Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'песник'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска, 8. марта 1938. године, као последње, седмо дете родитеља Загорке и Милована. Мада је мајци био посебно наклоњен, песнички дар наследио је од оца. Основну школу завршио је у оближњем Драгињу а прве песме објављене су му још у седмом разреду у популарном дечјем листу Пионир. По завршетку средње школе и одслужења војног рока, постао је студент Више педагошке школе у Шапцу, где је и дипломирао, а касније је студије књижевности наставио на Филолошком факултету у Београду. Тих година, упознао је Славку Ђаковић, професорку биологије, своју велику њубав, будућу супругу и стваралачку инспирацију. Крстивоје је веома плодан писац и скоро све његове књиге су доживеле неколико издања. Објавио је Раздор у слуху руже (1973), Лабудови над Вила-Леском (1977), Јастреб на нишану (1980), Елегије из предграђа (1982), Коласте аздије (1985), Приговор орфеју (1987), Елегије из казамата (1989), Мале љубавне песме (1989), Јесењи предели (1990), Катрени о вину (1992), Пролеће у Драгињу (1994), Мишарске елегије (1995), Сазвежђе ариљског анђела (1996), Изабране и нове песме за одрасле (1996), Пролеће у Драгињу - изабране песме за децу (1997), Пелен и Мелема (1998), Сабор бесмртника (1996), драма Мишарска битка (2000), У судњи час (2001), Дечак из Вила-Леске - изабране љубавне песме за децу (2002), Елегије над горама и водама (2003), Порекло сонета (2006), Церски епитафи 2014... Препевао је са немачког Хедерлинга, са руског Блока, и са македонског Павловског. Често је превођен и награђиван. Добитник је Круне Деспота Стефана за животно дело, „Раде Драинац“, „Филип Вишњић“, а с поносом је истицао награду за културу „Жика Поповић“ у Шапцу и награду за личност године „Јеврем Обреновић“ за допринос угледу града. Рафинирани лиричар у чијим песмама доминира меланхолична нит као израз људске драме и неспокојства, заступљен је у бројним антологијама и изборима српске поезије и српске дечје поезије,у дечијим читанкама и лектири, превођен је на стране језике. Његова драма Мишар постављена је и на позоришну сцену, одиграна у част годишње чувеног боја. Био је дугогодишљи члан Удружења књижевника Србије. Стваралац бриљантног песничког језика поезије дубоке мисаоности, кога су поредили са Дучићем, живео је сам. Преминуо је после краће болести, пронађен у стану јуче. Сахрана је у 14 часова на Новом гробљу на Летњиковцу у Шапцу. Извор: Преминуо Крстивоје Илић, један од најплодоноснијих елегичара Србије WWW.RTS.RS У Шапцу се, последњег августовског викенда преселио у вечност песник Крстивоје Илић, један од најбољих савремених елегичара у српској књижевности. Рођен је у Брдарици, у засеоку Вила-Леска...
  2. У првој половини 19. века земљом је ходао по многима највећи и најзначајнији песник у историји нашег народа, велики и ненадмашни Његош. У времену када се српски народ грчевито борио за своју слободу и опстанак, вековима уназад имајући на плећима турски јарам појавио се песник који и до данас оставља утисак на људе широм света који се упознају са његовим стиховима. Шта је оно што је Његоша у тешком времену у ком је живео начинило Његошем каквим га ми познајемо? Његош је, то треба увек имати на уму када се говори о њему, био Епископ Цркве Божије. Он је човек који је служио Литургију, који је исповедао, који је служио сахране и то, тај хришћански, богослужбени, поглед на свет је нешто што је обликовало његов доживљај свега. Безмало у свакој његовој мисли се крије указивање да је човек биће које се налази пред Богом и биће које уз помоћ Божију води борбу са стихијама таме. То да је он заправо Владика је оно без чега нема правог разумевања Његошеве поетике и Његошеве политичке борбе за слободу свога народа и своје вере. Душа је божанска искра у нама говори Његош, која нам сама по себи даје два сведочанства; једно о постојању Бога, а друго о бесмртности на коју је човек призван. Без тог односа са Богом Његоша не можемо разумети. У наше време влада опште мишљење да тежак и оскудан живот представља препреку по квалитет самог живота. Са друге стране Његош је говорио да тежак и мукотрпан живот кали човека, да га чини храбријим и снажнијим, спремнијим да боље одговори на изазове. ,,Удар нађе искру у камену“. Уколико нема ,,животних удара“, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи самој. Страшни удар, под којим је Црна Гора одувек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестану упаљену ову божанску искру код Срба Црногораца. Црна Гора до данас не памти да је постојао период без ових таласа и удара. Посебан акценат Његош је стављао на страдање. Покушавао је да објасни да је страдање посета самог Бога у животу човековом. ,,Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те као и свака драгоценост, па она била и најмања, не добија се лако“. Његош је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је успео да прође све муке свог живота и да одржи веру, окрепи и удуби. Све што се око њега дешавало могло га је збунити и ужаснути, као што би многе, али он је својим смелим и здравим духом видео да: ,,И цијели ови беспореци По поретку неком сљедују Над свом овом гадном мјешавином Опет умна сила торжествује.“ Та умна сила јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, ,,Свевишњи Творац непостижни“. Посебна црта у карактеру великог Његоша јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела светли његов дубоки осећај љубави према свом народу. Та неизмерна љубав донела му је претешка страдања али ,,Што већа љубав – то веће страдање“ говори један отац Цркве. Бриге и жалост за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ. У наше време једна реч је у великој мери заборављена, а то је реч витештво. Витез у прошлим временима није био само ратник са много килограма војне опреме на себи, витез се најпре постајао у души, а шта то значи говори нам управо Његош у свом непревазиђеном ,,Горском вијенцу“. Витештво је не борити се са слабим, не тлачити него помагати бедног, витештво је хришћански однос према другом човеку, витештво је бити господар свог језика, витештво је и доброта и свако друго добро дело. Нема дана, који од човека не тражи витештво, како у рату тако и у миру. Нити има живог човека коме се свакодневно не намеће прилика да се покаже као витез било да се ради о богатом или сиромаху, о ономе који ради или који не ради, који губи или који добија. Његошеви јунаци чак се и у шали показују витезовима. Витез је човек који брани своју веру и свој род од тираније. У основи свих Његошевих дела јесте витештво које је он у себи носио још од малених ногу, па као владика све до краја свог овоземаљског живота. Његош је и овај живот напустио као витез и као Владика. Један сведок описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: ,,Бистра памет није га никада издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпосле с раширеним рукама, ове речи изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети Арханђеле Михаило прими моју грешну душу! И испусти дух свој.“ Ђакон Михајло Живковић Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ петак 22. јануар 2021. године Извор: Епархија жичка
  3. Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1] У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик. Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3] Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4] Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада: Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5] О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу: И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6] Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви: Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7] Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује: Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9] С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу. Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју: Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10] Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал. Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14] Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15] Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом. О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.” * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...