Претражи Живе Речи Утехе

Понекад се може чути да хришћанско смирење означава душевну слабост. Да ли се слажете с таквим гледиштем? Истина, зар није слабост подметати своје образе надесно и налево, попуштати и жртвовати нешто своје? Ако мало боље погледамо, хришћанско смирење ипак није малодушност и није унутрашња слабост. Малодушном човеку би било драго да може да се освети, али му унутрашња бојажљивост то не дозвољава и он мисли да нема довољно телесне и душевне снаге, - односно, у томе нема никаквог смирења, већ постоји констатација сопствене немоћи. Насупрот томе смирење је истинска снага духа, кад човек може да одговори ударцем на ударац, али храбро побеђује у себи гнев и увреду и испољава племенитост и љубав према ономе ко га је увредио. Наравно, ако постоји воља Божија да се покаже сила, то треба и чинити, јер истинска снага духа јесте чврста нада у Бога, спојена с личном храброшћу. Међутим, истинска храброст у коначном није у томе да се непријатељ уништи као извор опасности, већ у томе да непријатељ постане друг. Дакле, зашто се треба смиравати? Светитељ Николај Српски нам нуди следећу мудру поуку: «Злочин је увек слабост. Злочинац је кукавица, а не јунак. Зато увек сматрај да је онај који ти чини зло слабији од тебе; и као што се не светиш малом детету, тако се немој светити ни ономе ко ти је учинио зло. Јер, он није злочинац због снаге, него због слабости. Тако ћеш сакупљати снагу у себи и постаћеш попут мора које се никад не излива ван обале да потопи све човечуљке који бацају камење у њега.» У житијама светаца среће се име скоро непознате свете мученице Фавсте (почетак IV в.). Она је у сасвим младо доба, у тринаестој години свог живота, била бачена на муке за Христову веру. Цар је заповедио мучитељу Максиму да на светицу излије сав ужас својих мучења. У љутим мукама Фавста је упркос очекивању околине само благодарила Богу и кротко се молила за свог мучитеља изговарајући речи: «Молим Те, Господе, заволи Максима, просвети га вером и учврсти у Свом страху.» Ова кротка молитва и жеља за добром свог мучитеља толико су погодили Максима у срце да је и сам поверовао у Христа и заједно са светом Фавстом је примио мученички венац. Тако се љубав и смирење увек завршавају духовном победом. Дакле, ако видите да око вас врију страсти, да вас неко гледа с гневом и да љутито говори или измишља разноразне клевете, немојте се препустити пориву сопствене љутње. Ако они који вас вређају желе да горе у ватри сопствених страсти, у пламену сопственог негодовања, бар ви немојте ући у ову ватру. С мирном молитвом у души, са саосећањем према онима који негодују, останите по страни од ових страсти. Ко зна, можда ће ваша молитва, као обилна, чиста вода, охладити огањ после којег ће у души непријатеља остати жаљење и кајање. У реалијама нашег страшног света постоји појава као што је сатанизам. Служитељи овог безумног култа, изабравши зло и насиље као главне животне вредности, понекад се не гнушају приношења живих људи на жртву ђаволу. Мало ко зна да у овом изопеченом, по својој окрутности незамисливом за здрав разум ритуалу, несрећни човек постаје жртва у оном тренутку кад дозволи себи да осети злобу према мучитељима. И то се сматра победом. Авај, култна интуиција сатаниста у овом случају одговара духовним реалијама. Христос на Крсту ђавола побеђује управо зато што за време невиних, неправедних страдања, показује љубав, добро и опраштање, а не злобу, мржњу или жеђ за осветом. Само на тај начин добро побеђује зло. Својим смирењем на Крсту Господ сакрушава ђавољу гордост и зато се већ два миленијума силе таме плаше крсног знамења. У Древном патерику се наводи прича о томе како је у Вавилону кћерка једног идолопоклоника имала демона у себи. Њен отац је познавао једног монаха који му је рекао: «Нико неће моћи да исцели твоју кћерку осим отшелника које познајем. Али ни они, ако их будеш молио, неће хтети то да учине због смирења. Хајде да поступимо овако: кад дођу на пијац, претвараћемо се да хоћемо да купимо њихово рукодеље. Чим уђу у кућу како би добили новац за ствари које купимо од њих рећи ћемо да се помоле и верујем да ће се твоја кћи исцелити.» Дакле, отишли су на пијац где су видели монаха који продаје корпе. Позвали су га у кућу да му тамо дају новац. Чим је монах ушао, ђавоимана му је потрчала у сусрет и ошамарила га је. Он јој је одмах окренуо други образ по заповести. Демон је, осетивши муку, завапио: «О, несреће! Заповест Исуса Христа ме изгони!» Девојка се одмах очистила. Овај догађај су испричали старци који су прославили Бога и рекли: «Обично ђавоља гордост пада пред смирењем заповести Христове.» У Древном патерику се говори још и о томе како је један човек којег је мучио ђаво и из којег се обилато изливала пена због деловања демона који је живео у њему, ударио по образу старца-отшелника. Старац му је подметнуо други образ. Демон није издржао дејство смирења и одмах је изашао из ђавоиманог. А старохришћански подвижник ава Мојсије је говорио: «Онај ко има смирење смирује демоне, а онога ко нема смирење смиравају демони.» Дакле, зашто онда говоримо о важности смирења? Ако се одговори једноставно, зато што смо хришћани, а Христос је у Свом животу испољио смирење: «Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи, и да дâ душу Своју у откуп за многе» (Мк. 10, 45). Пут до славе коју је показао Христос, води кроз смирење, које је Христос такође показао. Архимандрит Софроније (Сахаров) је ову истину сликовито приказивао. Људско друштво је попут пирамиде, на чијем врху се налази вођа – цар, председник, било који владар. Даље, на слојевима близу врха, налазе се људи који имају власт блиску царској, а у основи пирамиде се налазе људи под влашћу. Обично у свету најјачи потчињавају најслабије, царство палих људи се заснива на експлоатацији и насиљу. Међутим, Христос је окренуо ову пирамиду. Он Сам је дошао на чело обновљеног човечанства, Он је основа пирамиде, а у односу на потчињене Сам је постао слуга. Зато у Христовом Царству већи служи мањем, најјачи се смирује пред немоћним. Дакле, човек може да дође до истинске висине само ако се угледа на пример Христа, а не на пример оних који су Га разапели. Значење врлине смирења није могуће рационално описати. Њена вредност се поима искуством духовног живота, кад срце не раздиру страсне помисли освете, увреде и непријатељства, већ кад осећа мир и слободу. Нека Господ сваком хришћанину да снаге за искрено испуњавање заповести о смирењу, која је толико значајна за стицање истинске духовне снаге. Свештеник Валерије Духањин Православие.Ru

Недеља о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10-14) СМИРЕЊЕ Атеизам није феномен који се односи само на оне који одбацују Бога. То важи и за оне који исповиједају вјеру у Бога. Атеизам је када се човјек ослања на сопствене снаге и сопствену вриједност, када има самодовољност и независност у односу на Бога и вјерује да се може спасити искључиво својим снагама. Човјек је створен од Бога да би био у сталном заједништву с Њим, а трагедија човјечанства почиње оног тренутка када је први човјек повјеровао да може да постоји без заједнице са Богом. Од тренутка када је самог себе прогласио богом. Од тог тренутка човјек се осамосталио, стекао је своју самодовољност и на тај начин рекао Богу: „Не требаш ми, ја својим сопственим снагама могу да наставим и успијем.“ И у овој трагичној историји човјечанства Бог бира један народ који Му обећава вјерност, обећава да ће зависити од Његове воље. Али начин на који је требало да покаже ту вјерност била је истинска послушност Његовом закону. А послушност Божијем закону значила је придржавање свега што је закон Божији предвиђао. И, ето, браћо моја, чак и кроз ову послушност Божијем закону, Сатана успијева да удаљи човјека од Бога. То је техника коју Сатана веома успјешно користи. Он успијева да, кроз само придржавање Божијег закона, доведе човјека до атеизма. Односно, до тога да човјек више не осјећа потребу за Богом, већ да се ослања на своје сопствене снаге, на сам чин испуњавања Божијег закона, на своје врлине. Чудно! Али толико истинито! И то нам, браћо моја, доказује данашња прича коју смо управо чули. Ко је фарисеј? Један побожан Јудејац. Обично га повезујемо с лицемерјем. И, наравно, постојало је лицемерје, јер када човјек пожели да се ослони на сопствене снаге и врлине, а не успије у томе, пошто је Божији закон изнад његових могућности, онда проналази разне начине да избјегне истинско испуњавање Божијих закона, а истовремено оставља утисак да их поштује. Али фарисеј из данашње приче није лагао када је говорио оно што је рекао. Заиста је испуњавао закон, заиста је десетину свог имања давао сиромашнима, није чинио прељубу, у потпуности је испуњавао закон, и стога би се очекивало да ће бити спасен. И онда долази Господ и преокреће читаву ову ситуацију. Он отворено и свечано објављује да врлина фарисеја не само да није била довољна за његово спасење, већ је постала препрека његовој спасоносној будућности. Каква трагична иронија! Оно што је требало да донесе спасење, на крају доноси вјечну осуду. А с друге стране, у причи се појављује човјек који није испуњавао закон, који није имао ниједну врлину којом би се могао похвалити, и који је управо због тога вјеровао да нема самодовољност и независност. Њему је било неопходно Божије милосрђе. И зато је он оправдан, а не фарисеј. Ето, дакле, како се један грешник оправдава, а један праведник осуђује! Зашто? Зато што је Фарисеј, кроз своје врлине, сматрао себе достојним спасења и награде, док је други, кроз своју грешност, тражио Бога. И вјеровао је да без Бога не може постојати, да није могуће да се осамостали од Њега, да читаво његово постојање зависи од Божијег милосрђа. И тако, Господ данас долази да награди онога који се понизио да би могао пронаћи Бога, а да осуди онога који се, кроз своје врлине, удаљио од Бога. Зашто је то смирење цариника пут ка спасењу? То је питање које треба да поставимо себи, јер Господ никада не говори без дубљег значења, па тако ни данас. Мислим да постоје два основна разлога која нам дају одговор на ово питање. Први разлог је тај што смирење није само једна морална врлина, већ истина о нама самима, наша стварност. Фарисеј није погријешио зато што је прекршио неку моралну заповијест – уосталом, није прекршио ниједну. Али погријешио је у процјени стварности, у односу према истини.А која је то стварност коју је само цариник пронашао? То је истина да смо сви ми, шта год да чинимо, грешни! Да сви ми, без обзира на то колико врлина имамо, требамо Божије милосрђе. И ову истину препознају и прихватају само они који се истински приближавају Богу.Онај који је далеко од Бога не зна шта је светост и мисли да су његове врлине довољне да га учине светим. Али онај који се приближава Божијој светости схвата да су све његове врлине ништавне, да немају никакву стварну вриједност, јер једино Божија светост јесте истинска светост. Тако се смирени налази ближе истини, док је горди далеко и од истине о себи самом. И сви светитељи наше Цркве, који су заиста, кроз тежак подвиг, успели да се приближе Богу, нису случајно сви, без изузетка, вјеровали – почевши од самог апостола Павла – и исповиједали да су они први међу грешницима. Да су они грешнији од свих осталих. На тај начин, они су потпуно преокренули став фарисеја, који је самоувјерено изјављивао: „Нисам као овај цариник.“ Тако нас светост, истинска светост, води ка смирењу. Не, понављам, не као некој моралној врлини, већ као истини о нашем постојању. Јер, шта год да чинимо, никада не можемо бити свети у поређењу са Божијом светошћу! Зато су сви светитељи – и у овом тренутку се присјећам ријечи светог Антонија, тог великог подвижника – вјеровали да ће сви остали отићи у Рај, а да ће они сами завршити у паклу. Онај који се борио са демонима, онај који је знао шта значи истинска светост, био је тај који је вјеровао да је грешнији од свих других. Ово је, дакле, један од разлога зашто је смирење једини пут ка нашем спасењу. Оно је признање стварности о нама самима. То је прихватање наше грешности, јер ништа, баш ништа, шта год да учинимо, не може уклонити грешност као основну одлику нашег постојања. И други разлог, браћо моја, јесте тај да се и сам Бог, у лику нашег Господа, толико понизио да је сишао чак до ада, до мјеста где се налази и највећи грешник, сједио за истом трпезом са грешницима. Да би им показао своју љубав и тиме изазвао негодовање и гњев фарисеја, јер се дружио са грешницима. А ако сам Бог, својом љубављу, силази и даје вриједност грешнику, ко смо онда ми да гледамо друге с висине и осуђујемо их, уздижући себе? Зато је и ово један од кључних разлога зашто, ако не пођемо путем смирења, никада нећемо моћи да стигнемо до Бога. Браћо моја, данас улазимо у период Триода. Овај период, као што знамо, вријеме је духовне борбе, вријеме подвига и врлинског живота. Али није случајно што нам Црква управо данас ставља пред очи ову Господњу причу. Да нам каже да, ма колико врлина развијали, ма колико се духовно борили, никада не помислимо да смо достигли светост, и, што је најважније, никада не гледамо друге са презиром. Немојмо вјеровати да смо бољи од других, немојмо мислити да су они осуђени, а ми спасени. Пут ка спасењу заиста пролази кроз наш духовни труд и кроз врлине које ћемо његовати, али морамо вјеровати да ништа, баш ништа, не можемо учинити што би нас учинило достојнима спасења. Ово расположење, драга браћо, задржимо у својој свијести, јер ништа није толико често у животу хришћана као – на овај или онај начин, посредно или непосредно, и често врло вјешто – осуђивање других како бисмо уздигли своју сопствену врлину. А то је пут пропасти, пут фарисеја. Супротно томе, пут цариника, пут признања да нас ништа не чини достојнима спасења, јесте пут који ће привући Божије милосрђе на нас. Тиме показујемо да без Бога не можемо постојати, не можемо се спасти. Нису наше врлине те које ће нас спасити. То је једино и искључиво Божије милосрђе, које призивамо на све нас, драга браћо и сестре, у овом нашем уласку у период Триода. Амин. Митрополит пергамски др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/02/09/mitropolit-jovan-zizjulas-smirenje/

