или помрачило. Седење и размишљање о јучерашњем делу само нас испуњава кривицом, како за оно што смо урадили, тако и за све што нисмо урадили. Дакле, скретање погледа у нашу прошлост нам уопште не помаже. Оно што је потребно јесте сагледавање садашњости и сутрашњице нашег живота. Уз Божију помоћ можемо ово обликовати. Добро знамо да у стварности привлачимо догађаје, особе и ситуације које дубоко у себи верујемо и осећамо да заслужујемо. Знамо да је наша стварност резултат наших мисли и осећања. Ако се ментално променимо, промениће се и наш живот. Дакле, оно што је важно јесте формирати сопство које ће веровати, да као слика Бога, заслужује да буде срећно и добро у свом животу. Морамо да верујемо да не заслужујемо беду и очај, да се можемо надати догађајима и ситуацијама које ће нас развити као људе, наше душе и наше личности. Лепо је и ослобађајуће планирати свој живот заједно са Богом. Да снове и планове оставимо Богу за последњу реч. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор