Претражи Живе Речи Утехе

Братство храма св. Димитрија Солунског на Новом Београду позива верни народ на Свету Тајну јелеосвећења у среду 9. априла 2025. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Света мученица Фотина То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Господом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су у Картагину у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са Светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово. https://mitropolija.com/2025/04/01/sveta-mucenica-fotina-zena-samarjanka-2/

Злочестиви цар Декије издаде на све стране наређење да се сви хришћани имају убијати. У Сицилији тада беше његов војвода Квинтијан. У то време у сицилијанском граду Палерму беше једна девица, по имену Агатија, веома лепа, кћи благородних и богатих родитеља, васпитана у хришћанској вери. Када она чу за гонитељево безбожно наређење о убијању хришћана, распали се ревношћу за Христа Господа свог, коме се чистим девством беше обручила. И презре отаџбину своју и знаменитост порекла свог. А богатство што јој остаде после родитеља, и сву славу овога света, не рачунајући ни у шта, стаде припремати себе на страдање за Христа. Судија пак Квинтијан, чувши за лепоту, високо порекло и богатство ове свете девице, би захваћен нечистом мишљу према њој, и сладострасно је зажеле. И размишљаше како би могао да је види, придобије за своју гадну похоту, и уједно јој отме имање. А када сазнаде да она верује у Христа, одмах посла војнике из града Катане у Палермо, да је као хришћанку доведу на суд. Дошавши код Свете Агатије, војници јој саопштише да су дошли да је воде, и обећаваху јој да ћe је с почастима одвести своме војводи, ако им само да реч да ће се поклонити њиховим боговима. Она им рече да је мало причекају, а сама уђе у унутрашње одељење свога дома. И затворивши се, подиже руке к небу, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти знаш срце моје, и намеру душе моје, и љубав моју према Теби, и веру моју у Тебе, буди ми Ти вођ и помоћник против врага, кога сам већ Тобом, Богом мојим, згазила и умртвила. И сада, Господару, молим Те, не допусти свепрљавом и свепоквареном човеку том, слузи ђаволском, да оскрнави тело моје, у коме чисто и чесно поживех до сада. Похитај и постарај се да победиш ђавола, и слугу његовог Квинтијана, да не рекне: где је Бог њен? Прими сузе моје као миомирисну жртву и принос, јер си Ти Бог једини, и Теби приличи слава вавек, амин. Пошто се тако помоли, она са војницима изиђе из града, праћена неким грађанима, суседима и познаницима. А иђаше да свесрдно и храбро стоји за Господа свог, као стена необорива. И говораше у себи: прво сам водила рат са ђаволом, трудећи се да неоскврнављеним сачувам девичанство своје и победим страсти тела свог. И победих страсти благодаћу Христа мог, и сатрх врага који помоћу сласти и пожуда ратује против људи. A caда одлазим у други рат, у коме имам душу своју положити за Христа. Али, о ђаволе, нећеш се обрадовати због мене већ ћеш се постидети, јер се надам у Христа Бога мог да ће са мноштвом Светих анђела Својих гледати с неба на подвиг мој и помагати мени слабој. Тако говорећи у ссби, она топлим сузама омиваше лице своје. А успут јој се одреши ремен на обући. Она застаде да га завеже, и осврну се, и не виде никога од суседа који су је пратили, јер се сви беху вратили. Због тога се још више расплака, и помоли се Богу говорећи: Свемогући Господе, ради суграђана мојих, који нису поверовали мени, слушкињи Твојој, да хоћу да пострадам за свето име Твоје, покажи неко чудо на овом месту! – И одмах изниче и порасте дивља маслина. А кад стиже у град Катану, војвода нареди да је одведу у кућу једне богате жене, Афродисије, која је имала пет младих кћери. Њима беше војвода заповедио, да љубазношћу и заводљивим речима склоне Агатију на телесну љубав, и наговоре је да принесе жртву боговима. И оне је стадоше обасипати похвалама и ласкама и многим обећањима. Затим јој стадоше претити, еда би је наговориле да се потчини Квинтијановој вољи. Али нимало не успеше. Оне не беху у стању да је не само речима, него и делима, од љубави Божје склоне на љубав световну: јер је украшаваху скупоценим хаљинама, даваху јој поклоне, нуђаху разноврсне слаткише, приређиваху гозбе и игре, довођаху хорове и музику, и устројаваху свемогуће забаве овога света. Али она није хтела на све то ни да погледа. И говораше им: Знајте, да су ум мој и мисао моја засновани на камену, и не могу се никада раставити од љубави Христове. А ваше ласкаве речи су као ветар, радости световне – као киша, а ваше претње – као реке. Ако и ударе на кућу моју, неће је моћи потрести, јер је основана на камену, који је Христос, Син Бога живога. – Док тако говораше, потоци суза сливаху јој се низ образе на груди. Јер као што јелен чезне за изворима воде, тако је душа њена чезнула да страда за Господа свог. Афродисија, видећи да је срце Свете Агатије непоколебљиво и неосвојиво, оде к војводи Квинтијану, и рече му: Лакше је камен размекшати, и гвожђе у олово претворити, него ону девицу усаветовати, и од Христа је одвратити. Ја и кћери моје ништа друго радиле нисмо, него смо је и дан и ноћ саветовале. Употребљавале смо и ласкања, и молбе, и претње, да бисмо је придобиле да буде једне мисли с нама. Ја сам јој и бисере, и дивне ђердане, и скупоцене хаљине, и злато, и драго камење нудила, и робове јој и села давала, али она све то сматра за прашину коју ногама гази. Чувши то, војвода Квинтијан се разљути, и нареди да му је доведу у тајни дворац његов. И седећи на своме месту, пун прљавих мисли, он је стаде питати: Каквог си порекла? Света Агатија одговори: Пореклом сам племићка, и имам угледне и богате сроднике. Квинтијан је упита: Када си славна пореклом, зашто онда носиш подеране хаљине као нека робиња? Светитељка одговори: Христова сам робиња, и Њега ради носим робињско обличје. Квинтијан је упита: Како себе називаш робињом, када си слободна, јер си кћер високородних родитеља? Светитељка одговори: To наше високородство, и та наша слобода јесте: служити Христу. Војвода рече на то: Шта дакле, зар нисмо, слободни ми, који не служимо Христу вашем, па га чак и одбацујемо? Агатија одговори: Ви сте запали у такво ропство и плен, да сте не само постали робови греху, него и поклоници одвратних и мртвих идола, јер као Бога обожавате дрво и камен. Квинтијан рече: Ако тако будеш богохулствовала, бићеш подвргнута страшним мукама. Но реци ми, зашто одбацујеш наше богове? Агатија одговори: Одбацујем их зато што нису богови већ демони, чије ликове правите од бакра и мермера, и позлаћујете их. Квинтијан рече: Девојко, послушај добар савет, и принеси жртве, да не би допала разних мука, и осрамотила и обрукала високородство своје. А касније ћеш се, и против воље, поклонити боговима, господарима васељене. Света Агатија одговори: Нека жена твоја буде као Афродита, богиња твоја, и ти сам буди као Зевс, бог твој. Када то светитељка рече, Квинтијан нареди да је ударе по лицу, говорећи: Нe вређај војводу! Света Агатија одговори: Где ти је разум, војводо? Ја ти желим да будеш као бог твој, a ти не желиш да будеш сличан њему, и сам се својих богова стидиш. Онда почни да их заједно са мном одбацујеш. Војвода рече: Заслужујеш велике муке, на које ћу те одмах ставити, ако не извршиш што ти се наређује. Девица одговори: Ничега се не бојим! Јер, бациш ли ме зверовима да ме поједу, они ће се, чим ме угледају и чују име Христово, укротити. У огањ ћеш ме вргнути? Анђели ће ми с неба донети росу да ме расхладе. Нанећеш ми ране и муке? Имам за помоћника Духа истине, који ће ме избавити из руку твојих. – Онда војвода нареди да је одведу у мрачну и смрдљиву тамницу. И светитељка, поверавајући себе Господу своме, иђаше као на пир и весеље. Сутрадан војвода Квинтијан опет изведе Свету Агатију преда се на суд. И упита је: Јеси ли добро размислила о своме здрављу? Света Агатија одговори: Христос је моје здравље. Војвода рече: Одреци се Христа, да млада не погинеш. Светитељка одговори: Одреци се ти лажних богова својих, који су дрвље и камење, и приступи истинитоме Богу, који те је створио, да не би допао вечних мука. Тада мучитељ, ражљућен, нареди да је нагу обесе о дрво и бију. А кад светитељку бијаху, мучитељ јој рече: Упути мисао своју ка поклоњењу боговима, да би остала у животу. Она одговори: Ове муке доносе ми весеље, и радујем се њима, као што се понеки радује када нађе велико благо. Ова привремена страдања мени су корисна. Као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у рај, ако тело моје најпре не буде сакрушено мукама. – На то судија подстицаше слуге да је још свирепије муче. Онда нареди да јој гвозденим клештима кидају дојке, и да их одсеку. А када ово извршиваху, рече мученица војводи: Безбожни и бездушни мучитељу, зар се не стидиш да женскињу одрежеш дојке, које си ти сам у мајке своје сисао? Али ја имам друге дојке у души својој, којих се ти не можеш коснути, јер су посвећене Богу од младости моје. Затим светитељка би вргнута у тамницу. У поноћи јој се јави Свети апостол Петар, стар и честан, држећи у рукама многе лекове. Пред њим иђаше један диван младић са упаљеном свећом. И разуме светитељка да је дошао неки лекар. Рече јој апостол: Нечестиви мучитељ нанесе ти страшне ране, али нимало не успе; ти си га победила својим јунаштвом. Стога бедник нареди да ти не само кидају дојке него и дтсеку. Због тога ће се душа његова вечито мучити. A ja сам стајао и посматрао како си муке подносила, и осетих да ти се дојке могу исцелити. Због тога и дођох овамо. А Света мученица Агатија одговори: Ја никада нисам за тело своје употребљавала никакве лекове, па и сада сматрам да не треба да нарушим тај добри обичај, који од младости чувам. Старац јој на то рече: И ја сам хришћанин, и са том намером дођох да те исцелим. Немој се дакле стидети мене. Светитељка одговори: Ти си човек, a ja девица, како онда могу без стида обнажити тело своје? Више волим да трпим болове од својих рана, него да се пред очима мушкараца обнажим. Благодарим ти, чесни оче, што си мене ради дошао овамо, да ми исцелиш ране. Но знај, да се лекови, спремљени од људи, никада неће приближити телу мом. А старац јој рече: Зашто не желиш да те ја лечим? Светитељка одговори: Имам Господа свог Исуса Христа, који све тренутно исцељује, и речју подиже пале. Ако он хоће, може исцелити мене, недостојну слушкињу Своју. Обрадовавши се тако великој вери Свете мученице, апостол се мало осмехну, и рече: Он ме посла к теби, девице, јер сам ја Његов апостол. Погледај дакле, ти си већ исцељена. Рекавши то, он постаде невидљив. Тада Света мученица Агатија, познавши ко јој се јавио, стаде благодарити Бога, говорећи: Благодарим Ти, Господе мој, Исусе Христе, што си ме се сетио и послао апостола Твог да ме исцели. – Онда погледа на тело своје: и виде дојке своје читаве, и све ране исцељене. А сву ноћ неисказана светлост испуњаваше тамницу и осветљаваше је. Уплашени од тога, стражари побегоше и оставише тамницу незакључану. А беху тамо и други сужњи, који, видевши то, рекоше светитељки: Ето, врата су отворена, и нема стражара; хајде, бежи! Света Агатија им одговори: Нe желим да лишим себе мученичког венца, и стражаре доведем у опасности. Но пошто ми је помоћник Господ мој Исус Христос, Син Бога живог, који ме исцели, остаћу до краја у Његовој вери. А кад прође четири дана, у пети дан седе опет мучитељ на судијску столицу. И доведоше преда њега Свету Агатију, и он јој рече: Докле ћеш се противити царском наређењу? Принеси жртву боговима, да те не бих ставио на најстрашније муке. Светитељка одговори: Све су речи твоје ништавне, и наређење цара твог неправедно. Оно и сам ваздух скврнави. Но реци ми, бедниче и безумниче, ко тражи помоћи од мртвог дрвља и камења? Ја приносим жртву захвалности Ономе који исцели дојке моје и излечи све тело моје. Тада мучитељ нареди да јој открију груди. И видевши да су јој дојке читаве и здраве, као што беху и раније, упита је: Ко те исцели? Мученица одговори: Исус Христос, Син Бога живога. Квинтијан је упита: Зар опет помињеш Христа, о коме ја нећу ни да чујем? – И нареди да се оштри црепови усијају у огњу, поређају по земљи, натрпа жар на њих, и преко жара простре нага Света мученица, да се тако пече и мучи. И када то чињаху, изненада би земљотрес не само на том месту, него и у целом граду, и раседе се земља, те прогута Квинтијановог друга Вултеа и пријатеља његовог Теофила, по чијем савету Квинтијан стави мученицу на овакве муке. Уплашени пак од земљотреса, сви грађани дојурише код Квинтијана у судницу, и викаху на њега да не мучи невину девојку, јер због ње и би земљотрес. Уплашен од земљотреса и узбуне грађанства, Квинтијан нареди да светитељку одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, мученица подиже руке к небу и рече: Благодарим Ти, Господе, што си ме удостојио да пострадам за свето име Твоје и, уклонивши из мене жељу за привремени живот, подарио ми трпљење. Стога ме услиши сада, Господе, и благоволи да напустим овај свет и пређем к богатој и великој милости Твојој. Пошто се тако помоли, предаде дух свој у руке Божје, 251. године у граду Катани a у време цара Декија. Када то дознаше грађани, они хитно доћоше и, узевши свето тело њено, однесоше и чесно сахранише. А к чесноме телу Свете мученице дође и један прекрасан младић, уопште непознат грађанима Катане. Са њим беху сто дивних младића. И овај младић испрати до гроба тело Свете мученице, и стави у њен сандук камену плочу, на којој беше написано ово: Ум свет, добровољно поштовање Бога, и избављење отаџбини. – Пошто ту плочу метну крај главе Свете мученице, младић одмах постаде невидљив. И свима људима би јасно, да је то био Анђео Божји. После тога војвода Квинтијан узе своје војнике и пође у град Палермо да заграби богатство Свете мученице Агатије, и присвоји целокупно имање њено. А када дође до реке Псимиф, и зађе у њу са коњем да је прегази, коњи се под њим и под војницима изненада разбеснише, са себе свалише, лице му изгризоше, ногама га изгазише, и у реку утопише. Тако Квинтијан злом смрћу оконча свој зли живрт. И тело његово многи тражише, али га не нађоше, јер и оно погибе заједно са душом. Отада ниједан велможа царски не усуди се да кињи сроднике Свете Агатије. A слава Свете Агатије шираше се на све стране. И би над моштима њеним подигнута црква, и хаљина, коју је носила, би положена на њен гроб као знак смирености њене. А кад прође година од кончине Свете Агатије, гора Етна, крај града Катане, пусти из себе велики огањ, и лава као велика река течаше из вулканског гротла, и камење као восак растапаше. И сви житељи града Катане беху у великом страху, бојећи се да им град не буде уништен. И прибегоше к цркви Свете мученице Агатије не само хришћани, него и незнабошци и, узевши њену хаљину, иставише је према лави која је јурила ка граду, и као штитом се одбранише од смртоносне и грозне огњене лаве, јер се лава, као да се застиде хаљине Свете мученице, заустави и угаси. Видевши то, људи се обрадоваше великом радошћу, и слављаху Бога, и величаху Свету мученицу. Ово се чудо догоди 5. фебруара, дан када светитељка пострада за Христа Господа свог, коме слава вавек, амин. https://mitropolija.com/2025/02/17/sveta-mucenica-agatija-2/

У православном друштву понекад постоји мишљење да хришћанин не треба да размишља о новцу. Ово је мит. Не морате да размишљате о новцу ако живите у условима натуралне привреде или ако је неко други одговоран за ваше материјално благостање. Одрасла особа која живи у савременом друштву не може а да не размишља о материјалном благостању себе и својих најмилијих. Друго је питање како ми о томе размишљамо. Три мита На пример, можете сањати о богатству: „Да имам много новца, решио бих све своје проблеме“. И ово је мит. Замислите слику: веома богат човек долази у ординацију психотерапеута, тужно седа у столицу и… почиње да се жали на своја искуства због недостатка новца. Чудно? Ипак, многи психолози су радили са таквим клијентима. Новац никада неће бити довољан за некога ко га је учинио смислом свог живота. И често их заиста претварамо у саме себи циљ, што и не чуди – средина у којој живимо прожета је култом новца. Помисао на новац је у ваздуху, немогуће га је једноставно одбацити. Према већини, новац је статус, моћ, доказ личног богатства у очима друштва. На крају крајева, свако познанство почиње питањем „где радите?“ и од оцењивачког погледа с којим нам нови познаници гледају одело. Шта је са састанцима другова из разреда? На шта да идете ако „нисте постигли ништа у животу“, ако се не можете похвалити скупим страним аутомобилом или станом у елитном стамбеном комплексу? Међутим, постоји и потпуно супротан став. „Новац је прљавштина“, „Трудом праведника се не праве камене одаје“ – то се често може чути, на пример, међу православцима. Као да је сама чињеница богатства нешто за осуду и срам, а сиромаштво и беда су знак праведности. Веома згодна позиција за особу која не жели да ради и да се труди. Можете се чак и поносити својим сиромаштвом. Ово је много лакше него тражити пристојан посао, побољшати свој професионални ниво или савладати нову специјалност. Ипак, и сиромаштво је мит када не говоримо о деци, старима, болеснима, односно онима којима је социјална подршка заиста потребна. Радно способан члан друштва, чак и у ситуацији економске кризе, може наћи начин да обезбеди себи и својој породици. Можете, наравно, не тражити излаз, већ једноставно лећи на софу и склопити руке. Али то није неизбежно, већ лични избор особе. И сами смо одговорни за своје изборе. Жеље и потребе Да би односи са новцем постали колико-толико хармонични, прво морамо престати да их идеализујемо и обезвређујемо. Новац није супер вредна ствар или објекат презира. То је средство које нам омогућава да задовољимо потребе. То су потребе са којима се прво треба позабавити. Па шта хоћемо од новца? Уобичајено, све наше истинске „жеље“ могу се поделити у три категорије: основне потребе, жеље и тежња за усавршавањем. Основне потребе су минимум који је човеку потребан да би преживео. Моја бака је током рата имала само једну хаљину. Увече ју је опрала, а ујутру још мокру обукла и отишла на посао. Ова хаљина је била минимум који јој је обезбедио потребу за одећом. Ако је човек обувен, обучен, не гладује, има кров над главом, можемо рећи да су му основне потребе задовољене. Овде не говоримо о квалитету живота. Међутим, у овом режиму је немогуће постојати дуго. Опстанак се увек дешава на штету наших сопствених ресурса – и менталних и физичких. А ресурси пре или касније понестају. Дакле, човек се не може ограничити на задовољавање основних потреба. А онда се јављају жеље. Имати две хаљине уместо једне је жеља, а не потреба. Треба ми једна хаљина, али хоћу другу, јер је згоднија, практичнија, а осим тога, непријатно ми је да ујутру мокра ходам. Ово поставља питање квалитета живота. Желим себи да дозволим да једем не само хлеб, већ и да га намажем путером, желим да идем на одмор, желим да имам не само некакав кров над главом, већ нормалан дом, желим да стећи образовање – јасно је да се са задовољавањем ових и многих других „желим“ квалитет живота побољшава. Постоји прилика да се живи, а не преживи. Али још увек је тешко развијати се у таквим условима, јер још увек нема вишка. А развој захтева вишак. Са две хаљине у орману могу, наравно, да се смирим и да их носим уз патике или ципеле. Али имам нову жељу – да купим ципеле које би одговарале хаљини. Шта је ово? Ја бих то другачије назвала – жеља за најбољим или жеља за савршенством. Моја деца су завршила средње образовање – сада могу да им пружим и високо образовање. Моја породица и ја живимо у једнособном стану – можемо да побољшамо услове живота. Страст или хир Како човеково богатство расте, јављају се нове жеље о којима раније није могао ни да размишља. А у исто време, ове жеље га подстичу на даљи развој. Настоји да се професионално развија и стиче нова знања. Што више може, има више шанси да оствари своје планове. Постоји још једна врста жеље – страст или хир. Колико год хаљина да купите, то још увек није довољно, без обзира на то како побољшате свој дом, још увек није довољно добро. Страст се не може задовољити, јер се иза ње крије нека сасвим другачија, несвесна потреба. Ако приметите да сте опседнути жеђу за стицањем, да задовољавањем својих жеља наносите штету себи и својим најмилијима, време је да размислите о мотивима својих поступака. Највероватније, иза њих стоји нека врста психолошког разлога. Страст нема никакве везе са нашим истинским потребама, чак и ако вам се још једном учини да ваша будућа судбина зависи од ове двадесете, четрдесете, сто прве хаљине. Хирови отежавају планирање буџета. Претварају новац у супер вредност и спречавају нас да себи поставимо праве циљеве. Видети циљ и ићи ка њему је прави начин да престанете да будете роб новца. На крају крајева, они су само једно од средстава наше самоостварења. А средство не може бити само себи циљ, као што штап којим се јабука обија са гране не може бити сам себи циљ. Олга Красникова https://kompasinfo.rs/kako-ziveti-u-svetu-a-ne-biti-od-sveta-pravoslavni-odgovor-na-izazov-novca/

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988., Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом. Блажена Ксенија родила се између 1719. и 1721. године, а свој спасоносни подвиг чинила је у Петрограду. Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је певач дворског хора. Ништа није познато о детињству и младоста Блажене Ксеније, а народно сећање сачувало је само то што беше везано за сам почетак њеног јуродивог подвига - изненада смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удова решила је одпочети тежи хришћански подвиг - направити се безумном, како би, принећи као жртву Богу оно најдрагоценије у човеку - разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Оставила је своје име, назвала се именом супруга свога и као таква, прошла је цео свој крсни пут, приневши на олтар Божији дарове свеспасоносне љубави према ближњему. Када је на дан погреба мужа свога обукла одећу његову: кафтан, панталоне, качкет и када га је тако одевена пратила у гроб, родбина и пријатељи мишљаху да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви је жалише и саосећаху са њом. А Ксенија, као да је изгубљеног ума, тешила их је говорећи: "Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно мртва". Тако започе њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила после смрти мужа, реши да поклони Параскеви Антоновој, код које изнајми собицу, па сав свој иметак раздели сиротињи, а новац однесе у цркву за покој душе "рабе Божије Ксеније". Сазнавши за такву њену одлуку, мужевљева родбина замоли управу да не дозволи Ксенији, да у безумљу раздели сву имовину, међутим, након потребног испитивања, изведен је закључак да је она савршено здрава, као и да има право располагати својом имовином на начин који хоће. Након тога, Блажепа Ксенија, раздели све што је имала па у само једном мушком оделу, крену на улицу, у подвижничко странствовање. Изложена разноразним оптужбама и подсмесима, по читаве дане, зими, лети, по жези и студени, Ксенија луташе Петроградом. Њена чудна одећа, неразумљиве речи, њена кротост и незлобивост изазиваху подсмех злих људи, који подругљиво имитираху изигравајући дечака враголана. Али Блажена Ксенија, непрестано се молећи, покорно настављаше да чини свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина,била је већ веома висока, те су зидари најпре подизали цигле на скелу па тек онда градили. Блажена Ксенија решила је тајно помагати градитељима. Ноћима, у свако доба, подизала је циглу и полагала је на скелу. Радници изјутра се чудише ономе што се дешавало и решише да дознају ко је тај невидљиви помоћник који ноћу долази на градилиште, те тако сазнаше да је то, већ читавом Петрограду позната "безумна Ксенија". Мало - помало најосетљивији хришћани почеше запажати да Ксенија просто није луда просијакиња, већ да у себи носи нешто јединствено. Милостињу коју су јој давали, није узимала од свакога, већ од људи добрих и срдачних. Увек узимајући само копејку, давала ју је сиромасима сличним њој. Када се мушко одело на њој искрзало и поцепало почела је и зими и лети облачити бедне рите, а на босим, од мраза натеченим ногама носила је исцепане ципеле. Многи јој нудише топлу одећу и обућу, али Блажена, не хтевши ништа да узме, наизменично је облачила црвену блузу и зелену сукњу, зелену блузу и црвену сукњу. Дању Ксенија као безумна ишла је градом, а ноћу, склањајући се од очију људи одлазила је из града, у поље где је боравила молећи се и наизменично благо клањајући на све четири стране света. У пољу је, по њеним речима, присуство Божије "видљивије". Ускоро, они који су је окруживали, почеше обраћати пажњу на то да се у њеним речима и делима крије дубоки смисао. Запазише да ако Ксенија од некога нешто тражи, беше то знак да му помаже и спасава од невоље и беде која ће га задесити и обратно, ако је некоме нешто давала, у скорије време очекиваше га изненадна радост. Касније, када Блажену почеше сматрати прозорљивом, појављивала се на улицама и пијацама града, да би јој, они који су је знали помогли и тиме истински постајали хришћани. Прекидајући један другога, сви мољаху "Андреја Фјодоровича" да узме нешто, или пак да окуси понуђену робу, чак беше примећено, узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина постала би веома успешна. Угледавши је, мајке су са својом децом журиле да измоле њен благослов, или да јој дају да помилује дете по глави, убеђене, да ће га само један додир Блажене одмах излечити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовне и телесне беде, љубављу према ближњима и молитвама, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим својим даром многима помагаше у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај, када се Блажена Ксенија постарала за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као давна познаница, дошла је код Параскеве Антоније којој беше поклонила своју кућу и рече јој: "Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао. Иди брзо на Смоленско гробље". Параскева веома збуњена том бесмислицом, ипак послуша Блажену и пође. На Смоленском гробљу угледа мноштво народа и пришавши, виде да је неки кочијаш оборио на земљу трудну жену. Ту пак, на земљи, жена је родила дечака и умрла. Сви су се питали ко је та жена и имали родбине, но не пође им за руком да сазнају. Видевши у том догађају промисао Божију, Параскева узе дечака к себи, усвоји га и васпита у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и гледао до њене дубоке старости. Параскева је захвалила Богу и раби Божијој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија живела је скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, те се може тврдити да је Господу пошла почетком деветнестог века. Света угодница Божија била је сахрањена на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у славу иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана смрти Блажене, прошло је око два века, али чуда створена молитвама угоднице, не бледе, а народно сећање на њу не ишчезава. 1902. године иад гробом Блажене Ксенија сазидана је нова капела с мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Била је увек отворена за служење помена, који се нигде нису толико често служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас, капела је преуређена и наново отворена за приступ и молитве. Нека да Господ благодат своју молитвама светој Блаженој Ксенији и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу к њеном небеском заснупништву. Амин.

Прекрасна међу женама Анастасија би рођена у знаменитом граду Риму. Високог рода, она својом телесном и душевном красотом, својом добром нарави и кротошћу превазилажаше све. Отац јој, угледни сенатор, беше незнабожац; а мајка јој беше хришћанка, и зваше се Фауста. Још у раном детињству мајка повери Анастасију ради учења књиге неком Хрисогону, човеку чувеном по мудрости и честитом по животу хришћанину побожном и веома искусном у божанским стварима, а касније и мученику. Од овог светог човека Анастасија се научи не само писмености него и томе: да је Једини Истинити Бог – Алфа и Омега, Почетак и Крај целокупне видљиве и невидљиве творевине, и да је Он коначни циљ свих побожних жеља, срца људског. Таквом познању и љубави божанској научи се Анастасија, и усрдно изучаваше хришћанске књиге, дан и ноћ поучавајући се у закону Господњем и утврђујући срце своје у љубави Божјој. Пошто заврши своје учење код Хрисогона, Анастасија се веома прочу, и сви је хваљаху као мудру и као дивну. А када јој затим блажена мајка Фауста отиде из овога живота, отац даде Анастасију силом и против њене воље за неког високородног властелина Публија, по вери незнабошца. И би одведена Анастасија у дом жеников: верна к неверном, јагње Христово к вуку. Али Анастасију чуваше Бог, ка коме она уздисаше дан и ноћ плачући срцем, те она не изгуби девичанство своје, и нечисти муж не оскврнави чисто тело њено. Јер Анастасија, изговарајући се на женску болеет, која је тобож свакодневно и непрестано мучи, тврђаше мужу да није способна за телесну везу с њим. Због тога је муж понекад кињаше и злостављаше, но њен Анђео Хранитељ јој невидљиво помагаше и из руку мужевљевих спасаваше. И тако она стално остајаше девојка. Анастасија је често, кришом се облачећи у просте убожјачке хаљине, тајно одлазила од куће, праћена само једном верном робињом, обилазила све тамнице, златом поткупљивала тамничке стражаре, и посећивала сужње који тамноваху ради Христа. И служаше им богобојажљиво и с љубављу: перијаше им руке и ноге, отираше им крв, превезиваше им ране, чишћаше им ћелије, даваше им понуде свакоме према његовој потреби, па се онда враћаше кући. Но ово Анастасијино често посећивање тамница не остаде тајна за њенога мужа, и он се још јаче разгњеви на њу. Истина, он је и раније кињаше што не одговара својим брачним дужностима. Али када му несрећна робиња, која је пратила Анастасију за време тих посећивања тамница, исприча све, он страховито изби Анастасију, затвори је у кући, и постави јој стражу да праг од куће не прекорачи. И туговаше света Анастасија због Христових сужања што их не посећује, што им не служи, и што им не носи понуде. Но нарочито паћаше због учитеља свог, светог Хрисогона, што га не види. Јер он већ две године лежаше у тамници, трпећи многе и разне муке. Раније, док је била слободна, Анастасија је често одлазила к њему; али сада затворена и стражом чувана, она то није могла чинити. Муж пак особито силно злостављаше Анастасију откако јој умре отац, чијег огромног имања она остаде једина наследница, пошто он није имао друге деце. Публије, не волећи Анастасију због њеног избегавања телесних брачних веза, намераваше да умори Анастасију, и тако постане наследник целокупног имања њеног, па да себи доведе другу жену. И муж сматраше свету девојку Анастасију као заробљеницу и робињу, и злостављаше је и мучаше свакодневно. То се види из писма које она кришом посла светом Хрисогону по једној старици. То писмо гласи: “Светом исповеднику Хрисогону, Анастасија. Премда отац мој бејаше идолопоклоник, али мајка ми бејаше хришћанка и сав живот проведе побожно и чисто у хришћанској вери. Она ме још од повоја начини хришћанком. По њеном одласку из овога света ја под морањем примих на себе јарам мужа богохулника. Али по великом милосрђу Божјем, избегавајући мужевљеву постељу измишљеном болешћу, ја дању и ноћу грлим стопе Господа мог Исуса Христа. Међутим муж хваста се мојим наследством и троши га са недостојним и поганим идолопоклоницима, мене је као врачару и богохулницу ставио под таку свирепу стражу, да очекујем смрт. И стварно, мени ништа друго не остаје него да испустим душу и паднем мртва. Мада ћу се у смрти веселити због исповедања Господа мог Исуса Христа, ипак силно тугујем што гледам где се сва моја богатства која сам обећала Богу, расипају рукама људи незнабожних и туђих Богу. И тога ради молим те, о човече Божији, замоли усрдно Владику Христа: да мога мужа или остави у животу ако провиди да ће се кад тад обратити вери; или ако ће заувек остати у незнабоштву, онда нека нареди да он изиђе из средине живих и уступи место онима који почитују Бога. Јер боље му је умрети него Сина Божјег не исповедати и сметати онима који Га исповедају. Сам Христос ми је сведок да ћу се, ако будем слободна, приљубити стопама светих и старати се свим срцем о њима, као што сам и била почела. Спасавај се, човече Божји, и мене помињи”. Свети Хрисогон посла Анастасији у одговор овакво писмо: “Хрисогон Анастасији. Теби, која се налазиш усред буре и немира овога света, ускоро ће идући по води доћи Христос и једном речју наређења Свог утишати све ђаволске олује што су навалиле на тебе. Стога, као да си на средини мора, очекуј Христа који ће доћи к теби, и у срцу свом вапиј са пророком говорећи: Што си клонула, душо моја, и што ме смућујеш? Уздај се у Бога, јер ћу га још славити, спаситеља мога и Бога мога (Псал. 41, 6). Надај се двоструком дару од Бога: јер теби ће се и времено наследство повратити и небеско припремити. А Господ ради тога добротворство Своје продужује кроз тешке доживљаје, да не бисмо сматрали да је рђаво оно што нам Он даје: јер ти Господ не наноси штете него те куша. И ово знај, заштита није сигурна када бива од човека, јер Свето Писмо каже: Проклет човек који се узда у човека; и благословен човек који се узда у Господа (Јерем. 17, 5. 7). Чувај се чврсто и будно од свих грехова; и само од Бога ишти утехе, држећи заповести Његове. Теби ће се скоро повратити мирно време; и усред ноћне таме посетиће те светлост цветног дана; и грануће ти сунчано ведри дани иза минуле зиме, да би ти свима који страдају за име Христово пружала времену утеху, и сама ћеш се без сумње удостојити вечне утехе. Спасавај се о Господу и моли се за мене”. После мало времена Анастасија, свирепо и смртно измучена од злог и незнабожног мужа, написа светом Хрисогону овако: “Исповеднику Христовом Хрисогону Анастасија. Крај дође телу моме; помени ме, да би излазећу душу моју примио Господ, за љубав кога трпим оно што ћеш чути из уста ове старице”. Свети Хрисогон јој одговори оваквим писмом: “Хрисогон Анастасији. Светлости увек претходи тама, а после болести враћа се здравље, и после смрти наступа живот. Једним се завршетком завршавају и непријатности света у благополучности: да очајање не би владало Ојађенима и празно кочоперење радоснима. Једно је море на које излазе чамци тела наших, и под једним крманошем плове душе наше. Но чамци неких су јачи, и буре им не шкоде; а других су слаби, и у пристаништу су близу потопљења: јер је близу време да погину они који не помишљају стићи у спасоносно пристаниште. Ти пак, о беспрекорна служитељко Христова, свом мишљу привежи себе за крст Христов, и припреми себе за дело Господње. А кад у том делу послужиш по својој жељи, тада ћеш са славом мучеништва прећи ка Христу”. Овим писмом свети Хрисогон изрече пророчанство о скорој погибији Публија, злог мужа Анастасијиног. У те дане цар посла Публија са изасланицима цару Персијском. И кад путоваху морем, изненада настаде бура, и Публије потону и удави се, те тако бедник погибе са хуком. Света пак Анастасија избави се као птица из ловачке мреже, сачувавши своје девичанство, и прими целокупно наследство што јој беше остало после родитеља. И стаде опет обилазити тамнице, служећи светим страдалцима Христовим не само имањем својим, него их и тешећи мудрим и благоразумним речима, и побуђујући их на јуначко трпљење и неустрашиву смрт за Христа. У то време цар Диоклецијан се налажаше у Аквилеји и стараше се на све могуће начине да му ниједан хришћанин не умакне и сакрије се. Из Рима га известише да су тамнице препуне хришћана и да их муче разноврсним мукама, али се они не одричу Христа свог. Свима је њима учитељ Хрисогон; њега сви слушају, и чврсто се држе његовог учења. Тада цар нареди да све ставе на муке и уморе на разне начине, само да Хрисогона пошаљу к њему. Јер мишљаше цар, ако Хрисогона победи, лако ће онда савладати све остале хришћане. Када светог Хрисогона вођаху к цару на суд, Анастасија иђаше за њим издалека. Угледавши светитеља, цар му најпре стаде говорити врло благо: Хрисогоне, прими добар савет: пређи у нашу веру и угоди боговима, а себи изабери весеље место невоља, и корисно место некорисног. Још знај да ћу те не само ослободити мука и даровати ти слатко видело, него ћу те одмах поставити и за епарха великога града Рима. – Светитељ одговори: Ја познадох јединога Бога, и Он ми је слађи од свакога видела, милији од свакога живота, скупоценији од сваког блага. У Њега и срцем верујем; Њега и устима исповедам, и душом почитујем, и колена своја пред њим преклањам јавно; а многе богове твоје, и басне, и демоне, нипошто нећу поштовати, јер о њима мислим што и Сократ, који каже: Од њих треба бежати свом снагом, јер су варалице људи и познати душеубице. Дарови пак и почасти које ми обећаваш, за мене не значе ништа до сан и сенку. Не подносећи овако смеле речи Хрисогонове, цар нареди војницима да одмах одведу Хрисогона у забачено место и одсеку му главу. И лежаше тело светитељево на обали морској, недалеко од обиталишта неког презвитера Зоила, човека светог, и трију девојака, сестара по телу и духу: Агапије, Хионије и Ирине. Тај презвитер, неким откривењем Божјим сазнавши за тело светог Хрисогона, узе га са главом, положи у ковчег и сакри у своме дому. И у тридесети дан њему се свети Хрисогон јави у виђењу и рече: Знај да ће за ових девет дана те три девице Христове, које живе близу тебе, бити узете на мучење. Но ти реци слушкињи Господњој Анастасији, да их брижљиво храбри на јуначки подвиг док се не овенчају страдањем. А и ти имај добру наду, да ћеш примити слатке плодове трудова својих: јер ћеш се ускоро ослободити земаљског света и бити одведен Христу са пострадалима за Њега. То исто би откривено и светој Анастасији. И она, побуђивана Духом Божјим, дође дому презвитера Зоила, кога дотад није познавала, и питаше га где су те девице, . о чијој будућој мученичкој кончини њему би откривено у виђењу. Презвитер јој показа њихову кућу, и света Анастасија проведе с њима једну ноћ, с љубављу им говорећи многе спасоносне и пуне божанске љубави поуке, и на тај начин соколећи их да јуначки стоје за Христа женика свог до проливања крви своје за Њега. Том приликом света Анастасија виде и мошти мученика Христова, светог Хрисогона, милог учитеља свог, и плака над њима дуго од свег срца, препоручујући себе његовим молитвама. Затим се опет света Анастасија врати у Аквилеју. И би као што рече свети Хрисогон презвитеру Зоилу у виђењу: за девет дана презвитер Зоил се престави ка Господу; а свете девице: Агапија, Хионија и Ирина, бише ухваћене, и пред цара Диоклецијана на суд изведене. Он их дуго и ласкама и претњама наговараше и примораваше да идолима принесу жртве; али пошто оне нипошто не хтедоше, он их врже у тамницу. А света Анастасија одмах, по обичају свом, оде к овим светим девојкама, и тешаше их уздањем у сигурну помоћ Христову и надом у славну победу и тријумф над непријатељем. У то време цар отпутова у Македонију због неких народних послова, а свете три девојке бише предате мучитељу Дулкицију. Овај их подврже испитивању и мучењу, па их уручи неком Сисинију комиту на истјазавање. Сисиније врже свету Агапију и Хионију у огањ, где оне и скончаше предавши дух Богу а тела своја оставивши у огњу читава и неповређена. Свету пак Ирину један од комитових војника устрели стрелом, и светитељка сконча. Света тела њихова узе света Анастасија, зави их у беле плаштанице са мирисима, и богобојажљиво положи !на чесном месту, величајући њихова страдања. После тога света Анастасија хођаше из града у град, и из земље у земљу, служећи светим сужњима по тамницама, збрињавајући о свом трошку Христове сужње храном и пићем и лековима и сваком потребом, олакшавајући муке великим страдалцима и телом изнемоглима, и златом купујући у тамничких стражара одмор многогодишњим сужњима. Због тога она и би названа узорешителница: јер многима раздреши узе својим тајним старањем о њима, многима издејствова олакшице, многима исцели неизлечиве ране својим заузимањем и видањем, многе полумртве оживи својим служењем, а охрабри здраве који иђаху на мучење. Беше света Анастасија и лекарску науку изучила, те сама лечаше оне у ранама, и не гнушаше се носити на својим рукама оне који не беху у стању владати својим ногама и рукама, Христа ради поломљеним и изранављеним; такве она својим рукама храњаше и појаше, и гној им чишћаше, и ране превијаше. И светој Анастасији беше радост и весеље само ово: да као самоме Христу усрдно послужи онима који страдају за исповедање преслатког имена Христовог. О томе се она свом мишљу својом стараше; на томе она свим усрђем својим рађаше, и око тога се она свом снагом својом труђаше, немоћ природе своје савлађујући чврстином душе и јунаштвом, и љубављу к Богу и ближњима, а врх свега љубављу к светим страдалцима, увек блиских Богу, о којима она са Давидом збораше: Како су ми драгоцени пријатељи твоји, Боже! (Псал. 138, 17). Када света узорешителница Анастасија борављаше у Македонији, она се и тамо бављаше својим уобичајеним служењем светима. Тамо се она упозна са једном врло младом удовицом, по имену Теодотијом, која беше родом из Витинијског града Никеје. После смрти свога мужа Теодотија остаде са три своја мала синчића, и живљаше у Македонији, проводећи своје удовичке дане у побожном хришћанском живљењу. Блажена Анастасија често обитаваше код ове удовице, јер је љубљаше као верну слушкињу Христову, и тешаху се међусобно слатким разговорима о преслаткој љубави Божјој, ради које толики светитељи Божји душе своје с радошћу положише. Но после извесног времена сазнаде се да је Теодотија хришћанка. Као таква она би изведена на суд пред цара. За време тог нечастивог суђења неко из цареве свите, по имену Левкадије, би рањен Теодотијином лепотом, и моли цара да је не погубљује, него да му је да за жену. Цар одмах пристаде на то, надајући се да ће је муж брже обратити к боговима. Левкадије узе Теодотију са децом њеном и одведе кући својој. И шта све он не учини, и шта све не изговори, молећи Теодотију, и саветујући јој, и ласкајући јој, и претећи јој, да учини ове две ствари: да се одрекне Христа и да пристане да му буде жена. А Теодотија му одговараше: Ако се трудиш да ме добијеш за своју жвну да би располагао мојим богатствима и имањима, ево ја ти их све добровољно поклањам, само ме остави да Христу служим, еда бих место свих богатстава једино Христа наследила. Ако пак желиш мене волећи моју лепоту, и паштиш се да ме од Христа одвратиш, онда знај, ти покушаваш немогућу ствар: јер ћеш пре лепоту моју у нелепоту изменити, и живот у смрт, но што ћеш ум мој отргнути од Христа и приволети ме на брак с тобом. Тих дана појави се потреба те Левкадије отиде са царем некуда на пут, а Теодотију остави у своме дому. И задржа се Левкадије на путу дуго време. Теодотија пак пошто се мало одмори, служаше са светом Анастасијом сужњима, болне исцељујући, мртве сахрањујући, а живе на велике подвиге укрепљујући. Међутим цар Диоклецијан би и овом приликом извештен, да су по градовима тамнице препуне хришћана, и нема где да се смештају други сужњи. Тада незнабожни мучитељ нареди да за једну ноћ буду на разне начине побијени сви хришћани по тамницама, да би тамнице могле примити у себе друге хришћане. И би за то одрећена једна ноћ, која безброј мученика посла ка незалазном дану, успававши им тела сном помоћу разноврсних смрти: јер једне посече мач, друге потопи вода, неке сажегоше ужарене пећи, а неке живе прими утроба земље, јер побацавши их у дубоке ровове и јаме, живе их засуше песком и камењем. А кад свану, мученикољубива Анастасија блажена по обичају свом дође у једну од тамница, и не нашавши никога она испуни ваздух плачем и ридањем. Упитана од тамошњих војника зашто тако рида, она одговори: Тражим слуге Бога мога који јуче беху у овој тамници, а сада не знам где су. – Војници пак, познавши да је хришћанка, одмах је ухватише и одведоше к царском намеснику Илирије Флору. Када намесник упита свету Анастасију: Јеси ли хришћанка? она громогласно одговори: Ваистину, хришћанка сам. Јер што теби изгледа одвратно, то је мени премило. Назив хришћанин за вас је богохулан, а за мене драгоцен и славан. – Када пак намесник сазнаде да је Анастасија из Рима и високог рода, он је упита: Шта те онда покрену да оставиш своје славно отачаство Рим и дођеш овамо? – Светитељка одговори: Шта друго осим глас Господа мог који ме призива к себи, јер Њему јединоме следујући, ја оставих отачаство и пријатеље, и узевши крст Христа мога, брзим и радосним корацима кренух стопама Његовим. – Намесник је упита: Где је тај кога ти називаш Христос? – Светитељка одговори: Нема места где Христа не би било. Он је на небу, Он је у мору, Он је на земљи, Он је и у свима који Га призивају и боје Га се, просвећујући им разуме и свагда пребивајући с њима. – Намесник је упита: Где су ти који се боје Христа твога, о којима говориш, кажи нам да их упознамо? – Светитељка одговори: Досада беху с нама на земљи у телу, а сада су, оставивши ово доле, на небесима, и са висине гледају на нас: јер им то издејствова смрт коју примише за Христа. Мећу њих бићу увршћена и ја, јер желим да кренем истим путем којима и они. Пошто царски намесник није могао предузети ништа против високородне Римљанке док не обавести о њој цара, он написа подробан извештај о Анастасији и посла Диоклецијану. Диоклецијану пак беху познати и Анастасијини родитељи, и њен муж, и она сама. И дознавши да Анастасија троши на убоге хришћане имање што наследи од родитеља, он, желећи да се докопа тог имања, нареди да му доведу Анастасију. Када Анастасију доведоше пред њега, он је стаде распитивати за њено имање, више волећи богатство неголи богове своје. И говораше: Где су ризнице што су остале од твога оца? – Светитељка одгОвори храбро: Да ми је још нешто остало од ризница и имања, којима бих још могла служити слугама Христа мог, онда ја не бих предала себе у руке онима који ишту крви хришћанске. Али пошто сам сва блага већ потрошила како треба, мени остаје још само тело моје, и ево хитам да и њега принесем на дар Христу моме. Цар, видећи Анастасијино Неустрашиво изјашњавање, и осећајући јуначку храброст душе њене, изгуби наду да ће је речима савладати и ишта добити од њених богатстава пошто их је потрошила. При томе он се бојаше да се упусти у дуг разговор с њом, да га она не би посрамила мудрим речима својим. Зато нареди да Анастасију одведу епарху, говорећи: Не доликује царевом велељепију да разговара са безумном женом. Епарх мирним гласом рече Анастасији: жено, зашто нећеш да боговима принесеш жртве као што их отац твој приношаше, него оставивши их почитујеш Христа кога не знаш, који је од Јевреја рођен, а од њих и убијен као злочинац. – Анастасија одговори: И ја у дому свом имађах и богове и богиње, златне и сребрне и бакарне, и видећи их где онако узалудни служе птицама за слетишта а пауцима и мувама за обиталишта, ја их побацах у огањ, да им птице, пауци и муве не би наносили срамоту. И изиђоше ми из огња новци златни и сребрни и бакарни, те ја за те новце многе гладне нахраних, наге оденух, невољне помогох, и потребите збринух. И тако богове који стајаху узалудни и некорисни, ја употребих на корист многима. – Разјарен, епарх викну: Ја о том безбожном делу твом нећу ни да слушам ушима својим. – Светитељка се насмеја и рече: Чудим се, судијо, расуђивању твоме, те дело моје називаш безбожним делом. Јер да је у тих бездахних идола било бар једно чувство, или једна ма каква сила, шта би их онда спречило да се отму из руку које их разбијају, или да одмазде тим разбијачима? или бар да од вас заишту помоћ? Али они и не знају шта се с њима збива! – Судија прекину Анастасији реч викнувши: Свебожанствени цар наш нареди све празне речи оставити и од двога једно учинити: или боговима принеси жртву, или ћеш зло погинути. – А светитељка говораше да за Христа умрети, то не значи погинути него се обрести у вечном животу. После многих оваквих узајамних речи епарх увиде да је света Анастасија непоколебљива, па оде и обавести цара. Диоклецијан се силно разгњеви и док размишљаше шта да чини с Анастасијом, неко од саветника предложи цару да Анастасију преда врховном жрецу Капитолском Улпијану, да је он или речима придобије или мукама присили, но ако се она не покори, да је смрћу уништи. Све пак што би остало од Анастасијиног имања, нека Улпијан преда Капитолу. Овај савет се допаде цару, к он одмах предаде свету Анастасију врховном жрецу Улпијану. Улпијан узе Анастасију и чесно одведе својој кући, желећи да је улови љубазношћу а не јарошћу. И пошто је дуго и ласкаво саветовао Анастасију, он изложи пред њом две врсте сасвим супротних ствари: на једној страни све дивне предмете овога света, а на другој све справе за мучење, страшне и за гледање. Дакле, на једној страни драго камење, на супротној оштре каме! на једној – златни и кристални кревети са скупоценом постељином, на другој – гвоздени усијани кревети засути жеравицом; на једној – ћердани, минђуше и разни златни и бисерни накити, на другој – окови, ланци и железни конопци; на једној – раскошна огледала и сав прибор за женско улепшавање, на другој – гвоздени гребени за дерање тела и клешта за кидање меса и железна бодила; на једној – најскупоценије хаљине, на другој – опеке и пртене крпе за трљање и подљућивање нанесених за време мучења рана. Ради чега то уради овај лукави и подмукли архижрец? Ради чега стави према дивним стварима ужаоне, и према пријатнима непријатне, према примамљивима одвратне? Ради тога да: или помоћу првих преласти или помоћу других уплаши невесту Христову. Но она, презирући прве, није се плашила других; и вољом својом грљаше справе за мучење а не женске наките. И шта постиже бедни архижрец? Оно што говори пророк: Неправда превари себе саму (Псал. 26, 12). Тако и архижрец све то, не знајући, устроји на своју срамоту и стид. Јер се у свему томе обелодани, с једне стране Анастасијино велико јунаштво и њена љубав према Христу, а с друге стране немоћ и ништавност Улпијановог злоумишљаја и лукавства и подмуклости и преваре. Јер када архижрец, рече светој Анастасији: “Изабери себи од ових двеју страна коју хоћеш”, она погледавши на страну где беху изложене световне ствари рече: “То је твоје, ђаволе, и оних који теби служе; са њима ћеш бити предат вечној погибли”. Погледавши пак на окове и остале страхотне справе за мучење, света Анастасија рече: “Окићена овим, ја ћу се милом женику мом Христу показати предивна и свепријатна. Ово дакле изабирам, а оно презирем; ово иштем, а оно одбацујем; ово волим због милог Господа мог, а оно мрзим и пљујем”. Међутим архижрец још штеђаше Анастасију, и не губљаше наду да ће се она променити. Зато јој предложи три дана на размишљање. Овај предлог тешко паде мученици, и она рече: Зашто одлажеш? Зашто ме одмах Не ставиш на муке? Шта друго очекујеш да чујеш од мене сем овога што ти говорим сада? Боговима твојим жртве принети нећу, и вољи твојој и цара твога покорити се нећу. Напротив, жртву хвале принећу Цару векова, једином бесмртном Богу мом, за кога полажем душу своју, и твоје муке презирем, само да Христа добијем који је живот вечни. – Упита је жрец: Еда ли и ти, безумнице, желиш себи смрт као што је Христова? – А мученица, чувши где спомиње смрт Христову, испуни се радости и рече: Амин! Амин! Нека ми то буде, Христе Царе! – Жрец је упита: А шта значи та реч Амин? – Светитељка одговори: Ти ниси достојан ту реч ни схватити ни изговорити. Јер нико паметан не лије скупоцено миро у покварен суд. Тада Улпијан нареди да Анастасију на три дана одведу к познатим јој женама и њеним Некадањим сусеткама и другарицама, да је оне усаветују, и раскраве јој срце да се врати отачаским боговима. И шта све не чињаху те лукаве и незнабожне жене! какве речи, какве савете, каква ласкања, и каква мила и пристојна шапутања не уливаху у њене уши, дочаравајући уму њеном лепоту и сласти овога света! Али света Анастасија беше за све то глува и нема. Па усто она у току та три дана не окуси ни хлеба ни воде, само у срцу свом непрестано вапијаше ка Христу, Женику свом. По истеку три дана врховни жрец идолопоклонички Улпијан, видећи да је света Анастасија у исповедању Христа непоколебљива као стуб и гора непокретна, донесе одлуку да је стави на муке. Али претходно зажеле бедник да чисту голубицу Христову оскврнави својом нечистотом. И када хтеде да је се дотакне, он тог часа ослепи и спопаде га таква главобоља, да он као безуман викаше и призиваше своје богове у помоћ. Онда нареди да га однесу у идолски храм, надајући се исцељењу од богова којима служи. Али уместо помоћи њега снађе огромна штета, и уместо живота он доби смрт, јер тамо у мукама изврже душу своју, и отиде к боговима својим у пакао. Глас о томе брзо се пронесе на све стране. А света Анастасија постаде слободна. И отишавши одатле она отиде код гореспоменуте духовне сестре своје Теодотије, која је пребивала у дому Левкадија комита, и исприча јој све што је претрпела, и о чуду које Бог учини преко ње, и о милости коју изли на њу. После пак неколико дана врати се комит Левкадије из Витиније. И поново као и први пут стаде наговарати Теодотију и благим и страшилним речима на два безакоња: на веру у нечастиве богове своје и на погани брак са њим. Но видевши да од тога нема ништа, и још сазнавши да је и Анастасија ту, он се страховито разгњеви. И одмах узе Анастасију, свеза је и предаде суду, а Теодотију са децом њеном посла везану Витинијском антипату, Никитију, са писменим извештајем о свему што се односи на њу. Блажена Теодотија, доведена к антипату Никитију, би изведена на суд. И када јој судија, саслушавајући је, поче претити мукама, тада њен најстарији син Евод, мали дечко, рече: Ми се, судијо, не бојимо мука од људи, јер оне осигуравају телу нераспадљивост а души бесмртност; него се бојимо Бога који може и душу и тело погубити у паклу огњеном (Мт. 10, 28). – Судија одмах нареди да дечка прућем бију све док му крв не потече, и то наочиглед мајке. А мајка гледајући то радоваше се, и речима сокољаше чедо своје да јуначки трпи. После тога Теодотија би предата неком бесрамнику Гиртаку да је оскврни. Али када овај приступи к целомудреној слушкињи Христовој и хтеде да је се дотакне, угледа крај ње блиставог младића, који љутито погледа на њега бестидника, и удари га силно руком по лицу и раскрвави га. За ово чудо дознаде и антипат. Али он, уместо да у томе види доказ како Бог чува чистоту целомудреника, постаде још безумнији и то чудо приписиваше мађијама. И наредивши да се пећ силно ужеже, он врже у њу мајку са троје деце. И тако света Теодотија са благословеним плодом утробе своје постаде благословена и благопријатна жртва Богу, јер тамо и сконча. У то пак време света Анастасија бејаше у тамници Илирског игемона. Јер овај, будући златољубив, а чувши да је Анастасија богата и има много имања, дозва је насамо и рече јој: Знам, жено, да си богата имањем, а да си по вери хришћанка, што и сама не скриваш. Изврши дакле заповести Христа вашега, који вам законом наређује да сва богатства презирете и постанете сироти: уступи ми своје богатство и наслеђе и сва имања. Поступивши тако, ти ћеш стећи двоструки добитак: и заповест ћеш Христову испунити, и слободу ћеш добити од нас, те ћеш без страха и сметње послужити Богу своме. – На то премудра Анастасија одговори благоразумно: Али, судијо, негде је у Еванђељу рекао Христос мој: Продај имање своје и подај сиромаеима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19, 21). А ти си богат; и ко би био тако безуман да теби да оно што припада сиромасима? и ко би био тако луд да храну гладних да ономе који у сластима и насладама живи? Али када бих те видела гладна, и жедна, и нага, и болесна, и у тамницу вргнута, ја бих онда учинила теби што нам је заповеђено од Христа: нахранила бих те, напојила бих те, оденула бих те, посетила бих те, послужила бих ти, помогла бих ти, дајући ти што је потребно. Разгњевивши се, игемон затвори свету Анастасију у мрачној тамници, и тридесет дана мораше је глађу. Али света мученица се храњаше надом својом, – Господом Христом, јер јој то беше слатка храна и у тескоби утеха. И њој се сваке ноћи јављаше света мученица Теодотија, и испуњаваше јој срце весељем, и укрепљаваше је. И Анастасија разговараше с њом дуго о многим стварима, и распитиваше је. Једном је упита ово: како она долази к њој после смрти? – Света Теодотија јој објасни, да је душама мученика дарована од Бога нарочита благодат, да по одласку са земље долазе којима хоће на земљи, разговарају с њима, и теше их. Затим игемон, пошто већ прође тридесет дана, виде да Анастасија није изнемогла од глади већ је здрава и радосна, разгњеви се на стражаре сматрајући да су јој они давали храну, па затвори Анастасију у најсигурнију тамницу, запечати тамницу својим печатом, и поставивши највернију стражу, продужи других тридесет дана мучити Анастасију глађу и жеђу. А света Анастасија и дању и ноћу храњаше се и напајаше сузама, молећи се Богу непрестано. А кад истекоше и ових тридесет дана, игемон изведе Анастасију из тамнице, па видевши да се у лицу није променила, осуди је на смрт, и то да са другим осуђеницима, осуђенима на смрт за разне злочине, буде потопљена у мору. Међу њима се налажаше и један благочестив човек, по имену Евтихијан, који за Христа беше лишен целокупног имања свог, па осуђен на исту смрт. Све осуђенике посадише на лађу и извезоше на море. А кад стигоше насред пучине морске, војници пробушише лађу на много места да би потонула, а сами седоше у припремљени чамац, и одвеслаше ка обали. И када лађа већ поче тонути, сви осуђеници на лађи изненада угледаше свету мученицу Теодотију где уреди једра и крмани крмом ка обали, и лађа пловљаше сасвим сигурно. Гледајући то чудо и видећи да су спасени од потопљења, сви осуђеници припадоше к ногама двоје хришћана: Евтихијана и Анастасије, изјављујући да желе постати хришћани. И кад се срећно искрцаше на копно, они бише од Евтихијаиа и Анастасије научени вери у Господа нашег Исуса Христа, и крстише се. А беше сто двадесет душа које се спасоше од потопљења и повероваше у Господа. Када пак игемон сазнаде за то, он све њих погуби на разне начине. А односно свете мученице Анастасије нареди да је између четири стуба растегнуту и везану огњем спале. И тако заврши свој страдалачки подвиг блажена Узорешителница, разрешивши се телесних уза и отишавши ка жељеној слободи небеској. Свето пак тело њено, неповређено од огња, измоли од игемонове жене једна побожна жена по имену Аполинарија, и чесно сахрани у врту крај куће своје. А када касније престаде гоњење, она над гробом свете великомученице Анастасије подиже цркву. Након пак много година чесне мошти свете великомученице бише свечано пренете у престоницу Цариград, на заштиту и спасење граду, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству слављеног вавек. Амин. https://mitropolija.com/2025/01/03/sveta-velikomucenica-anastasija-3/

Неки људи кажу да је наш живот веома кратак. Али, мислим да га ми и сами себи скраћујемо због окрутног поступања према њему, због бескорисног губљења времена и кварења нашег морала. Ако свој живот користимо са дужним поштовањем, пажњом и економичношћу, онда ће, наравно, бити довољно велик. Уопште, човек не цени време, он га расипа и лако троши и није му на корист; Људи често живе на земљи као бесмртници. Време се продужава у мери у којој човек духовно расте, у мери у којој увећава дубину и сакралну природу смисла живота. Неки су старили а да нису сазрели у животу, а неки млади су старили пре него што су одрасли. Плаше се смрти, не знају како да живе. Они не знају шта је живот, шта је смрт, ни шта је прави смисао људског живота. Смрти се највише плаше они који су осуђени својом савешћу, који нису променили свој унутрашњи изглед на боље, који су заведени животним задовољствима. Људска духовност се снажно опире пропадању и злу које време може донети. Мир може трајно да пребива у човековој души тек после озбиљних искушења окрутним прогоном од стране зла. Поверење у Божији Промисао пружиће озбиљну помоћ у остварењу овог живота. Филозоф Сенека каже да „ није ствар у томе да имамо премало времена за живот, већ што га олако. Ако се човек занесе потрагом за задовољством, луксузом, славом, благостањем, онда неће разумети како је цео његов живот текао. Неутажива жеђ за новцем, пијанство, лењост, амбиција, похлепа и интриге муче његове тежње. Ове страсти не дозвољавају свом робу да види истину. Задовољства окују човека за земљу и не дају му могућност да се отргне од земаљских ствари. Многи се диве богатима, али не знају да ти људи у себи носе струје олујног мора. Мало је оних који су могли сасвим отворено да кажу да су потпуно задовољни собом. Човеку се не даје онолико времена колико би желео, јер се према њему не би понашао пажљиво. Не заборављајте добра дела, јер сте смртни и привремени. Ако човек на разне начине упада у било какву заблуду, онда ће у дубини, у ствари, тражити могућности да пронађе мир. Када је човек заузет многим бригама и метежом, не може да се концентрише и да има неку врсту повратка, нема времена да живи у слободи. Људи се врло често уморе од прошлости и садашњости. Они сањају и теже да живе бољим животом у будућности, али ништа не чине у том смеру. Живот пролази, а човек, уроњен у многе бриге, то не примећује. Пита се како је толико година прошло тако брзо. Колико је кратак живот многих брижних људи? У животу полажемо испит. Ако победимо своје страсти, ако тежимо љубави, ако мрзимо зло, ако спознамо себе, ако упознамо Бога, тада ћемо постићи циљ, смисао нашег живота. Кад положимо испите, осећамо миомирис света вечности. Не бојимо се смрти. Нисмо уморни од живота. Кајемо се, надамо се, радујемо се. монах Мојсије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Да ли постоји нешто што се зове „вишак љубави“ према детету? Може ли се дете волети превише или је проблем заправо у томе што у тој љубави изгубимо компас, па нас она понекад натера да радимо на штету сопствене деце? „То презаштићивање јесте проблем којег многи родитељи нису свесни. Не критикујем ја маме, оне то раде због хормона окситоцина који су добиле кад су родиле бебу.“, каже Ранко Рајовић и додаје да морамо знати да поставимо границу. Као пример наводи оне родитеље који јуре за дететом са кашиком у руци, након што је оно одбило да једе, уз чувено „хајде само мало, мени за љубав“. „Када сам на једном предавању рекао да, ако дете неће да једе у 3, не мора, јешће у 7 кад буде вечера, једна мама је прокоментарисала како су то ‘спартанске методе’. Откад је прескакање оброка спартанска метода?“ – пита се овај стручњак за дечји развој. Ово, наравно, не значи да потребе детета треба занемаривати, већ да баш супротно, треба да учимо да их код детета препознамо. „Наравно да је деци потребна пажња и љубав. Постоје чак и снимци мозга занемарене деце. Регије мозга нису повезане, баш због мањка љубави. Али то не значи да ће деци вишак љубави помоћи. Мора се тражити нека равнотежа. Ево, добар пример тог ‘вишка љубави’ су и поклони. Кад смо ми били деца знало се да велики поклони иду за велике догађаје. Рођендан, Божић. И сви смо то с нестрпљењем чекали, па одбројавали дане уназад. Данас се љубав исказује кроз поклоне стално. И деца онда то тако и науче, да је ТО љубав и да они могу добити оно што пожеле, онда кад пожеле. Зато ми се и сами родитељи жале да је праг толеранције на фрустрацију код деце данас, не низак, већ га уопште нема.“ – истиче Рајовић. Он упозорава и на то да деца која у породици одрастају верујући да имају право на све што пожеле, очекују то касније и од друштва, школе. „А онда се суоче са проблемом јер ван свог дома нису центар света. И то је савет за родитеље: Дете не треба да буде центар света ни центар породице. Дете је део породице. То је нешто најприродније и до ове генерације је одувек било тако. Деца су имала обавезе, одлазила у кокошињац по јаја, чувала овце на ливади. Данас градско дете готово и да нема обавезе.“ – каже Ранко Рајовић. Он истиче да мала деца чак воле обавезе, али их ми често спутавамо и говоримо „немој ти“, спречавајући их тиме да се развијају и да уче. Говорећи о учењу у школама, Ранко Рајовић поновио је још једном да је репродуктивно учење превазиђено и да не доноси право, употребљиво знање. „Информације су данас на дохват руке, а ми морамо да научимо децу да мисле и да те информације повезују. На моја предавања долазе учитељи и педагози, они виде да нешто у том раду мора да се мења јер систем који постоји не даје резултате. Али ми је јасно да начин рада о ком ја говорим није тако једноставно применити јер они то нису ни учили током школовања. Још је руска педагогија пре 150 година направила велику грешку избацивши нелогичне приче из школа. Они су се водили тиме да нелогичним стварима није место у школи јер децу спремамо за реалан живот, па треба да уче реалне ствари. Али много су погрешили. Јер нелогичне приче активирају велике регије мозга. Зашто? Па мозак је орган за преживљавање и он много боље ради кад се суочава са нечим нелогичним јер тада проверава да није у питању нека опасност и укључује резервне регије мозга које нам и јесте циљ да покренемо.“ – објашњава Рајовић. Он наводи и низ примера за нелогичне приче. Једно дете у Словенији с којим је радио је на неки од његових задатака нацртало маму с крилима која иду из главе. Друго дете је, на задатак да од панде, авиона и деце направи причу, осмислило да деца скачу из авиона, а да их хватају летеће панде. „Знају деца јако добро да панде не лете и да крила не расту из главе. Али ако ми на овакве њихове идеје кажемо да су то глупости, да крила не могу да расту из главе, да летеће панде не постоје, ми правимо огромну грешку јер им затварамо те асоцијативне регије у мозгу. А баш у тим регијама се развија креативност, па онда није тако необично што се често каже да школа убија креативност. А кад знамо да је креативност управо оно што ће им највише требати, зашто онда то радимо?“ – пита се Ранко који је и сам универзитетски професор и отац четворо деце. Рајовић додаје и да још увек има „стручњака“ који не схватају важност нелогичних прича и супротстављају се њиховој примени у вртићима и школама. С друге стране, истраживања показују да баш такве приче активирају важне регије мозга задужене за креативност и да ту креативност коју деца имају морамо чувати, јер то ће сутра бити једна од ретких вештина коју вештачка интелигенција веома тешко може довољно добро заменити. Говорећи о пријемним испитима које ђаци полажу, Рајовић се осврнуо на случај од пре две године, када је на упису на медицину у Црној Гори, од 102 кандидата, чак 90 није положило пријемни испит. „То су најбољи ђаци, они који желе да упишу медицину. И одмах су се сви окренули против самог испита, питајући се какав је то испит, кад толики број деце није положио. Није проблем у испиту. Јер, кад питате све који раде с децом да ли је испит тај који је тежи или су деца све слабија, одговор је – ово друго. Па дајте о томе да причамо. Шта њима значе све те петице ако не могу да положе пријемни? Шта ћемо да радимо? Да спуштамо критеријуме? Ко ће онда сутра да нас лечи, ко да нам гради мостове?“ – пита се овај стручњак за дечји развој и додаје да повлађивање томе што су деца све слабија сигурно није решење, већ да морамо тражити узрок и решење за тај проблем уместо да спуштамо критеријуме и смањујемо очекивања која имамо од деце. Ранко Рајовић https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-nemojte-da-vam-dete-bude-centar-sveta-ni-centar-porodice-dete-je-deo-porodice-i-to-je-najprirodnije/

Историјски музеј Србије, Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије и Патријаршијски управни одбор Српске Православне Цркве позивају на отварање гостујуће изложбе Свет у слици – Слика света: Визуелна култура и уметност традиционалних цркава и верских заједница. У понедељак, 23. децембра, са почетком у 18 часова у изложбеном простору Музеја на Тргу Николе Пашића у Београду педесет и два уметника представиће своје радове настале у последње три године. Кустос изложбе је проф. др Оливер Томић. После уводних речи др Душице Бојић, директора Историјског музеја Србије, и др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, изложбу ће отворити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Каталог изложбе ће бити посебно представљен и промовисан у 2025.години. Заинтересовани ће моћи да посете изложбу од 24. децембра сваког дана, осим понедељка, у периоду од 12 до 20 часова (продаја улазница до 19 часова). Изложба је отворена до 31. марта 2025, а током њеног трајања планиран је разноврстан пратећи програм. Извор: Информативна служба СПЦ

Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи усаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.” После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике.

Извор: Радио "Слово љубве"

У Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија верници ће 30. јуна од 17 часова имати могућност да се уз молитве свештеника и помазивање освећеним уљем, помоле за оздрављење својих тела и душа. Света тајна јелеосвећења стара је још из времена Христових апостола, а у недељу, 30. јуна 2024. године, биће служена у Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у београдском насељу Алтина. Ова света тајна, која ће се служити од 17.00 часова, прилика је да се верници помоле за оздрављење душе и тела, подсећајући се на дубоку духовну традицију и милост Божију која се протеже од времена Христових апостола до данашњег дана. Света тајна јелеосвећења, једна од седам светих тајни, има изузетно значајно место у животу православних верника. Свака света тајна је посебан тренутак када се видљиво прима благодат невидљивог Светог Духа. Тако крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење постају неодвојиви део духовног пута сваког хришћанина. Ова света тајна, посвећена оздрављењу, садржи молитве свештеника и помазивање освећеним уљем. Кроз овај чин, Божија благодат делује на оздрављење болесника, било да је болест телесна или духовна. Тако се тело ослобађа својих немоћи, док се душа чисти од грехова. Од времена Христових апостола, ова пракса се преноси на епископе и свештенике, подсећајући нас на речи Светог апостола Јакова: "Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се." У данашње време, свету тајну јелеосвећења не примају само тешки болесници већ и они са лакшим обољењима и сви верницима који траже Божију помоћ и утеху. Ова света тајна се може понављати више пута годишње, а редовно се обавља током Великог и Часног поста, на Огњену Марију и за време Божићног поста у нашем храму. Верници који желе да приме свету тајни јелеосвећења позвани су да донесу спискове укућана и сродника које предају свештенику, као и мало уља и брашна које ће се освештати током службе. Након завршетка, верници носе освештано уље и брашно својим домовима и користе их за прављење погаче која се једе уз молитву, као и за додавање у јело или помазивање оболелих делова тела. Нека вас благодати ове свете тајне воде ка оздрављењу и духовном миру, подсећајући нас да Божија љубав и милост нису само речи већ и деловање које лечи и јача душу и тело. Сви верници који осећају потребу, у недељу 30. јуна имаће прилику да се придруже овој свечаној и благотворној служби у Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у београдском насељу Алтина. https://religija.republika.rs/aktuelno-iz-spc/vesti/22172/prilika-za-duhovno-i-telesno-ozdravljenje-obolelih-sveta-tajna-jeleosvenja-u-nedelju-u-hramu-u-beogradskom-naselju-altina

Високопреподобни архимандрит Методије боравио је на острву Крф у оквиру манифестације "Дани српства на Крфу" 25. и 26. маја 2024. године, коју су организовали Православно спортско удружење "Света Србија" и Крфско друштво грчко-српског пријатељства. Прву свету архијерејску Литургију је крај „Плаве гробнице“ на острву Видо, месту великог страдања српске војске након албанске голготе пре 108 година, служио Митрополит Крфа, Паксона и Диапонтијских острва г. Нектарије, уз саслужење високопреподобног архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара и свештеника и ђакона из Србије, Црне Горе и Грчке, известио је манастир Хиландар. Са благословом Митрополита Нектарија и уз подршку Манастира Хиландара, сваке наредне године ће се служити Литургија на Виду, где почивају јунаци страдали на Крфу након што су пешке прешли Албанију у Првом светском рату. Манифестацији су присуствовали министар за европске интеграције и међународну сарадњу Републике Српске г. Златан Клокић, затим г. Јанис Теперклис, председник регије јонских острва, г. Стефанос Пулименос, градоначелник Централног Крфа и гђа Јасмина Милачић генерални конзул Србије у Солуну. Гости из Србије, Републике Српске и Црне Горе, који су претходних дана боравили на Крфу, имали су прилике да обиђу спомен обележје у Като Коракиани посвећено Гвозденом пуку, плац у Аналипсију на месту на којем је сахрањен читав Војни оркестар Моравске дивизије са инструментима и споменик Дринској дивизији у селу Агиос Матеос. Служен је и молебан код спомен плоче у Гувији, на месту где се у јануару 1916. године српска војска искрцала на Крфу. Током трајања манифестације Крфљани су имали прилике да чују предавање о српској кухињи и пробају наше традиционалне специјалитете. Одржан је и богат културно уметнички програм у селу Љападес и граду Крфу на којем су наступили извођачи из Србије у Црне Горе: Хор Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Византијски хор који је певао химне са хиландарских панигира и КУД "Разиграно коло" из Пожеге. Одржан је и кошаркашки турнир на којем су учествовали КК "Панатанаикос" и КК "Керкира". Извор: Манастир Хиландар

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. Синаксар у Свету и Велику среду Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју. На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања. Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу. Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13). Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела. Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља. Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda

Блажена Матушка Ксенија се по читаву ноћ усрдно молила Богу и метаније радила, Господ јој је дао снажну молитвену моћ, од хладноће и мраза молитвом се оградила! На све четири стране света је подизала руке у молитвеним искреним вапајима, а на леденој земљи смирено метанисала, са вером се молила да Бог помогне свима! На месту где се молила, снег се топио јер њена молитва хладну земљу је загревала! Сваки њен молитвени уздах Богу је мио, на суровој хладноћи Господу је певала! Смоленску цркву ноћу тајно је градила, доброчинства у строгој тајности чинила, искрену веру у многа срца је усадила, молитвом као тамјаном Петроград кадила! Милош Димић https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

У капели св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана у оквиру Клиничког Центра Србије (Делиградска број 38), у среду 27. децембра 2023. године ће бити служена Света Тајна јелеосвећења од 16 сати и 30 минута, сазнаје Радио "Слово љубве". Претходно ће, од 14 до 16 часова, бити читане молитве за здравље и вршена Света Тајна исповести. Сви су добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, током Божићног поста, свештенство свакога дана служи Свету Литургију, са почетком у 8 часова. Јутрење је у 7.30. Недељом Света Литургија почиње у 9 сати. Извор: Саборни храм, Инстаграм

Света Тајна јелеосвећења биће служена на Крстовдан, 27. септембра 2023. године и у храму св. лекара Козме и Дамјана у Клиничком Центру Србије. Како сазнајемо из духовне заједнице овог храма у Делиградској улици (број 38), од 14 до 16 часова биће вршена Света Тајна исповести и читане молитве за здравље, а од 16 сати и 30 минута почиње Акатист и у наставку Јелеосвећење. Извор: Радио "Слово љубве"

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У граничном округу Драме, у грчком делу Македоније, близу планине Паније, налази се женски манастир Богородице Икосифинисе или Двадесет палми. Стара предања помињу да је Епископ Филипа, Созон, који је учествовао на IV Васељенском сабору (451.г), саградио један мали храм на месту Вигла, неколико километара источно од Икосифинисе, где заиста све до данас постоје рушевине старог зида-куле. Много година касније се на овим местима подвизавао нови ктитор, Свети Герман (из манастира Часног Претече, близу реке Јордан). Када је старац напунио 30 година, пред њим се појавио анђео Господњи и пренео му наређење Приснодјеве Марије, да пође у Македонију и тамо сагради храм. На почетку се Свети Герман двоумио да ли да оде, тако да му је анђео по други пут казао да је то жеља Богородице. Најзад је старац кренуо и после дугог путовања дошао у Хрисуполи (данашњу Кавалу), где му се опет јавио анђео и показао му планину Панију у зеленилу, близу рушевина Вигле. Тада је ископао темеље новог храма и нашао два крста (који су се можда тамо налазили још од старог храма, Епископа Созона). Ови крстови су чинили многа чуда, а становници из околине су из дивљења давали новац, за ово блиставо дело. Затим је Свети Герман позвао грађевинаре ради изградње храма. Трошкови су, међутим, били већи од оних које је прикупио, тако да будући светитељ није имао новца да плати раднике. Тада су градитељи зграбили светитеља и вукући га, довели у Драму, да би му се судило. Сходно предању, знакови крви од тог мученичког пута, виде се на великом камењу чак и данас. Случајно су тим крајевима пролазила два кнеза из Цариграда, Николај и Неофит, који су се враћали из Србије, где су били послани као изасланици цара Василија I Македонског. На месту Портес видели су да муче једног старца и пошто су се обавестили о узроцима мучења, дали су новац и тако је свети старац ослобођен. Дотични великодостојници, дошавши у Цариград, продали су шта су имали и вратили се у Икосифинису, да би тамо живели као монаси. После смрти Светог Германа, један од њих, Неофит постао је игуман овог светог места. Други ктитор овог манастира био је Свети Дионисије, Патријарх цариградски, пореклом са Пелопонеза. Два пута је долазио у овај манастир, први пут 1437, а други пут 1491. године. Овај други ктитор, упркос тешким околностима, напорно је радио на манастиру Икосифинисе, бринући се и о манастиру и о хришћанима. Каже се да је у његове дане хришћанка, султанија Мара, маћеха Мехмеда II Освајача, даровала новац овом манастиру и на крају умрла и сахрањена по својој жељи у Икосифиниси 1478. г. Међу овим, остао је податак да је од руку исмаилћана, у дане Светог Дионисија, посечено 172 монаха из овог светог манастира. Од 1917. до 1943. године, манастир Богородице Двадесет палми, доживео је многобројне катастрофе и недаће. Бугарски комити су посекли монахе и опљачкали манастир узевши са собом многе светиње, рукописе и злато са иконе. Наравно, хтели су да узму и икону Богородице, али је икона изненада толико отежала, да нису могли да је подигну. Тако су је оставили на земљи и отишли уплашени. Касније су жене из околине нашле икону и ставиле је на своје пређашње место. После рата, игуман Григорије (Кацивакис) је почео да се брине и ревносно одржава манастир. Око назива манастира постоје многе претпоставке. Према првој – када је Свети Герман (први ктитор) добио заповест Богородице преко анђела Господњег, налазио се у једној малој оази са око 20 палми, у манастиру Светог Јована Претече, близу пустиње на реци Јордану. У сећање на овај манастир назвао га је – Двадесет палми; према другој претпоставци, када је Свети Герман дошао у ово место да би изградио нови манастир, забринуо се, пошто није било воде, и много се жалио Богородици. Тада се појавио један црни кос који је у близини свио гнездо. Пратећи коса свети старац је нашао воду, која је сада испод капеле Свете Варваре. Тако је од коса добио назив Косифиница. Према трећој претпоставци, после изградње манастира Свети Герман тражио је дрво за икону Богородице. На месту Стасиди Богородице (црквена клупа Богородице) нашао је дрво са дебелим стаблом од којег је, пошто га је исекао, направио даску за икону. Током радова даска је пукла по средини. Светитељу је било јако жао због овог догађаја и почео је да се моли. Када се вратио на место где се налазила даска, видео је насликану икону Богородице, која је, изливала лепу светлост руменкасту, односно црвенкасту. Зато је нерукотворена икона названа Икосифиниса, односно Икона која црвени. Допринос манастира очувању православља и јелинизма у свим овим временима, био је непроцењив. Манастир је током своје историје како видимо у више наврата рушен од отоманских и бугарских освајача. Временом је постао духовни и културни центар источне Македоније и Тракије током рата за независност 1821. године. До 1843. године у манастиру је постојала школа, позната под називом Заједничка писма или грчка школа, чија је сврха била подизање образовног нивоа у региону. Неколико деценија почетком 20. века постојала је и пољопривредна школа, са три агронома. Манастирска библиотека је такође била изузетна. Пре него што су га Бугари опљачкали (1917) у њему је било 1300 томова, од којих је 430 рукописа имало велику вредност. Сам манастирски храм је грађевина из 11. века. Године 1829. уништен је у земљотресу, али је поново обновљен 1842. године; четвртастог је облика, 20 пута 20 м, са две велике и две мале куполе. Кров је од камених плоча, између којих се налазе два мала чемпреса, што је чудо саме Пресвете Дјеве Марије. Храм је са унутрашње и спољашње стране украшен фрескама, док су позлаћени дуборезни иконостас, од велике вредности, (јединствен у Европи), направиле занатлије са Хиоса од 1781. до 1802. године (тако да им је за тај подухват било потребно око 20 година). У југоисточном углу храма стоји величанствени звоник. На мермерном поду постоји отисак чизме и пиштоља једног бугарског официра. Око самог храма изграђене су келије за посетиоце. На улазу у манастир налази се мозаик Богородице, која се моли. У унутрашњој порти налази се још један мозаик двојице ктитора манастира, Светог Германа и Дионисија.Манастир Панагија Икосифиниса поново је почео са радом 1965. године, овога пута као женски манастир. Данас у њему живи 25 монахиња са монахињом Алексијом као игуманијом. Манастир припада Цариградској патријаршији (административно) и Митрополији Драме (црквено). Неколико пута у току године манастир прославља у част иконе Богородице Двадесет палми – 28. августа. на дан Успења Пресвете Богородице, 21.септембра у спомен на Рођење Пресвете Богородице, 27. септембра у спомен на Воздвиждење Часног крста Господњег, 4. децембра у спомен на Ваведење Пресвете Богородице. Чуда Бројна чуда описана су у књижици коју је издао манастир Двадесет палми / Икосифинисе. Овде наводимо неколико њих: Године 1917. (за време бугарске окупације) један бугарски официр са неколико војника је ушао у Цркву да је опљачка и узме икону Пресвете Богородице. Међутим, чим је официр покушао да узме икону са иконостаса, одједном се нашао на поду Цркве и на мермерном поду чудом је остао отисак његове чизме, пиштоља и крви. Официр је убрзо умро у цркви, док су се његови другови разбежали по оклолним планинама. Други пут су Бугари успели да изваде икону из иконостаса, али чим су дошли до врата, икона им је испала из руку на земљу и нису могли да је подигну. Истовремено од иконе се чуо плач и уздисање, док се од њених суза није направила мала речица. Видећи ово Бугари су се престравили и оставили икону, побегавши празних руку. Мало касније три жене из тог краја (Магдалина, Евангелија и Елена) су нашле икону како плута по води и поставили је на њено пређашње место. Кров манастира је изграђен од камених плоча. Међутим на њему су засађена два мала чемпреса који изазивају дивљење, као трајно чудо Богородице. Жена турског паше Агиабега, из Каламоне код Драме, имала је тежак порођај. Пошто је Богородици даровала златнике, одмах се породила. На крају, није мало случајева да су мајке нероткиње добијале децу, парализовани се лечили, неми проговарали а глуви, чули. Оно што задивљује јесте чињеница да је манастир Икосифиниса постао скоро као Тинос, Северне Грчке, пошто нерукотворена икона Богородице, отисак чизме бугарског официра и многа чуда приморавају сваког посетиоца да се поново врати у овај манастир. Изображење Предање каже да је то једна од икона апостола Луке, иако је лик, отисак на дрвету, на чудесан начин дала сама Богородица, те је иконе нерукотворена. Предање каже док је један од ктитора манастира, Герман решио да по изградњи манастира ослика икону Пресвете Дјеве, те је изабрао одговарајуће дрво и направио подлогу; међутим, током рада на икони Богородице, дошло је до пуцања и икона се преломила на два дела. Фрустрирани монах се повукао на молитву када се изненада пред њим у јарком светлу појавила сама Пресвета Дјева, рекавши да ће му за веру и марљивост подарити чудесно лице. У исто време радник, који се налазио у близини изломљене иконе, угледао је испред себе непознату лепу жену са бебом. Она је погледала дрвени оквир и рекла да та табла одговара икони, и да они непотребно траже другу таблу за икону. Свети Герман и радници су пожурили у радионицу, где су на апсолутно читавом дрвеном платну нашли чудотворну икону Богородице обасјану зрацима „боје Феничана“ која је црвена као феничански порфир. Тако је икона названа Света црвена, што на грчком звучи као Икосифинисса (Εικων Φοινισσα – Εικοσιφινισσα). Богородица је типа Одигитрије, која приказује допојасно Свету Дјеву са Божанственим Младенцем у наручју; По сред лица је прорез који је и дан данс видљив на икони. Окована је позлатом и богато украшена прилогом верника. Само су лица Прсвете Дјеве и Младенца откривена, док су ликови у потпуности затамњени. https://mitropolija.com/2023/09/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-dvadeset-palmi-sveta-crvena-ikosifinisa/