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево отпостисмо ове прве дане светог Божићњег поста, али увијек кад се запутимо на неки пут, добро је запитати се гдје смо то кренули, има ли тај наш пут смисла. Дакле, ми се овим постом, у овим данима, спремамо за празник Христовог рођења, али увијек се треба подсјетити на то шта тај догађај за нас значи. Шта је то Божић? Сигурно да то није само она лијепа прича и оно обиље обичаја и радосних тренутака у нашем дому и даривање даровима, него тај празник, тај догађај наше вјере који је један од темељних догађаја наше вјере је празник живота, празник смисла, празник постојања, празник који се тиче живота свакога од нас, свакога човјека на свијету и цијелог свијета. Дакле, то је један суштински догађај-рођење Христово за постојање човјеково, уопште за живот и зато је Црква Божија установила да се ми за тај празник тако дуго припремамо знајући да смо слаби, преоптерећени, да често своје вријеме проводимо у непотребним стварима, сувишним стварима, у лажним стварима и зато је црква одредила ове дане да се за њих припремамо. Не да ови дани буду „ето ваља се отпостити, добро је за здравље; не да би био здрав и срећан“. Има и то смисла и то јесте, али ови дани су да Христа, Сина Божијега, да Његов живот ставимо у центар свога живота. Дани поста су зато да од себе покушамо одстранити све оно што нас од Бога одваја, оно што је промашај, што је лаж у нашем животу, а на то нас мотивише љубав Божја, да је Бог толико заволио свијет, да је Бог толико заволио свакога од нас да је постао један од нас. Ми ту тајну не можемо ни замислити- шта то значи да вјечни Бог, Света Тројица који је вјечни живот, вјечно постојање, који је створио свијет и све што постоји из љубави, постао створење. Ми нећемо ни у реду кад нешто чекамо да замијенимо мјесто онога који је иза нас или нешто друго много мање, да дамо предност некоме на било којем мјесту гдје ћемо можда чекати дуже пет минута, а замислите: вјечни Бог који је оставио своје вјечно обитавалиште, престо свој вјечне радости и спустио се до наше ништавности. Та љубав Божја, тај догађај нас мотивише и подстиче и даје нам снаге и благодати да се потрудимо у ове дане који су пред нама, да заиста Он буде у центру нашег живота. То је смисао поста. То је најважније у посту, да колико до нас стоји ставимо барем ове дане или онај дан кад славимо рођење Христово, Христа у центар нашега живота, а уствари ако тако чинимо и ако се тако трудимо наш живот ће бити преиспуњен смислом. Од себе ћемо одбацити сваки бесмисао, сваки промашај и сваку нашу грешку и наше заблуде и наше оптерећености, јер је Бог нас довео у овај свијет и у овај живот да творимо вољу Његову и да Он буде у центру нашега живота, а кад је он у центру нашега живота и кад је Он први све добија своје мјесто и свој смисао. Све друго што је добро добија своје мјесто. Кад је Бог први, све оно што је на другом, трећем или четвртом мјесту, је на свом мјесту, али ако оно што не може бити прво буде прво, онда смо промашили живот. Ови дани су зато да промишљамо да ли је Бог први у нашем животу. Ето тако да проведемо ове дане, зато пост, зато не једемо неку храну, не зато што је мрсна храна лоша, него да себе некако мало подстакнемо, да се уздржимо, да дамо предност духу, да дамо предност оном што је дубље и што је нашој души дато, али смо га затрпали својим слабостима. Данашња јеванђелска прича нам такође говори нешто важно. Чули смо да је Христос дошао и срео Гадаринце (три јеванђелиста говоре о овој причи) да су људи који су били обузети демонима кад су видјели Христа, они су га препознали. Рекли су :“Што си дошао да нас мучиш прије времена?“ Ето, и демони препознајуХриста као Бога, као Сина Божијега. И шта смо видјели из ове приче? Да они бјеже. Тамо гдје се Христос појави, ђаво нема приступа. Ето нам још једнога разлога да пост постимо, да би демонске силе и демонске утицаје одагнали од нас, али ћемо их одагнати само ако је Христос с нама и ако смо Христови. Немамо ми моћи ни снаге ни да се с малим изборимо, а камоли са великим и злим демонским силама, али имамо ако је Христос са нама, ако смо Христови. И тако себе лијечимо, Христом себе лијечимо. Христом себи дајемо могућност живота и нека Бог да да ове дане који су пред нама, заиста тако и прођемо: трудом, постом, молитвом и покајањем за наша зла дјела, чињењем добра. Божић нас и те како мотивише да чинимо добро, да будемо смирени и да будемо милостиви. То је празник смирења и милости Божије, јер је Бог показао смирење, да је постао Син Божји. Нека Бог да да тако ове дане проведемо. Сад ће бити Свето причешће за које смо се спремали, на пет мјеста ћемо причешћивати. Они који су крштени, који су постили, који се кају за своје гријехе. Они који се никад нијесу исповиједали, добро је да дођу на исповијест. Након сваке вечерње службе овдје ми свештеници вршимо исповијест, па неко ко се није исповиједао никада нека дође, а и они који јесу, треба опет, јер тако душу своју перемо од гријеха. У миру Божјем да приступимо и да се припремимо и удостојимо да чистог срца и душе славимо рођење Христово. Амин“ o. Мирчета Шљиванчанин https://mitropolija.com/2024/12/02/besjeda-oca-mircete-u-hramu-pod-goricom-u-23-nedjelju-po-duhovima/

На друштвеним мрежама наишао сам на текст у којем се хришћанима саветује да увек реагују смирено, а нарочито у време поста. Треба да будемо смирени кад нас неко вређа и кад нас неко напада, кад трпимо неправду и безакоње, смирено да се потчињавамо надређенима, смирено да трпимо сиромаштво и болест. Текст чак саветује оболелима од рака да болест прихвате са смирењем. Уколико неко не схвата шта значи смирење у православљу, овај текст може да буде опасан. Нико не доводи у сумњу потребу смирења. Човек би, свакако, требало да смирење вежба и изграђује. Али постоји итекако велика разлика између смирења и потискивања емоција. Лекари знају да је ово последње један од најчешћих разлога за велики број болести. Уколико потискујемо оно што осећамо и желимо, или не испољавамо речима и поступцима свој унутрашњи свет – можемо оболети и душевно и физички. Унутрашњи свет, душу нашу, свакако је потребно да мењамо на боље. Али никад је не би требало потискивати и ућуткивати. Препознајмо времена и начине кад наш унутрашњи свет, са својим, може бити непријатним и мрачним садржајима, би могао да се пројави, али грех би био сакривати га од ближњих и од себе самих. Хришћанско смирење је једно, а апатија је друго. Смирење је прихватање лоших осећања и животних ситуација, труд да се они разумеју и реше, стално се држећи благодати Божије. Те смирен човек износи из своје ризнице, из своје душе, све емоције и борбе, но оне су охристовљене. Апатија је психичко стање без страсти и афеката, без узбуђења и искрене заинтересованости, то је равнодушност. Смирење је – пунодушност, душа је пуна Светог Духа. Христос је у више наврата бурно реаговао али никада без смисла и разлога, никада без самоконтроле и разумевања Својих поступака. Апостола Петра је у љутњи назвао Сатаном (Мт. 16, 23), све апостоле је назвао родом маловерним и питао се докле ће их трпети (Мк. 9,19), да не помињемо што је бичем истерао трговце из храма (Јн. 2, 13-16) . Такав поступак је било природно испољавање Његове велике љубави према Оцу и ревности према Његовом дому (Јн. 2, 17), али пре тога је сео и сплео бич, дакле, ниједна емоција никада није овладала Њиме. Често је Христос прекоревао фарисеје, свештенике и књижнике (Лк. 11, 37-53). И не само то, Христос је био тужан (Јн. 11, 35) и уплашен (Мт. 26, 39). Замислите да је неко од савремених душевника на Његов прекор трговцима у храму рекао: „Немој тако грубо, вежбај мало смирење.“ Или док је плакао пред Лазаревим гробом да су рекли: „Себично је плакати за покојником, њему је сад боље, ти плачеш због себе“ (такве покушаје утехе сам чуо). Ми смо хришћани. Наш циљ није да се испразнимо од сваког бурног осећања и досегнемо мир пребивајући у летаргији и пасивности. Наш циљ је да волимо и у тој љубави се сусрећемо са Христом, другим човеком и са собом самима. Љубав, бар у овом животу, итекако уме да поремети наш мир. Христос је рекао да није дошао да донесе мир, него мач (Мт. 10, 34). Ако некога волимо, ми ћемо се за њега бринути; за њега ћемо жртвовати време, труд, улазићемо у сукобе. Осетићемо немир – јер особа коју волимо не проналази свој мир. Наравно, постоје толико сложени немири, изазвани животом и његовим искушењима, да не можемо поставити свеопшти рецепт како достићи смирење, иако је увек најсигурније држати се Васкрслог Христа који нам се у Причешћу даје. Такође, људи имају различите карактере и темпераменте. Не реагују сви увек исто. Једни ће упркос свему одржати и унутрашње и спољашње смирење, другима је и једно и друго тешко, па улажу већи труд и тиме испољавају веру... И тако даље. Избегавајмо да говоримо ближњем: „Не брини се, смири се. Преувеличаваш, није важно. Има коме је горе. Сувише бурно реагујеш. То је грех.“ Сваки човек је јединствен, свака мука пече својим жаром. Да не помињемо што се људи разликују по темпераменту. Тек велики душезналци могу, по мери особе коју су добро упознали, дати добар савет. Чврста вера да ће Бог помоћи највише одгони сваки немир. Западни човек доживљава љубав као сасвим спокојно стање духа. Као сигурност. Као породичну рекламу у којој су сви насмејани, као једно дуготрајно „живели су сретно до краја живота“. То није љубав, и то знају сви они који су икада волели. Људи су често тешки, живот није идеалан. Љубав тражи велико и здраво смирење, али никада апатију. Љубав је свесно прихватање немирног живота, и у том немиру, парадоксално, ми у ствари и проналазимо свој мир. Губимо себе, да бисмо себе пронашли у другом; у смрти на крсту проналазимо живот. Кад те боли, у реду је да плачеш; кад си љут, у реду је да вичеш; кад си радостан – певај. Важно је да је узрок твог бола, беса или среће ваљан и постојан, али то не можеш знати док га пред друге не изнесеш. То је проблем, многи савремени теолози баве се последицама, али не и узроцима. Потребно је да будемо смирени, јер бес помрачује разум. Човек тад реагује вођен истинктом, а не Богом. Али уместо да просто кажемо: „не буди љут!“, радије питајмо: „зашто си љут?“. Јер бес неће нестати због нечијег савета. Уместо што говоримо другоме како да се понаша и шта да буде, радије сазнајмо ко је заиста тај други, зашто се тако понаша, чиме није задовољан. Онда можда и он сâм схвати у чему лежи његово незадовољство, и учини све да промени тренутно стање, или да га уз ближње прихвати. Уместо што говоримо другоме да буде смирен, радије имајмо смирења за њега. Скоро сваком љутом човеку је потребан неко ко ће разумети његов бол. (Изузеци, наравно, постоје, не идеализујем, јер постоје заиста самољубиви и бесни људи којима, чини се, нико није потребан.) Као савршен пример смирености увек је био и биће Христос (Ис. 53,7). Мотив Његовог смирења је била љубав према нама. Та љубав је била толика да је због ње претрпео и муке и смрт на Крсту. На такво смирење смо и ми позвани. Крстоносно. Спасоносно. Трпљење није циљ по себи. Будимо смирени, али ослушкујмо себе. Искажимо себе. Кратак је живот да бисмо се од њега сакривали. Марко Радаковић http://avdenagom.blogspot.com/2024/06/blog-post.html

