Претражи Живе Речи Утехе

https://www.facebook.com/Spiritual-guerilla-Духовна-хајдучија-413471679464588/ ... „Верујем у науку“. Да ли је оправдано овако рећи, или реченица сама по себи представља контрадикцију? Апотеоза науке у супротности је са самим њеним принципима. Света Scientia представља се као нека врста праведног и мудрог божанства, а научници као њени првосвештеници и жреци, обдарени моралном и интелектуалном супериорношћу. Наука је људска делатност, па тиме обележена и истим слабостима и недоследностима као и човек сам. Током векова владавине позитивизма и научног мишљења, развила се и критика науке, па се стално настоји да се наука саобрази принципима који би је учинили објективнијом, а њене резултате веродостојнијим. Ипак, то је могуће само у извесној мери. Наука није аутономна и свевидећа сила, већ је зависна од личних и друштвених околности у великој мери. 1. Финансирање Научна истраживања не могу да се спроводе без логистике, о којој год науци да је реч. Средства се обезбеђују путем грантова који стижу од државе, вандржавних или наддржавних институција (нпр. Европске уније) или компанија. Постоји податак да у западном свету око 60% истраживања финансирају компаније које у њима виде комерцијални интерес. Стога, постоји опасност да ће научник, или група научника, саобразити своје резултате очекивањима компаније, јер од тога зависи и њихова егзистенција и научна каријера. Не мора то бити масна превара, довољно је не узети довољно у обзир податке који не говоре у прилог од компаније фаворизованом закључку (нпр. дејствима или нуспојавама неког лека), довољно је да постоји некаква методолошка недоследност (нпр. нерепрезентативна контролна група или занемаривање зависних варијабли). Чак и пре овога, избор научниковог непосредног поља истраживања зависи од тога да ли ће уопште моћи да га спроведе. Услед економске или друштвене климе његово потенцијално важно истраживање уопште се неће ни узети у обзир. Слично ствари стоје и са истраживањима које финансирају државне иституције или пак нека независна, добротворна или слична друштва. Извођење истраживања зависи од тога шта се дефинише као потребно, корисно, релевантно. Непосредна одлука о додели новца може да, зависи, рецимо од неколицине људи која седи у канцеларији, прегледа пријаве и документацију и „сече“ поверени јој колач по принципу: „ове може и неко други да финансира – одбијамо, овај има доста радова - одбијамо, ово није политички коректно – одбијамо“. 2. Научна и академска заједница У великој мери, рад научника везан је за универзитете и институте који имају одређену репутацију засновану на традицији, изворе финансирања, своја периодична и друга издања. Претпостављамо да су у питању тврђаве рационалности, морала и научног поштења. Ове институције су, међутим, високо компетитивне, нису лишене сујете, суревњивости, егоизма, међусобица, и нису независне од политичких, економских и друштвених утицаја. Нема сумње да су професори, рецимо, запослени на неком државном факултету, већином часни људи који не доносе судове ван својих компетенција, али чак и они центрипеталном бирократском машинеријом могу бити усисани у дискутабилне поступке, или бити њихове жртве. 3. Квантификација научног доприноса Покушај да се научни допринос учини мерљивим и репрезентативним имао је, свакако, за циљ и да се ова врста суревњивости умањи а разлози напредовања у академској заједници представе објективним. Међутим, квантификација може да буде веома опасна и далеко је од стварне објективности. О чему се ту ради? Професор (или доцент, или научни сарадник), обавезан је да за реизбор у исто или избор у више звање има одређени учинак: јасно одређени број радова у јасно кодификованим часописима. То га, међутим, по више основа ограничава: он не може тек да се бави оним што жели и што сматра својим позвањем, већ најпре мора да води рачуна о томе где ће и у ком року то моћи да објави. Уколико се бави неком локалном или историјски скученом тематиком, имаће далеко мање могућности да објављује у међународним часописима. Уколико се бави темом за коју је тешко наћи изворе (нпр, о њој нема много или нема уопште писаних извора, или су они тешко доступни, или је неопходно претраживати архиве, или обезбедити превод са мање познатих језика) биће му потребно далеко више времена него научнику који се бави актуелном, модерном темом. Апропо, и у науци такође постоји „мода“ и „демоде“ област, али се ово елитистички назива релевантношћу. Коначно, ако се намерио да пише капитално дело, тешко да ће се то моћи у квантификаторској трци за поенима. Његов педагошки учинак такође може бити (зло)употребљен. Премда студенти имају право да оцењују рад својих професора, учинак њиховог оцењивања опет је у спрези са дневном политиком. Омиљени професори могу остати без посла – мишљење њихових студената неће се узети у обзир ако и само није „релевантно“. Политички и идеолошки ставови могу такође бити разлог за сечу глава – професори се налазе на мети студентских акција, па некад и повлаче са посла, ако, рецимо, одбијају да се обраћају свом трансродном студенту заменицом коју је он/она одабрао/ла, или га зову именом које му пише индексу уместо одабраним. Или, уколико тврде да је пол стварна, постојећа категорија, а не друштвени конструкт (рецимо, случај Кејтлин Сток (Kathleen Stock), који није усамљен, а за сада је без епилога). У случају професора Милоша Ковића, применом