Претражи Живе Речи Утехе

Када човек жели да поради на изграђивању себе, он неминовно чини једну грешку, коју су у прошлости, проповедајући морализам, чинили чак и хришћани у теолошким круговима и недељним школама. Другим речима, када неко приђе Цркви, такви хришћани му говоре: „Пазите да не чините ништа лоше, да не посећујете неприлична места и не изговарате скарадне речи“ – тиме се они баве. Међутим, такав морализам је болестан, противприродно и неправославно расуђивање, пуританство, пијетизам, који само тражи конкретне резултате. Оци Цркве се нису бавили таквим стварима, али су све сагледавали веома дубоко. Када би им долазио неки човек оптерећен многим проблемима и греховима, почињали би да му говоре о нечему страном за њега тј. о човековом односу са Богом. Зато у Јеванђељу Христос није рекао да је прва и најважнија заповест Божија то да се не краде или не чини прељуба – то је нешто што се свакако подразумева – већ је истакао да је најважнији однос са Богом, то да љубиш Бога. Ако заволиш Бога и имаш живу и здраву љубав према Њему, онда све остало долази само по себи. У супротном, можеш да испуњаваш сва могућа правила, али да не оствариш никакав напредак у односу са Богом. Тако ћеш постати заиста добар човек, можда чак и изузетан, али не баш и човек који има однос са Богом. Зато се савремени хришћани или они мојих година чуде и никако не разумеју основне ствари у Цркви. Кажу: „Зар није довољно да чиним све то што се тражи од мене? Шта још желите?“ Они некако не могу да разумеју ни савремени свет, а монаштво никако не могу да појме, па ми кажу: „А зашто да постанем монах? Зар се борба у свету не рачуна, она не води на небо?“ Одговор је, наравно, да и тако можете да одете у рај. Али не постаје се монах само зато да би ишао у рај. Отићићу у рај? Да ли је могуће? Или ћу ипак можда остати напољу? Био је на Светој Гори један старац, отац Арсеније пореклом са Кавказа. Веома простодушан и једноставан човек који је слабо знао грчки, али је турским боље владао. Када му је било 75 година, жалио се како га старац Јосиф још увек није прибројао свом братству, а обећао је да ће то учинити, али ипак још увек чека. Тада сам га питао: – Старче, бојиш се да ћеш умрети? – Не, не бојим се. – А шта ако одеш у пакао? – Нисам глуп да одем у пакао! Другим речима, то је зависило од њега. Наш однос са Богом је питање љубави. То није питање дуга – да идем у цркву, да на одређени начин размишљам, да уредно извршавам наређења и да будем добар човек. Однос са Богом није однос који се оставрује некаквим задужењима, већ је то однос љубави и поштовања. Као што човек обузет љубављу не дела по разуму, већ узима гитару и хита под прозор оне коју воли, као што је то био обичај у прошлости, и целу ноћ пева не би ли се ублажила његова љубавна туга, а она само баци једну саксију – то смо могли да видимо на филмовима. Не знам како се то данас ради, ваљда шаљу електронску пошту. Све се то променило, све се свело на конзерву. Чак и односи међу људима. Однос са Богом је веза љубави у којој та љубав нема граница. Она не подлеже никакавим схемама, нити програмима и не може да ишчезне. Она је огањ, пламен, који се разгорева у самој суштини човековог бића, и он не налази начин да изрази ту своју љубав. То не зависи ни од чега спољашњег. Онај, пак, ко све гледа и мери по спољашњем поретку ствари, вероватно се тако понаша и у својој породици, што наравно угрожава породичне односе, јер такав човек каже: „Зар нисам добар супруг? Како нисам? А ко ти даје новац са којим сваки дан одлазиш у продавницу?! Зар не стижем сваки дан кући на време? Не гледам друге жене! Никада те нисам ни грдио, а камо ли ударио! Зар не идемо свако лето на крстарење? Зар не излазимо сваког викенда?“ Другим речима, испуњавам читав списак некаквих правила и то значи да сам добар човек. Али оног тренутка када изађе на видело да је једна страна занемарена, или да има другу везу, њихов дом се руши, породица пропада, а онда се ти људи питају: „Али зашто?“ Не схватају да се такве везе не могу одржати некаквим рецептима које ћете добити од лекара или у апотеци. Нити било каквим испуњавањем правила – ако чиним то и то, онда је све у реду. Можете да испуните све наложено, али да све то буде узалуд. Исто као што је фарисеј испунио сав закон, али није нашао милост у Бога, а цариник, који се није владао по закону, беше оправдан и Богу мио. Дакле, питање је како човек ходи пред Богом, с каквим умом стоји пред Богом и да ли постоји живи однос, који превазилази закон и све оно што је само споља. Неки би могли да кажу: «Ако желиш да живиш по Богу, треба да чиниш то и то.» И непрестано слушамо нешто од чега ми се диже коса на глави, а посебно је упућено младима. Говоре им: «Да би био црквен човек, Божији човек, добар човек, треба сваке недеље да идеш у цркву, да се не понашаш недолично, да не чиниш то и то, да се причестиш 3-4 пута годшње, и да се исто толико пута годишње и исповедиш.» И, ето, тиме се све завршава. Међутим то није у реду. То је потпуно погрешно. Ми треба да откријемо везу нашег бића са Богом, живу везу, онако као што волите другог човека, без схема и унапред смишљених форми и рецепата. Као што је ваш однос са другим човеком жив, такав треба да буде и однос са Богом. Једино тако ћете моћи да схватите пуноћу о којој се говори у Јеванђељу. Зато сам мало пре и говорио да не треба да будемо површни, већ треба много дубље да проничемо у суштину ствари, како бисмо разумели шта се то збива и откуд та празнина у нама. Зар нам је још нешто потребно? Када схватимо разлог, ако имамо бар мало смирења, и ако заиста имамо тако много љубави према Богу, онда неће бити потребно да своју бол лечимо тако што ћемо испити флашу вина. Када човек научи да правилно сагледава ствари, онда полако почне и да решава проблем који га задеси. митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1015863543972728&set=a.446487460910342

Пре свега, јединство нам се открива као суштина Самог Бога. Ми верујемо не само у једног Бога, него у Јединог Бога – Бога, кога апостол Јован Богослов дефинише једном, али свеобухватном речју: Бог је љубав (1. Јн. 4: 6). А шта је љубав ако не привлачење, ако не жеђ за потпуним јединством, ако не жеља да се другоме даш и истовремено – да га поседујеш? Иначе, одавде се из ове основне интуиције, основног искуства Бога, једино може разумети потпуно апстрактна догма у схватању савремених хришћана о троједином Богу, тј. о Богу као савршеном јединству у љубави, као о јединству Љубећег, Љубљеног и Саме Љубави. Али ако је тако, ако се Сам Бог открива као Љубав, а самим тим и као Јединство, онда се суштина живота коју је Он створио и призвао у постојање не може одредити другачије до јединство. И не морате знати ни хришћанске догме ни филозофска учења да бисте схватили и искусили међусобно привлачење свега живог. Али ако вера у овој привлачности види љубав, иако често палу и замућену, онда је филозофи безбожништва своде на непрекидно „дно“. А ипак је љубав, као у самој природи света и човека, инхерентна жеља за јединством које је, без сумње, темељна основа свега што постоји. О жељи за јединством говори древна прехришћанска философија, о томе сведоче мистици и духовидци свих времена, њега оваплоћује и запечаћује уметност. И без ове тежње, или једноставније, без љубави, и свет и живот се одмах претварају у пакао, где влада језива борба свих против свих. И то је заувек изражено у библијској причи о стварању тим детињастим и истовремено симболичним језиком, који једини може да прича о последњим тајнама, о последњој дубини живота. Шта је тамо речено? Да је све све то што љубављу и за љубав ствара Бог свет, позивајући га из непостојања у своју дивну светлост, јер Он је сама љубав, а љубав има својство да се излива, ствара и да је великодушна. А као круну творевине, човека је створио Бог усред васељене, чије је главно својство да је способан за узајамну љубав – односно неизмерну, свеобухватну љубав Творца, који му говори: „Волим те и зато ти дајем живот“, човек може да се одазове речима „Жедна душа моја Бога Живога“ (уп. Пс. 41,3) и да овом жеђу, овом узајамном љубављу, не испуни само свој живот, већ целокупну творевину. Људи се често свађају око смисла и сврхе живота. Неки их виде у уређењу човековог земаљског благостања, други - у спасењу његове душе. Али сви поуздано знамо, иако то не можемо увек да изразимо речима, да, ма како да се дефинише ово значење и овај циљ, човек у својој последњој дубини не може да живи без љубави. Лишите све овоземаљске подухвате љубави и они постају пакао принуде, мржње и страха. Избаците љубав из религије и она постаје најмонструознији облик себичности. И колико год циљ био уман, леп и пожељан, без љубави се претвара у бесмислицу, јер је крајњи смисао живота љубав, а крајњи циљ живота јединство. Када заиста волимо, најмање говоримо о смислу живота, јер се он остварује у самој љубави, у којој живот достиже цветање и пуноћу. А шта још да тражимо, око чега још да се свађамо? протопрезвитер Александр Шмеман (Беседы на Радио «Свобода». Том 1) https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

На празник Сабора Св. Јована Претече и Крститеља – Јовањдан, 20. јануара 2025. године, Светом литургијом у Цркви Светог Ђорђа под Горицом, началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине храма, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, у молитвеном присуству благочестивог народа. Након прочитаног јеванђелског зачала, празничном бесједом се обратио отац Гојко Перовић, честитајући свима празник, а свечарима крсну славу. У својој проповједи подсјетио је на прочитану јеванђелску поуку, за коју је оцијенио да је веома важна за наш духовни живот и за нашу вјеру – да је Јован Крститељ крштавао водом људе и тако спирао са њих симболично гријехе које су починили, а да је говорио да за њим иде Онај коме он није достојан одријешити обућу и да ће нас Он крстити Духом Светим. „Остало је до данас у обреду нашега крштења, у нашој Православној цркви, да су спојени крштење и примање Духа Светога кроз Свету тајну миропомазања. Па ако је крштење, као што је било у Јованово вријеме, индивидуални чин у коме свако од нас приступа води да се симболично спере са њега све што је икад сагријешио или прародитељски онај гријех, онда су дарови Духа Светога дарови заједнице. Без дарова Духа Светога, без миропомазања ми не можемо бити чланови Цркве“, поучио је сабране началствујући свештенослужитељ. Миропомазање нас чини учесницима литургијске заједнице, учесницима тијела Христовога, па када неко из католичке или протестантске хришћанске заједнице хоће да постане православан, обичај је да кажемо, како је нагаласио прота, крштење бисмо му могли признати, јер се крстио у име Свете Тројице, али миропомазање мора да прими у Православној цркви да би био православан. Дакле, миропомазање је примање дарова Духа Светога којим постајемо чланови заједнице, ми смо у Цркви тијело Христово и то се, нагласио је отац, никавом људском мудрошћу не може направити, да смо сви једно тијело. Подсјетивши да је на овим просторима било идеологија, да је чак и овај наш град по тој идеологији носио име, прота је казао да је добро увијек то држати на уму, колико смо били скренули са Христовог пута а да смо ономе коме смо били посветили име граду, пјевали: … ми ти се кунемо да са твога пута не скренемо. „Било је идеологија које су говориле ми смо тај вођа и он је дио нас, али то је трајало колико траје вијек једнога човјека. А ово да смо тијело Христово траје 2000 година и промијенило је не само владаре и државе, него и друштвена уређења и историјске епохе. И увијек то тијело Христово као једна мистична заједница, као тајна Божје љубави, остаје да нас окупља. И не можемо никаквим људским језиком изрећи како то бива да ми овако различити, стојећи у цркви, бивамо исти по даровима Духа Светога, причасници честице једнога Христовога васкрслога тијела. То бива по Божијој љубави. То је дар који не можеш купити, који не можеш продати ни за шта, који не можеш зарадити никаквом људском врлином и који се, по љубави Божијој, не може изгубити чак никаквим гријехом. Јер је Бог љубав која све опрашта, вјера у Бога који све опрашта држи нас у тој заједници чак и ако се деси да нешто погријешимо“, бесједио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. На крају је поручио да нас свака Литургија позива на једноставну народну ријеч: Ајмо даље. Остаје све за нама јер је јутрос свештеник рекао: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа: „Јутрос призивамо, на овај благи дан, Царство небеско овјде међу нама, па можемо ли онда да остајемо у некаквим нашим препиркама, неспоразумима и подјелама?! Непристојно је, некултурно, није људски да остајемо у свађама и подјелама са јутрошњим призивом Царства небескога. Хајде што смо га призвали, него што ћемо га се причестити. Стојимо у реду да примимо залогај и окушај будућега Царства и хоћемо и даље да се гледамо попријеко и мјеримо један другоме шта је ко коме рекао или урадио?” И данас је зато, како је казао, актуелна ријеч Јована Крститеља коју је изговорио онда оним људима, јер ће Христос доћи на Јордану да се крсти: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Приправите пут Господу, и поравните стазе Његове. „Тако то звучи и значи и нама, јер долази Христос да нам се да, да Га се причестимо. Покајте се, исправите, каже Јован Крститељ, све што је неравно. Ако сам ти шта урадио опрости, ако си ми ти шта урадио опраштам. Идемо даље, што је неравно исправите, што је ниско нек се подигне, што је превисоко нека се спусти“, закључио је у свом надахнутом слову протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. Бесједа о. Гојка Перовића – видео https://mitropolija.com/2025/01/21/o-gojko-perovic-bog-je-ljubav-koja-sve-oprasta/

Свако дете има емотивни сасуд, одређене емотивне потребе. И то како се те потребе задовољавају (љубав, разумевање, узајамни односи) и одређује то како дете доживљава себе. Да ли је задовољно, да ли је зло, потиштено или пуно радости, делатности, среће. Понашање детета је сигнал који указује на стање тог сасуда. Само ако је тај сасуд пун, дете ће бити срећно, он ће у будућности моћи да достигне свој највиши животни потенцијал у физичком, умном, интелектуалном и другим видовима развоја. Родитељима је неопходно објаснити да је њихово дете – огледало, које одражава њихову љубав. Али никада дете не почиње прво да воли родитеље. Како давати љубав? Неопходно је што чешће гледати својој деци у очи, увек осећајући та позитивна осећањакоја им хоћемо предати. Што је могуће више мазити, гледати у очи, физички контактирати. То остварује не само мама већ и отац и сви чланови породице. Поглед родитеља треба да буде отворен, природан, добронамеран – право у очи детету. Општење добија огроман значај од раног детињства и игра огромну улогу у будућности. Општење очима без љубави нарочито негативно делује када је дете сасвим мало. Зато код малог детета строги поглед рађа страх пред родитељима и чини га покорним, послушним, успореним. А даље, по мери узраста…страх смењују гнев, агресија и депресивне форме понашања. Треба учити родитеље: немојте емотивно мучити своју децу, не преносите на њих своје расположење, своја негативна стања. То је проверено мојом огромном праксом. За дете је теже када родитељи избегавају да га гледају него када га физички кажњавају. Емотивни недостатак и емотивни удар по детету су страшнији за дете када родитељи не разговарају са њим и не гледају га, него када узимају каиш и изражавају своје негодовање помоћу физичких казни. Код детета се на основу страха и бола јавља осећај протеста. А када ге емотивно напрежу, то је повезано са многим патолошким стањима. На та два момента – попуњавању емотивног сасуда и погледа очи у очи и физичког контакта – ја додајем свој метод. Ја сам саздао свој метод на основи три момента: психоемотивна заједница, љубав и мамин глас. Несрећна болесна, усамљена, раздражена мама никакав витамин љубави не може дати детету, чак ни кад би хтела. Љубав треба да буде разумна. Треба волети не себе у детету, већ дете у себи. Патолошка љубав – то је волети себе у детету. У тим случајевима, ми оно што нисмо добили сами, хоћемо да добијемо у детету. Хоћемо да га натерамо да буде онакав какав ми хоћемо да буде зато што га “волимо“. Јако је тешко мајци да воли дете ако је њој самој лоше, ако је несрећна. А ето породици треба помагати, треба тражити. Мој метод нема никаквих граница: ни узрастних ни других. Тако да – само напред! Методика коју ја зовем “терапија мајчинском љубављу“ је настала постепено. Зашто сам је тако назвао? Због тога што је основна у развоју детета заправо мајчинска љубав. Без ње деца не могу да порасту у здраве и срећне људе. Ако у току прве године, мајка није поред детета, мајци треба не мање од пола године да би надокнадила пропуштено време. А ако мајке нема две године, онда је већ потребно две-три године. А ако мајке нема три године , онда ма шта она радила после тога, дете ће највероватније бити социопата и имати низ различитих патолошких поремећаја. Мајка не треба да се раздваја од детета најмање прве две године. Ако мајка у то време иде на посао или води светски начин живота: често иде у госте, позориште, иде на одмор а дете оставља код бабе или дадиље, поток љубави “мама-дете“ пресушује и дете почиње да побољева, лоше се развија, лоше једе и спава. Без обзира што је пресечена пупчана врпца, детету је мајка стално потребна, они имају заједничко поље. https://zelenaucionica.com/roditeljima-je-neophodno-objasniti-da-je-njihovo-dete-ogledalo-koje-odrazava-njihovu-ljubav/

Човек који жели да живи са Богом мора научити да зрачи љубав према околини, а за то је потребно да победи своју палу природу, односно потребна је борба, потребно је да целог себе трансформише . Све наше невоље, сви наши неспоразуми, сви наши греси настају само зато што нисмо способни да волимо, а циљ духовног живота је – управо то научити. * Да бисте стекли љубав у свом срцу, потребан је стални подвиг, стално самоодрицање – само тако је можете стећи. Морамо се борити против сваког безакоња, против сваког греха у себи. Ако и поред свих наших жеља, тежњи, мишљења, ипак будемо испуњавали у свом животу закон Божији, односно ако се будемо трудили, иако смо грешни, да живимо свето, онда ће нас Господ, видећи нашу жељу, постепено очистити од греха. И постепено ћемо састругати грех по грех са наших душа. Али, ми не можемо сами себе да очистимо; очистиће нас Сам Господ. А када у својим срцима постигнемо све хришћанске врлине, а пре свега смирење, тада ће се, као врхунац свих савршенстава, у наша срца уселити љубав. * Неки људи осећају да у њиховим срцима нема љубави, па се кају говорећи: „Господе, ја немам љубави“. Али, како ће се љубав појавити у њиховим срцима, када је тамо љубав према новцу, љубав према удобности, према укусној храни, према самозадовољству, према безбрижном, спокојном животу, према забави ума? Ако будемо радили супротно, ако непрестано будемо ломили себе, стално сабирали себе, стално се трудили – а то можемо на сваком месту, у свакој ситуацији – онда ће нас Господ, видећи наше непрестано усрђе, постепено очистити. И ми ћемо, не примећујући, од људи који за ништа нису били способни постати нешто друго. Постепено ћемо стицати особине племенитих људи, мудрих, поштених, чистих људи, савест ће нам бити чиста, имаћемо бистрину ума, јавиће се доброта, ћутљивост, кротост, смирење; мало по мало ће расти, расти, расти. А када свега овога буде у изобиљу, онда ће бити и љубави. * Без обзира на то какав је човек сам по себи, ако га волим, спреман сам да учиним све за њега, све што ми срце заповеда. Волим га, па сам спреман да перем за њега, да чистим за њим, да проведем тридесет година поред његове постеље, спреман да се жртвујем за њега, да дам све, да идем било где. То је љубав, али таква љубав се данас ретко виђа. Свако настоји да угоди себи, па су око нас стално свађе, борбе, мржња, зловоља, неразумевање, међусобно неповерење, јер нико, заправо, и не зна шта је љубав, осиромашила је, а човек не зна ни шта треба да уради да би је достигао… Што више самоодрицања, самопожртвовања човек жртвује ради љубави, све више стиче Божанска својства и више окуша ову љубав – а то духовни живот, у ствари, и јесте. * А ми, ако желимо да се научимо љубави, морамо да живимо ради нашег ближњег. Ми нисмо богови, тако да не можемо живети за цело човечанство – али, то није ни потребно. Погледајте око себе! Ево су ваши ближњи, и потребно је показати љубав према свима, без обзира на то да ли је осећате или не. Морате приморавати себе да волите, да чините ствари које чине племенити, свети људи, који имају љубав у себи. А ради тога потребно је стално разапињати сопствени егоизам. Ако тако будемо радили, постепено ћемо окусити и спознати радост: испоставља се да је давање много блаженије од узимања… И није неопходно давати нешто материјално, љубав се може показати у било ком облику, али то захтева да на неки начин повредимо себе – одрекнемо се себе зарад другог. Како је ово лепо, како је племенито, како је Божанско! * Испоставља се да се ми у Причешћу сједињујемо не само са Богом, него и једни са другима. Требало би да смо једно тело, а свако од нас има свој живот, своје бриге, своје тежње, брине само о себи, о ничему другом. Добро је ако се између двоје или троје људи деси нешто макар налик љубави, па чак и тада покушајте да нешто кажете, покушајте да се успротивите некоме – одмах ћете видети каква вам се љубав показује. Зашто је у нама такво сиромаштво и неразумевање оног најважнијег? Ради чега, заправо, живимо? Да задовољимо неке своје амбиције? Да инсистирамо на нечему? Да се у нечему докажемо, поентирамо? Па, само напред! Шта вас даље чека? Ковчег од необрађених дасака… Шта ћемо оставити за собом? Кога смо својом љубављу инспирисали? Кога смо привели вери? Где су нам деца? Где су наши унуци? Шта од нас долази? Шта су они постали? Где је љубав? Где је тај континуитет међу генерацијама? Ми ћемо сада умрети – а они, шта ће бити с њима? Да ли смо им показали љубав? Да ли смо их научили шта значи живот, шта значи племенитост, шта значи светост, шта значи Јеванђеље, лепота, Царство Божије? Где је све то? У нашим породицама нема ничег сличног. Не само у породицама, нигде. Потпуно осиромашење, ужас, мрак, кошмар. И овај кошмар мора бити протеран из душе пре него што буде прекасно. Док још има времена. * Свето Писмо каже да љубав не чини зла ближњему. Ипак, ми стално гњавимо друге, тражимо своје, замерамо једни другима, боцкамо, указујемо, учимо. Зато ми нисмо деца Божија, јер колико год нам се говорило да се тако не може радити, ми упорно настављамо. Тако расипамо благо које нам је Господ дао. На крштењу смо примили благодат – и уместо да је сакупљамо, примамо благодат на благодат, да она расте у нашим срцима, умножава се, да се и други људи од ње хране, ми ову благодат расипамо, газимо је у прљавштини; чинимо све супротно заповестима Божијим. * Сви ми, који тражимо Царство Небеско, кроз заједничку црквену молитву хрлимо ка Богу, обраћамо се Њему, учествујемо у једној Божанственој Трпези, причешћујемо се једном Чашом, да бисмо се научили љубави, да бисмо научили да се сједињујемо једни са другима и са Богом, како не бисмо живели свако за себе, него следили ову главну заповест – љубав према Богу и љубав према ближњем. * Бог је љубав, и ако је човек задобио љубав, достигао је Бога. Али шта је љубав? Ми је често не осећамо, не разумемо, не знамо. Господ је на Тајној Вечери дао својим ученицима духовни тестамент. Посебно се односио на то како људи треба да се опходе једни према другима. Љубав се испољава у смирењу пред оним кога волите. Али, Господ жели да достигнемо љубав према било ком ближњем, тако да наша љубав не зависи од тога да ли нам је тај човек близак или далек, добар или лош, да ли нас воли или је, напротив, наш непријатељ, који нам жели зло. Господ даје пример овакве љубави, на којем се морамо учити. Без обзира на то да ли нас неко нервира или не, да ли нас разуме или не, да ли осећамо љубав према њему или не, ипак треба да покажемо љубав према том човеку. Морамо достићи такво стање срца да сваког човека, чак и ако нам чини зло – и ми знамо за то, знамо какав је и да нам само штети – ипак морамо научити да волимо. А ово је веома тешко, и дуго траје, мораш уложити цео живот у то. * Име Божије је љубав. Ми се окупљамо у цркви не само да бисмо се помолили за здравље или упокојење, већ да бисмо се научили љубави – макар у нечему, макар док овде стојимо, макар мало. Љубав је када један човек жртвује нешто за другог. Како сува и себична особа може постати љубазна и саосећајна? Настојећи да све време показује љубав према ближњему, било коме и свакоме. На тај начин непрестано вежбамо и омекшавамо своје срце. Христов ученик мора цео свој живот да посвети служењу Богу и ближњима. Давати од самог почетка до самог краја, јер бити ученик Христов значи стицати љубав. А љубав, према речима апостола Павла, не тражи своје – ни најмању своју корист, ни добитак, ни своје снове, ништа своје, него само да служи Христу. * Ако је савест жива, онда, све време оживљавајући је у себи, све време распламсавајући у себи љубав Божију, јурећи ка Царству Небеском, морамо стремити ка Чаши, кајати се за своје грехе, не само механички их набрајати из дана у дан, већ од сваке исповести правити одређени, ма колико мали, али ипак корак ка чистоти и светлости. * Ученик Христов мора да се труди да служи свима, да ни у ком случају не сматра никога горим од себе, да се труди да свакога прихвати са љубављу, чак и ако му је непријатељ. Љубав према Богу се манифестује у томе што човек почиње да воли све остале. А волети – значи један другог сажаљевати, волети – значи и саосећати. Као што каже апостол Павле: Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рим. 12, 15). То јест, морате доживљавати туђу радост као своју; не да завидите, него да се радујете – радује се он, а и ти с њим: „Како је дивно, слава Богу!“ Морамо се трудити да поштујемо друге, с љубављу, са милосрђем – ради љубави Христове, ради истине, како би коначно испунили оно што Господ жели од нас. Господ тражи од нас највише. Он не очекује испуњење спољашњих норми, Он жели да волимо изнутра, не речима, већ искрено срцем. Љубав је дар од Бога, и даје се само по благодати. Господ Свети Дух се кроз Своје Божанске енергије усељава у срце човека и чини га волећим. Љубав је када те ударе у десни образ, а ти окренеш леви. Тако се она пројављује: када ништа на свету не може да извуче зло из твог срца, јер у твом срцу уопште нема зла, па како год се неко понашао према теби, ма шта урадио, од тебе нема одјека зла. И ово је дато благодаћу Божијом. Љубав стално тражи нешто чему ће служити, чиме ће угодити Богу, чиме ће Бога обрадовати. Али од пет милијарди људи који настањују земљу, колико је оних који својим животом радују Бога? Врло мало. Бог је љубав. Зато је Он дао заповест: Ово вам заповедам: да љубите једни друге (Јн. 15, 17). Хтели ми то или не, ако смо прихватили реч Божију, морамо волети друге. Јер само који пребива у љубави, у Богу пребива (1. Јн. 4, 16). И не може бити никаквих оправдања, никаквих разлога; свако непријатељство, свако зло је кршење заповести. Чак и ако је пред вама непријатељ који жели да вас убије, морате се молити Богу за њега, морате га волети… Како то испунити? Само вежбањем. Због тога су дате друге заповести. * Каква је сврха сваконедељног причешћивања ако то не оставља никакав траг у нашим животима? Ако се и даље свађамо, љутимо, озлојеђени смо, и нисмо вољни да љубављу покријемо слабост другог? Али, да ли други човек греши? Наравно, греши. Да ли је урадио нешто лоше? Да, страшно, његов чин је ужасан и погрешан. И шта? Па, опрости му, јер другог пута нема, јер ово је једини начин да живимо заједно, једини начин да се достигне љубав је – опроштај. Господ је рекао да 490 пута дневно мораш опростити човеку ако ти је згрешио. То је љубав. Само савршена љубав према Богу изгони страх. Тада се човек ничега не плаши, само се поверава Богу и зна да му, заиста, ни длака с главе неће пасти. Љубав се врло често састоји у снисходљивости према другом човеку, и у томе нема понижења ни за њега, ни за тебе самог, јер је тако поступао и Сам Христос. * Ко се разгори љубављу према Богу и хоће да постигне оно што је Сам Господ назвао Царством Небеским, Господ ће му то и дати. Царство Небеско је када се Господ усели у човеково срце и он доживи неизрециво блаженство заједнице са Богом. Исеци га на комаде, чини са њим шта хоћеш – ништа га не може одвојити од љубави Христове, ништа га не може поколебати, никакве спољашње околности, јер је радост због тога што је Господ са тобом непресушна, непроменљива и никако се не може умањити. Ово је прави хришћански духовни живот. https://svetosavlje.org/ime-bozje-je-ljubav/

Много пута одлазак није слабост, већ благослов за вас и за друге. Када више нема места за вас, боље је отићи. Урадимо то из љубави и поштовања, а не из злобе, мржње и тврдоглавости. Када вас друга особа више не жели, не питајте о разлозима и мотивима ако не жели да вам их каже. Само се удаљите тихо и са осмехом. Негде сам прочитао: „Не гуши се тамо где ти није место“. Како истинито! Не чувајте ружна стања и слике у себи. Чувајте лепо и повуците се, али наставите молитву за другог. Нека Бог просветли срца и одлуке. Бежите од љубави? Можда је тужно, али то је истина коју морате прихватити. Покојни митрополит сизански Павле је рекао: „Када ми је неко рекао да његова жена жели развод, рекао сам му да седне и спреми њен кофер да јој буде лакше. Коначно, овај његов став и чин променили су је и љубав је поново процветала." Ако грешим, исправићу то, покушаћу да променим, али ако ме нећеш, отићи ћу. Када вас друга особа одгурне са пута свог живота, боље је да одете јер она чека нешто друго, а то сигурно нисте ви. Када сте срећни без мене, нема разлога да вас притискам и терам на било шта. „Љубав је дуготрпељива, пуна доброте, љубав не завиди, љубав се не узноси, није горда, није насилна, не тражи своје, не љути се, не мисли зло, не радује се неправди, али се радује истини; све опрашта, све верује, свему се нада, све трпи“. Ако не можемо да негујемо ову љубав да постанемо два прелепа цвета, постаћемо два кактуса у једном односу испуњеном песком големе пустиње. Једно је разапети себе из љубави према Христу, а друго распети другог. Страдаћу Христа ради као изабрани сасуд љубави и сведочења, али не желим да страдам као кактус у туђем животу ако не могу да постанем цвет. А ако је други кактус? Пригрлићу га, али не могу то учинити својом снагом без благослова и снаге Господње. Много пута наше инсистирање може бити ексер у туђем срцу. Присилна љубав не доноси плодове. То је као да волите цвет и заливате га тоном воде. Иструнуће. Ако моје присуство постане твоја ноћна мора, боље да одем тако да моје одсуство постане твој рај. Нећу да инсистирам, нећу да ме волиш на силу. Бићу стрпљив и ако ме нећеш, отићи ћу из љубави. Пошто је моје присуство кактус у твом животу, отићи ћу чим цвет никне. Није битно чија је кривица. Уосталом, ко то може јасно разликовати? Не покушавајте да промените мишљење друге особе. Не можете са слепим човеком разговарати о сунцу јер вас он неће разумети. Нека ваше молитвено ћутање постане одушак за туђу злобу и мржњу, а затим ове поуке претворите у духовни преображај. Много пута је бежање одбрана. У Патерику се каже: „Бежи и спасавај се!“. Бежиш од демона јер постоји опасност да те регрутују. Тамо где је ватра, ја не прилазим, јер могу постати уље и распирити је, а не могу да је на крају угасим. Благословено духовно стање је да немамо поверења у себе. Знам да сам слаб. У духовним стварима не експериментишем јер ћу постати марионета ђавола, боље је бити роб Господњи и црпити снагу од Њега. Не треба да дижемо галаму. На крају крајева, блажене су тихе ствари — молитвено ћутање, поглед, загрљај, светост! Своје присуство показују на ћутљив начин! Молитва („Господе Исусе Христе, помилуј ме“) код многих светитеља синхронизована је са откуцајима срца. Постоји пламен који греје и пламен који гори, зависно од извора. Пламен Христов преображава, а пламен ђавољи убија и уништава. Будимо опрезни са пламеном! Спиридон Скутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

О љубави је написано много књига. Међутим, идеја љубави варира од особе до особе. Многи људи поистовећују љубав само са пожудним осећањима, док је други траже у заједничким интересима и хобијима. Многи више превише идеализују љубав и зато је целог живота доживљавају само у сновима. Али, како објашњава свети Јован Климакус, говорити о љубави је исто што и говорити о Богу. Јер, пише свети апостол Јован Богослов, сам Бог је љубав, и онај који љуби пребива у Богу, и Бог у њему (види 1. Јн. 4, 16). То јест, извор праве љубави је сам Бог. А ако неко тражи љубав у нечему другом а не у Богу, онда сурово вара не само себе, него и друге људе. У трећу недељу по Васкрсу посебно поштујемо свете жене које нам дају примере тако велике и праве љубави. Уосталом, када се чинило да се цео свет окренуо од Христа, након што је маса узвикивала „Распни га! (Јн. 19, 6), а најближи ученици, осим апостола Јована Богослова, побегли, Јуда Га издао, и апостол Петар Га се три пута одрекао оне одлазе првог дана после суботе, још пре изласка сунца, да помазују Тело Христово са драгоценим миром (видети Марко 15:43–16:8). Шта је мотивисало ове жене? Несумњиво, како наглашава свети Јован Златоусти, несебична љубав према Христу Спаситељу. Таква је љубав, по речима Светог апостола Павла - дуготрпељива, милостива, не завиди, не узноси се, не горди, не поступа грубо, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, него се радује истини; све носи, све верује, свему се нада, све подноси и никада не посустаје (видети 1. Кор. 13:4-8). Па како пронаћи такву љубав? Неко опет мисли да то долази трудом велике вере или неким значајним добрим делима. Да, вера без добрих дела је мртва (Јаковљева 2:20). Међутим, апостол објашњава да чак и онај ко има такву веру да може померати планине је као звоно које јечи, или кимвал који звечи. (видети 1. Кор. 13:1-2). Чак и ако би такав дао све своје богатство и дао своје тело да се спали, без љубави од тога нема никакве користи (видети 1. Кор. 13, 3). Љубав је савршен дар који долази директно од Бога (видети Јаковљеву 1:17). А овај дар се не може добити ни са једним нашим људским ресурсом. Бог нас све воли и свима шаље своју љубав, али она обитава само у чистом, скрушеном, смиреном срцу. Оно на чему треба да радите да бисте пронашли праву љубав је - чистота вашег срца! Где има вере и добрих дела, а нема чистог, чедног срца, не може бити љубави. Тамо где има много добрих дела, а нема смирења, ни ту се љубав никада неће настанити. Јер Бог се противи гордима и даје благодат само смиренима (видети 1. Пет. 5, 5). Када су жене мироносице чуле од Анђела да је Христос васкрсао и чак добиле од њега упутства да оду и кажу о томе Апостолу Петру и другим ученицима, због свог великог искуства оне су ћутале неко време (види Мк. 16,8). ). И ово опет показује њихову велику понизност. Живимо у временима када ову врлину исмевају не само нецрквени, већ и црквени људи. Напротив, гордост и охолост се хвале и оправдавају. Да ли зато Господ дозвољава да нас епидемије и ратови макар мало понизе?! Међутим, драга браћо и сестре, нема потребе да будемо као безумне девојке које нису могле да уђу на свадбу јер није било уља у њиховим светиљкама, односно нису имале скрушено и смирено срце. Будимо као мудре девојке које су се на време постарале да очисте своје душе и тела од сваког зла да би своје светиљке запалиле светлошћу љубави (в. Мт. 25,1-13). архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј.Г. извор

Љубав је увек опасна јер укључује ризик и лишавање удобности. Кад волиш јако, не мариш ни за шта – ни за живот, ни за удобност, у теби већ живи вољена особа за којом чезнеш и због које си спреман на све, ма колико опасно било. Нема ту логике, нити шема и математичких операција, јер љубав се ни у шта не уклапа. Она кида окове, па чак ни смрт није успела да обузда њену жељу као Личности. Бог долази као лудо заљубљен, узима тело и отвара нам врата Царства небеског. Све нас је ово шокирало. Када вам друга особа каже да је лудо заљубљена у вас, то вас шокира. Не знаш шта да радиш, полудиш, плашиш се, осећаш опасност. И питаш се: „Шта ако се повредим? Шта ако погрешим?' У срцу ти је дрхтај јер си позван да скочиш у непознато. Оставити све константе и почети ходати по ужету да дођемо до супротне обале на велики састанак. И зашто се ово дешава? Врло једноставно: зато што нисмо спремни да прихватимо апсолутну љубав, јер нисмо спремни да безусловно дајемо своју љубав другом. Само одлучношћу можемо превазићи тешкоће, али да би наша чежња била остварена, морамо се ослободити страха да ћемо нешто изгубити. Бојимо се да волимо јер нам себичност вришти: „Стани! Не дај све!". Међутим, храбро срце одговара: "Не, даћу све, ни смрт ме неће зауставити!" И одједном Христос постаје „предмет спора“ у животу сваког човека. У зависности од тога колико особа жели да буде укључена у ову љубавну везу. Христова љубав нас плаши јер од нас захтева да не будемо хладни, већ да доносимо смеле одлуке у свом животу. Међутим, нисмо спремни за то. Да бисмо ушли у Христову љубав, морамо Христа учинити својим животом делима својим, а не половичним речима типа „видећемо, вероватно, можда, не треба толико, ја то не могу“. У овој љубави или дајете све или уопште не напредујете. Ово је љубав која вам не обећава руже, него искушења, да бисте се удостојили њених плодова: „А прије свега овога дигнуће на вас руке своје и гониће вас и предавати у синагоге и тамнице: водиће вас пред цареве и намјеснике због имена мојега.“ (Лука 21:12). Јосиф Ариматејски, Никодим и мироносице одважили су се да траже Вољеног. Одакле њихова дрскост? Од храбре унутрашње љубави према Христу. У мраку неизвесности, туге и опасности, кренули су ка Многожељеним. Постојао је ризик да Јосиф изгуби своје место у друштву, а да мироносице, те простодушне и слабе жене које живе у патријархалном друштву, буду прогоњене. Чежња за Вољеним у свом најчистијем облику! Усред опасности и мрака појавила се јака смелост према вољеној особи. Пре љубави, ове опасности су изгледале као ујед комарца. Не заборавимо да жалац смрти није дотакао оваплоћену Љубав. Христос не жели ништа од нас и од наших живота. Он жели нас, као што је прихватио целог човека и понудио Себе. Не заборавимо да „сваки који остави кућу или браћу или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу или њиву ради имена мога, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Мт. 19,29). Ризик храбрости је увек повезан са лепом чежњом: „Могу да умрем да би ти живео“. И ова чежња мирише на Васкрсење. о. Спиридон Скутис приредила:Ј.Г извор

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински одржао је у Недјељу Марије Египћанке у Светогеоргијевском дому у Подгорици предавање на тему: Љубав Божија и човјекова слобода. Предавање је приређено након Свете литургије, која је служена у цркви Светог Ђорђа под Горицом.

Петогодишњем М., детету са посебним потребама смештеном у хранитељску породицу у Ловћенцу, прети ризик премештања у Дечије село у Сремској Каменици где су услови далеко од породичних. Зашто му не дају прилику да буде срећан? Љиљана Михајловић из села Ловћенац, мајка је троје деце, бака четворо унучади, а тренутно и хранитељка петогодишњем дечаку са незнатним сметњама у развоју. За Радар Љиљана прича о потезима Центра за социјални рад Мали Иђош, „нељудским и противзаконитим“, који доводе у питање најбољи интерес малишана. Његово пуно име, као и дијагноза, познати су редакцији. „Нисам хтела да потпишем да М. одведу у социјалну установу затвореног типа, јер сам чула све најгоре о тим институцијама. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају. Чак ми је и директорка Центра за социјални рад Мали Иђош Лана Вулић Коседнар рекла да сам њихова ’топ’ хранитељка, ’најбоља и најуреднија’. Међутим, тиме је изгледа хтела да ме приволи да ставим потпис на документ који М… лишава будућности. Заузврат би ми Центар дао два детета на чување, како је овом приликом директорка навела, очигледно сматрајући да хранитељство доживљавам само као посао. Почетак агоније С обзиром на то да нисам пристала, у страху за М. судбину, почела је да ми прети да ће ми одузети десетомесечну бебу, коју сам недавно преузела на крајње чудан начин, што ћу касније објаснити. Претила ми је и одузимањем хранитељске лиценце, као и тиме да ћу да завршим у затвору. С њом су биле и супервизорка Центра Данијела Лаловић и социјална радница Натали Вејиновић, које су је подржавале. И све чиме су претиле, оне су испуниле, осим последњег. Тим поводом, прво сам се жалила на решење о одузимању лиценце, које је образложено тврдњом да ’не разумем партнерске односе’, суманутом након што сам трећину живота посветила хранитељству. Како је покрајински секретаријат одбио жалбу, тужила сам овај орган власти Управном суду, на основу поуке о правном леку. Премда решење Центра није правоснажно док је судски процес у току, те тај орган нема право да ишта даље предузима, у прошли понедељак су ме звали из ЦСР Палилула и рекли да полако припремам дете за смештај у Дечије село у Сремској Каменици, а да никог тамо нису обавестили о својој намери. Преко тог београдског центра сам и добила М., преузимајући га из Дома за незбринуту децу у Звечанској, са 10 месеци. Био је изгладнео и имао огромни хематом на потиљку, дебелу красту са једне стране главе, а са друге свеже зашивену рану. Никог за то не могу да кривим, јер је број деце у Звечанској огроман, па запослени немају времена да се иком посвете. Одмах ми је саопштено да М. има лакшу дијагнозу и да има посебне потребе, али сам знала да ћу успети да му олакшам одрастање. Како да дозволим да буде закључан у четири зида, без иког да га загрли? С друге стране, у нашем домаћинству он добија сву могућу љубав и бригу, као уосталом и сва друга деца која су код нас била на смештају Кад сам га из Дома понела у Ловћенац, његова биолошка мајка се није са њим ни опростила, док му је отац непознат. Ми смо га сви веома заволели, и мој супруг Славко, и синови и ћерка, и унучићи. М. се показао као врло умиљат и друштвен, чим се мало опустио. Касније смо га водили двапут месечно код психолога и плаћали смо приватног дефектолога, те је брзо напредовао, отклањајући у доброј мери пермутацију слогова у говору. Његова хиперактивност никад није прерасла у агресију, јер ми знамо како да се са њим опходимо. Проблем је настао, да не кажем – агонија, кад сам га пре годину и по уписала у вртић ’Петар Пан’ у Ловћенцу. Претходно ми је преко општинске интерресорне комисије одобрено да се са њим ради преко Индивидуалног образовног плана (ИОП). По њему, деца са сметњама у развоју имају право на посебну подршку која се усклађује са његовим напретком. Васпитачица Тања Јовановић одмах је заузела гард, заправо не желећи да ради свој посао. Није слушала моје препоруке на шта да обрати пажњу у склопу М. понашања. Једино што је њу занимало је – откуд дете из Београда у Ловћенцу, што нисам могла да разумем у том моменту. Иако ИОП, као део инклузије, подразумева и рад на кохезији у вршњачкој групи, Јовановић је радила све супротно. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Он се жалио да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива. Јовановић није заказала ни родитељски састанак, на ком би упутила родитеље да поразговарају са својом децом, и објасне им како да према њему поступају. У жељи да помогнем и њој и М., али и да сазнам шта се тачно догађа иза затворених врата, затражила сам од Општине да ми одобри његовог личног пратиоца. Али опет је запело, сада око плаћања: председник Општине Марко Лазић тврдио је да локална самоуправа не може да издвоји 14.000 месечно у ту сврху. Кумила сам га и молила да нам изађе у сусрет, као и заменика председника СО Мали Иђош Златка Поповића, тада не знајући да по закону хранитељске породице имају право на сву могућу подршку. Џаба, кад смо ми у питању. М. сам узимала из вртића тужног и потиштеног, а неретко и изудараног и изуједаног, што би ми васпитачица тек узгредно саопштавала. Жалио се да га она вуче за уши, а спремачица снажно штипа за нос, понекад модар као шљива Ситуација у вртићу се и даље погоршавала. Директорка Мариа Јано није пристала ни да М. премести у другу групу, без икаквог објашњења. Убрзо је васпитачица Јовановић затражила да га више не доводим, чиме је угрозила његово уставно право и починила дискриминацију, као и социјално насиље, лишавајући га друштвеног живота и контакта са вршњацима. Рекла сам јој да ћу тужити вртић надлежном Министарству за демографију и бригу о породици, али су ме они предухитрили, истог дана пославши допис у коме је писало да је малени ’опасан по запослене’. Преседан у систему социјалне заштите Тврдња да је један четворогодишњак ризичан по живот одраслих, разбила ме је на парампарчад. Како то да сам ја остала жива, ако М. тако описују? Очигледно је да су хтели да га се ослободе, а да сам им ја била сметња с обзиром на то да штитим његове интересе. Тако сам коначно схватила зашто се васпитачица чудила откуд он у Ловћенцу, где је изгледа срамота да постоји дете са посебним потребама. Упркос њиховим тврдњама, малени је врло мио, радознао и комуникативан, као што можете да приметите. Старија деца га обожавају и грле га кад год га сретну на улици. Омиљен је и у свом Карате клубу ’Његош’, где га тренер много воли, и где је добио неколико медаља и диплома на локалним такмичењима. Слично је и у Кошаркашком клубу ’Ловћен’, јер М. тренира и кошарку. Иначе, као и остали малишани, забавља се игрицама на мобилном, што се трудимо да му ограничимо спортским и другим активностима. Од пролећа до јесени М. се игра у дворишту, под нашим будним оком, па се може рећи да смо га помало и размазили. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите. По правилу, следећи корак након хранитељског смештаја јесте усвојење, за које људи из ЦСР Палилула кажу да није подобан, из мени непознатог разлога. Проблем и јесте што нама хранитељима људи из центара све половично саопштавају. У покушају да решим спорну ситуацију која већ предуго траје, редовно пишем свим инстанцама, од Министарства, до кабинета премијера и председника Вучића. У најбољем случају, они пребацују одговорност на неког другог, док ми углавном ни не одговарају. Свима сам се жалила и кад смо напрасно, после свега пар месеци, изгубили средства за туђу негу и помоћ, на шта такође имамо право. Муж ми често каже да нам од државе не треба ни динара, него само да нас оставе на миру да радимо то што умемо. Одрекли бисмо се и оних 27.000 динара, колика је хранитељска надокнада по једном штићенику, само да му постанемо старатељи, што су нам у Центру рекли да није могуће. Ни усвојитељи не можемо да будемо због законом дозвољене разлике у годинама, која је у нашем случају превелика. Он је практично сироче, и једина љубав за коју зна је ова наша, безгранична. Зато и не могу да дозволим да страда као најслабија карика, и заврши у тамо некој установи, што је преседан у систему социјалне заштите Иначе, ја сам хранитељка пуних 16 година, и бригу о деци без родитељског старања доживљавам као унутрашњи позив. Случајно се и десило да у истом тренутку моја фирма оде под стечај и да приметим оглас у новинама у ком се траже хранитељи. Како волим децу и с њима се најбоље проводим, пријавила сам се и прошла обуку. Мој најмлађи син тада је имао шест година, а остало двоје – 19 и 21, и већ су кренули својим путем. Кућа је била празна, без хорског дечијег смеха на који смо били навикли. Онда ми је исти тај Центар, који сад гура да се М. стрпа у Дом, понудио четворо ромске деце на хранитељство. Испрва сам била несигурна у своје моћи да их све одгајам, али сам их прихватила јер се радило о троје браће и једној сестри, од четири до осам година, које је било грехота раздвајати. Њихови родитељи су били на одслужењу затворске казне, што је значило да ће деца бити враћена својој биолошкој породици по истеку седмогодишње санкције. Све смо их ишколовали, водили код оца у затвор у посету, помогли им да постану добри и поштени људи, са њима смо и данас у контакту, а посебно наш најмлађи син који је са њима одрастао. Гајила сам и дечака из Младеновца, од његова два месеца до узраста од годину и по, током поремећених брачних односа његових родитеља. По разводу, отац је дете судски тражио и добио, што је опет било срећно решење по маленог. И следећи се дечак вратио брату, кад је стасао и завршио Пољопривредну школу, живећи скоро четири године у нашем дому, скупа са М. „Најбољи дечји интерес“ Лане смо добили на чување и бебицу за коју сам поменула да је узета под чудним околностима. Наиме, директорка ЦСР Мали Иђош телефонски ми је дала инструкције где и од кога да је преузмем, иако је правило да неко из Центра буде присутан приликом примопредаје. Села сам у ауто и пожурила. Та жена ме је сачекала на улици, и предала бебицу само у бенкици, иако је био јануар. Она се лепо развијала док нису одлучили да ми је одузму, због моје ’непослушности’, дошавши у нашу кућу без икаквих папира. Инсистирајући на документима, где лепо пише коме могу да се жалим, практично сам их натерала да се врате по решење. После су биле љуте што им нисам ’указала поверење’, већ тражила да све буде по закону. Девојчица је, како сам чула, враћена оној истој жени од које сам је ја преузела. Деца су, чини се, за људе из социјалних служби као предмети којима могу да се добацују. Нисам од оних који мирно трпе неправду. Зато сам приликом подношења тужбе против Покрајине, на личну иницијативу ишла код психијатра на тест личности, да ме још не прогласе лудом, како би им било лакше да ме дезавуишу. Наравно, добила сам папир да сам при здравој памети. Научила сам да на све будем спремна, јер њима се све може, а ништа не морају, па ни да нас обиђу, нити питају да ли нам нешто треба, током свих ових 16 година, на шта их заправо обавезује закон. Ово посебно важи за запослене у СЦР Мали Иђош. Чудно је и страшно и њихово очекивање да се хранитељи и штићеници међусобно не вежу током заједничког живота. Ако тој деци не пружиш топле емоције, у какве психопате и социопате она могу да израсту? Није ми јасно ни како се особље центара усуђује да децу изузму из хранитељских породица без икаквог документа, што није редак случај. Зато је можда боље пружити им отпор, кад долази и полиција, али је процес бар легитиман. Борећи се са системом, ми често боље научимо прописе од многих адвоката, и упознамо законодавство развијенијих држава. По овом нашем, ако моју тужбу Управни суд не дај боже одбије, остаје нам борба на Касационом и Уставном. Најзад, постоји и Суд за људска права у Стразбуру, али се надамо да ће се наш предмет раније окончати, у корист М. најбољег интереса, што свакако није установа затвореног типа. Тај израз ’најбољи дечији интерес’ којим се систем заправо штити, у М. примеру је оставити га ту где му је добро. Зашто га осудити практично на доживотну казну, а не дати му прилику да буде срећан?“ https://radar.nova.rs/drustvo/ispovest-hraniteljke-ljubav-nije-posao/

Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило богослужио је 3. марта 2024. године у Патријаршијској капели Светог великомученика Григорија. Његово блаженство је објаснио симболику параболе о повратку изгубљеног сина, истакавши да је „ова парабола икона Тајне покајања, тајне исповести или помирења човека са Богом“. „Парабола о блудном сину показује суштину божанске љубави, суштину смерне и милосрдне родитељске љубави коју открива Исус Христос, познајући Оца Небеског, Он је вечни Син Оца Небеског, управо да би показао свету скромну и милостиву љубав Пресвете Тројице.“ Јеванђеље у овој параболи представља оца који је имао два сина, од којих најмлађи жели да доживи слободу отуђењем од родитељског дома и тражи свој удео у богатству. Отац нуди млађем сину оно што је тражио, а кроз ово „видимо да Бог поштује човекову слободу, не задржава га на силу“. Далека земља у којој је младић трошио своје богатство „је облик израза слободе као отуђења и удаљавања човека од Бога, од Очевог дома. Далека земља је недефинисана земља, земља тзв. слободе у којој се човек пројављује не само како мисли него посебно како се осећа“, истакао је Патријарх Данило. Након расипања свог богатства, земљу у којој је младић проводио задесила је велика глад која га је навела да ради као чувар стада свиња, што је у то време био понижавајући посао. Сиромаштво у коме је живео навело је расипног сина да „дође себи”. Другим речима, грешни живот га је избацио из чула, све је трошио неразумно, само за чулне насладе. Сада је достигао границу свог постојања”. Велика глад изазвала је промену у његовом ставу која означава почетак покајања. „Грех извлачи човека из његове Богом благословене природе, али га покајање доводи до понизнијег и реалнијег начина размишљања“, нагласио је Патријарх румунски. „Подижући себе, ићи ћу код оца!“, ово подизање није само физичког или просторног поретка, већ је то подизање из стања грешности у стање праведности.“ Син се вратио оцу који га је дочекао раширених руку не размишљајући о томе да је своје богатство потрошио у гресима: „Бог зна и мисли и намере грешног човека када жели да се врати Богу, призна своје грехе и замоли за опроштај“. Отац је загрлио сина јер се „сажалио на њега, видевши у каквом је стању његов син који је отишао у далеку земљу, потрошио све и дошао до границе свог постојања“. „Милосрдна љубав је већа од правде. По правди, требало је да траже од њега да појасни како је потрошио богатство које му је дао“. Да би прославио синов повратак, отац наређује да му се да први мантил, прстен на прсту, ципеле и да се угојено теле закоље за гозбу. Свети оци Цркве су тумачили ове очеве гестове на следећи начин: прва одежда подсећа на крсну одежду која се, на жалост, прља, мрља, губи светлост и лепоту, али се покајањем обнавља“. „Прстен означава поновно увођење овог отуђеног сина и његово поновно увођење у непрекинуту, несмањену, непоколебљиву љубав. Обућа на ногама значи помоћ коју даје благодат Духа Светога у борби против искушења која долазе од демона и страсти, а угојено теле је симбол причешћа. Милосрдна љубав Божија већа је од Његове правде. „Најстарији син се наљутио и замерио оцу што је са таквом радошћу и весељем примио свог раскалашног, забавног и неуредног сина. По добијању блудног сина, објашњава блаженопочивши отац Патријарх, отац се труди да укроти овог старијег сина који је био праведан, послушан, вредан, али завидан. „Бог се радује свакој души која се може опоравити, која се може подићи из стања грешности и може се упутити на свој начин размишљања и живљења који је обнављање живота кроз тајну покајања“, закључио је отац Патријарх Данило. Извор:СПЦ

„Из године у годину ходамо овим кругом – од Пасхе до Пасхе, ... од поста до поста, ... од причешћа до причешћа ... и у нашем животу ништа се не мења. Ходамо овим изузетним црквеним кругом, никада не напуштајући његове границе, али никада никуда не стижемо. Црквено богослужење је изграђено у тако дивном, моћном, просто величанственом кругу по својој лепоти и значењу. Међутим, ово значење и ова лепота се појављују негде у позадини, а у први план долази наше уверење да живимо побожно, да све радимо како треба, да ништа не кршимо, а ако и прекршимо, имамо изванредну недељну исповест , у којој можемо одмах све да испричамо свештенику, причестимо се и прочитамо благодарне молитве... Све је урађено како треба, али само за себе. Хришћани су навикли да иду на богослужење да би нешто добили, да би нешто примили. Уместо да следи Христа, хришћанин почиње да хода у кругу. И Христос му постаје непотребан, Он није центар његовог живота. Христос и Јеванђеље су oдвојени, Црква и богослужење такође, јер богослужење тако постаје само обавезан ритуал у коме хришћанин учествује и који му мора гарантовати све оно што је верним хришћанима обећано : спас душе, а уз то - и добро здравље, успех у послу и срећу у личном животу - све оно што пожелимо једни другима за Нову годину... То је нормално за човека – да жели да буде здрав, да има мир у породици и успех на послу... у томе нема ништа лоше. Можемо се обратити Богу са овим молитвеним захтевима, ако , долазећи на Евхаристију, схватимо да када приступамо Чаши – у овој Чаши је распети Христос, да када се причешћујемо Светом Тајном Христовом – ово је проливена Крв и разапето Тело, само распеће, и како да се онда осећамо добро после тога? Како човеку може бити добро у светском смислу када се причешћује распетог Спаситеља? Када се у човеку јави смислено схватање да је све што му Господ даје заиста све – цео његов живот, цело његово ја, и када цело Јеванђеље учини својим животом, само ако је спреман да донесе такву одлуку, спреман је да се не уплаши на овом путу, али то не значи да је одмах духовно одрастао, да му се десило нешто веома необично и да већ гледа на свет на сасвим другачији начин. Ништа слично. Управо је ово прво опредељење дало смисао свим преосталим корацима у његовом црквеном животу. А онда, само богослужење особа доживљава на следећи начин: „Где је моје служење Богу? На који начин да Му одговорим, да Му служим?“ Љубав се пројављује кроз Евхаристију, а ми се причешћујемо истинском и вечном љубављу. А ову љубав не можемо присвојити. Ова љубав мора да процвета у нама и да живи и настави да се даје. Љубав увек даје себе. https://hristianstvo.bg

Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има симболичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је симболика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Епископ жички Стефан (Боца)

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и викарног Епископа новобрдског г. Илариона , председника Одбора за верску наставу АЕМ СПЦ, вероучитељ Предраг Ђукнић испред овог Одбора организује свечани добротворни концерт ученика средњих школа Косова и Метохије и Београда. Уз позив да се саберемо у свечаној сали Руског дома (улица Краљице Наталије 33) у петак 28. априла 2023. године у 19 часова, како бисмо заједно подржали ученике из Станишора и сакупили прилог за обнову дома породице Миловановић из Јасеновика код Новог Брда, г. Ђукнић говори и о важности организовања оваквих догађаја и чвршћем повезивању деце из јужне Покрајине са другим крајевима Србије. Разговор са Предрагом Ђукнићем: У Руском дому ће у петак 28. априла од 19 часова наступити ученици Музичке школе „Стеван Христић“ из места Станишор у општини Гњилане, затим Балетска школа „Лујо Давичо“ из Београда, као и ученици Економске школе „Нада Димић“ и других београдских школа. Гости вечери су историчар проф. др Милош Ковић и музички састав "Београдски синдикат", а цена улазнице за овај догађај је 450 динара. Сви су позвани да према својим могућностима оставе и већи прилог, како би породични дом Миловановића из Јасеновика код Новог Брда што пре добио обновљену столарију за наредну зиму. Извор: Радио "Слово љубве"

Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо. За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом. Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај. Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест. Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“. Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога. архимандрит Никанор Карајанис https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/

“Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва. Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом. „И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме. Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени. „Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности. Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем. Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави. „Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије. Извор: Епархија будмиљанско-никшићка

Пише: ђакон Павле Љешковић Након кишне вечери, у Будви је освануло ведро и свјеже суботње јутро. На аутобуском стајалишту, које се налази недалеко од маинске Цркве Св. Петке, стрпљиво очекујем свој превоз за Цетиње. Због проблема са трајектима, аутобуси у последње вријеме касне неријетко и по пола сата. Поред мене, на стајалишту је и дјевојка у раним тридесетим годинама. Свјеже нанесена шминка на њеним образима и подочњацима, као да само појачава утисак о њеном умору и хроничној неиспаваности. Најприје ме је упитала о разлозима кашњења аутобуса, да би ми након пар тренутака рекла како већ неко вријеме има потребу да разговара са, како се изразила, неким из Цркве. Каже ми да јој већ један дужи период све наопако иде у животу, љубави и послу. Прошле године је чак била више од мјесец дана у болници због вируса који јој је напао имуни систем и једва се извукла. То је само једна у низу лоших ствари које су јој се догодиле. Међутим, једно јутро, тражећи папучу коју је случајно гурнула испод кревета, примијетила је црвени кончић завезан на једном од ногара. Тада је, како тврди, схватила да је под утицајем црне магије. Другарица јој је препоручила врачару из Подгорице, код које се и овог суботњег јутра упутила. Када је код ње била први пут, потврдила јој је да је у питању магија. Особа која јој је наводно врачала је мајка од бившег момка, са којим се годинама забављала. “У први мах нисам повјеровала у ту причу, будући да је момкова мајка одувијек била пажљива и љубазна према мени, па сам стекла утисак да је задовољна нашом везом. Међутим, после одређеног времена сам схватила да је према мени све вријеме прикривено гајила лоша осјећања и намјере. Врачара ми је рекла да се у мом стану налази и прегашено олово, које што прије морам да пронађем и бацим у неку ријеку или поток, јер је то једини начин да се ријешим магијског утицаја.” Од тада креће њена агонија која се састоји из безуспјешног тражења олова у сваком кутку стана. Тражила га је испод свих кревета и столова, у собама, на балкону, баш као и испод шпорета и фрижидера. Покушавала је да га пронађе и у орманима са одјећом и обућом. У џеповима старих и изношених капута и хаљина, којих се још раније није ријешила само због тога што за њу имају сентименталну вриједност. Прегледала је и унутрашњост чизама и ципела са високим потпетицама, које одавно више не носи због бола у петама. Међутим, нигдје ни трага прегашеном олову! Резултат сулудог трагања је у мноштву непроспаваних ноћи, баш као и у немиру и страху који су се у души размножили и зачаурили. “Синоћ сам, пошто сам попила љекове за смирење, коначно заспала. Међутим, из сна ме је пробудила помисао да се олово налази испод каде у купатилу. Наравно да га ни тамо били није. Зато сам одлучила да јутрос пођем код оне жене у Подгорицу да ме посавјетује шта да радим.” Рекох јој да је Божија љубав толико велика да је никакви црвени кончићи не могу свезати, нити је било какво олово може испрљати и укаљати. Све што треба да уради је да честим молитвама Господу откључа своје срце, те тако допусти да се љубав према Богу и ближњима заувијек усели у њега. Није ми требало дуго да је убиједим да умјесто одласка код врачаре у Подгорицу, пође својој кући и суботњи дан проведе у сну и одмору, који су јој пријеко потребни. Такође сам јој дао број свештеника који служи у цркви која је најближа њеном стану и препоручио јој да му се још вечерас или сјутра јави, како би пошла код њега на исповијест. Убрзо након њеног одласка, стигао је и аутобус који сам овај пут чекао цијелих четрдесетак минута. У једном моменту сам је угледао кроз прозор аутобуса. Док сам посматрао њен уморни корак, размишљао сам о томе како су слобода и љубав превелико бреме за савременог човјека и како нам је свима лакше да за своје лоше изборе и погрешне процјене оптужимо судбину, лош усуд или магију, него да се за њих покајемо, те молитвом и смирењем прочистимо своје унутарње биће. Међутим, лишено присуства Божије љубави, човјеково срце постаје поробљено и немоћно чак и пред тако баналним стварима као што су кончићи и олово… https://mitropolija.com/2023/03/14/ljubav-koncici-i-olovo/

„Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ (Јован 1, 3) Ти који умеш просторе бесмисла Испунити Смислом највишег стварања Ти, кад проговориш – одјекују звона – Преливају боје сивим виделима И дрхтаји гласа – трепети су крила И његова лира – то је сунцу химна. Ти не читаш распоред звездa Јер умеш нова сазвежђа да ствараш – Теби су звезде тачке смејалице И мапа је света оквир твога лица У коју уцртавам простор бескраја. Где почињеш? Где се завршаваш? Ти ништа у Ништа Ничим претвараш Ти надама Надом просторe отвараш Тајну над тајнама Тајном откључаваш Благошћу благу Вест ми саопштаваш: У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав. https://patmos.rs/2023/01/26/marija-jeftimijevic-mihajlovic-u-pocetku-bese-ljubav/

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm

У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна. Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог. Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу. Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу. Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао. Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ljubav-je-strozha-i-visha-od-dobrote

СОФИЈА ПРЕМУДРА ГОСПОДА ПРОСЛАВИ, ТРИ ПРЕКРАСНЕ КЋЕРКЕ НА ЖРТВУ МУ СТАВИ. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/svete-mucenice-vera-nada-i-ljubav-i-majka-im-sofija-1

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је на инстаграму: "Бог је апсолутна љубав. То значи да Он ни на који начин не чини насиље над човеком. Он не намеће Себе човеку, то јест нама. Заправо, као Љубав даје нам слободу да ми одлучујемо о свом животу и да га креирамо. Бог је могао створити и другачији свет, али онда би нас лишио слободе, а то значи лишио би нас могућности да и ми будемо по његовој слици и прилици - бића љубави - јер не бисмо могли слободно да волимо. Сходно томе, љубав је нераскидиво повезана са слободом. Бог је дао нама људима слободу да се слободно опредељујемо да живимо или не живимо у заједници са Богом, да живимо или не живимо у љубави са Њим. Наша одлука да не живимо са Њим аутоматски производи непријатељства, производи немире, производи сукобе, производи несреће. Према томе, није Бог никад одговоран ни за најмање зло које постоји у свету, већ човеково самољубље. Ко воли себе више него Бога тај хоће све себи да подреди. Најчешће, наравно, тога није свестан. Тај хоће да прогласи све своје несреће као последице непријатељстава других, па и Бога против њега. Заправо, ако би се дубински упутио у анализу свога бића, свога срца и своје душе, видео би да тамо негде дубоко постоји једна клица, једно семе које га је определило да више воли себе него Бога и то опредељење подразумева све ово, како кад је реч о појединцу тако и кад је реч о људском роду уопште". Извор: porfirije_patrijarh