Сви желе да имају мир, али не знају како да га постигну. Пајсије Велики се разгневио и замолио Господа да га избави од гнева. Јави му се Господ и рече му: „Пајсије, ако хоћеш да се не љутиш, немој ништа желети, не осуђуј и не мрзи никога, па се нећеш гневити.“ Ко хоће да чини своју вољу, никада неће стећи смирење. Душа која се предала вољи Божијој лако подноси све невоље и болести, јер се и када је болесна моли и созерцава Бога: „Господе, Ти видиш моју болест. Знаш колико сам грешан и слаб. Помози ми да издржим и хвала Ти за Твоју доброту“. И Бог олакшава болест, и душа осећа помоћ Божију, радујући се и благодарећи Богу. Ако те задеси каква невоља, онда помисли: „Бог види моје срце, и ако је Њему драго, онда ће бити добро и мени и другима“. И тако ће ваша душа увек бити у смирењу. А ако приговарате: „Ово није тако и то није добро“, никада нећете наћи мир у души, чак и ако много постите и молите се. Апостоли су се потпуно предали вољи Божијој. Тако се стиче понизност. Тако су сви свети, велики људи подносили све невоље, предајући све вољи Божијој. Бог нас воли! И зато немамо чега да се плашимо, осим греха. Због греха губимо благодат, а без милости Божије враг прогони душу као што ветар разноси суво лишће или дим. Увек треба да памтимо да су демони пали због гордости и да стално покушавају да нас повуку са собом. И рече Господ: “Научите се кротости и смирења од мене, и наћи ћете покој душама својим.” Господе милостиви, дај нам смирење Твоје, као што си га дао Светим Апостолима: „Мир свој дајем ти“. Господе, дај да се и ми наслађујемо Твојим смирењем. Свети Апостоли примише смирење Твоје изливши га на цео свет. И спасавајући народ, нису изгубили свој мир, а није се ни умањио у њима. Како сачувати духовно смирење усред искушења нашег времена? Судећи по Светом писму, а и по карактеру данашњих људи, ми живимо на крају света. Дакле, треба да сачувамо душевни мир без којег се не можемо спасти, како је рекао велики молитвеник руске земље, преподобни Серафим. Док је био жив, због његових молитава Бог је чувао Русију. После њега је био још један стуб, који је сезао од земље до неба, отац Јован Кронштатски. Ја ћу се држати тога. Он је наш савременик, и ја сам био сведок његове молитве, док друге светитеље нисам видео. Он је волео народ, и није престајао да се моли Богу :„Господе, дај мир Твој народу своме“. „Господе, дај слугама Твојим Духа Светога, да љубављу Својом загреј срца њихова, и упути их на сву истину и свако добро“. „Господе, желим да Твој мир буде у свим људима Твојим, које си толико волео, дајући Сина Свог Јединородног да спасе свет“. „Господе, дај им благодат Своју, да Те у миру и љубави познају и заволе“. И да као таворски апостоли кажу: „Добро нам је, Господе, бити с Тобом“. Тиме је непрестано се молећи за народ, сачувао и своје духовно смирење. Ми га, пак, губимо, јер у нама нема љубави према људима. Свети апостоли и сви свети хтели су да се народ спасе и усрдно су се молили за њих. Дух Свети им је дао снагу да воле људе. Ако не волимо свог брата, не можемо имати смирења. Размисли о овоме! Слава Господу који нас не остави сирочадима, него нам даде Духа Светога на земљи. Дух Свети учи душу неизрецивој љубави према народу и сажаљењу према свим заблуделима. Бог се сажалио на изгубљене и послао свог јединородног Сина да их спасе. А и Дух Свети нас учи да се сажалимо на изгубљене, који иду у пакао. Ко није примио Духа Светога, нема потребе да се моли за своје непријатеље. Тако се стиче смирење, и осим овога, не постоји други начин. Ако се човек много моли и пости, а не воли своје непријатеље, не може имати душевни мир. Не бих могао да причам о томе, да ме Дух Свети није научио љубави! Душа грешна, захваћена страстима, не може да буде смирена и да се радује Господу, чак и ако има сва земаљска богатства и царује над целим светом. Ако се таквом цару, који се радује са својим кнезовима и који седи на престолу у свој својој слави, каже: „Царе, сада ћеш умрети“, тада ће се његова душа огорчити и задрхтати од страха, схвативши своју немоћ. Има сиромашних, који су, пак, богати само љубављу према Богу. Они ће, ако им неко каже: „Сада ћете умрети“, мирно одговорити: „Нека буде воља Господња“. “Слава Господу, што ме се сетио, и што хоће да ме одведе тамо где је разбојник први пут ушао“. Има оних који се не плаше смрти, него је мирно чекају, попут праведног Симеона, који је певао песму: "Сад отпушташ с миром слугу Твога, Господе.” Какав је мир у души имао праведни Симеон, могу да схвате само они који у души носе мир Божији; или су то бар једном осетили. О том миру Господ је рекао Својим ученицима: „Мир свој дајем вам“. Ко има тај мир, мирно прелази у живот вечни и говори: „Слава Теби, Господе, што сада и ја долазим к Теби и заувек ћу у миру и љубави видети Лице Твоје. Твој тихи, кротки поглед привукао је моју душу да тугује за Тобом“. Душа се неће смирити ако не изучава закон Божији и дању и ноћу, јер је написан Духом Божијим. И Дух Божији из Писма прелази у душу, осећајући усхићење и благонаклоност. И она више не воли земаљско, јер оно пустоши душу и баца је у малодушје, и подивља немајући потребе да се моли Богу. Непријатељ, пак, схватајући да душа није у Богу, поколеба је и утиче на њу по својој намери. Намеће јој разне помисли, тако да цео дан проводи у смушености, неспособна да јасно созерцава Господа. Ко у себи носи мир Духа Светога, излива га и на друге. А онај ко у себи носи злог духа, он, пак, излива зло. Господ је знао је да ако не волимо своје непријатеље, нећемо имати смирења у души. И зато нам је дао заповест: Љубите непријатеље своје. Ако не волите своје непријатеље, тада ће душа бити мирна само повремено, Али ако их волимо, мир ће постојати у души и дању и ноћу. Чувајте мир стечен благодаћу Духа Светога у својој души. Не губите то због ситница. Ако се према брату понашаш смирено, Бог ће ти дати неупоредиво више. Ако ожалостиш брата, невоља ће неминовно задесити твоју душу. Ако ти падне нека развратна помисао, одмах је отерај, чувајући смирење своје душе. Ако примиш помисао, душа ће напустити своју љубав према Богу, губећи смелост у молитви. Ако пресечете своју вољу, победићете непријатеља, а за награду ћете добити душевни мир. У супротном, бићете поражени од непријатеља, и утученост ће мучити вашу душу. Душа која је познала Господа увек се труди да Га созерцава у себи, јер Он долази души тихо, смирујући је, и сведочећи спасење без речи. Краљеви и владари народа, када би осетили љубав Божију, никада не би ишли у рат. Рат се дешава због греха, а не због љубави. Бог нас је створио из љубави и заповедио нам да живимо у љубави, славећи Њега. Ако владари испуњавају заповести Господње, а људи и поданици их понизно слушају, тада ће на земљи бити велики мир и срећа. Али због жудње за влашћу и непослушности охолих пати цела васиона. Молим те, Милостиви Господе, дај свима људима од Адама до свршетка векова, да познају Тебе, Твоју благост и милост. Дај да сви народи осете Твој мир, виде Светлост лица Твога. Твој тихи и кротки поглед привлачи душу. Старац Силуан https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/kako-da-go-zachuvame-dushevnoto-smirenie-srede-soblaznite-na-nasheto-vreme/

Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. То је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комодитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. Схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru линк

Према богослужбеном правилу, у петак друге седмице Великог поста – свете Четрдесетнице, 18. марта 2022. године, у Храму Светог Саве на Врачару служено је Мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици. Његова светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао други део Благовештенског акатиста, који се у данима Великог поста чита саображен са Малим повечерјем свакога петка закључно са петом седмицом Великог поста. Богослужењу су молитвено присуствовали викари Патријарха српског: Преосвећена господа епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, као и многобројно свештенство и ђаконство уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. После молитава узнесених Пресветој Богородици Патријарх Порфирије обратио се верном народу беседом у којој је нагласио да је смирење дар Божији, и да треба да се угледамо на смирење Пресвете Богородице. Његова светост је нагласио да ако гледамо срцем ка Богу и ако општимо са Богом молитвом онда све добија своју другачију перспективу, другачији садржај и све постаје у нашем животу другачије и онда и оно што нам се чини да није логично посматрањем тога оком Божијим и спремношћу да кажемо, нека нам буде по речи Твојој заиста постаје прихватљиво и смислено. https://mitropolija.com/2022/03/19/patrijarh-porfirije-ugledajmo-se-na-smirenje-presvete-bogorodice/

У недељу пету Часнога поста, 18. априла 2021. године, у Богородичиној цркви у Земуну служена је света Литургија на којој се са својим свештенством сабрало мноштво благочестивог народа. Говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу, ђакон Бојан Божић је подсетио на Преображење Господње које се одиграло недуго пре описаног догађаја у Јеванђељу и указао да треба да схватимо да «пут до Царства Божијег иде преко крста». Звучни запис беседе Голготски пут синови Заведејеви су потпуно превидели, нису схватили да Царство Христово нема никакве везе са земаљским. Подсећајући на речи блажене успомене Епископа Данила (Крстића) да најближе Христу у царству Његовом стоје двоје људи из народа Божијег – Пресвета Богородица и св. Јован Крститељ, ђакон Божић наглашава да је пут до Царства Божијег - смирење и служење другима. Извор: Радио Слово љубве

Преузето са адресе: https://youtu.be/mHxx2PX6v9E Званична презентација: http://otelders.org/ Превод приложила Снежана Стефановић.

* * * * * Питао сам пре много година свог духовника, игумана Андреја Машкова шта је смирење. У то време сам био млад и неискусан, чинило ми се да ћу ако добијем тачан одговор одмах моћи да стекнем ту врлину и да ће све кренути како треба. У то време сам у „Лествици“ светог Јована Лествичника нашао изреку да смирење искорењује све страсти и у мени се разгорела жеља да стекнем смирење, да бих на тај начин победио све страсти, што се каже „да једним ударцем побијем седам“. А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства. Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен. Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем.Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи. Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије. Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па,добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека. Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и Светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења. Ја заиста себе сматрам грешним и ништавним створењем. Како сазнати да ли је ово осећање искрено? Не мислим да ти тако сматраш. Иначе би се по понашању то одмах видело. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно. Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“. Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немаш смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо. Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих. Како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца. Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то. Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати. Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом. Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. * * * * * На другом месту схиархимандиту Аврааму је постављено питање: Шта значи савет архимандрита Софронија Сахарова да „држимо свој ум у аду“ ? Да ли се говори о сећању на смрт или о неком посебном духовном труду, подвигу? Могу да замислим да држим ум на Страшном Суду али у паклу – нисам у стању. Том подвигу се архимандрит Софроније научио од свог старца – преподобног Силуана Атонског и то није адекватно за свакога. Тај подвиг је јако тежак, захтева духовно руковођење и чини ми се – висок духовни ниво. Зато је најбоље да тежимо једноставном смиравању себе, да се кајемо, и да се трудимо да усвајамо сваку смирену мисао о себи и можда ће благодат Божија деловати на нас тако да ћемо заиста доживети да смо достојни пакла. Шта тачно значи „држати ум у аду“ – ја, на жалост, не могу да кажем јер нисам то лично никада осетио, немам такво искуство и такав степен смирења. Када сам прочитао књигу „Старац Силуан“ и покушао да подражавам тог подвижника спуштајући ум у ад – тада се догодило да или ништа нисам успевао или се појављивала чамотиња, мрачно стање и зато сам оставио даље покушаје. Често човек који говори да је достојан ада заправо смиренослови (у лошем смислу ове речи – када само на речима делујеш смирен), јер је једно да нешто мислиш искрено о себи, а друго да понављаш неку изреку која ти не допире до срца. Антонију Великом је једном било откривено да је један обућар у Александрији успео више него он у духовном животу. Тада је Антоније отишао до њега и испоставило се да је тај човек имао дубоко смирење и сматрао да ће се сви у том граду спасити, а да ће само он због својих грехова вечно пропасти. И Антоније, као веома искусни подвижник је увидео да је тај човек на веома великом духовном нивоу, знао да то потиче од најдубљег смирења и сам је почео да чини на такав начин. Он је такође узео на себе овај подвиг – да од све душе себе сматра пропалим за вечност, као да је самога себе осудио на пропаст. Од тада су ову мисао, која изражава најдубље смирење, почели да зову „мишљу светог Антонија“. Након одређеног времена, можда након једног покољења монаха, неки подвижник је о себи говорио: „Ко данас може да носи мисао светог Антонија? Ја ипак знам једног човека који то може да ради.“ Подвижник је, наравно, имао у виду себе самога, али из смирења није то желео да каже наглас. Изгледа да је сматрао да у његово време – а то је био такозвани златни век монаштва – људи који су у стању да носе ту мисао више није било. То не значи да људи нису могли да понављају речи светог Антонија у уму – и ми сада можемо то да радимо. Али ако ми искрено почнемо да мислимо о себи на сличан начин доспећемо у такво очајање да не само да нећемо имати користи, већ се може десити и да пропаднемо од претераног терета, од те духовне тежине коју ми просто нисмо у стању да носимо. За ово је неопходни имати благодат, силу духа. А ако то немамо, онда ће нас оваква размишљања привести не до спасења, већ до пропасти. Ако су већ у древна времена, у четвртом или петом веку подвижници сматрали да нема људи који су у стању да носе такву мисао, шта да говоримо о нама који се огорчимо јер нам је неко залупио врата од келије. Како онда да држимо ум у аду! Хајде макар да га у манастиру задржимо. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: сам тај подвиг преподобног Антонија није смирење, већ је само средство за његово достизање. Најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (види Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем. схи-архимандрит Авраам Ридман Извор: sestry.ru

Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење. Највише нас је зачудило то што је она, са световне тачке гледишта, била апсолутно немоћна и бескорисна особа. У њој није било ничега што свет воли и поштује. Ни образовања, ни власти, ни богатства, ни лепоте. Ни-че-га. Уместо свих пожељних особина она је у изобиљу имала немоћ. Тачније – слепило и непокретност. Само замисли себе на месту непокретне и слепе старице, само замисли беспомоћност и зависност од туђе бриге и осетићеш као да те ударила струја. О каквој светости овде може бити говора? Наши старачки домови су препуни сличних несрећних стараца. И шта, да ли сте тамо видели много светости? Али чудо и јесте то што је кроз човека који је наизглед беспомоћан, али који се моли и не очајава, Христос у овом случају показао Своју велику силу. „Сила се Моја у немоћи остварује,“ – сећам се док ово размишљам. И још: „И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1 Кор. 1: 28-29). Разговор о Матрони се завршио оставивши у души мешавину радости и чуђења, познаник и ја смо се опростили, а мој ум је некако сам наставио тему. „Христос је много пута показао и наставља да показује Своју силу, – говорила је мисао идући својим током, – кроз немоћне људе, који ништа не значе, на којима је световно око лењо да задржи свој поглед. Богаљи, јуродиви, туђиноватељи јесу проводници силе Господње. И то је због тога што је ‘унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту’“ (Фил. 2: 7-8). „Узео је на Себе наше немоћи и понео болести.“ Ове истине вере, које су формално одавно и многима познате, у стању су да, уколико дубоко размишљамо о њима, растопе срце и одведу човека на такву мисаону дубину у којој сати лете као минути. Обузет многобројним мислима размишљао сам и о следећем. Христос није желео да прима славу од људи, ни да делује у оном духу и стилу који су од Њега очекивали и који би им се сигурно свидео. Ево, замислимо за тренутак да не иде пешке, већ да јаше коња или да га робови носе на раменима у носиљки. У принципу, покушајмо да замислимо слику стилистички супротну јеванђељском опису Месијиног понашања. Окружен је гомилом народа и то Му се свиђа. Храни гладне и исцељује болесне с таквим изразом с којим римски патрициј баца просјацима ситне новчиће. У Његовој свити нема ниједног рибара, већ су само познаваоци закона и највиши клир храма. Исто тако дарује вид слепима и чисти губавце додиром, само им не забрањује да говоре о томе. Напротив, каже: „Иди и свима испричај шта ти је Месија учинио.“ Носи лепу и богату одећу. Кожа Му је увек беспрекорно чиста, од Њега се увек шири танани и префињени миомирис. Благонаклоно дозвољава да Му људи целивају руке и трагове стопа на песку. Његова трпеза је раскошна. Највећи богаташи се утркују да Га угосте и он пристаје по реду. Цареви и најплеменитије велможе желе да се сретну с Њим. Он се повлачи с њима у тајне одаје како би водио сложене разговоре о политичкој судбини Израиља. Ови разговори нису намењени свачијим ушима. „То није мој Господ! – уздрхтаће хришћанско срце. – Нећу се поклонити таквом Месији,“ „Христос не би могао тако да се понаша.“ Да, не би. Да, Он није такав. Али Израиљци су очекивали управо оваквог Месију. Такав вођа, који спаја у себи особине зналца Светог Писма и верске традиције, особине моћног политичког лидера, а притом чудотворца, паметног, снажног и неустрашивог човека, који се поноси собом, својом мисијом и својим народом – такав вођа би испунио њихова очекивања. Испунио би, али тај човек не би био Христос. Прави Христос је све урадио другачије. Оквири људских представа о Њему су Му или превелики као што је сину превелик очев сако, или су ништавно мали. Само што Му ови оквири никад не одговарају. Ми желимо величину, а Он је занемарује. Ми жудимо за упадљивошћу и ефектношћу, а Он је толико једноставан да без дејства Светог Духа нико Исуса неће назвати Господом. Ми смо уверени у то да Он треба да руководи масама и да буде свима видљив као вођа. А Он одлази на пуста места и дуго се моли. Ми желимо да Он да одговоре на глобална питања, да се умеша у светску политику и да можда стане на њено чело. А Он стално и непрестано говори о срцу. И још – о покајању, о милости, о духовном сиромаштву. Не, истински Месија остаје загонетка за данашњег човека, исто као што је био неодгонетнута загонетка за човека из ранијих епоха. Ми – о, тешко нама! – свако мало не желимо Христа, већ антихриста; тражимо светског политичког лидера, а не кротког Исцелитеља срца. Баш као у Јеванђељу: „Желимо да дођемо, да Га неочекивано узмемо и начинимо царем, али се Он удаљио“ (В.: Јн. 6: 15). *** Сам јеврејски народ се не би обрадовао да је Месија деловао у духу земаљских властодржаца. И без тога вечито спреман да подигне устанак јеврејски народ би се с таквим вођом као што је Исус као један човек подигао у борбу против Рима. Првосвештеници су одлично схватали шта би се после десило. Рим је владао светом, а Римом је владао, по мишљењу Римљана, божански император. Двојица вођа с божанским достојанством не могу заједно живети у једној земљи. Римско царство би кренуло у рат, неизбежан и немилосрдан, против Месијанског царства Израиља на челу с Исусом. „Доћи ће Римљани и завладаће и нашим местом и нашим народом,“ – говориле су уплашене верске вође. Односно, одушевљење народа и масовно идење за Христом неизбежно ће довести до бунта, а бунт ће довести легионе у Свету земљу и онда ће сви имати невоље. Кајафа је управо у одговор на основане страхове изговорио своје злослутно пророчанство: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јн. 11: 50). „Један Човек“ и јесте умро на Крсту од руку Римљана, не дозволивши да римски мачеви буду исукани против целог народа. *** А како бисмо ми, бивши пагани, могли да поверујемо у Бога Живог, како бисмо могли да се окренемо ка Њему, да није било Христовог смирења? Да није дошао ради свих, као Друг сваког човека, већ искључиво као Месија јеврејског народа, зар би нам Јевреји дозволили да приђемо „њиховом“ Месији? Због свог националног егоизма и крајње гордости они никоме не би дозволили да приђе ни на пушкомет Свецу Израиљевом. Правде ради рећи ћемо да би на месту Јевреја тако поступио сваки народ, пошто сви људи једнако болују од гордости. Значи, Христос, овај живи Пут ка дому Оца, могао је постати Господ свих и Слава свих само у случају да Га Јевреји одбаце, у случају њиховог презривог неразумевања и слепог одбијања. Али и то је милост пошто су „они (Јевреји) сад непослушни како бисмо ми (некадашњи пагани) били помиловани“ (Рим. 11: 31). Одбачен од Јевреја Он је постао Спаситељ свих, не престајући да испуњава пророчанства и да буде истински Месија јеврејског народа. А одбачен није могао бити осим кроз такав начин живота и проповеди који људи од Њега нису очекивали. Сада је прави час да цитирамо надахнути усклик апостола: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаје ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Рим. 11: 33-34). *** Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници. Ови Христови пријатељи у сва времена делују исто. Иако су простодушни, ипак су снажни силом Божјом. Као Христос, избегавају буку и величину да сви виде; као Христос, не траже славу за себе; често су, као Христос, понижени и одбачени – поседују оружје, „силног Бога за рушење утврђења “. Овим оружјем они „руше замисли и сваку охолост, која устаје против познања Божјега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (В.: 2 Кор. 10: 3-5). Они нас не воде ка вери у Спаситеља по спољашњем изгледу, већ унутрашњом снагом. У њима препознајемо угоднике Божје, не по лишћу, већ по плодовима. Захваљујући њима јачамо у спасоносној вери. Захваљујући њима с времена на време се као деца радујемо чистом радошћу која је ретка у овом свету. Ето, тако смо се мој познаник и ја обрадовали у оно време због Матронине светости и због силе која се у немоћи остварује. Извор: Православие.ру