бирократских зачкољица и недоследности спроводи се политички прогон. Професор Ковић има „срећу у несрећи“ да га јавност препознаје, па је добила прилику да сазна монструозне бирократске техникалије тог прогона, а није први пут да се овај систем примењује. Разлози за примену бирократске дробилице, међутим, могу да буду и лични анимозитет надлежних у комисијама за избор професора, па и углед и подршка коју неки научник ужива у јавности. Довољно је да се неко од надлежних позива на техничку непотпуност поднетих доказа о научном доприносу („фали ти један папир“), да се изгуби време и професор пробије рок. Онда се изабере с намером доведени противкандидат, рецимо, османиста који у својим радовима доследно пише „аксер“ уместо „аскер“ за припадника турске војске ( реч „asker“ и у персијском, па и у модерном турском језику значи – војник). 4. Peer review и цитираност „Пир ривју“ је независна рецензија научног рада, од стране другог/других научника. Она може бити услов за штампање рада у часопису (у угледнијим часописима је обавезна) и за добијање гранта. Требало би, да се таквом рецензијом потврди релевантност неког научног рада, јер га оцењују стучњаци који се баве истом или блиском облашћу. Она, међутим, успорава процес објављивања радова. Можда нећете моћи да је добијете ако су ваше колеге заузете неким другим задацима, или уколико је мало стручњака за вашу област. Премда је рецензија најчешће анонимна – може да постоји сукоб интереса: например, ваш колега се, својим сопственим радом, кандидује за исти грант или часопис па му не иде у прилог ваша позитивна рецензија. Како је крајња одлука на уредништву или уреднику часописа, а пуно је радова са добрим рецензијама, на крају се мора направити некакав избор, а мало ко би се усудио да каже да су одбачени радови – лоши; о њиховој „publish or perish“ судбини, одлучује готово – случај. Некадашњи уредник „Лансета“ (Lancet), Роби Фокс (Robbie Fox), питао се да ли би ико приметио када би заменио хрпу папира на којој пише „за штампу“ оном на којој пише „одбијено“. У шали је говорио, да се у „Лансету“ примљени радови баце са врха степеништа – па, који падну на приземље – њих објаве. Методолошке недоследности могле би се отклонити, неки сматрају, када би читав поступак од постављања хипотезе до закључка извело неко независно тело – а колико би то успорило представљање научног рада јавности, потпуно је јасно. Сведоци смо, међутим, да се ова тежња за објективношћу занемарује на рачун брзине (а мишљење о томе јесу ли разлози томе трговачки, или спасавање светске популације, узрок је вакцинационе шизме). Цитираност такође зависи од области којом се научних бави, доступности његовог рада, а и ту се подаци „фризирају“ по систему ја теби - ти мени, нарочито у мањим научним заједницама. Примера ради, уместо да цитирате, рецимо, Стојана Новаковића, цитирате колегу који га цитира; нема везе што је део текста који сте цитирали оригинално Новаковићев. Њему и тако није потребна цитираност, а вашем колеги јесте, баш као што ће сутра бити потребна вама. 5. Демократизација и елитизам Разуме се да данас научник има могућност да свој рад напросто објави на Интернету, ван свих утабаних путева и препусти га општој и лаичкој критици. Једини мотив за то могла би бити жеља да се рад учини доступним, да поступак ширења достигнућа демократизује; али ту ће се сусрести са научним елитизмом: остаће, у основи, невидљив. Без благослова научне заједнице, без реликвијара (списка радова у релевантним публикацијама), стропоштаће се у тамни вилајет теоретичара завере, непроверених извора, сумњивих кредибилитета. 6. Свеприсуство и ексклузивност Научници су у незавидној позицији: с једне стране, од њих се очекује да се баве искључиво својом струком. С друге, пошто се и јавно и самоделегирају као елита једног друштва, од њих се очекује да се баве и различитим актуелним темама, које су можда и ван оквира њихове компетенције. Тешко је у томе наћи меру, јер научник је – то јест, требало би да буде – целовита личност, а због природе свог статуса не би ни смео да остане незаинтересован за питања од општег интереса. Но и несклоност друштвеним питањима и присуство у јавности могли би му се једнако обити у главу. 7. Немерљиве категорије У покушају да се научна делатност учини егзактном и упоредивом, губе се из вида чињенице које су изузетно важне, а нажалост (или, можда, на срећу) – измичу квантификацији. Ту спадају поштење, част, лична храброст, доследност, скепса, способност да се призна и исправи грешка, алтруизам, одговорност у личном и јавном деловању, самокритика, па и машта, далековидост, свестраност, ширина духа. Како каже Небојша Катић, неопходно је у јавни простор вратити осећај стида – поражавајуће одсутан и у науци, тако да изгледа да је рационалност коначно појела моралност, па сада прешла и на храњење собом самом. Коначно, религиозни однос према науци је парадокс рационалности. Морамо бити свесни њених ограничења ако желимо да објективно проценимо њене доприносе. Наука не би требало да стрепи од лаичког суда нити да се подсмева глупим питањима „крезубог“ света; најпре јер је то противно њеној суштини (по природи ствари у корену науке је запитаност), а онда, јер ни сама није ослобођена људских слабости. Паушално позивање на науку (као некакву далеку, неразумљиву, али апсолутно свезнајућу и апсолутно непогрешиву силу) зато је једнако опасно као и потпуна сумња у њу.

Мало је полемика у нашој јавности, укључујући и црквену, које вреди прочитати и подучити се како треба рационално, отворено и поштено дискутовати, односно размењивати аргументе. Испратио сам их на десетине, али бих морао добро размислити коју издвојити за пример. Зато сам се потрудио да у реаговању на Мачковићево писање будем полемичан, а истовремено сажет и јасан. (То је и он сам приметио.) Моје су оцене биле оштре, али, ипак, не и погрешне. Прихватам да се Мачковић у њима није пронашао. Међутим, то не значи да сам му било шта подметнуо, већ, пре бих рекао, да он није добро промислио све импликације свог становишта. Али, ако је Мачковићу непријатно што се нашао у „лошем друштву“, сматрам да је моја прва интервенција имала смисла. Овај текст није наставак полемике, него појашњавање одређених недоумица. Прво, дужан сам одговорити на питање како сам закључио да Мачковићеви ставови вуку, најблаже речено, на чудну страну. Мачковић: „У том смислу, евидентно је да посебно негодовање код аутора Прилога изазива моја тврдња да је теологија у служби Цркве и црквених интереса, а не обрнуто. Зато аутор тврди да сам понизио (срозао) теологију. Лажној богињи Теологији мора да се потчињава све, па чак и истина, а Патријарх и Црква поготово.“ И ово: „Ипак, чини ми се, да аутору Прилога највише засметала идеја да сама Црква треба да донесе одлуку, у складу с националним или било којим другим својим интересима, а да потом теолози направе теолошки оквир и објашњење те одлуке. Црква се руководи канонима и богословљем, али то не значи да канони и богословље руководе Црквом.“ (Подвлачење – В.В.) На основу наведеног, закључио сам ово: „Да и међу православнима има оваквих бољшевичких схватања, јасно нам је ставио до знања и теолог Дејан Мачковић, са својим начелним ставом да теологија помесних Православних Цркава мора бити у служби оправдања интереса и црквене политике сваке локалне јерархије и да ту не може бити никаквих изузетака.“ И ово: „Мачковић сматра да у слободном теолошком промишљању нема истине, већ да обавезујућу истину прописују структуре моћи, оличене у званичним црквеним властима.“ Мачковић се позивао на реалност, али је ипак прешао преко чињенице да Црквом руководи и управља, пре свега, епископски сталеж. А да се верни народ ионако ништа не пита. Тако да немамо сви исту одговорност у Цркви. Да ли епископи, свештеници и лаици имају увек истоветне интересе, одговор је: и да и не. Заједнички им је интерес да се Црква очува, да у држави постоји слобода вероисповедања итд; али им, рецимо, материјални и политички интереси у друштву могу бити различити, па и супротни. О томе би, између осталог, увек требало водити рачуна када говоримо о Цркви у контексту друштва. Друго, начелно се слажем са Мачковићем да теолози – као и остали интелектуалци – морају обраћати пражњу на друштвену, политичку и црквену реалност која их окружује. Проблем је у дефинисању те реалности, јер њу не виде сви на исти начин. И зато је нужно јавно размењивати анализе, мишљења и ставове. Уосталом, имамо и епископе теологе, тако да не видим опасност да они неће умети да на одговарајући начин одговоре на реалност украјинског црквеног сукоба, и образложе ставове СПЦ тим поводом (а то су и урадили у писму цариградском патријарху). Немам, наравно, ништа против да се јавно износе чак и предлози у вези са тим како да се СПЦ постави у новонасталој свеправославној кризи. Ипак, намећу се питања: Како ће ти предлози доћи до надлежних у Цркви? Да ли ће се на сабору или синоду СПЦ читати текстови са овог или неког другог сајта у којима се епископима упућују теолошки и црквеноправни савети? Да ли су сабор или синод у обавези да саслушају „интерпелације“ које долазе од стране теолога и лаика? Да ли је сабор у обавези да о њима расправља, да их прихвати или одбаци? Ако не постоје механизми – а знамо да не постоје – да ти предлози уђу у процедуру код надлежних црквених тела у којима се доносе одлуке од важности за нашу помесну Цркву, бојим се да ће теолози који би активистички писали о текућој кризи и предлагали решења, то радити за себе и своју читалачку публику. Што можда и није тако лоше. Бар ће редакција овог теолошког интернет магазина имати шта да објављује. Извор: Теологија.нет View full Странице

Не сећам се дана у којем нисам осећао божанску утеху. Понекад се догађају паузе, када слабије осећам утеху, и тада ми бива лоше. На овај начин сам у стању да схватим колико лоше живи велика већина људи. Одступили су од Бога и зато су лишени божанске утехе. Што се више човек удаљава од Бога, бива му теже. Уколико има Бога, може бити сиромашан свим осталим – ништа му више не треба. О томе се ради. Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице. Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто. Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има. А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе! Човеку ће платити онај власник, за кога ради Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?... Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21). Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова. Извор: Православие.ру View full Странице

16 четвртак нов 2017 Posted by Стање ствари Пошто је „Дејли мејл” објавио писмо принца Чарлса из 1986, а оно изазвало реаговање и негодовање јеврејских организација, представник „Кларенс хауса”, званичне принчеве резиденције, издао је саопштење у коме се наводи да у писму нису принчеви сопствени ставови, већ су представљена мишљења неких личности са којима се он срео током своје званичне посете Саудијској Арабији, Бахреину и Катару Извор: Индипендент Принц Чарлс, енглески престолонаследник, суочио се са осудама Јевреја због приватног писма које је далеке 1986. упутио свом пријатељу Лоренсу ван де Посту. У њему је навео како је најезда европских Јевреја, после егзодуса који су доживели у време Хитлера, крива за кризу на Блиском истоку и сматрао да би САД морале да обуздају „јеврејски лоби”, пише „Индипендент“. „Сад знам”, пише принц Чарлс у писму који је недавно објавио „Дејли мејл”, „да су и Јевреји и Арапи семитског порекла, а и да је најезда европских Јевреја (највише из Пољске, како кажу) изазвала много проблема на Блиском истоку.“ „Много је, разуме се, сложених проблема, али како уопште може бити краја тероризму ако се не уклоне узроци? Нема сумње да би неки од америчких председника морао да буде храбар и нешто предузме против европско-јеврејског лобија у САД, или сам ја сувише наиван“, додао је он. Писмо је од 24. новембра 1986. године, тада 38-годишњи принц Чарлс га је написао после званичне посете Саудијској Арабији, Бахреину и Катару, у којој је био са принцезом Дајаном. Принц је одушевљен посетом, пише како му је она много помогла да делимично схвати арапска схватања. Писмо принца Чарлса (Извор: Дејли мејл) „Читао сам мало Куран, што ми је помогло да помало разумем њихове (арапске) намере. Ипак, сумњам да би они нас схватили читајући Библију.” Пошто је „Дејли мејл” објавио ово писмо принца Чарлса, а оно изазвало реаговање и негодовање јеврејских организација, представник „Кларенс хауса”, званичне принчеве резиденције, издао је саопштење у коме се наводи да у писму нису принчеви сопствени ставови, већ су представљена мишљења неких личности са којима се он срео током своје посете. Принц је своја размишљања приватним писмом поверио свом дугогодишњем пријатељу, желећи да му олакша разумевање веома сложеног проблема који је он уочио и покушавао да схвати. Током година принц Чарлс је, каже се затим у саопштењу, наставио да проучава сложене и тешке теме о којима је говорио у поменутом писму. Он је доследан поштовалац и јеврејске и арапске заједнице и широм света учествује у њиховом представљању. Он није први употребио израз „јеврејски лоби”, већ је било више јавних личности које су га користиле пре принца Чарлса. Уредник „Џуиш кроникла” Стивен Полард није био сувише толерантан. Он је на Твитеру написао како су коментари принца од Велса „шокантни и потпуно предвидиви”, при чему га је највише изненадио израз „јеврејски лоби”. „Мит који се провлачи вековима да постоје веома моћни Јевреји који контролишу стране владе, медије и банке.” Принц је, с друге стране, последњих 20 година покровитељ Оксфордског центра за исламистичке студије, чији га директор, Фаран Низами, описује као пријатеља, сматрајући да нема ниједне тако значајне личности у западним земљама која би била толико цењена у муслиманском свету. Приредио и посрбио са енглеског: Војислав М. Станојчић