Претражи Живе Речи Утехе

Митрополија црногорско-приморска након пуних шест деценија поново ће званично бити уписана као власник четири цркве на острву – град хотелу Свети Стефан, којима је до сада газдовала Хотелска група “ Будванска ривијера”, а од пре две године акционарско друштво “Свети Стефан хотели”, пишу “Вијести”. Спремност да се Митрополији у складу са свим законским процедурама, цркве врате у власништво, показало је новоименовано руководство у већинским државним компанијама- ХГ “Будванска ривијера” и “Свети Стефан хотели”. То су, пише лист, јутрос потврдили председник Одбора директора “Будванске ривијере” Мијомир Пејовић и председница Одбора директора “Свети Стефан хотели” АД Драгана Кажанегра Станишић. “Након више од десет година колико трају проблеми за утврђивање власништва над црквама на Светом Стефану – у питању су цркве Светог Стефана, црква Преноса моштију Светог Стефана, црква Александра Невског и црква Преображења Господњег. Стекли су се услови да у име ХГ ”Будванска ривијера” и колегиница Кажанегра Станишић у име ”Свети Стефан хотели” искажемо спремност да у наредном периоду, у законским поступцима, вратимо оно што је цркви несумњиво припадало. То је власништво над овим објектима”, рекао је Пејовић. Рекао је да је на челу једног акционарског друштва и потпуно је јасно да акционарско друштво нема никакве везе са управљање црквом, нити са поседом или сваким другим видом власништва. “Још једном изражавамо пуну спремност да у договору са МЦП нађемо најбоље решење како би се исправиле грешке и неправде које су постојале у претходним деценијама”, рекао је Пејовић. Кажанегра Станишић је истакла да су јутрос дошли на острво Свети Стефан како би послали поруку и исказали вољу и спремност да се неправде које су биле у што краћем року и законским оквирима исправе. “Овим показујемо друштвену одговорност, свесност целог процеса који се уназад одвијао и који је довео до тога да на данашњи дан имамо верске објекте који су у поседу акционарског друштва чијим се акцијама тргује на берзи”, рекла је. Навела је да је Митрополија свих претходних деценија водила рачуна о овим објектима, у њима су се одржавале службе, литургије. “Имам не само професионалну, него и личну сатисфакцију и моралну обавезу да се исправи оваква неправда. Мој предак, игуман Борис Кажанегра 60-тих година прошлог века био је човек који покушао да спречи ово што се касније десило, упозоравао на законе, на беспризоран догађај рушења цркве Александра Невског, а потом и уписа цркава као друштвене својине”, истакла је Кажанегра Станишић. Средњовековне цркве више од шест деценија биле су укњижене на ХГ Будванска ривијера, од када је острво претворено у најелитније летовалиште на Јадрану. Од јуна 2019. оне су у власништву новоосноване фирме “Свети Стефан хотели”, која је у већинском власништву Владе. МЦП је оспорила решење о национализацији острва Свети Стефан, које је пре шест деценија исељено и претворено у луксузни град хотел, а цркве укњижене на тадашњу хотелску компанију, чији је потом наследник била ХГ Будванска ривијера. Митрополија је још 2010. у которском Основном суду покренула спор, како би поништила решење о национализацији које су донеле комунистичке власти пре 60 година, а четири цркве чији је титулар манастир Прасквица, духовно седиште Паштровића, и формално вратиле у њихово власништво. Судски спор је потом привремено обустављен а настављен као управни поступак код Управе за некретнине. Иначе, на острву постоје четири цркве – најстарија, посвећена архиђакону Стефану, грађена је 1464. године и по њој полуострво добија име. Највећа црква удаљена свега метар од ове, грађена је 1885. и посвећена преносу моштију Светог Стефана. Трећа је скромних димензија и налази се југоисточно од хотелске рецепције и посвећена је Преображењу Господњем. Најконтроверзнија је судбина цркве Рождества пресвете Богородице, која је пре шест година обновљена, након што је била порушена и сазидана у коцкарници, пишу “Вијести”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета. Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију. И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао. Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат. Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи: „Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21). Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена. Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао: „Зашто плачеш, сестро?“ „Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“ „Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“ Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу. Јеромонах Никита (Вулић) Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo WWW.CUDO.RS Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...

Са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем Радовићем разговарали смо уочи Васкрса. Иако је то најрадоснији дан у хришћанском календару, архиепископ цетињски сматра да ситуација у Српској православној цркви, али и у хришћанству уопште, није тако радосна. „Васкрс је празник који васкрсава у свему људском роду, све оно што је истинско и право и што је вјечно. Тако и овде у нашем народу и у нашој цркви. Ипак је Васкрс коначна ријеч неба и земље, Бога и човјека, оног правог истинског за све земаљске народе, па онда и за нас овде. А васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено. Овде код нас распеће се наставља, не само на Косову и Метохији, него уопште. На крају крајева, наставља се и у свакој људској души. И само душе које су сараспете Христу задобијају тај квасац васкрсења вјечнога живота“, објашњава Његово високопреосвештенство за Спутњик. Од крсташа до НАТО освајача Амфилохије се осврнуо на рушење хришћанских светиња у Црној Гори и све већи утицај НАТО алијансе на земље Балкана. Он сматра да се многе лоше ствари у историји понављају. „То је наставак онога што су западни моћници радили вековима. Почевши са крсташким ратовима и онда су крсташи са благословом римског папе кретали у ослобођење Христовог гроба. Велика идеја, али у суштини пљачка. После крсташа таквом је идејом био задојен Наполеон, освајао свет, стварао нови светски поредак после Француске револуције, зна се како је завршио на Бородинском пољу. После њега нацисти и фашисти. Мусолини и Хитлер су ту исту идеју наставили са новим схватањима и идеологијама кренули да освајају свет и зна се како је завршио нацифашизам“, подсећа митрополит и истиче да деловање НАТО-а, САД, Енглеске и Европе није ништа друго, него наставак нацифашизма. „Оно што смо ми доживели од нациста и фашиста 1941-1945. године, ми смо то доживели сада од НАТО пакта 1994-1995. у Босни и Херцеговини, а онда после на Косову и Метохији. Данас исто то доживљавамо. Чак и стање на Косову и Метохији данас, па да не кажем и свуда овде на Балкану, горе је под овим новим нацифашистима, него ли што је то било за време Хитлера и Мусолинија. Ту је трагедија, што је то и наша Црна Гора прихватила. С једне стране се хвали садашња власт својим антифашизмом. Али у суштини не темељи своју будућност на антифашизму, јер да темељи на томе, не би постала део НАТО-а“, наглашава Амфилохије за Спутњик. Према његовим речима, Црна Гора гради своју будућност на братоубилаштву, тако што претвара деобе које су својствене нашем народу у нешто још дубље и горе — националне и језичке поделе. Наш саговорник каже да је и однос НАТО-а према Русији онакав какав је био нацистички и фашистички. „Ипак, ја сам дубоко уверен да ће се оно што се догодило и са Наполеоном, Хитлером и са Мусолинијем, догодити сутра са овим носиоцима тог истог духа“, закључује митрополит. Европа безбожнија од комунизма Амфилохије не крије своју забринутост и за дешавања у Европи. „Европа унаказује себе и своје биће. То није Европа Петра и Павла, то није Европа великих људи на Западу, великих епископа римских. Европа је по свом антихришћанском духу данас дубље безбожна од комунизма. Комунизам је ипак био наследио хришћанску традицију морала. Европа ни тог духа, ни тог морала нема, зато данас Европа потпуно уништава хришћанство, јер данас Европа постаје исламски континент“, прецизира митрополит. Зна се чија је Украјина крајина На питање шта је Украјина добила тиме што је прогласила аутокефалност цркве и тиме се на још један начин удаљила од Русије, митрополит црногорско-приморски каже да се зна чија је Украјина „крајина“ од времена Светог Владимира, па надаље кроз векове. „Украјина је претрпела страховиту трагедију и деобу за време уније, унијаћења у 16. вијеку. А ово што се сад догађа, то је наставак управо тога само у секуларизованом типу. Шта ће добити? Добиће још дубљи расцеп и раскол. Штета што Васељенски патријарх не схвата наше муке словенске. Није схватио какве су то последице и за њега и за цркву православну. Није само питање руске цркве и руског народа, питање је Украјине, васељенско питање“, наводи Амфилохије и додаје да данас очигледно постоји једна борба против православља, против најстаријег изданка јеванђеља. „Е сад треба пребити ту кичмену мождину православних народа, међу којима руски народ има данас посебно место. Треба је пребити да би остварили оно што није остварио ни Наполеон, ни Хитлер, ни Мусолини. Они сада користе ту несрећну Украјину и те њене унутарње деобе и несреће. Створили су дух унутарњег раскола, разбијачки дух тог народа словенског, звали га Украјинци или древно-Руси.“ Последњи суд није Хашки Митрополита смо питали хоће ли Срби, у том опште-глобалном расулу, сачувати свој идентитет. „Сачуваће ако Бог да. Ова сва збивања у нашем народу и ово распеће нашег народа траје читави двадесети век. Исто су то урадили још срамније са Косовом и Метохијом. Часни и честити албански народ сад је представљен преко тих злочинаца Тачија и дружине. То што се догодило на Косову са том групом деликвената, срамота је за часни албански народ. Њих су управо и подржали они који су подржали у току Другог светског рата њима сличне балисте и остале. Хтели би да им предамо Косово и Метохију, како рече наш патријарх ових дана — наш Јерусалим“, поручио је он. Ипак, митрополит је уверен у позитиван исход. „Ако се онај први изабрани Божји народ вратио после 2.000 година свом Јерусалиму, па и овај народ српски и светосавски народ не може без свог Јерусалима. Он ће се вратити. Бог није у сили, него у правди — то је Александар Невски говорио. То је истина која се потврђује кроз све векове, а Свети Петар Цетињски је говорио да је у имену Божјем суд и правда. Последњи суд није Хашки суд, овај безбожни суд који данас суди људима који су учествовали у несрећном грађанском рату“, подсећа Амфилохије и наглашава да нема никакве сумње да рат никоме није брат. Ипак, према његовим речима, непоштено је проглашавати само Србе за злочинце, како би били заштићени они који су наставили фашистичко дело у Босни и Херцеговини, потиснути јасеновачки злочин, а Сребреницу користити за геноцид. НАТО бомбардовање као Хитлерово „То су такве морбидне лажи које је прихватио Клинтон, онај Солана неслани и остала дружина који су овде преузели да владају. Па и они Французи који су се обрукали“, уверен је митрополит, који се поново осврнуо на НАТО агресију 1999. године. „Злочин који је НАТО извршио поводом педесетогодишњице свога постојања је нацифашистичко насиље над Србијом, над Црном Гором. Бомбардовали су по двадесети пут овај град Београд. Каква је разлика између Хитлеровог бомбардовања и овог? Нема никакве разлике. Оно је било у освајачком духу, ово је у име људских права. Побијена деца. Све у име људских права, а на срамоту и своју и срамоту Европе.“ Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије на крају разговора је честитао Васкрс читаоцима Спутњика. „Нек је благословен свети празник Христовог васкрсења. Васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено, тако је било и тако је и дан-данас остало. Христос воскресе!“ Извор: Спутњик