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је на дан Преподобног Макарија Египатског, 1. фебруара у храму Светог Архангела Гаврила (Врбичка црква) у Аранђеловцу, служио Свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник опленачки, протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Александар Миловановић и Иван Теодосић, јереји Милош Митровић и Милош Мијатовић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Александар Бабић. Свету Литургију су својим појањем улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Епископ Јован је након читања Светог Јеванђеља окипљене вернике поучио беседом. На самом почетку је говорио о Преподобном Макарију Египатском кога данас наша Света Црква прославља и о његовој највећој врлини која га је одликовала и уздигла ка Господу. Та врлина јесте смирење. Свети Макарије нас поучава својим животом да нам је смирење неопходно за молитву, за пост и за сваки напредак у нашем хришћанском животу. Владика је рекао: “Онај човек који има смирење он личи на Христа”. Епископ је набрајао врлине које треба да одликују правог хришћанина, а то су љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, смирење и ко поседује у себи те врлине то је човек над којим нема закона. Нема закона који може да осуди врлинског човека јер је његов живот проткан врлинама. Још је нагласио и да је љубав једна од правих одлика хришћанина, али и да љубав не суди, јер ако некога волимо према њему никако не можемо бити преки у суду. Да бисмо били исправни верници ми у своје срце прво треба да сместимо Бога, а потом у њега можемо населити и све добро овога света. Само ако ходимо путем Божијим ми ћемо испуњавати Божије заповести, а љубав, љубав је оно што нас изграђује. Извор: Епархија шумадијска

У молитви је неопходно свесно, промишљено, крајње смирење. Треба имати на уму, ко говори и шта говори. Посебно је то потребно за време читања молитве Господње: Оче наш. Смирење руши све подмуклости вражије. Ах! како је много у нама тајне гордости. Ето, говоримо, ја знам то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе ја нисам грешан. Колико личног мудровања! Почетак и основа и извор твоје мислености, твоје речи и твоје делатности треба да буде смирење, сазнање своје ништавности и пуноће Божанства, Која је саздала и испунила све и Који дејствује cвe у свима (l.Kop. 12, 6). Ко је заражен гордошћу, тај је склон да према свему испољава презир, чак и према светим и Божанственим предметима: гордост мисаоно уништава или скрнави сваку добру мисао, реч, дело и сву творевину Божију To је најсмртоноснији дах сатанин. Када се молиш, говори у свом срцу против разних вражијих помисли и распаљености: Господ је све за мене. Тако, у току целог свог живота, при нападу страсти и при свим наговарањима вражијим, у болести, у жалости, у невољама и напастима, говори: све је за мене Господ; ја сам не могу ништа да урадим, ништа да претрпим, савладам, победим, Он је сила моја. Све молитве подразумевају велику беду и сиромаштво наше пале природе; оне подразумевају такође да је Господ непрестано текући Извор сваког савршенства, свакога добра, да је Он наша неисцрпна Ризница. Треба делатно имати у молитви и у свако време сиромаштво духа. Благо сиромашнима духом (Мт. 5, 3). За време молитве и при читања речи Божијих треба имати страхопоштовање према свакој мисли, према свакој речи, као према самом Духу Божијем, Духу истине. Сумњу и презир према речи треба одсецати као отров духа лажи; а како су сумња и презир плод умишљености и гордости, онда гордост треба из корена одсећи и бити као мало дете, које у простоти тепа пред Богом, мало дете, које зна и говори само оно, чему је научено од родитеља, савете са стране, супротне родитељским, не слуша и не зна, а неће ни да слуша, ни да зна. Јер Дух Свети је научио свете људе, као просту децу и незлобиву, да моле, да благодаре и славослове Бога оним молитвама, које Црква ставља у наша уста. На молитви буди као дете, које тепа, сливајући се у један дух са духом изговорене молитве. Сматрај себе ни за шта, молитве прихватај као велики дар Божији. Свог телесног разума сасвим се одреци и не обраћај пажњу на њега, јер телесни разум надима (1. Кор. 8,1), сумња, уображава, хули. Ако за време молитве или ван ње враг омета твоју душу некаквим хулама или гадостима, немој да клонеш због њих, него реци са чврстином у свом срцу: ради очишћења баш од тих и сличних грехова дошао је на земљу Господ наш Исус Христос; због тих и њима сличних слабости духа је и дошао Многомилостиви да нам помогне; и када кажеш те речи са вером, твоје срце се истог тренутка успокојава: јер ће Господ твоје срце очистити. Уопште, ни од каквог греха, као од привиђења, не треба клонути, него се уздати у Спаситеља. О, неизмерно милосрђе Божије! О, највеће служење Богочовека нама грешнима! и до данас Он служи нама човекољубиво, очишћујући и спасавајући нас. Тако, да се посрами сила вражија! Извор: Православие.ру

У четвртак 03. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 106. зачало Јеванђеља од Јована, Владика је подсетио да: “Оно што је говорио Господ на Земљи, односи се на све време и на вечност. Господ је казао да свако ко хоће да живи побожно, биће прогоњен. Ако човек страда ради имена Божијег, онда је то на корист. Ако страда због сопственог ега и сујете, онда је потребно да се исправља и труди, а Господ ће помоћи. Господ нас не оставља обесхрабрене и свима поручује: “Трпљењем својим, спасавајте душе своје!”“, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

