Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'замена'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У немогућности да призна своју грешку за неистинито извештавање и конструисање непостојећег проблема обнове Владичанског двора у Новом Саду, а све у недостатку ваљаних аргумената, портал NOVA.RS наставио је своју прљаву кампању против Епископа бачког др Иринеја. Објављивањем свог најновијег памфлета и директним и бесмисленим оптуживањем епископа Иринеја за тобожње угрожавање безбедности новинара, изгубљена је и последња нада да ће се овај медиј придржавати макар основних цивилизацијских норми, ако већ није у стању да прихвати и примени основе новинарске етике и буде у служби истине. Прва подвала у овом памфлету јесте да су се Епархија бачка и епископ Иринеј огласили саопштењем о актуелној обнови Владичанског двора. То је потпуно нетачно јер такво саопштење не постоји. Друга замена теза лежи у оптужби да је у том (непостојећем) саопштењу објављен приватан број телефона новинара Милованчевића. Ово је посебно занимљиво јер је у нашем тексту (Информативне службе, а не епископа Иринеја или Епархије бачке) објављен ПДФ електронског писма којим овај новинар доставља своја питања Епархији бачкој. У заглављу тог електронског писма, по правилу, стоје службени подаци: меморандум портала, службена електронска адреса и службени број телефона на које се могу дати одговори. Дакле, на нашем интернет-сајту није објављен ничији приватни број телефона него службени контакт који јесте јавни податак. Уосталом, зашто би било који новинар службеним путем давао свој лични телефонски број за контакт са Епархијом бачком? Трећа и најопаснија замена теза јесте да је епископ Иринеј угрозио безбедност новинара. То се никада није догодило нити се може догодити. Свима је добро знано да Преосвећени Епископ бачки др Иринеј, као један од најугледнијих и најобразованијих српских епископа – познат у црквеној и академској јавности широм света – као члан Светог Архијерејског Синода и портпарол Српске Цркве, скоро свакодневно има контакте са новинарима и другим медијским посленицима и до сада се нико није жалио да му је са његове стране угрожена безбедност. Поред тога, ни епископ Иринеј нити Епархија бачка нису аутори објављеног текста са службеним подацима новинара реченог портала. Ако се прихвати логика NOVA.RS, онда се неминовно долази до закључка да је због њиховог неистинитог извештавања и вишемесечне медијске кампање још више угрожена безбедност епископа Иринеја и његових сарадника. Коме они могу да се обрате за помоћ због узнемиравања истом врстом телефонских позива као и новинар наведеног портала? Епархија бачка, њен епископ, као и наша Информативна служба осуђују сваки облик насиља и свакодневно проповедају мир и љубав међу свим људима. Посебно наглашавамо да је епископ Иринеј у многим ситуацијама позивао на мир и ненасиље. Навешћемо само пример када је стао у одбрану и заштиту права припадника Исламске заједнице у нашој земљи после погрома на Косову и Метохији, и тако даље и томе слично. Њега оптуживати за угрожавање било чије безбедности је право морално посрнуће у амбис клевете и лажи. Свако ко је читао актуелне и многе друге текстове против епископа Иринеја нема потребу за додатним анализама апсурда у који су загазили њихови аутори. Очигледне су и клевете и дезинформације, као што су очигледне и све чешће замене теза из те медијске кухиње. Да подсетимо: У тексту наше Информативне службе СТАРЕ МЕТОДЕ НА NOVA. RS објавили смо преписку новинара овог портала и секретара Епархије бачке и јасно показали и доказали да је Епархија бачка одговорила на сва постављена питања и да је новинар у својим извештајима свесно обмануо и дезинформисао јавност. Ако је неко угрожен, онда су то истина и право свих грађана да буду благовремено информисани, а не дезинформисани. Коме они да се жале? Информативна служба Епархије бачке Извор: Епархија бачка
  2. Сви ми тражимо љубав. Ступајући у везу са човеком и осећајући нека јака осећања према њему – ми мислимо да волимо. Ако нам ти односи често причињавају бол, ми стичемо представу да је љубав мучење, скоро као болест. Заиста је могуће је да је ваша веза за вас болна. Само, највероватније је да њено право име није „љубав“ већ „зависност“. Појава зависности у односима Зависност у вези подразумева константну усмереност мисли на „вољену“ особу и зависност од те особе. Зависан однос у значајној мери одређује емоционално и физичко стање човека, његову радну способност и односе с другим људима. То у суштини значи да се читав живот зависног човека одређује тим зависним односима који углавном негативно на његов живот и чине човека више несрећним, него срећним. А с обзиром на то да није био у потпуности срећан у самоћи, човек управо у ту везу улаже све своје наде на срећу! Надао се да ће све његове душевне патње, недостатак самопоуздања и сви његови комплекси, бити излечени љубављу. И у почетку се можда и чинило да је тако, али то није потрајало дуго. Почели су конфликти, неспоразуми, незадовољство предметом „љубави“ и собом. Не примећујући то, човек пати још више него што је патио док је био сам, а испред њега је још и неизбежан растанак и нова већа бол.
  3. Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи. Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“[1] То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7). Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници. „Просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро. Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто. Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом. Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве? Свештеномученик Иларион (Троицки) православие.ру
  4. Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи. Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“[1] То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7). Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници. „Просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро. Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто. Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом. Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве? Свештеномученик Иларион (Троицки) православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...