Претражи Живе Речи Утехе

Пре нешто више од годину дана био сам изненађен критичким освртом који је проф. др Оливера Петровић, светски познат стручњак из области развојне психологије – тачније из области развоја религиознoг мишљења – дала у вези са Наставним планом и програмом Верске наставе. Иако се она у највећој мери усредсредила на Наставни план и програм за први и други разред основне школе, и у вези са тим дала драгоцене сугестије, њена оцена тицала се читавог нашег курикулума, тј. начелне методологије којом, по њеној оцени, он одише. Прва критика проф. Петровић тиче се нашег недовољног уважавања чињенице да деца предшколског узраста већ поседују религиозно мишљење и имају религиозна искуства, у најширем смислу те речи; а друга се тиче не узимања у обзир стварних потреба религиозног развоја деце и младих, чији је заједнички именилац потреба за богопознањем. Богопознање је, по мишљењу проф. Петровић – са којим се у потпуности слажемо – увек мистичан чин; оно је у већој мери ствар искуства и доживљаја, а не разумевања и поимања. Са друге стране, приступ у нашем курикулуму је, по њеној оцени, исувише објашњавалачки, рационалистички и социоцентричан. Ми тајну богопознања настојимо да објаснимо и приближимо онима који су изван ње, шта само по себи није спорно – то и Господ чини својим параболама – међутим, смер објашњења јесте споран. За разлику од Господњих парабола, које настоје да слушаоце уведу у тајну богопознања (мистагогија), наша објашњења настоје да тајну богопознања сведу, да је разоткрију и учине разумљивом без искорака ка Богу, без приближавања Њему. То је, иначе, искушење којем је поклекла академска теологија на Западу. Међитим, није никаква тајна да је хришћанство у Западној Европи у великој кризи. У том смислу, драгоцено је лично сведочанство и професионална оцена проф. Петровић о разлозима који су до кризе довели. Када је 80-тих година, као млади научник, дошла у Оксфорд желела је да, поред осталог, сазна шта се тачно догодило са докторском тезом Преподобног Јустина Ћелијског. Сазнала је, на најнепосреднији могући начин, да је она одбијена због његовог хиперкритичког става према протестантизму. Оштрица критике протестантске теологије, од стране Преподобног Јустина, била је усмерена на оно шта бисмо назвали академизацијом теологије. Реч је о покушају немогућег: да без метаноје, без преумњења, богословље постане разумљиво и прихватљиво академској и широј друштвеној заједници. Теологија која покушава нешто тако, следећи обезбожену хуманистику у стопу – а некада и предњачећи – удаљује се од истина у које треба да верује, које треба да живи и сведочи, а оне јој временом представљају све већи терет. Оваква теологија временом почиње да сматра успехом управо то што Реч Божију не проповеда у сили и Духу Светоме, са пуним убеђењем (1. Сол. 1: 5), већ што са пуним уздржањем, тобоже „академским“, у испразности људске мудрости изговара речи које никоме и ни за шта нису потребне. Теологија-по-мери-људској или „ангажована теологија“ – како је њени протагонисти радо називају – по правилу предано осмишљава, оправдава и имплементира неку, било коју, идеологију – најчешће владајућу. Није тајна да су у прошлости управо теолози и теолошки аргументи играли важну улогу у легитимацији и имплементацији идеологија националсоцијализма и комунизма. Савремени академски теолози, међутим, неретко се утркују да покажу како неолиберализам своје сокове црпи управо из Светога Писма! Истина је, међутим, да таква теологија служи туђим боговима, скованим и обликованим по науци и вештини људској, и да никакве везе – осим номиналне – нема ни са Светим Писмо ни са Светим Предањем. Нажалост, дух академизма је, током претходне две деценије, захватио и наш Православни богословски факултет у Београду. Овоме су најпре сведочили студенти, слушајући поједине професоре који су, у почетку стидљиво, а потом све смелије и гласније одбацивали дух православне побожности. У најбољем случају они би га толерисали – док се не замени једним новим, академским. И то није била само ствар „недовољног“ образовања старијих или мање образованих свештеника и лаоса, него управо ствар побожности. Наиме, заједнички именилац ових професора био је одбацивање страха Божијег – који је почетак мудрости (Пс. 110: 10)! За њих је почетак мудрости била јерес апокатастазе. а отуда је долазио и њихов негативан став према: монаштву, посту, молитви, подвигу, послушању – једном речју према читавом Православном Предању. Њихов однос према Светим Тајнама, постао је свима јасан у доба короне – премда је нама студентима био јасан и много раније. Сасецали би сваку националну идеју и везу са богословљем наше Цркве као „превазиђену“, али су зато неговали и подстицали левичарске и грађанистичке идеје код студената. Са студентима који су били одушевљени њиховим „богословљем“, делили су, поред осталог, и негативан став према „догматичности“ Цркве и према њеном „недемократском“ поретку. Ово потоње их је посебно болело, јер је гушило њихову „слободну академску мисао“. Сећам се да је, непосредно после погрома Срба у марту 2004. године, један од поменутих професора, јавно и веома бурно реаговао на жељу блаженопочившег владике Атанасија (Јевтића) да студентима пренесе утиске о страдању нашег народа на Косову и Метохији: „Шта он мисли!? [викао је у амфитеатру] Eно му стадион [указујући руком ка стадиону ОФК 'Београд'] па нека држи митинге и предавања до миле воље. Ово је академска установа!“. Били смо заиста шокирани и саблажњени наступом овог професора. Нико од нас, међутим, није био изненађени када је управо он 2018. године, стао на чело групе својих колега који су покушали да изведу пуч на Православном богословском факултету. Наиме, дух који је на њиховим предавањима провејавао више од две деценије, сабрао се, оснажио и оваплотио у покушају да црквени факултет (sic.!) отму из окриља Цркве, и ставе га искључиво под окриље Универзитета у Београду; као да њихова служба није била служба Цркви, него некој апстрактној академској заједници, чију би суштинску незаинтересованост за учење Цркве управо они требало да потврде и оправдају својим „ослобођењем“. Када је, дакле, умрла свака нада да ће се ови професори вратити црквеном поретку, Црква је реаговала и стала на пут квазиинтелектуалном и квазиакадемском, а у суштини – то са жаљењем пишем – протестантском духу ових професора. Нажалост, они су заједно са својим истомишљеницима током последњих неколико месеци „подигли улог“ – иду на „све или ништа“. Они више не покушавају да отргну црквени факултет из окриља Цркве, него да саму Цркву отргну из окриља Јеванђеља! Учешће Цркве у студентским протестима проглашавају јеванђељском обавезом, а истинском Црквом, групу људи која се сабира око идеје права, правде и демократије, иако им је добро познато да међу њима има и оних који немају никакве везе са Црквом – напротив! Истовремено и непрекидно хушкају демонстранте на сопствену браћу и сестре у Цркви који не деле њихово одушевљење протестима, стварајући атмосферу линча, вређајући небивалим увредама, претећи списковима и јахањем, тврдећи да је и најмања уздржаност знак издаје; одбијајући чак и да чују њихове аргументе, дискредитујући их и одбацујући унапред као издајничку пропаганду – иако су они, заправо, у потпуности јеванђељски. Са њима би се и могло разговарати када би остали верни макар идеји либерализма и критичког мишљења; али, авај, синови (и кћери) противљења неће ни како они хоће! Остаје нам да се надамо да ће се смирити, извинити за увреде и претње – или макар јавно оградити од оних који то чине – те да ће до разговора ипак доћи. У сваком случају, за нашу Цркву, за наше богословске школе, професоре и вероучитеље важно је да будемо свесни искушења и грешака којима је подлегло хришћанство на Западу. Рационализација вере и популизам, иако у једном тренутку могу наићи на одобравање значајног броја људи, не јачају, него слабе потентност црквене мисије. Наше је, дакле, оно шта је наше било одувек: да јачамо у Духу Светоме, у богопознању и светом начину живота, и да објављујемо да ће Бог судити живот свакога човека, Он који је бескрајно праведан тако да се ни једно тело пред Њим не може оправдати (Пс. 142: 2); али и да подсећамо да милост односи победу на суду (Јак. 2: 13) и да је Господ бескрајно милостив (Пс. 144: 8), тако да прима дарове покајања – жртве искупљења. Да позивамо, дакле, свакога човека да узме учешћа у заједничком приносу коначних и савршених дарова покајања – Тела и Крви Христове – ради опроштаја кривице, и ради победе над грехом у нама уздарјем које добијамо за тај принос, Духом Светим, даром усиновљења, којим ако ходимо вољу Очеву чинимо (Гал. 5: 16). На крају желео бих да поделим и једно лично сведочанство проф. Оливере Петровић, које представља својеврстан печат овом нашем осврту. У погледу спора Оксфорд vs. Јустин Поповић, она је дуго година била на страни Оксфорда, поготово на почетку своје научне каријере. Међутим, данас, на основу дугогодишњег професионалног и животног искуства, она је у потпуности на страни о. Јустина: „Данас сам уверена, оче, да је отац Јустин био у праву – пророчки у праву!“. Јереј Стеван Јовановић https://www.suncanik.info/post/veronauka-protesti-i-iskusenja-akademske-teologije

-Оче Валеријане, како одређујемо степен строгости поста? Постоје три опште позната степена поста. Најлакши је онај када не једемо месо и млечне производе, а дозвољена је риба, морски плодови, поврће и биљно уље. Други степен поста је нешто строжији – не једе се риба, а дозвољено је поврће и биљно уље. Најстрожији степен је када конзумирамо поврће, али без уља. Осим ова три степена постоје дани, посебно у Великом посту, када се ништа не једе, чак ни поврће. У црквеном календару записано је колико су постови строги. Постоји Велики пост, Богородични пост, Божићни пост и Апостолски пост. Строги постови су Велики пост (пред Васкрс) и Богородични – пред празник Успење Пресвете Богородице. У Великом посту Васкрсу претходи Страсна седмица, када се присећамо крсних страдаја Господа Исуса Христа. Коначно, после овога, славимо Васкрсење Христово -Пасху, али Васкрсу претходе дани туговања.Успење је такође тужно растајање са Мајком Божијом. Иако говоримо ”во успенији мира не оставила јеси Богородице,” Мајка Божија видно нас је напустила и отишла на небо. По томе, тужним догађајима природно претходе строги постови. На Велики Петак и Страсну седмицу не би требало ништа да се једе. Колико строго постимо током недеље зависи од дана: среда и петак се посебно издвајају од осталих дана, а њима се током поста прикључује и понедељак, јер је овај дан посвећен Бестелесним Небесним силама. Понедељком, средом и петком током поста једемо поврће без уља, а осталим данима је дозвољено уље. Суботом и недељом током малих постова - Васкршњег и Апостолског – дозовољена је риба. На празнични посни дан дозвољено је пост спустити за један ниво – уколико је пост на води, он бива разрешен на уље, а уколико је пост на уљу, онда је дозвољена риба. На Дванаест великих празника (на пр. Преображење Господње у Богородичном посту или Благовести у Великом посту, ако не пада у Страсну седмицу) дозвољено је да прескочимо један степен – од строгог поста дозвољено је да се једе риба. Дакле, све је веома просто. У Великом и Богородичном посту имамо пет недеља када постимо на води, суботом и недељом је разрешено на уљу. У Божићном и Апостолском посту – три дана постимо на води, уторком и четвртком на уљу и суботом и недељом је дозвољена риба. Али знате, кад човек пости, он се на све навикава. Није то толико сложено. То је просто навика. Понекад људи почну да испитују и да критикују: па зар је заиста битно шта једемо? Обично је тако међу онима који су против поста, они говоре како пост ”није важан.” Пост је најједноставнији тренинг у самодисциплини и као такав је веома користан за децу. На пример, деца виде нешто укусно и одмах хоће то да поједу. Али то није добро. Пост је веома битан и има велику васпитну улогу. Ја сам васпитаван у православној породици и знао сам колико је самоконтрола важна и за моју децу. Говоре: Пост је измислила Црква. Такве идеје се рађају у незнању. Прва заповест која је човеку дата у рају била је заповест поста. Међутим, пост установљен за прве људе био је веома лак! Могао си све да једеш, осим плода са једног дрвета (не чак ни плод од једне врсте, већ плод са конкретног дрвета). Практично, то је био пост. А шта је пост? То је послушност. Зашто родитељи забрањују деци да једу што год она пожеле? Пре свега, јер то квари њихов апетит, а друго, ако нешто желиш и одмах добијеш, удовољио си својим и најмањим жељама. А тако не треба живети. Урадио си то зато што си желео? Тако људи почну да краду, сви грехови почињу од ”жеље.” Понека забрана не значи заувек забрана; ако сада не смеш, можда ћеш касније смети. Сачекај вечеру и добићеш оно што желиш. - Савремени људи, навикнути на ресторане и готову храну, кажу да је њима теже да посте, јер немају времена да иду по продавницама и да траже посну храну, а данас је тешко пронаћи добру, здраву храну. Не, то је само још један изговор. То је све питање навике. Могуће је навићи се, ако човек истински жели. Друго је ако мораш да једеш нешто јер су околности такве, шта да радиш? Појео си значи – појео си. Можда не говоримо ништа лоше, али наша дела то раде уместо нас. Моли опроштај од Бога. Ствари треба поједноставити. - Понекад, људи када оду у госте, не одбијају мрсну храну током поста јер ”не желе да повреде домаћина,” ”из смирења” јер су прочитали да је једном ”неки старац” отишао у госте у друго село и појео нешто што није смео, да не би повредио свог домаћина. Када сам почео да служим као свештеник, и када би ме позвали у госте, одбијао сам храну која није била посна; обично бих одговорио да не могу да се послужим, јер сам у посту. - Значи ,свима можемо да причамо о томе да постимо? Не само до можемо, већ је и неопходно да то чинимо. Можда људи не знају ништа о посту. Нешто друго је кад човек сам себи почне да говори: ”Да ли је то уопште битно?”; па кад није битно – онда једи посну храну. Један савремени грчки подвижник је говорио: Почни да постиш и немој да се саблажњаваш ако други не пости. Кажеш како се трудиш да победиш сујету, а онда одеш и код неког се добро наједеш. Дакле, послужили су те парчетом меса, појео си га, али немој узети и друго. Иначе људи би почели да се оправдавају: Није важно, и онако сам прекршио пост. Да, тачно је то, у моје време, када сам био студент, као и други, нисам кувао него сам се хранио у студентској мензи. Узео бих неко поврће, а ако је у њему и било мало меса, нисам се много око тога узнемиравао. Најбитније је да желиш да постиш, а како ћеш постити, Господ ће уредити. Наравно, друга је ствар ако си болестан, иако болест ми врло често искористимо као ново оправдање. - Осим уздржања од хране, требало би да се молимо усрдније. Шта да радимо ако немамо довољно времена за читање Пслатира или акатиста? Постоји једно изванредно молитвено правило о којем људи мало знају; то правило је Исусова молитва. Размишљао сам чак да дам ово правило возачима, да не псују у саобраћају и када се нађу у гужви, него да се моле. Рецимо, 300 молитви замењује Вечерње, 500 Јутрење, 100 молитви - акатист... Молитва, права молитва, је благодатно стање. У крајњој мери, умирује осећања. И помаже. Почнеш да се молиш и ситуација се мења. Скоро су ми испричали о једном догађају. Саобраћајац је зауставио један аутомобил у граду, проверио документацију, све је било уреду и возач је могао да крене даље. Али, од‌једном, аутомобил није могао да упали. Нико га није могао покренути, а још горе, ништа није било покварено; ауто је требало померити јер је стајао испред владине зграде где чак ни заустављање није било дозвољено. Шта да се ради? Почели су да читају акатист св.Архангелу Михаилу. Ускоро, човек је дошао са шлеп камионом на коме је било исписано име Ангел (анђео). Возачево име било је Михајло. Одвезао је ауто. Дакле, видиш, молитва помаже у неким веома конкретним ситуацијама, а уз то молитва је духовна утеха и укрепљење. У обичне дане у Цркви недељно прочитамо цео Псалтир. Током Великог поста Псалтир прочитамо два пута недељно. Дакле, молимо се усрдније. Током Великог поста читамо молитву Св.Јефрема Сирина: О Господе и Владико живота мога... Нама је дата заповест: ”Молите се без престанка”. Дакле, не треба да се молимо само током поста, него свагда. А током поста, када је молитва усрднија, почињемо да осећамо промену у нашој души. Пост умирује осећања. Ово је посебно приметно током Великог поста. - Људи често кажу: Почео је пост, очекуј искушења. Почињу свађе са ближњима и томе слично... Да, то се заиста дешава. То се чак и очекује. На почетку, у средини и на крају поста јављају се искушења. Да ли их треба очекивати? Па, ако дођу - дођу. А можда их неће бити. Искушења су обично замена за духовни живот, који се постом продубљује. Ако почнеш да постиш, онда си изабрао добар пут, ако не, онда ти се шаљу искушења. Ствар је да себе предаш вољи Божијој, прихваташ то као природан пут. Спреман си. Али постоји и други елементи у овоме. Непријатељ ће покушати да те улови неспремног. Мораш бити опрезан да не спустиш своју одбрану, да не будеш непажљив... - ...и очекуј мир и понизност од других. Неки мудрац је једном рекао: Не тражиљубав од других, већ ти љуби друге. Оче, посаветујете нас како исправно да држимо пост. Током поста мораш се потрудити да постиш по Црквеним правилима. Ако данас ниси успео, покушај сутра. Морамо да стремимо ка томе. Они који су држали пост имаће дуплу радост: и духовну и телесну. Чак и по различитим ступњевима – без уља, са уљем, или рибом – сваки пост доноси радост. Чак се и одрасли радују. Када почнеш да постиш, твој живот се мења. Зато што је живот сив, у потрази за узбуђењем, неки се одају наркоманији или иду у неке друге екстреме. Друга ствар. Зашто људи тако често претерују у неким стварима? Јер одмах крећу у неку крајност, онда им се заврти у глави... Не смемо тако чинити. Почни постепено, пронађи оно што ти одговара. Пост мораш савладавати корак по корак. Када је ава Доситеј отишао код аве Доротеја и када му је рекао да жели да постане монах, овај му је одговорио: -Ти то не можеш. Доситеј је почо да се расправља: -Могу. Помолили су се и пошли за трпезу. Само што су сели, већ је било време да устану од стола. Доситеј је упитао: -Можемо ли да једемо? -Али, већ смо јели. -Како то мислиш већ смо јели? Па само што смо почели! -Ја сам ти рекао, нећеш моћи. Али добро, можеш да једеш, али немој да се преједаш. Своју уобичајену порцију подели на осам делова, поједи седам, а осми остави. После извесног времена када је Доситеј навикао да једе 7/8 од свог оброка, авва Доротеј му је рекао да смањи за још једну осину. И временом, своју порцију је смањио на једну осмину. Из приче нисмо сазнали колико му је времена требало да достигне тај ступањ. Дакле, и у посту је веома битна поступност. протојереј Валеријан Кречетов https://manastir-lepavina.org

Свете Тајне – Тело и Крв Христа су најдрагоценија Светиња на земљи. Већ овде, у реалијама земаљског света Евхаристија нас чини заједничарима Небеског Царства. Зато хришћанин треба да се труди да буде изузетно опрезан кад је у питању ова Тајна. Има искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа. На пример, једно од главних искушења које је данас врло раширено, везано је за оцену личних особина свештеника који служи Литургију. Тако невидљиви непријатељ међу верницима покушава да посеје гласине о греховима свештенослужитеља и о томе да не треба да се причешћују код сваког свештеника. Ако примете да свештеник има неке мане, због нечега мисле да не треба да се причешћују код њега и да се благодат Причешћа због тога наводно смањује. У «Отачнику» се наводи прича о томе како је код једног отшелника долазио презвитер из оближње цркве који му је давао Свете Тајне. Неко је посетио пустињака, испричао му је грехове презвитера и кад је презвитер дошао следећи пут, отшелник му чак ни врата није отворио. Презвитер је отишао, а старац је зачуо глас Божији: «Људи су приграбили суд Мој.» После тога отшелнику је било дато виђење. Видео је златни бунар с необично добром водом. Овај бунар је поседовао неки губавац који је захватао воду и наливао је у златну посуду. Отшелник је одједном осетио неиздрживу жеђ, али пошто се гадио губавца, није хтео да узме воду од њега. И опет је зачуо глас: «Зашто не пијеш ову воду? Шта има везе ко је захвата? Он само захвата и налива у посуду.» Отшелник се пренуо, схватио је смисао виђења и покајао се за свој поступак. Затим је позвао презвитера и замолио га је да му даје Свето Причешће, као и раније. Тако и ми пре Причешћа не треба да размишљамо о томе колико је побожан свештеник који обавља Тајну, већ о томе да ли смо ми сами достојни да будемо причесници Светих Дарова. Подсетићемо да Свете Тајне нису лично наслеђе свештеника. Он је само служитељ, а Свете Дарове дели Сам Господ. Посредством свештенослужитеља у Цркви делује Бог. Зато је светитељ Јован Златоуст говорио: «Кад видиш да ти свештеник даје Дарове, знај да... Христос пружа руку ка теби.» Зар ћемо одбацити ову руку? Дешава се да хришћани, који се редовно причешћују Светим Тајнама, трудећи се да воде пажљив духовни живот, неочекивано доживе искушење у виду нечистих и хулних помисли. Невидљиви непријатељ покушава да својим нападима оскрнави ум хришћанина и да на тај начин поремети његову припрему за Причешће. Али помисли су попут ветра који дува независно од наших жеља. Свети оци нам заповедају да се не усредсређујемо на мисли које долазе, како се не бисмо заглибили у сталним унутрашњим сукобима. Што више прежвакавамо помисао, тим реалнија она постаје у нашој души и теже јој се можемо супротставити. Боље је да игноришемо све помисли, а ум затварамо у речи молитве, знајући да помисли које нам долазе нису наше, већ непријатељске. Пажљива, топла молитва одагнава сумрак лукавих напада, душа се ослобађа мисленог угњетавања и стиче благодатни мир. У нашем духовном животу је могуће и овакво искушење. Хришћанин се усрдно спрема за примање Светих Тајни, пости, уздржава се од световних забава и дела, брижљиво се припремајући за Исповест. Али чим се причести радосно одбацује сваки духовни труд као сувишно, непотребно бреме. Он се наивно нада да ће га сад примљена благодат сама заштити и покрити без икаквог напора с његове стране. На крају долази до раслабљености, човек се лако повлачи и поново погружава у вртлог светске сујете. Безбрижно се ослањајући на помоћ Божију, овакав човек ускоро губи дарове Светог Причешћа. Важно је да запамтимо да нас благодат Божија не спасава без нас. А у аскетском учењу Цркве постоји појам «синергије», односно «сарадништва». Господ изграђује и преображава душу уз наш стални лични напор, учествовање и сарадњу. Постоји искушење супротног карактера. Видећи да извесно време после Тајне на нашу душу поново пада греховна прашина, малодушан човек пада у очај и сматра да Тајне Исповести и Причешћа нису имале већег смисла. Какав смисао има прибегавање Тајнама, кад у нама делује испољава грех? Међутим, кад се не бисмо исповедали и причешћивали, не бисмо примећивали у себи ништа греховно, изгубили бисмо осећај за грех и почели бисмо потпуно равнодушно да се односимо према свом спасењу. Кад у собу продре сунчев зрак он показује колико има прашине у ваздуху, исто тако у светлости благодати Тајни постају видљиви наши недостаци и немоћи. Духовни живот представља непрекидну борбу против зла, непрестано решавање задатака, које живот поставља пред нас, остваривање воље Божије у свим условима. И треба да се радујемо ако нам и поред нашег сталног спотицања Господ даје могућност да се очистимо од грехова и да усходимо ка добру вечног живота у Тајни Причешћа. Често се може наићи и на следеће искушење. Причесник ишчекује да благодат Тајне у њему обавезно изазове неко посебно осећање које није од овога света, па почиње да ослушкује себе у потрази за узвишеним осећањима. У оваквом односу према тајни крије се егоизам који се једва може распознати, пошто човек делотворност Тајне мери личним унутрашњим осећајем, задовољством или незадовољством. А то са своје стране крије две опасности. Као прво, човек који се причестио може сам себи да сугерише да су у њему заиста настала нека посебна осећања као знак Божанске посете. Као друго, ако није осетио ништа неземаљско, љути се и почиње да тражи зашто се то десило, пада у сумњичавост. Опасно је то, истаћи ћемо још једном, што човек сам у себи ствара посебна «благодатна» осећања, наслађујући се у себи производима сопствене маште, или се једе због сумњичавости. У оваквим ситуацијама важно је да имамо на уму да се духовни живот не базира на осећањима и опажајима, који могу бити и варљиви, већ на смирењу, кроткости и једноставности. Светитељ Теофан Затворник је о томе говорио: «Многи унапред желе да добију од светог Причешћа ово и оно, а затим, не видећи то, бивају збуњени, па се чак колебају и у вери у силу Тајне. А кривица није у Тајни, већ у овим сувишним домишљањима. Немојте ништа себи обећавати, већ све препустите Господу, молећи Га за само једну милост – да вас укрепи на свако добро дело које Му је угодно.» За нас не треба да буду првостепени озарења и насладе, чак и ако је у питању Божанска благодат, већ предавање себе у руке Божије, смиравање своје воље пред вољом Божијом. Ако је Богу угодно, Он ће нам, наравно, дати осећај Своје благодати. Али по правилу, за све остају на снази јеванђељске речи: «Царство Божије не долази на видљив начин» (Лк. 17, 20). Благодат ће тајанствено и постепено преобразити људску душу, тако да ми сами не можемо и не треба да оцењујемо и меримо колико смо већ постали блиски Богу. Зато се живот таквог човека преображава, и он у својим поступцима све више и више постаје истински служитељ добра. У духовном животу хришћанина све треба да се гради на искрености, једноставности и природности. Овде не треба да постоји ништа сложено, вештачки створено. Зато је недопустиво стварати у својој души изузетна «благодатна» стања, недопустиво је да сами смишљамо нека невероватна осећања после причешћивања Светим Христовим Тајнама. Вероватно је једино осећање на чији значај треба обратити пажњу после Причешћивања, осећање душевног мира, смирења, с којим нам је лако да се молимо Богу и с којим се миримо са ближњима. Дакле, кад дођемо у храм, потрудимо се да избегнемо усредсређивање на сопствене, субјективне доживљаје и фантазије у вези с оним што видимо и чујемо. Потрудимо се да се потпуно усредсредимо на саму Литургију, да једноставно и природно стојимо пред Богом. У вези с искушењима можемо да чујемо и следеће питање: зашто после Причешћа ни из далека не долази увек до олакшавања животних потешкоћа? Односно, понекад обавезно очекујемо да после Причешћа све у нашој личној судбини треба да потече равно и глатко. Да бисмо схватили одговор на ово питање треба да се сетимо да се у Тајни Евхаристије причешћујемо Телом распетог Господа и Крвљу, која је проливена за наше грехове. Причешћујемо се Оним Ко је Сам пострадао и ако је Њему угодно Он нам оставља наше тешоће како бисмо и ми претрпели свој крст. Уосталом, после достојног Причешћивања Светим Тајнама душа постаје јача и често се испоставља да је оно што нам се чинило као неразрешив проблем, ствар која се лако може решити и која не представља проблем који смо раније замишљали. Људи који се обраћају Богу налазе се под Његовим посебним Божанским Промислом. Сваком причеснику Господ даје оно што му је неопходно у датом тренутку: некоме радост, како би човек надахнут Светим Причешћем даље ишао с већом сигурношћу, а некоме искушења и тешкоће, јер се не причешћујемо због пролазног благостања, већ ради вечног, што се не може достићи без стрпљивог ношења сопственог крста. На крају желим да кажем нешто о деловању Светих Тајни ослањајући се на један пример из живота. Док сам похађао Московску богословску средњу школу, често сам посећивао једну старицу, монахињу Нину, која је живела у Сергијевом Посаду у близини Свето-Тројицке Сергијеве Лавре. Имала је већ преко 80 година патила је од многих болести, ноге су јој биле у чиревима, тако да мати Нина скоро да није могла да хода. Због бола и усамљеног живота понекад су је савладавали роптање, сумње и бриге. Али кад се исповедала и причешћивала Светим Тајнама – а причешћивала се код куће – истог тренутка би се дешавала задивљујућа промена. Доводио сам код ње свештеника са Светим Даровима и добро се сећам овог чуда које се редовно понављало. Преда мном је до малочас била стара и уморна жена, а кад би се исповедила и примила Свете Тајне, њене очи су зрачиле дивном светлошћу, то је било потпуно ново, обновљено, светло и преображено лице, и у овим мирним и просветљеним очима није било ни сенке негодовања, роптања и бриге. Ова светлост је сад грејала друге и њене речи после Причешћа постајале су сасвим посебне, а у души су се расејавале све недоумице, тако да би сад сама крепила ближње. Тако Свети Дух у Тајнама Цркве дарује човеку чистоту, а чистота је непомућено, јасно виђење свега и свих, чист доживљај живота. Чак и ако поседује сва блага света човек не може да постане срећан – и неће то постати ако не стекне унутрашње благо, ако га не прожме благодат Светог Духа. Овај неизрециви дар света Црква нуди човеку у Тајни Светог Причешћа. Свештеник Валерије Духањин https://srpska.pravoslavie.ru/82463.html

Сви желе да имају мир, али не знају како да га постигну. Пајсије Велики се разгневио и замолио Господа да га избави од гнева. Јави му се Господ и рече му: „Пајсије, ако хоћеш да се не љутиш, немој ништа желети, не осуђуј и не мрзи никога, па се нећеш гневити.“ Ко хоће да чини своју вољу, никада неће стећи смирење. Душа која се предала вољи Божијој лако подноси све невоље и болести, јер се и када је болесна моли и созерцава Бога: „Господе, Ти видиш моју болест. Знаш колико сам грешан и слаб. Помози ми да издржим и хвала Ти за Твоју доброту“. И Бог олакшава болест, и душа осећа помоћ Божију, радујући се и благодарећи Богу. Ако те задеси каква невоља, онда помисли: „Бог види моје срце, и ако је Њему драго, онда ће бити добро и мени и другима“. И тако ће ваша душа увек бити у смирењу. А ако приговарате: „Ово није тако и то није добро“, никада нећете наћи мир у души, чак и ако много постите и молите се. Апостоли су се потпуно предали вољи Божијој. Тако се стиче понизност. Тако су сви свети, велики људи подносили све невоље, предајући све вољи Божијој. Бог нас воли! И зато немамо чега да се плашимо, осим греха. Због греха губимо благодат, а без милости Божије враг прогони душу као што ветар разноси суво лишће или дим. Увек треба да памтимо да су демони пали због гордости и да стално покушавају да нас повуку са собом. И рече Господ: “Научите се кротости и смирења од мене, и наћи ћете покој душама својим.” Господе милостиви, дај нам смирење Твоје, као што си га дао Светим Апостолима: „Мир свој дајем ти“. Господе, дај да се и ми наслађујемо Твојим смирењем. Свети Апостоли примише смирење Твоје изливши га на цео свет. И спасавајући народ, нису изгубили свој мир, а није се ни умањио у њима. Како сачувати духовно смирење усред искушења нашег времена? Судећи по Светом писму, а и по карактеру данашњих људи, ми живимо на крају света. Дакле, треба да сачувамо душевни мир без којег се не можемо спасти, како је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим. Док је био жив, због његових молитава Бог је чувао Русију. После њега је био још један стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски. Ја ћу се држати тога. Он је наш савременик, и ја сам био сведок његове молитве, док друге светитеље нисам видео. Он је волео народ, и није престајао да се моли Богу :„Господе, дај мир Твој народу своме“. „Господе, дај слугама Твојим Духа Светога, да љубављу Својом загреј срца њихова, и упути их на сву истину и свако добро“. „Господе, желим да Твој мир буде у свим људима Твојим, које си толико волео, дајући Сина Свог Јединородног да спасе свет“. „Господе, дај им благодат Своју, да Те у миру и љубави познају и заволе“. И да као таворски апостоли кажу: „Добро нам је, Господе, бити с Тобом“. Тиме је непрестано се молећи за народ, сачувао и своје духовно смирење. Ми га, пак, губимо, јер у нама нема љубави према људима. Свети апостоли и сви свети хтели су да се народ спасе и усрдно су се молили за њих. Дух Свети им је дао снагу да воле људе. Ако не волимо свог брата, не можемо имати смирења. Размисли о овоме! Слава Господу који нас не остави сирочадима, него нам даде Духа Светога на земљи. Дух Свети учи душу неизрецивој љубави према народу и сажаљењу према свим заблуделима. Бог се сажалио на изгубљене и послао свог јединородног Сина да их спасе. А и Дух Свети нас учи да се сажалимо на изгубљене, који иду у пакао. Ко није примио Духа Светога, нема потребе да се моли за своје непријатеље. Тако се стиче смирење, и осим овога, не постоји други начин. Ако се човек много моли и пости, а не воли своје непријатеље, не може имати душевни мир. Не бих могао да причам о томе, да ме Дух Свети није научио љубави! Душа грешна, захваћена страстима, не може да буде смирена и да се радује Господу, чак и ако има сва земаљска богатства и царује над целим светом. Ако се таквом цару, који се радује са својим кнезовима и који седи на престолу у свој својој слави, каже: „Царе, сада ћеш умрети“, тада ће се његова душа огорчити и задрхтати од страха, схвативши своју немоћ. Има сиромашних, који су, пак, богати само љубављу према Богу. Они ће, ако им неко каже: „Сада ћете умрети“, мирно одговорити: „Нека буде воља Господња“. “Слава Господу, што ме се сетио, и што хоће да ме одведе тамо где је разбојник први пут ушао“. Има оних који се не плаше смрти, него је мирно чекају, попут праведног Симеона, који је певао песму: "Сад отпушташ с миром слугу Твога, Господе.” Какав је мир у души имао праведни Симеон, могу да схвате само они који у души носе мир Божији; или су то бар једном осетили. О том миру Господ је рекао Својим ученицима: „Мир свој дајем вам“. Ко има тај мир, мирно прелази у живот вечни и говори: „Слава Теби, Господе, што сада и ја долазим к Теби и заувек ћу у миру и љубави видети Лице Твоје. Твој тихи, кротки поглед привукао је моју душу да тугује за Тобом“. Душа се неће смирити ако не изучава закон Божији и дању и ноћу, јер је написан Духом Божијим. И Дух Божији из Писма прелази у душу, осећајући усхићење и благонаклоност. И она више не воли земаљско, јер оно пустоши душу и баца је у малодушје, и подивља немајући потребе да се моли Богу. Непријатељ, пак, схватајући да душа није у Богу, поколеба је и утиче на њу по својој намери. Намеће јој разне помисли, тако да цео дан проводи у смушености, неспособна да јасно созерцава Господа. Ко у себи носи мир Духа Светога, излива га и на друге. А онај ко у себи носи злог духа, он, пак, излива зло. Господ је знао је да ако не волимо своје непријатеље, нећемо имати смирења у души. И зато нам је дао заповест: Љубите непријатеље своје. Ако не волите своје непријатеље, тада ће душа бити мирна само повремено, Али ако их волимо, мир ће постојати у души и дању и ноћу. Чувајте мир стечен благодаћу Духа Светога у својој души. Не губите то због ситница. Ако се према брату понашаш смирено, Бог ће ти дати неупоредиво више. Ако ожалостиш брата, невоља ће неминовно задесити твоју душу. Ако ти падне нека развратна помисао, одмах је отерај, чувајући смирење своје душе. Ако примиш помисао, душа ће напустити своју љубав према Богу, губећи смелост у молитви. Ако пресечете своју вољу, победићете непријатеља, а за награду ћете добити душевни мир. У супротном, бићете поражени од непријатеља, и утученост ће мучити вашу душу. Душа која је познала Господа увек се труди да Га созерцава у себи, јер Он долази души тихо, смирујући је, и сведочећи спасење без речи. Краљеви и владари народа, када би осетили љубав Божију, никада не би ишли у рат. Рат се дешава због греха, а не због љубави. Бог нас је створио из љубави и заповедио нам да живимо у љубави, славећи Њега. Ако владари испуњавају заповести Господње, а људи и поданици их понизно слушају, тада ће на земљи бити велики мир и срећа. Али због жудње за влашћу и непослушности охолих пати цела васиона. Молим те, Милостиви Господе, дај свима људима од Адама до свршетка векова, да познају Тебе, Твоју благост и милост. Дај да сви народи осете Твој мир, виде Светлост лица Твога. Твој тихи и кротки поглед привлачи душу. Старац Силуан https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/kako-da-go-zachuvame-dushevnoto-smirenie-srede-soblaznite-na-nasheto-vreme/

Пред нама је Божићни пост, који је Црква установила да бисмо што достојнији дочекали празник Рођења Христовог, очишћени од гријеха у мјери у којој је то човјеку могуће. Пред нама је четредесет дана поста и молитве, а то је изврсна прилика да сагледамо себе онакве какви заиста јесмо, али и могућност да сами спознамо какви можемо постати, кроз свакодневни подвиг. Пред нама је вријеме које не смијемо улудо потрошити, јер изгубљено вријеме ничим не можемо надокнадити. Дани су нам дати да постајемо бољи него што данас јесмо, да исправљамо себе а не друге, да праштамо волећи и волимо праштајући. Пред нама су дани у којима ће медији и даље плашити људе, селећи страх у наша срца, ширећи (не)истине о крвавим збивањима, несташицама и надолазећим кризама. Али Господ је рекао: „У свијету ћете имати невољу, али не бојте се, јер ја надвладах свијет (Јн 16, 33). Пред нама су дани током којих ће многе српске породице, током поста, славити своју Крсну Славу. Обиљежимо је скромно, молитвено, не једући мрсну храну и не гријешећи без потребе ни себе a ни госте које ћемо угостити. Пред нама су дани када ће се „славити“ међународна Нова година. Останимо у својим домовима, не прекидајмо пост и не подилазимо свјетским трендовима. Не губимо себе без потребе, не заробљујмо сопствено биће туђим обичајима. Пред нама је зима током које ће многима бити хладно. Угријмо их својом пажњом, охрабримо их својим човјекољубљем, показујући да смо хришћани, не само на уснама већ у добрим дјелима. Пред нама су, као и увијек, наши ближњи, које не смијемо заборавити, на чије се потребе морамо осврнути и у њиховим се срцима огледати, баш онако како је говорио Свети Силуан Атонски: „Мој брат је мој живот!“ Пред нама су наше слабости. Кротимо их, не дајмо им да нас савладају. Боримо се с њима и побиједимо их. Не одједном, не преко ноћи, већ упорном борбом која мора бити свакодневна. Пред нама смо ми сами. Истрошени од бриге, уморни од непрестаног чекања некога или нечега, подигнимо поглед од земље ка Небу, јер нас одозго гледа Онај који жели да тријумфујемо над сопственим слабостима. Пред нама је Богомладенац! Кренимо му у сусрет још данас, да бисмо у дану Рођења Његовог, у Христу препознали Исуса – Спаситеља свега и свих. Пред нама је Божићни пост! Нека нам је од Господа благословен, од Светих подржан, а од нас самих препознат као прилика коју не смијемо пропустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Дводневни научни скуп „Српска Православна Црква – изазови и искушења кроз историјуˮ, биће одржан у Бачкој Паланци, у суботу и недељу, 22. и 23. октобра 2022. године. Симпосион се организује са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, сарадњом Епархије бачке (Црквена општина Бачка Паланка), Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (Центар за историјска истраживања) и Института за савремену историју у Београду, уз подршку Владе Републике Србије, односно Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. По предвиђеном програму, учеснике научног скупа ће поздравити др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, госпођа Драгана Милошевић, Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, господин Мита Лачански, заменик председника Општине Бачка Паланка, професор др Борис Стојковски, управник Центра за историјска истраживања, и др Немања Девић, научни сарадник. Призната имена из области историје, теологије, историје културе, уметности, архивистике и сродних научних дисциплина представиће своје радове, који ће се затим објавити у зборнику радова са симпосиона. Извор: Епархија бачка