О задужбини краља Милутина- манастиру Бањска разговарали смо са Игуманом ове Светиње протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Звучни запис емисије О кандилу вјере у манастирском бисеру на рјечици Бањској, манастиру Бањска посвећеном Светом архиђакону Стефану, задужбини Светог краља српског Стефана Уроша II Милутина, који Бањску одреди за своју гробну цркву, разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Отац Данило говорио је о историјату ове древне Светиње из 14. вијека, изграђеном у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији, њеној умјетности, страдању, обнови и животу у овој Светињи. Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за српски народ. Молитвама светог архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживио. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г. са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа. Отац Данило је први монах који је замонашен у овој Светињи након њене обнове 11. новембра 2004. године у навечерје ктиторске славе ове Светиње, Светог краља Милутина. Отац Данило, рођени Призренац, говорио је и о свом дјетињству у Призрену, животу прије и после ратних страдања у овом граду и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона, који је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. „Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Извор: Радио Светигора

У четвртак 05. септембра 2019. године, када наша Света Црква обележава оданије празника Успенија Пресвете Богородице, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма и појање ученика IV разреда крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог: Матеје Димића, Стефана Перића и Дејана Костића. Звучни запис беседе Беседећи након прочитаног 54. зачала Јеванђеља од Луке, Владика Јован је подцртао оно што народ осећа према Мајци Спаситеља рода људског. “Смирење је Пресвету Богородицу учинило Богородицом. Тамо где је смирење, тамо је све искрено и поштено, а смирење је извор свих добродетељи људске. Ту почињу наша осећања према Богородици Марији и наше сазнање о Христу као Богу и човеку. Зато свети Симеон Богопримац говори Богородици да ће мач пробости срце Њено. Док са материнском тугом стоји под Крстом Господњим, Син Божији јој говори да ће јој испунити шта год да иште од Њега. Она од Сина свога тражи само једно: да спаси и помилује род људски. Зато је потребно да се Њој молимо, јер је Христос све учинио преко Мајке своје”, поучио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Света литургија на осму недјељу по празнику Педесетнице служена је у манастиру Савина у Херцег Новом. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља вјерницима сабраним на Светом богослужењу ријечима литургијске проповиједи обратио се Игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је, између осталог, казао да су кротост, смирење и дуготрпљење темељ љубави нелицемјерне. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

У манастиру Савина данас је молитвено прослављен Тројичиндан. Бесједом се великом броју сабраних вјерника на Светом богослужењу обратио игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је вјерни народ поучио о смислу и значају празника Силаска Светог Духа на апостоле. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

У уторак, 26. фебруара 2019. године, када наша Црква слави преподобног Симеона Миротичивог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Пантелејмона у Станову. Првојерарху шумадијском Господину Јовану су саслуживали протојереј - ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић и ђакон Недељко Дикић. За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Сретко Петковић, ученици богословије Светог Јована Златоустог г. Дејан Симић и г. Бојан Ђурић. Чтецирао је вероучитељ г. Марко Гаљак. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је у беседи рекао: “Лоза Немањића браћо и сестре изродила једну читаву плејаду светитеља и угодника Божијих из рода нашега и то је оно што краси читаву државу, читав свет, дакле светитељи Божији и угодници Божији, браћо и сестре. Један византијски цар је рекао да величина једнога народа, једне државе не састоји се у величини те државе, да ли је оволико хиљада километара велика или онолико. Величина једног народа, каже он такође, није ни у његовом броју. Величина свакога народа и државе јесте онолика колико је народ те државе изродио светитеља и угодника Божијих. Ако је то тачно, а и јесте, наш народ и наша држава иако је и по броју и по обиму мала, заиста је велика, велика браћо и сестре. Немате скоро у историји рода људскога да у једном малом народу, једној династији има толико светитеља као што је наш српски народ. То је за похвалу. За нас је то велика похвала и хвала Богу, али за нас је то и велика одговорност која се огледа у томе да преиспитамо себе, да ли заиста следујемо, тим нашим светитељима, њиховим путевима, као што су они ишли путем Христовим, или идемо путем својим који измислимо па мислимо, е ја ћу на овакав начин да идем у рај, ја ћу на мој начин да идем у Царство Небеско. Не, немој да се заваравамо, и ако тако мисли, да ли то био Владика, свештеник, хришћанин, монах , монахиња, грдно се заваравају браћо и сестре. Сваки од нас који тако мисли, уствари он је сав у гордости, у сујети. Мало нешто се поштапа, да тако кажем и својим светитељима и црквом , али он спроводи своје. И само је моје то што је исправно и готово је. Дакле, ту нам ако тако живимо и тако мислимо, ту нам браћо и сестре не помаже ни наша молитва ни пост, ни ништа, шта нам вреди и молитва и пост и бдење ако немамо смирења, ако немамо послушности, ништа нам то не вреди. Јер смирење и послушност уводи човека у Царство Небеско. То смирење и послушност је пројавио највише Господ наш Исус Христос”. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Преподобног Максима Исповједника, у недјељу 3. фебруара 2019, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Сабранима се обратио Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о прочитаном зачалу из данашњег Светог Јеванђеља, које се односи на жену Хананејку, која је са великом вјером и трпљењем молила Господа да излијечи њену болесну кћер. „Људи су најосјетљивији када имају тежак породични проблем, када им треба лично помоћ, када су у биједи, тјескоби, болести. Хананајци су у то вријеме били одвојени од Јевреја и углавном су били незнабошци, пагани, припадали су другој вјери. Међутим, ова жена се обраћа Господу ријечима: Помилуј ме Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Има ли веће потребе него кад родитељ моли за своје болесно дијете? То је посебно осјећање, јединствено“, казао је Владика. Господ не одговара, не зато што је неосјетљив на људску патњу, него хоће, наглашава Епископ Јоаникије, да се покаже њена вјера, трпљење и смирење. „Она наставља и, већ, почиње досађивати, па апостоли кажу Господу да је отпусти, јер их много узнемирава. А Он говори: Ја сам послан само изгубљним овцама дома Израиљева. Тиме јој даје до знања да није послат да Хананејцима помаже, него само Јеврејима. На неки начин, Господ чини уступак народу из кога Он потиче. То је, ипак, само споља, унутра Он, већ, гаји велико саосјећање према јадној жени и њеној патњи“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Хананејка је и даље упорна, а Он, опет, каже нешто што је било „угодно“ за уши Његовог народа: Није добро узети хљеб од дјеце, па бацити псима, јер су Јевреји тог времена мислили, а и данас то, понекад, можемо чути, да су сви други народи пси, а они изабрани, рекао је Преосвећени Епископ, додајући: „Та жена се толико смирава, па каже: Господе, али и пси купе мрве са трпезе господара њихових. У том моменту долази до изражаја њена вјера, њено смирење, трпљење и Господ је услишава. Она је могла да у сваком моменту нађе разлог да оступи: онда када се чини да Господ није чуо, други пут кад каже да је послат само Јеврејима и трећи пут кад каже да није добро да се узме хљеб од дјеце и баца псима. Али, она све те привидне препреке превазилази“. „Ослонила се на безгранично Божје човјекољубље. Она је то срцем осјетила, а то што ће бити тешкоћа у дијалогу примила је на себе. И само је ишла напријед, показујући све већу вјеру, све веће стрпљење и смирење“, указао је Његово Преосвештенство. Додао је да је примјер ове жене јединствен, јер се у њему сагледава велико смирење. „Смирење је безгранично повјерење у Божју милост, то је лице и наличје и она је осјетила унапријед безобалну љубав Божју, а све остало је схватила као искушења која пролазе, била услишена и, како каже Свети јеванђелист: Кћер њена оздрави тог часа“, нагласио је Преосвећени Епископ Јоаникије. По Владикиним ријечима Господ је, много пута, код других народа, незнабожаца налазио примјере који су показали већу вјеру, него они који су се називали вјерним. „Бог љуби свакога и све нас воли као милу дјецу, све нас призива и свима нам треба покајање, а примјер ове жене Хананејке, која је до тада третирана као незнабошкиња, је примјер за све вјерујуће како треба да се молимо Богу и како ћемо бити услишени“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка