Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вероучитељ'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
  2. Праве новине PRAVENOVINE.RS Преминуо драги и цењени вероучитељ Предраг – Пеђа Јевтић (1981 – 2020) Дугогодишњи наставник веронауке у издвојеним одељењима ОШ „Миле Дубљевић“ Лајковац Предраг – Пеђа Јевтић преминуо је 5. априла 2020. године у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду, где се налазио на лечењу јаке упале плућа, узроковане корона вирусом. Предраг Јевтић је рођен у Ваљеву 25. марта 1981. године. Основну школу „Сестре Илић“ и Техничку школу завршио је у родном граду, а студије Православног богословског факултета у Београду. У издвојеним одељењима лајковачке осмолетке „Миле Дубљевић“ ученицима више генерација преносио је знање о науци Христовој, једнако сведочећи све јеванђељске врлине. Несебичан и спреман да у сваком тренутку помогне и пружи љубав свакој души која је за њом вапила, да се жртвује за ближњег током целог земаљског живота. Због тога је онима који су га познавали наликовао самом анђелу. Породица, браћа и сестре у Христу, бројни ученици и сви који су га познавали чуваће сећање на драгог им Пеђу, уз молитву Господу и Мајци Божјој да његову душу пригрле у Царству небеском, где се праведници радују. У кругу најближих, како околности ванредног стања налажу, Предраг Јевтић биће сахрањен на Благовести, 7. априла 2020., у породичној гробници Јевтића у селу Белић
  3. „Који љуби Бога, не може а да и свакога човека не воли као самога себе, мада и негодује због страсти оних који се још нису очистили. Зато видећи њихово обраћање и исправљање, радује се неизмерном и неизрецивом радошћу”. 13. Глава о љубави, Светог Максима Исповедника. Овај светитељ из VI века надахнуће је и извор духовних поука Драгани Машић, вероучитељу и теологу. За радио Беседу говорила је о овом великом светитељу и значају његовог дела. Ово изузетно надахнуто излагање, које доносимо из архиве нашег Портала, топло препоручујемо! Звучни запис разговора Извор: Радио Беседа
  4. Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА Заправо, погледајте о чему се ради
  5. Почела је нова школска година а самим тим са радом су почеле и школе вјеронауке којих, хвала Богу, има доста у нашој Митрополији. О школи вјеронауке при храму Светог Ђорђа под Горицом разговарали смо са вјероучитељем теологом Надицом Радовић. Звучни запис разговора Надица, која је вјеронауку предавала најприје у Београду, прије доласка у Црну Гору је са нама подијелила своја искуства о вјеронауци, креативности на часовима, заједничким активностима са другим школама вјеронауке, искустивма која носи са дјечјих сабора који се сваке године одржавају на Цетињу. Извор: Радио Светигора
  6. Са великим жалошћу обавештавамо верни народ Православне Епархије нишке да се 30. јула у каснијим вечерњим часовима упокојио у Господу вероучитељ Стефан Видановић из Беле Паланке услед тешке саобраћајне несреће која се догодила на путу Ниш – Пирот, код насеља Црвена Река. Вероучитељ Стефан Видановић рођен је 30. децембра 1991. године у Пироту од мајке Јорданке и оца Љубише, и био је млађе дете својих родитеља. Након завршене основне школе „Љупче Шпанац“ у Белој Паланци, уписује и са успехом окончава своје петогодишње школовање у православној богословији „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, након које уписује богословске високе студије на Православном богословском факултету Св. Саве у Либертивилу (Сједињене Америчке Државе). Своје академске студије ипак наставља на Православном богословском факултету у Београду и успешно стиче звање дипломираног теолога 2017.године. Будући вредан и марљив студент, студије наставља, и 28. септембра 2018. године стиче академско звање мастер теолога. У Свету Тајну Брака ступа 2015.г и добија сина Вука. Сви који су познавали Стефана знају да је био тих, повучен, али изразито марљив, вредан, обдарен врлинама послушања и трпљења, увек спреман да помогне и себе уподоби давидовским речима : „Благо ономе који се нада у Господа“, од Кога је примио таланат интелектуалне оштрине, који је веома лепо на корист своје Цркве умножавао снагом љубави радећи као катихета. Као појац храма Вазнесења Господњег у Белој Паланци давао је свој допринос духовном животу парохије. Био је мисионар радећи у четири школе притом обилазећи велики број удаљених планинских крајева у којима су га наша драга дечица дочекивала и нестрпљиво чекала да са својим вероучитељем уче о Богу и вери нашој. Црква којој „није непознато шта је са онима који су уснули“ испратила је у вечни покој, покој Господа нашег Исуса Христа у коме нема туге ни уздисања, већ само живота безконачног, драгог брата Стефана молитвом и опелом које је служио архијереј трона Епархије нишке Његово Преосвештенство Г. Арсеније уз саслужење свештенства у четвртак, 1. августа у 15: 00 часова у храму Вазнесења Господњег у Белој Паланци, уз саслужење бројног свештенства и присуство великог броја родбине, колега, пројатеља и верног народа. Извор: Епархија нишка
  7. “Не постоји тамна страна Месеца-у ствари, он је сав таман“ (Pink Floyd, 1973.) Када се шездесетих година прошлог века појавио нови покрет познат као underground манифестујући се кроз разне видове уметности, заменио је својом провокацијом старе парадигме новим, старе демагогије провокативнијим погледима на свет, и увео нас у идеју слободе бити другачији, и веру да човек може да буде већи од себе. У једном великом историјском тренутку пре око 2.000 година, изгледало је да ће један тадашњи покрет својом револуцијом и заносом заувек изменити дотадашњу слику света, ширећи свој утицај ка свим сегментима друштва, филозофији која досеже немогуће, испреплетеном културолошким и социолошким променама. Филозофија слободе, равноправности, мира, љубави, толеранције, вере, саосећајности. Била је то филозофија прогреса у којој су моралне потребе биле јасне и директне. Филозофија освећења недостатности, фрагилности, освешћивања наших личних судбина пред величином Бога. Нажалост, још увек смо далеко од остваривања тог идеала, али са умећем препознавања потенцијално лоших примера и указивања на исте. Постоје микрокосмоси таме који нас одвлаче од личног напретка, који нас удаљавају од поменуте филозофије, постоје мозгови који у свом сивилу вуку себе на дно, али постоје и они који храбро грабе пут прогреса којим иду знањем и искуством, на путу константне промене себе и света око себе. Да би превладали реакционарне свести времена, многобројне предрасуде, морамо добро да познајемо ту свест. Реакционарна свест је, како то Крлежа примећује, као идеолог, мислилац, техничко лице, које је присутно али га нема, као маскирана друштвена појава, која трује себе и све око себе разним бесмислицама.[1] У међувремену храброст и хуманизам тог времена су полако почели да се губе. Свако од нас гради свој свет и живот, свако бира струне односа, неко тање, неко дебље, неко их стално затеже док други опушта, скривајући или делећи осећања. Живот је кретање у покушају да докучимо све проповедане идеале. Избегавајући поделе, мислећи само на оне борбе које се одигравају унутар сваког човека, градећи веру у храброст у смутном времену, живимо. У том животу имамо сви могућност да злу судимо директно, без великог патоса, да у свом кутку дочекујемо Човека који долази из најудаљенијих и неочекиваних места. Понекад као бродоломци на сплаву Контики, а понекад као они на Биглу, спремни за нова сазнања. У том и таквом животу треба да бирамо неомеђен стил мишљења, јер ломаче су одавно већ све запаљене. Данас смо сведоци савремених ломача које су припремљене за носиоце претерано изазовних идеја за наше богословље. Не схватамо да прогрес зависи од фундаменталних истраживања и да та истраживања доносе сазнања која можемо искористити за дубље разумевање Христове филозофије. Појединци страхују да њихова позиција и место неће заблистати у очима савременика, да неће бити довољно модерни у својим амбицијама, а други се опет грчевито бране од „новотарске мисли“. „А амбиција не уме да пише“, како рече песник. И док се свет сећа једног од највећих подвига 20.века, одласка човека у свемир и отиска стопала База Олдрина на Месецу, ми аутистично живимо сан првих векова нове ере. Неповерљиви ће додати да је велики Аполо пројекат превара, да није само део научног истраживања, да је он продукт хладноратовске политичке превласти, али за човеков успех и надрастање себе, последњи аргумент постаје неважан. Човек је био на Месецу! У пројекту Аполо 11 учествовало је 400.000 људи, довољан доказ. Размишљам колико овај наш аутизам подсећа на ону Овенову[2] нетрпељивост према Чарлсу Дарвину. Овде су и Овен и Дарвин само добра илустрација. Борбу Овена који је стварајући дубоке, стабилне темеље политичког утицаја, омиљеног у кругу конзервативне викторијанске елите тог времена, али не и у кругу озбиљних научника, који га описују као „особу склону садизму, вођену ароганцијом и лудилом“, чак и оптуженог за плагијат, и Дарвина кога се данас бојимо као архетипа човека који је био назначен за свештеника а постао човек науке?[3] А да ли би све ишло много лакше да се црква суздржала од отворене борбе против исте? Ако је живот путовање из тачке А до тачке Б, ако је стално кретање, за некога у месту, али кретање у времену ипак, а то нас учи још праотац Аврам који је био спреман да креће у непознато, шта спречава савременог човека да се отргне из зазиданости и отисне се на путовање? Да ли би наука имала овакав прогрес да Дарвин није мудро и темељно приступио тада одбаченој идеји трансформиста о спорој промени јединки, и да је био једнако затворен као Жорж Кувије? У 21.столећу Папа Фрања често подсећа и помиње оно што је у енциклици именовао као „искрена научна дебата“. Познато је да је прозвао политичаре да нису успели у борби предвиђеној Монтреалским споразумом из 1989.и да ће се „човечанство постиндустријске ере памтити као најнеодговорнији нараштај људског рода у историји“.[4] Не смемо занемаривати природу и свет уколико верујемо да је Божија творевина. Морамо имати слуха за науку и радити на ширењу научне писмености свих нас. Зашто тачније и ближе постаје учење адвентистичких креациониста од једног озбиљног научника? Негирањем савремене науке на мала врата нам улазе алтернативна учења, као што је креационизам, где заборављамо да та иста учења долазе из извесник субкултура, религиозних група које имају политичку моћ, баш као онај Овенов покушај с почетка текста. [5] Поменућу само Haruna Yahye чије је право име Adnan Oktar, исламског креационисту који пише књиге о интелигентном дизајну. Или је тај аутизам борба инквизиције и Галилеја, када је црква изгубила цивилизацијски рат. А ко чини цркву до та иста цивилизација? Данас нам треба лудачка храброст да изађемо са било каквим научним доказом који се коси са већ познатом представом тумачења Писма. Тешко је сабијати мислећег човека у уске оквире конвеционалности и калупе кодекса кроз које он упада у константан ризик од туђег мишљења. Па шта и ако покушамо да изађемо из тог унапред осмишљеног калупа, па шта и ако погрешимо, ако будемо онај који се играо ватром и опекао се, време је ту да пресуди? Само да не престанемо да мислимо јер знамо да Дух дише где хоће. Између „традиције“ и „прогреса“ стоји Христолики Човек. Човек који је увек на почетку учења, коме је задатак да свет и свест промени са разумљивим ставовима, прво променом себе. Путовањем у Истини. Дуг је пут од Папе Иноћентија IV из XIII столећа и данашњих епископа. Знам рећи ћете опет: то је црква на западу. Али дајте да се не лажемо, у питању је борба против науке и страх од губљења превласти. Тајне оптужбе, анонимна потказивања, шапутања, подсећа на нас. У тиму саветника је било и теолога, учених правника, чувара истине, а ти тимови су како бележи историја спалили око 30000 живих људи, протерали 18 000, а на друге начине казнили око 300 000.Када је Коперник ставио Сунце у центар универзума, око кога је кружила Земља, обрћући се истовремено око своје осе, директно се супротставио учењу цркве која је поштовала Птоломејеву филозофију по којој су сва небеска тела кружила око планете Земље. Како вам изгледа човек који то оспорава данас? Смешно, зар не? Данас под појмом Коперниканси обрт илуструјемо разлику тог учења у односу на традиционално и конзервативно схватање метафизичких питања. Мученик науке, Ђордано Бруно, је искорачио даље са учењем да је Сунце звезда и да постоји бесконачно много насељивих светова. Данас смо у потрази за њима, и није искључено да их Човек неће пронаћи. Али и ако откријемо живот на другим планетама то неће умањити важност Човека, библијског Адама, нас пред Христом. Размислите о разлици страдања светог Ђорђа и Ђордана, ја у оба случаја налазим мучеништво. Научници су потврдили детекцију гравитационих таласа. Откривен је систем егзопланета, које су удаљене око 39 светлосних година од нас и састоји се од седам планета приближне величини Земље.[6] Ово су само неки од примера напретка у науци. Јапанци су због изумирања инсеката креирали мини дрон за опрашивање цвећа. И ту треба да буде највећа брига, ту где не показујемо љубав за потомство, јер нам прети масовно изумирање пчела, јер су нам мора пуна пластике, јер се због људске руке наша планета загрева 170 пута брже од природног процеса. Где би били данас да Галилео није уперио телескоп пут неба у том 17.веку? Сетите се да је црква тек у 19.веку престала да се опире хелиоцентризму. У 20.веку папа Јован Павле II се каје због поступања цркве према истом научнику. У животу се не одвија све по устаљеном реду. Срећнима и оним паметнијим од нас који умеју да делују без компромиса, понекад и успе да испливају из плитких мерила оних који масакрирају прогрес, а тим и самог човека. Стивен Хокинг Галилеа назначује као најодговорнијег за рађање и развој модерне физике. Четири Јупитерова месеца се називају Галилеовим сателитима. Он има један Астероид назван у његову част, и једну свемирску летелицу. А они заслепљени , са много лица притворности и нетрпељивости према неистомишљеницима, можда заслуже толико да им унуче понесе њихово име, а можда ни толико. --------------------------------------------------------------------------------------------- [1] Мирослав Крлежа „Прије тридесет година“, 1947. [2] Ричард Овен је био присталица Кувијеа и његовог схватања еволуције. Био је велики противник Дарвина и учио је да је сваку врсту на свету дизајнирао Бог. Овде морамо имати на уму да ако нисте мислили тако у то време, нисте ни имали подршку англиканског научног естаблишмента. [3] http://www.kosmodrom.rs/darvin-i-oven-rat-ideologija/ [4] http://espresso.repubblica.it/attualita/2015/06/15/news/papa-bergoglio-e-la-lezione-di-francesco-d-assisi-in-anteprima-l-enciclica-sull-ambiente-laudato-si-mi-signore-1.216897?refresh_ce [5] Stefaan Blancke, Peter C. Kjærgaard, „Creationism Invades Europe“, Scientific American, October 1, 2016; [6] https://www.nature.com/articles/nature21360 Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. „Људска ријеч само је слика једног вањског утиска. Слика је допутовала као дојам кроз наше око или кроз наше ухо или мозак и, претворивши се тамо у ријеч она је као пчела из кошнице излетјела по нове дојмове у природи, и тако се гомила у људском мозгу језично благо као хиљадугодишњи мед људског искуства. Низови ријечи излазе из нашег мозга као гости из расвијетљене куће, утисци утјечу у мождане станице као возови у колодвор, а над нашом можданом кором лете слике дојмова као метеори. Ријечи нису друго него одрази појединих дојмова у мозгу.“ „Многопоштованој господи мравима“ М. Крлежа Читајући критику коју је на рачун антинаучног друштва упутио амерички молекуларни биолог и члан организације American Council on Science Алекс Березов, подсетих се његових речи из чланка под називом „The New Dark Age“ у ком каже: „Европски политичари, новинари и грађани треба да се ангажују у јавној расправи. Треба да одлуче какву врсту друштва желе. Оно које ће се темељити на науци и доказима или оно које ће почивати на псеудонауци и празноверју? Иронично је да је континент који се бизарно хвали окретањем од религије, религију заменио свим могућим постмодернистичким глупостима и псеудонауком. Добродошли у „Ново Мрачно Доба“.[1] Да ли је ово друштво заиста Друштво Новог Мрачног Доба? Може ли друштво у ком је образовање маргинализовано, а јавни простор уступљен тренутним трендовима, идеологији баналности, полуинформацијама, површним ослањањем на традицију коју ретко преиспитујемо и коју подразумевамо као такву, умети да одговори на изазов постмодерне? Позивањем на традицију, повратком на „стара правила“, њеним изучавањем, постајемо анестезирани данашњим стањем ствари и у таквом контексту постајемо неспособни за разумевање времена у ком живимо. Тако се ослањањем на правила која не одговарају савременом добу, на мисао која не описује савременог човека, на архајске доживљаје због којих смо лишени сазнања и квалитетног садржаја, наш повратак традицији претвара у антиинтелектуализам. Прегршт неупотребљивих информација којима смо засути уместо најбољих садржаја којима ће човек коначно достићи меру властитих могућности и моћи да одигра улогу Deus ex machina. Да ли новонастала ситуација појмовног схватања стварности око нас утиче на наш језик, тачније немогућност да истим изразимо себе, проблеме које можда мисаоно препознајемо али због удаљености од језика не умемо да их прецизно изрекнемо? И да ли због ње губимо могућност да се тачно дијагностикујемо и одредимо? Можемо ли се извући из заглушености сазнавања? Човек промишља, учи, закључује, ствара и тако је мисао постала језик, а заједно их треба користити као средство разума и утицаја на потенцијално болна препознавања и не дозволити лично утапање у прописане норме и конвенције, губећи тако аутентичност и непоновљивост. Лудвиг Витгенштајн, један од утемељивача аналитичке филозофије, установио је и нову филозофску парадигму, односно обрт ка језику. Његова теза гласи да је „мој свет мој језик“ и да су „границе мог језика границе мог света“, те да је „мишљење нешто што претходи говору као његов нужни предуслов“. Како наглашава Витгенштајн, треба „да се истакне чињеница да је говорење језика део једне делатности или животне форме.“[2] Колико је језик значајан за наше мишљење, макар то била скромна помисао о физиолошким потребама, како мисао претварамо у језик и колико смо способни да овладамо употребом речи? Мисао урања у дубину, пење се у висину своје ширине и у свом пространству непостојаних граница формира реч. Тако на новонасталим нивоима усложњава језик и прецизно бираним речима даје одговоре на стварност. Мисао служи језику да јасно изрази наш идентитет, додуше флуидан и протејски, али који настаје кроз језик и у њему. Има једна занимљивост везана за лобању Ренеа Декарта. Наиме, научници су, проучавајући је, открили да она, иако наизглед једнака другим обичним лобањама, у подручју фронталног кортекса има истурен један део који је управо задужен за начин процесуирања значења речи.[3] На то колико је ово утицало на великог мислиоца наука ће дати коначан одговор, али је чињеница да бар делимично сазнајемо како је и зашто овај „отац“ модерног мишљења, припадник рационализма, који је сматрао да је разум, независно од спољашњег света и чулних утисака, главни критеријум знања, умео тако дубоко да промишља и пренесе језиком то искуство.[4] „У почетку беше Реч“. Реч нас је формирала и надаље формира нашу културу, мишљење и целокупан наш живот. Помоћу речи, кроз магију откривања себе, проширујемо свакодневни поглед на свет. Човек неусловљен социјалним, стекнутим и уписаним нормама у виђењу света и културе, човек изван просека масе, лепше ће креирати свој свет језика, па самим тим и свој идентитет. Потрага за одговорима на многа питања управо је условљена језиком. Да ли нас и та потрага, а не само одговори, доводи до преображаја, у животу који је заплет пун понављања, али са увек новим изазовима које треба изразити истим тим језиком на потпуно нов начин? И да ли је средство самоспознаје, та главна протеза која нам служи, управо Реч? Дугачак пут лутања и тражења себе изискује разговор са собом. Захтева директну суоченост са имагинарним, или пак истинским собом, трансформисаним собом, изискује суочење са стварношћу и својим деловањем у њој. Спознаја тако бива једино могућа ако буде препозната мишљу, односно речима. Модеран човек је дужан да буде залог свести свог доба, залог промене и искорака унапред. Усредсређивањем на духовност и изоштравањем сопственог знања постаје могуће достизање врховне спознаје која се у цркви остварује у Христу. Тако знање бива средство постизања смисла живота. Велики руски редитељ Андреј Тарковски поставља себи питање: „Шта треба да радим када сам прочитао Откровење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се променио, него зато што ми је било речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим.“ [5] Ако уронимо у сам појам еволуције, као прихваћене законитости развоја феномена које данас разматрамо, видећемо да су филолози углавном прихватили становиште да су језици настали кроз развој, а не да су се вештачки формирали. Постмодерни теоретичари су тврдили да је језик неухватљив и произвољан. Промишљање себе кроз процес промене језика, промишљање о сопственој природи, не затвара нас у границе наше форме. Напротив, преиспитивањем себе излазимо из оквира и оно надаље бива саморефлексија која имплицира модификовање наших емоција и доживљаја. Викторијанском снагом и ренесансним језиком речено: ми постајемо уметници и креатори себе самих. Саморефлексија, преиспитивање наших дела, одражава наш преображај. Свака теорија о стварању је теорија о променама. Материја и енергија у свом кретању мењају облик. Ако овоме додамо Дарвиново мишљење да се слобода мишљења најбоље унапређује постепеним просветљењем људских умова, а да то просветљење следи из напретка науке, нема нам куд него да поверујемо и њему и апостолу Павлу који нас учи: „ Зато вас, браћо, усрдно молим Божјом самилошћу да своја тела дате као жртву живу, свету, угодну Богу, да служите Богу користећи свој разум.“ (Римљанима 12:1) Кантовским језиком речено треба да испитамо субјективне моћи ума да бисмо смели тврдити да је наше сазнање истинито. Треба да „будемо храбри и користимо разум“. „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ Огледало је симбол саморефлексије, удвајања, али и другости. Саморефлексија је способност ума да на свесном нивоу промишља о себи. Једна Магритова слика, на којој он приказује британског песника Едварда Џејмса који стојећи испред огледала не види свој лик, већ своја леђа, често ме нагони на страх да је немогуће спознати свој лик до краја. Али која су то помагала која нам служе да у тој потрази напредујемо? Једно су сигурно језик и култура, а друго, што обухвата све, јесте наше образовање. Наш одраз, наша сенка, јесте суочавање, препознавање, прихватање и могућност поправљања деформисаног себе, оног што у одразу видимо. На другој слици, насловљеној Лажно огледало, исти уметник приказује велико око у чијем средишту су облаци. Наше око је наше чуло вида, али може ли се њим спознати свет, своје ја, и каква је разлика и однос између ума и наших чула при сазнајним процесима? Апостол Павле нам говори да сада видимо „као у огледалу“, замагљено, а да ћемо у Есхатону успети да спознамо као што смо спознати. Да ли нас онда то спречава да у овом предокушају ипак употребимо и очи, и срце и сва чула да бисмо коначну спознају учинили смисленом? Чувени књижевник Хорхе Луис Борхес у својим делима на фантастичан начин меша фикцију и реалност, користећи многе параболе као што су тигрови и лавиринт, али и параболу огледала. Као дете се плашио огледала, тачније страха да у њему неће видети свој лик, него туђи. И не само да се неће препознати, него да га неће видети, да ће му огледало показати туђе лице или неку безличну маску која скрива нешто страшно. А страх се показао као оправдан јер је касније од свог оца наследио прогресивно слепило. Но Борхеса губљење вида није одвојило од напредовања и даљег стварања. У том стању схвата да су његове очи заправо лажно огледало.[6] Тако урањањем у себе, у читање које је по сопственом сведочењу волео више од писања, страх ишчезава и остаје смисао који је за Борхеса знање по себи. Овоме можемо додати и Сартрово разумевање свести: „Ја не могу да будем предмет за себе сама, јер јесам оно што јесам, ослањајући се само на своја средства, рефлексиван напор према подвајању завршава у неуспеху, ја увек схватам сам себе.“[7] Још један пример параболе огледала налазимо у поеми „Црни човек“ Сергеја Јесењина у којој он својим песничким и човечијим „ја“ напада црног човека и с надљудском снагом се суочава са двојником. У драматичном тренутку пред огледалом, суочен са злом, песник у личној драми, у оваплоћењу личне борбе против себе као највећег непријатеља, разбија огледало. Сам црни човек на тај начин не бива убијен и борба и даље траје, јер остаје и даље пред огледалом, само разбијеним. Огромна је борба у спознаји себе и тешка су сазнања себе у безнадној души, а тек „када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“, учи нас преподобни Нил Синајски. Постоји сведочанство Максима Горког који каже да је једва суздржавао сузе када је слушао Јесењина док рецитује монолог Хлопуше, и да је дубоко потресен плакао када му је овај изрекао једну од првих верзија „Црног човека“. Борба и суочавање са самим собом је одувек присутна у човеку. Пушкин, Едгар Алан По, Чехов, Гогољ, Шекспир су само неки који нам у својим делима доносе ту личну човекову драму. И онда нам постаје јасно и Августиново чуђење над чињеницом да људи путују да би се дивили висини планина, великим морским таласима, широком пространству мора, кружењу звезда, а пролазе покрај себе и не зачудивши се. Парчад разбијеног огледала, када их саставимо и склопимо у једну слику, можемо да замислимо као детаље наших искустава у упознавању себе. Ту парчад успевамо да интегришемо помоћу свести и разума, јер “све оно што опажамо у било ком тренутку формира нашу свест, што свесно искуство чини истовремено најближим, најфамилијарнијим и најмистериознијим аспектом наших живота.”[8] Томе нас учи и свети Јован Златоусти када каже: „Како онај ко је познао себе познаје све, тако онај који не зна себе не може познати ни ништа друго.“ Естрагон у драми „Чекајући Годоа“ дели судбину са Владимиром који му каже: „Увек ми пронађемо нешто, зар не, Владимире, што нам створи утисак да смо живи?“ У тој драми апсурда, неверица писца да ипак постоји рационални и уређени универум се проширује и на могућност језика да изрази суштину ствари и буде средство сазнања? Чекајући извесног Годоа протагонисти, који су представници целог људског рода, убијају време у необавезном, усиљеном разговору. Када им се на сцени придружи други пар, схватамо да време у ком се налазе Владимир и Естрагон заправо стоји у својој пасивности чекања, док се другој двојици праволинијски креће. То време које тече јесте и време које се мења. Кроз њихове кратке реплике и бесмислено чекање схватамо „апсурдни положај човека у свету у коме не постоји трансценденција која га осмишљава.“ Али у том пасивном чекању време не доноси метаноју. Ако узмемо да је Бекетов Годо Бог, да је оно што јунаци чекају спасење, намеће се питање могу ли га задобити својим пасивним чекањем? Одговор је очигледан: чињеница да постоји само чекање без кретања већ је сама по себи апсурдна.[9] Да ли је могуће да човек промени себе и стварност властитом снагом и индивидуалношћу? Да ли је машта довољна? Да ли је довољно само поверовати да би се достигла коначна индивидуална промена? Или је у човековој властитој жељи да напредује одговор на његову вечност? Да ли је лична спознаја, речи које је описују, данас добила нову конотацију у којој не распознајемо њену изворну снагу и вредност? Из снаге ума и знања, из маште и људске имагинације је једино могуће истински стварати. „На тржишту реч креативност данас означава произвођење идеја које са могу применити у практичним стратегијама увећавања профита. Извитоперавање њеног значења траје тако дуго да та реч тешко може пасти на ниже гране. Више је не употребљавам; препуштам је капиталистима и професорима да је злоупотребљавају до миле воље. Али имагинацију не дам. Имагинација није средство за стицање новца. Нема је у речнику прављења профита. Она није оружје, мада су из ње потекла сва оружја и мада од ње зависи њихова употреба или неупотреба, што, уосталом, важи и за све други алатке и њихове употребе. Уобразиља је фундаментални начин мишљења, суштинско средство постајања и остајања људским бићем. Она је алат ума.“[10] Време игра значајну улогу и у Јовановом Откровењу. За Апокалипсу Тарковски каже да је она највеће поетско дело створено на земљи. „Ми живимо материјализовано, понављајући о постојању простора и времена. То јест, ми живимо захваљујући пристуству овог феномена, или двеју феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље и способност да ствара… У Откривењу Јовановом речено је: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. То јест, равнодушност, неучешће, изједначује се са грехом, са преступом пред Творцем.[11] Једанпут сам питала пријатеља: „Шта је то пакао?“ Одговорио је кратко: „Пакао је рутинизација живота.“ Пут до себе је често дуг. Живот је ткање себе, проналажење и прихватање новог себе, сигурно не потпуно новог, али оно бар једним делом, оним најлепшим, као палимпсест, ново писање на оструганом. Ми смо нестални, недовршени, несавршени, али спремни на прихватање и љубав према промени. У сталном смо кретању напред, у потрази за знањем, светлошћу, за истинским духовним бићем себе, у откривању непроцењивог себе, у тражењу истинске лепоте људског живота и постојања, људске креативности и стваралаштва, јер оно што „делимично знамо“ одређује наш трајни одјек у вечном и оном потпуно спознатом, савршеном. Знање нам пружа шансу да афирмишемо сопство. Кроз Реч, Речју кроз себе-себе остварујемо. Све оно лепо, истинито, добро и љубавно, Речју препознајемо у сваком тренутку. Можда не потпуно, овде и привремено, али оно у Нади да ћемо бити спознати. ------------------------------------------------------ [1] https://www.acsh.org/news/2017/06/21/new-dark-age-eu-court-issues-insane-ruling-vaccines-11468 [2] Л. Витгенштајн, Л, Филозофска истраживања, Нолит, Београд, 1980. [3] Journal of the Neurological Sciences, Volume 378, „The brain of René Descartes (1650): A neuro-anatomical analysis“ [4] Р. Декарт, „Реч о методи доброг вођења свог ума и истраживања истине у наукама“, у: Расправа о методи, Естетика, Ваљево-Београд 1990. [5] У Лондону 1984. године, у оквиру Сент Џејмског фестивала, била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу „Борис Годунов” Мусоргског, спремао за снимање „Жртвовања”. У неколико наврата је говорио на тему „Стварање филма и одговорност уметника” и одговарао на питања публике, а у једној од лондонских цркава одржао је „Слово о Апокалипси”. [6] Џ. Вудал, Човек у огледалу књиге (Живот Хорхеа Луиса Борхеса), Бранко Кукић и Уметничко друштво Градац, Чачак – Београд, 2004. [7] Ж. П. Сартр, Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, Београд, Нолит, 1984, стр. 280. [8] M. Velmans, S. Schneider, The Blackwell Companion to Consciousness, Published December 1st 2006 by John Wiley & Sons. [9] T. F. Driver Beckett by the Madeleine, From Columbia University Forum (Summer, 1961.) [10]U. K. Le Guin, Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016. [11] А. Тарковски, „Слово о Апокалипси”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа
  10. Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи.
  11. Поштовани шта мислите о емисији "Вероучитељ и Драгутин" која је пре пар дана постављена на ЈУТјуб ?
  12. Од првих векова хришћанства до средине 19. века веровало се да јеванђеље по Марку представља неку врсту кратког извода Јеванђеља по Матеју и Луки. Тако се објашњава чињеница да није се сачувало много отачких коментара и тумачења овог Јеванђеља . Виктор Антиохеас, крајем петог века, бележи да је после пажљивог испитивања потврдио потпуно одсуствотумачења Јеванђеља по Марку и да би сам попунио ту празнину он сабира коментаре из отачих дела Оригена,Тита епископа Востра ,Теодора епископа Мопсуестиског, Златоустог и Кирила Александријског, који су тумачили Јеванђеље по Матеју, Луки и Јовану, све што се односило на Јеванђеље по Марку и тако је сачинио компилацију коментара са тумачењем, која је објављена у едиција Крамера. 1. Хронолошка веза јеванђелисте Марка са осталим јеванђелистима почело је да се мења од средине 19. века ,када је Лахман 1835.године, утврдио да Јеванђеље по Марку временски претходи осталим синоптичким Јеванђељима , штавише да представља један од њихових извора .Ово гледиште после много истраживања ,која су оправдала ову тврдњу, готово у потпуности је преовладало код истраживача 19.века, и данас траје. Многобројни научни радови поткрепљују првенство Јеванђеља по Марку многим научним доказима који су углавном прихваћени. ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ
  13. Доносимо, и Вашој пажњи препоручујемо, уводни део текста вероучитеља Мирка Василића на тему: Теологија Јеванђеља по Марку. Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ Од првих векова хришћанства до средине 19. века веровало се да јеванђеље по Марку представља неку врсту кратког извода Јеванђеља по Матеју и Луки. Тако се објашњава чињеница да није се сачувало много отачких коментара и тумачења овог Јеванђеља . Виктор Антиохеас, крајем петог века, бележи да је после пажљивог испитивања потврдио потпуно одсуствотумачења Јеванђеља по Марку и да би сам попунио ту празнину он сабира коментаре из отачих дела Оригена,Тита епископа Востра ,Теодора епископа Мопсуестиског, Златоустог и Кирила Александријског, који су тумачили Јеванђеље по Матеју, Луки и Јовану, све што се односило на Јеванђеље по Марку и тако је сачинио компилацију коментара са тумачењем, која је објављена у едиција Крамера. 1. Хронолошка веза јеванђелисте Марка са осталим јеванђелистима почело је да се мења од средине 19. века ,када је Лахман 1835.године, утврдио да Јеванђеље по Марку временски претходи осталим синоптичким Јеванђељима , штавише да представља један од њихових извора .Ово гледиште после много истраживања ,која су оправдала ову тврдњу, готово у потпуности је преовладало код истраживача 19.века, и данас траје. Многобројни научни радови поткрепљују првенство Јеванђеља по Марку многим научним доказима који су углавном прихваћени. ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ View full Странице
  14. Узроци гоњења Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења. Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана. Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ
  15. Посетиоцима нашег портала http://pouke.org топло препоручујемо рад нашег брата вероучитеља Мирка Василића, дипломираног мастер теолога на тему "Гоњење хришћана у прва три века". Због обимности, овог заиста сваке пажње вредног рада, доносимо само уводни део истог. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ Узроци гоњења Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења. Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана. Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом. Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности. Рад у целости можете прочитати ОВДЕ View full Странице
  16. Вероучитељ Марко Коларски пренео нам је утиске са васкршње прославе у православном храму у Токију, у коме је за време највећег хришћанског празника боравио. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице
  17. У оквиру новог циклуса Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 15. априла, Стеван Јовановић, вероучитељ, одржао је предавање на тему "Шта има?... ново у Новом завету. Са званичне интернет странице Цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео запис предавања. View full Странице
  18. У недељу, 25. марта 2018. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, психолог и вероучитељ Мирјана Бановић је одржала предавање на тему: „Психологија брака и породичних односа“. Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседе. View full Странице
  19. У недељу, 8. октобра 2017. године, почео је нови семестар предавања Школе православне духовности, при Црквеној општини новосадској. Прво предавање у оквиру зимског семестра, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић – Змај, одржала је вероучитељ Драгана Машић, на тему: „Богочовек Христос – Оваплоћена Врлина”. Извор: Радио Беседа View full Странице
×
×
  • Креирај ново...