И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila

Нека ваш проблем, искушење које имате у свом животу данас, постане корак до неба. Како ово постићи? Када се у овој тешкоћи предате Богу. Када се ова тешкоћа третира као прилика да откријете себе и негујете врлине. Проблеми и искушења нису пријатне ситуације, али су неопходне. Када би све ишло како смо планирали, како бисмо желели, пре или касније бисмо пали у бахатост, незахвалност, илузију и патњу. На жалост, ми смо склони да заборављамо доброту Божију у свом животу, јер лако падамо у прелест самообожења, јер се лако одвраћамо од Њега; Бог нас учи кроз искушења. Подсећа нас да нисмо моћни, да нисмо свезнајући, да нисмо самодовољни, да нисмо непоткупљиви, да нисмо нерањиви. Искушења нас буде из духовне летаргије у коју упадамо. Када неочекивано дође тешкоћа у нашем животу, поново хватамо бројаницу, поново почињемо молитву, поново се сећамо Бога нашег. Све је у овом животу добро и благословено. Све. Чак и оно што сматрамо проклетством и злом. Све је добро и благословено, док се свему приступа са перспективом вечног живота. Ако све гледамо кратковидо и светски, природно ћемо бити несрећни и у малим тешкоћама свакодневног живота. Видимо људе са великим проблемима како су мирни и срећни, а са друге стране видимо људе који имају све (на свету) а да су због најмање потешкоће несрећни и узнемирени. То је зато што први имају ум упрт у небеса, док су други заглављени у блату земље. Овај живот је Божански дар свакоме од нас. Није божански дар само када нам све иде добро већ и када смо окренути наглавачке. Овај дар није дат од Бога да бисмо се осећали срећни и успешни, већ да бисмо постигли одређени циљ (наше Спасење), да бисмо откључали (то је кључ) вечну срећу која нам се нуди. Овај живот сам по себи није ништа ако се не доживи као предворје вечности. Он добија дубоко и веома важно значење када га човек третира као прилику коју му је дао Бог да вечно живи са Њим. Дакле, искушењима се приступа другачије, стрес се ублажава и све је олакшано. Све се ради глатко и мирно. Све је означено Крстом Господњим и завршава се у самом Спаситељу Христу. Човек сада не живи да би био срећан, него да би се спасао, да би се довршио у Христу. Тек тада овај живот има смисао и значај (макар звучало помало грубо и екстремно): само када човек живи са Христом, за Христа, кроз Христа. Имати породицу, успети у послу, обновити манастир, имати много деце, стећи друштвени статус итд. нема смисла, нити је битно ако нема Христа у вашем животу. Ништа нема смисла и вредности без Христа. Све је џабе без Христа, без изгледа на живот вечни. Христос даје смисао нашим животима, даје смисао нашој смрти, даје смисао свему у нама. o. Хараламбос Пападопулос http://istologio.org/

У понедељак 26. августа 2021. године, на Празник Сабора Светог архангела Гаврила, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у манастиру Лозица у селу Криви Вир. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, протојереј Дејан Миливојевић, протонамесници Ристибор Стевић и Милорад Филиповић и архиђакон Илија. Међу бројним верницима, светој служби је присуствовао и председник Општине Бољевац др Небојша Марјановић. По завршетку Литургије Епископ је беседио сабраном народу о Светом архангелу Гаврилу као оном ко роду људском доноси најлепше и најрадосније вести. Наводећи неколико сликовитих примера, владика Иларион је поучио вернике о важности молитви којима благодаримо Богу на свему што нам је дао, и додао – План Божји је да нас спасава и да нас понекад и кроз муке, страдања и искушења васпитава, да нас обликује као верујуће људе и да нас води у вечни живот. За крај, Епископ је изразио наду да ће планирана изградња манастирског конака бити започета у скорије време. Извор: Епархија тимочка

Страст – то значи да храмљем и да не могу да ходам. Искушење значи да неко има штап, дође, удари ме, и ја после не могу да ходам. Страст је од наше природе, то је рана, унутрашњи нагон, оно што нас вуче да тежимо греху. Дакле, да ли страст може да нас баци у искушење? Да. Међутим, искушење може да буде пореклом не до страсти, већ од неког другог искушења, које ће покушати да покрене оно што се у нама гнезди. Ако у себи немам одговарајуће страсти, или жеље, или вољу, искушење ми не може ништа. Упркос свему томе, када не стражим над собом, оно може да ми нанесе штету, па чак и ако немам те страсти или жеље. Господ каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст.“ Архимандрит Емилијан Симонопетритски, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота, стр. 73

О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Интервју у целости можете прочитати ОВДЕ Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела! *Како се све одвија као целина! *Како ништа није неважно, ништа није сувишно. *Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали! *Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника. *Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех! *Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде! Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка. И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање. Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао. https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/

Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета. Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију. И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао. Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат. Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи: „Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21). Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена. Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао: „Зашто плачеш, сестро?“ „Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“ „Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“ Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу. Јеромонах Никита (Вулић) Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo WWW.CUDO.RS Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...

У навечерје празника Преподобнг Саве псковског и крипецког, 9. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, из Цетињског манастира, емитовано је уживо петнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је презвитер Игор Балабан, парох цетињски. Емисију је својим песмама украсила Николина Ковачевић, проф. философије и песникиња из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела молитвом Светом Петру Цетињском чије се нетљене мошти чувају у Цетњском манастиру дарујући укрепљење свима који притичу тражећи његово молитвено посредништво. О Светом Петру Цетињском, великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, говорио је наш гост - презвитер Игор Балабан. Отац Игор је наше гледаоце подробно упознао са историјатом и значајем Цетињског манастира, као и са свим знаменитостима које красе ову светињу. Посебну пажњу наш гост посветио је путовању светиња (честици Часног Крста Господњег, десници Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и чудотворној икони Пресвете Богородице Филеримске), које су се благовољењем и чудом Божјим нашле у Цетињском манастиру, да укрепљују верни народ који им притиче. Као секретар Црквеног суда Митрополије црногорско-приморске, отац Игор је са жаљењем поделио са нама статистику о великом броју разведених бракова. Недостаје нам смирења и спремности да превазиђемо своје "ја" и са љубављу се односимо према другом човеку, а посебно брачника према брачницима, истакао је парох цетињски указујући да се сва животна искушења превазилазе једино снагом вере и љубави, као и спремношћу за праштање. На самом крају емисије наш гост је упутио пастирску поруку уз кратак осврт на еванђелску перикопу о винограду и виноградарима. Живот је пун искушења и тешкоћа, а наш пут је да се угледамо на Господа и ходимо Његовим путем, да примимо благослов Његов, бивајући спремни и на страдање, али и на наслађивање благодатним даровима Божјим, закључио је отац Игор. Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио]. Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће. Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу. Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо. Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи. Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке. Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима]. Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи. Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“. Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“. Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају. Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани? Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси. Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе. А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде. Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

Васкрсење Христово за нас хришћане јесте смисао живота и постојања. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша” (1. Кор. 15, 14). Звучни запис беседе Полазећи од наведених истина вере, у разговору у протојерејима Владаном Симићем и Миодрагом Андрићем осврнули смо се на актуелне догађаје у вези са пандемијом вируса корона, као и на све учесталије медијске нападе на Српску Православну Цркву. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је на Пасху Господњу Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Саслуживало му је братство Саборне цркве: протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина храма, протојереј Јован Милановић, ректор Богословије, јереј Станко Лакетић, парох при Саборној цркви, ђакони Горан Власац и Ђорђе Милидраг. Пре Свете Литургије служено је пасхално јутрење. С обзиром на ванредно стање, одмах након Литургије служено је и пасхално вечерње љубави. Након пребогате богослужбене трпезе братија је у владичанској резиденцији честитала Преосвештеном Епископу сверадосни Празник Христовог Васкрсења, пожелевши да Васкрсли Господ одагна сва искушења од нас те да Га можемо, у редовним условима и неометано, славити једним устима и једним срцем. Извор: Епархија сремска

О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста која су радосно клицала „Осана“, само неколико дана касније су преиспуњена мржњом узвикивала "распни Га, распни". Животодавац умире на крсту. Господ се унижава спуштајући се до самог Ада, места крајње таме, одакле ће светлост Христовог Васкрсења почети да обасјава читав свет. Син Божији добровољно се унизио из љубави према нама и унизио себе да би до краја са нама прошао све етапе кроз које пролази један човек у свом животном веку. Поднео је вређања, ударце, подсмех и страдање на крсту. Прихватио је да умре Онај који је једини без греха. Сваки дан ове седмице назива се у богослужбеним књигама светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Интервју можете да прочитате и послушате ОВДЕ Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору о Страсној седмици | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. „Својима дође и своји га не примише“, каже јеванђелист. Иста уста су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, SVETIGORA.COM Страсна (Страдална) или Велика седмица је време тегобних подсећања на неизрециву Тајну Божанског снисхођења. "Својима дође и своји га не примише", каже јеванђелист. Иста уста која су... Катихета Бранислав Илић: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, а особито ово искушење пошасти вируса-корона! BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM О великој (страдалној) недељи и богослужењима која се савршавају у овим данима, разговарамо са...

На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа. Звучни запис разговора "Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин. Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст". "Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима." Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама" Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин. Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро." Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио. Извор: Радио Глас

Протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки и администратор намесништва оџачког, говорио је за Радио-Беседу о црквеном животу и животу са парохијанима у условима ванредног стања. Звучни запис разговора Док траје ванредно стање многим људима често је потребна основна помоћ у виду доношења намирница из продавнице, често је то и помоћ људима слабијег материјалног стања. Помоћ се одвија по позиву парохијана свештеницима, истакао је отац Стевица. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У циљу спречавања ширења вируса COVID-19, обавештавамо наше свештенике и верни народ o следећем: *Позивамо све вернике, нарочито оне старије од 65 година, да у потпуности поштују мере које је донела Влада Републике Србије, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Кад неко од њих жели да се причести, довољно је да се јави своме надлежном пароху, који ће доћи у дом верника и обавити свету Тајну причешћа. *Свете храмове треба целодневно проветравати и дезинфиковати (особито целивајуће иконе, столове, певнице, подове и слично), а потом их кропити освећеном водом и кадити. Храм треба да буде отворен целог дана, до завршетка вечерњег богослужења, да би верни могли да у мањим групама улазе и узносе Богу своје молитве. *По могућностима парохијских храмова, нарочито у градским срединама, света Литургија се може вршити у порти храма, уз коришћење спољашњег озвучења где оно постоји, а верни могу приступати светом Причешћу у храму или у порти, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. *Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мере заштите које је држава прописала. Ко год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неретко и саблажњава браћу и сестре своје. *Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом предстојећег празника Пасхе (,,васкршње водице”) буде одложено због ризика по здравље верникâ, али и свештенослужитељâ, пре доласка или по одласку свештеника, те препоручујемо да верни богојављенском водом покропе своје домове и да их окаде тамјаном, умножавајући своје личне молитве Богу за скоро окончање овог искушења, за помоћ лекарима, војницима и свима који су у служби општег добра. Уколико неко од верника нема у кући богојављенску воду или тамјан, довољно је да се телефоном јави свом свештенику, који ће му их на адекватан начин доставити. Света Тајна исповести, а по потреби и Причешћа, може се обављати читавог дана, пре времена забране кретања, у договору са свештеницима, у храму или дому. Друга чинодејства треба обављати уз благоразумни договор са парохијанима и у складу са наредбама државних власти. *Позивамо све вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Епархија бачка ће преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и добротворне службе Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова, указати помоћ свима којима је она потребна. Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/ 402 403. У току сваког богослужења додати у сугубој јектенији следећу прозбу: Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединороднога Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и на нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима и здравима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! После заамвоне молитве читати следећу молитву: Ђакон: Господу се помолимо! Епископ или презвитер: Господе Боже наш, Ти си богат милосрђем и премудрим Промислом Својим управљаш животoм нашим; Ти Сâм, Човекољупче, услиши молитве наше, прими покајање наше за грехе, смилуј се на нас као што си се смиловао на Народ Свој у дане цара Давида и заустави ширење заразе новојављеном опаком болешћу. Лекару душа и тела наших, подари исцељење и опоравак оболелима, а здраве сачувај од ове и сваке друге болести, да бисмо сви једним устима и једним срцем хвалили, славили и благосиљали пречасно и величанствено име Твоје. Благослови, Господе Свеблаги, и благодаћу Својом заштити и укрепи слуге и слушкиње Твоје које сe са љубављу самопрегорно старају за исцељење и опоравак браће своје и сестара својих у болницама или у домовима њиховим. Уклони болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове љубави Твоје. У свакој тузи и невољи нашој Ти нам буди утеха, нада, ослонац, укрепљење и исцељење. Даруј нам, Господе Боже наш, мир Свој и испуни срца наша чврстом вером у Тебе, надом у доброту и заштиту Твоју и љубављу према Теби. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом и молитвама Пресвете Богородице, светих анђела Твојих и свих светих који Ти од памтивека угодише. Јер си Ти добри и човекољубиви Бог наш, Бог Који нас милује и спасава, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Са благословом, Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу, дана 14. марта 2020. године, када Црква слави свету преподобномученицу Евдокију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светог оца Николаја у Тењи. Епископу Херувиму саслуживали су протонамесници Драгослав Шалајић и Ненад Лазић и ђакон Војислав Николић. Беседа Епископа Херувима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Господ каже ,,Ја Сам Пут, Истина и Живот и ко иде за мном неће живети у тами“. Заиста, тај позив нас је данас, драга браћо и сестре, сабрао у овај храм Светог Оца нашег Николаја у Тењи. Да се једнодушно саберемо у молитви и да примимо благодатне Дарове за живот вечни у виду Тела и Крви Христове. Јер, када човек живи тим начином живот и када прима Тело и Крв Христову као најлепше дарове које је Господ човеку оставио онда он има живот и врлину у времену у којем живи. Може да се бори против свих искушења која се намећу, а које једино сабрани у молитви можемо да победимо и да превазиђемо. У недељама свете Четрдесетнице на човека свакако долазе различита искушења желећи да га одврате од Цркве Божије, од благодатне заједнице Светога Духа која се испуњава у Телу и Крви Христовој. Човечанство је данас заокупљено новим вирисум, новим искушењем које је задесило целокупно човечанство. Завладао је страх, али ми хришћани не требамо бити малодушни и маловерни. Требамо имати вере у Бога. Све можемо превазићи заједничком молитвом. Требамо да се молимо да Господ пошаље свој благослов да се целокупно човечанство избави од искушења које је дошло да би обмануло род људски и одвојило га од љубави и милости Божије. Не требамо да се одвајамо од Цркве Божије без обзира на сва упозорења и све оно што се препоручује као обавезујуће. Једино молитва. Када су највећа искушења Црква позива на молитву. Тако то треба да буде и у овоме тренутку, и у овоме часу. Да се молимо да Господ пошаље Своју милост. Како каже молитва коју читамо у великом Канону светог Андреја Критског : ,, Где Бог хоће Он побеђује поредак природе“. Заиста, ако смо у молитви и ако смо у благослову Божијем онда побеђујемо поредак природе и све оно што природа са собом носи. Али и природа треба да се спашава кроз човека. Човек је господар природе, Господ му даје блсгослов да господари. Ово што се десило, овај вирус је плод људског малоумља. Пуштен је у овај свет да би заиста упао у искушење. Молитвама Господу Богу, једнодушно сабрани једни са другима можемо да победимо ту пошаст и да достојно у молитви превазиђемо ово искушење које нас је задесило. Дубоко верујем и дубоко се надам да ће то тако и бити, да ће Господ послати свој благослов и избавити човечанство од ове пошасти која нас је снашла. Нека би Господ Бог дао да то тако и буде и нека благослов Божији буде на свима нама. Да нас штити и чува и да нама руководи у овом животу, да увек вером, надом и љубаљу можемо побеђивати сва искушења која ће нас задесити кроз Четрдесетницу, али и кроз целокупан живот. Све што долази постављено је тако да одвраћа човека од Цркве Божије и од Светога Сабрања. Овде је љубав и милост Божија, овде се проповеда Јеванђеље које нас упућује управо на тај пут Истине и Живота којима нас је учио Господ. Свакако да ми морамо бити одговорни према своме телу, јер је тело храм Духа Светога. Не будимо маловерни, будимо народ Христов, јер као такви можемо да следимо пут Васкрсења. Господ долази због човека, Оваплоћава се и Васкрсава да би показао човеку Пут. То требамо увек имати на уму. Да нас вера краси и да она буде круна нашега живота. Да Црква буде уз народ и да потврђује веру свакоме човеку. Требамо да стремимо томе да заједница буде чврста, да вера буде јака. Вером ћемо победити сва искушења и недаће. Јер ако смо маловерни ни у чему не можемо напредовати и ништа добро не можемо учинити. Не смемо да упаднемо у маловерје и у панику и страх који је завладао и да се понашамо као да нема Господа. У свему томе нема наде, нема љубави и све је засновано на људској умотворини која не познаје пут Христов. Као Хришћани требамо да творимо супротно од онога што нам овај свет намеће. У Цркви Божијој ми проналазимо наду и утеху, ту се испуњава љубав. Нека благослов Божији буде на свима нама од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио]. Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће. Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу. Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо. Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи. Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке. Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима]. Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи. Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“. Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“. Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају. Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани? Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси. Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе. А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде. Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота