Претражи Живе Речи Утехе

Имам утисак да смо се много удаљили од молитве… Било да се молимо или не, некако нам је молитва постала далека и безживотна. Као да несвесно очекујемо да молити се значи умртвити себе док стојимо пред застрашујућим и далеким Богом… Изгледа да заборављамо да је молитва нешто најнежније, најинтимније и најлепше што нам је дато да бисмо били блиски са нашим Оцем. Често нас од молитве удаљава страх “да ли се добро молим и хоће ли се сада Бог наљутити на мене ако се не молим правилно?!”. И онда временом ту нелагоду која нам се јави током молитве везујемо несвесно за саму молитву и после имамо отпор да се молимо… Та нелагода се превазилази управо молитвом, тј. ако истрајемо у молитви и онда када се буди нелагода. Докле год човек има добру намеру, спремност да послуша свог свештеника/духовника и негује своју жељу са Богом, немогуће је да не научи да се моли. Молитва је урођена човеку. Она је попут духовног инстинкта. Баш као што беба инстинктивно заплаче да дозове родитеља, тако је човековом духу дато да молитвом призива свог Творца, јер молитвом душа тражи онога од кога је створена и ка коме иде. Молитвом човек проналази смисао свог живота (Да, не иде то баш тако брзо како бисмо ми хтели, али то не мења чињеницу да се молитвом долази до смисла живота ако истрајемо). Наша невешта али искрена молитва је попут гукања бебе свом родитељу. Иако беба не изговара још увек оно што жели да каже, да ли то родитеља спречава да је чује и осети? Да ли се мајка радује њеном звуку иако није вешто формулисана мисао? Тако је и са нашом молитвом Богу… Она је нешто најживотније и најспонтаније, она је бујање живота у нама, а не умртвљено понављање речи. Не можеш погрешити ако се искрено молиш Богу макар и својим сопственим речима: “Увек када твоја душа хоће да се моли сопственим речима, треба јој пустити на вољу. Дај јој ту слободу. Тада ћеш се молити од срца и таква молитва ће се лакше уздићи Господу. Сопствена молитва је плодоноснија од свих других. Наше молитвено муцање, које у вери и љубави потиче из срца, Господа радује више него било шта друго. И сама душа при томе лебди од радости, загрева се, одушевљава, оживљује…” (Св. Теофан Затворник; из књиге Обитавање безграничног у срцу). Недостаје нам, чини ми се, и стрпљења да се научимо молитви, те онда олако одустанемо ако молитва не иде онако како бисмо желели… Зато се у молитви учимо и стрпљењу. Не схватамо да је молитва уметност и да је потребно труда и времена да бисмо научили да се молимо: “За уметност молитве важи исто што и за сваку другу: она се не усваја кроз теоретско познавање, већ кроз упражњавање током целог живота” (св. Теофан Затворник). Не ради се о томе да смо научили да се молимо “онда када велика и очигледна чуда почнемо да чинимо нашом молитвом”, него о томе да се у молитви смири наша воља и гордост “што није онако како бисмо ми желели”. Када научимо да у молитви сагледавамо милост и љубав Божију наспрам наших промашаја И ДА ТАДА НЕ ПОБЕГНЕМО ОД БОГА него да смирено останемо да предстојимо молитвом пред њим… тада почињемо да се учимо молитви. Можда се варам, али све више ми се чини да подсвесно молитву доживљавамо као нешто пасивно, као нешто што је “насупрот конкретног делања”…. У смислу: “Да, треба се молити, али зар нећемо још нешто учинити по питању тога и тога…” Бојим се да не схватамо да се управо тек молитвом (у којој присно сједињујемо себе са Христом) мењамо ми и наш однос према спољашњем свету и да тек на тај начин једино и можемо променити то како ћемо се односити према датој ситуацији коју желимо да променимо, тј. како ће то “конкретно делање” да изгледа, а да буде у складу са вољом Божијом. Јер облагодаћени Духом Светим у искреној молитви, благодат Божија обликује наше мисли, срце, поступке… Нема ништа делатније и конкретније од молитве, јер баш молитвом делатно спроводимо речи “да дође Царство Твоје”, јер Царство Божије тада улази у овај свет кроз нас… Није ово “намењена само светитељима”, на ово смо сви позвани. Колико ћемо томе поверовати? Е, то зависи од нас и то јесте простор јачања наше вере… “По вери твојој нека ти буде” (Мт 9, 29). Молитва има невероватно благодатно дејство и по наше тело. У молитви се повезују ум и срце, нашем бићу се благодатним енергијама Божијим враћа рајска целовитост (=исцељујемо се). Нервни систем се ауторегенерише, прелази из симпатичке активације у парасимпатичку, чиме се мења начин дисања, рад срца, рад система жлезда са унутрашњим лучењем… Није без разлога зашто су прве монашке заједнице имале правило да се пет пута током дана помоле. Замисли колико доброга човек прима када молитвом разговара са својим Творцем…и колико би и нама користило да се неколико пута током дана кратко помолимо? У молитви Христу сви се сједињујемо у једно. Нисмо сами. “Довољно је читања, треба делати. Доста је гледања како други иду, треба сам да идеш. Тражиш ли унутрашњи живот - ступи у унутрашњост (помоли се)”. Св. Теофан Затворник  

Адомнан Мек Нами примио је Свето крштење као православац у Ирском мору у октобру. У револуционарном развоју догађаја на радном месту у Северној Ирској,овај радник по уговору је успешно обавио преговоре о посебном времену за молитву са наменским простором на радном месту у државној служби, и тиме постигао први документовани договор те врсте у историји ове земље. Радник, Еунан (Адомнан) Мек Нами, поделио је причу са сајтом Православие.ру. Прича о његовом договору о молитви на радном месту догодила се неколико месеци раније, између фебруара и марта ове године. Мек Нами је био запослен у једној агенцији за запошљавање, где је по уговору радио за Одељење за рад и пензије Уједињеног Краљевства. Током три недеље обуке на радном месту, Мек Нами је разговарао и о свом уговору. Пристао је на низ услова, укључујући политику разноликости и инклузије, која укључује такође и одељак о вери који предвиђа коришћење наменских соба за „тиховање/више вере/добробит“. Затим је добио уговор да ради у сервисном центру у Дерију, Северна Ирска, под надлежношћу Одељења за заједнице Северне Ирске, које није имала такву одредбу о вери. „Међутим, пошто сам законски пристао на њихове услове током своје обуке, тврдио сам да треба и да могу да користим поменуте услове и за раднике и зато сам и пристао да радим“, објашњава Мек Нами. Разговарао је са руководством Лисахали сервисног центра и однео свој захтев свом надлежном да уреди документацију. „Резултат је био наменски простор, иако импровизован, и одређено време додељено за његову употребу. На крају, било му је дозвољено да има две паузе дневно као време за молитву. Ово је први пут да је то документовано у историји Северне Ирске“, рекао је Мек Нами и закључио: „Оно што сам урадио, учинио сам у име Христа и за Његову славу.“ https://mitropolija.com/2024/11/22/prvi-put-u-severnoj-irskoj-pobeda-u-pregovorima-o-pauzama-za-molitvu-tokom-radnog-vremena/

Чланови Градске организације глувих Београда први пут су имали прилику да испрате Свету Литургију и доживе њен ток и оно о чему се говори - то је за њих огроман догађај, сви су одушевљени, а некима је ово био први пут у животу да испрате службу Божју и волели би да се ова пракса настави - сведоче чланови поменуте организације и секретар, Снежана Гордић. У недељу, 10. новембра 2024. у Храму Светог Саве, након учешћа у Светој Литургији која је превођена на знаковни језик, а коју је тога дана служио Поглавар Српске Цркве Патријарх Порфирије, затим и пријема који је Свјатјејши уприличио за њих у Парохијском дому, верници са оштећењима слуха и говора су, благодарећи преводиоцу на знаковни језик, Вери Јовановић, за ТВ Храм истакли велику захвалност Патријарху, као и свом парохијском свештенику, оцу Предрагу. Изјаве секретара Организације глувих, Снежане Гордић и појединих чланова, знаковни језик превела Вера Јовановић: Патријарх Порфирије је током трпезе љубави у Парохијском дому истакао да је срце духовни центар нашег бића и да, када имамо Мир у срцу и када је срце живо, онда њиме говоримо и чујемо, и да смо тада истински људи јер је језик срца - језик вере. Зато је важно да нам срце буде чисто и полазна тачка нашег живота. Ако имамо срце живо, ништа друго да немамо, имамо све, јер имамо заједницу са Богом! - подвукао је Патријарх. Обраћање Патријарха Порфирија члановима Градске организације глувих Београда, током пријема у Парохијском дому на Врачару, и беседа Патријарха током Свете Литургије у Храму Светог Саве, 10. новембра 2024. Извор: Радио Слово љубве

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку. Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе. Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља. Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја. Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.” Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све. Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака. Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу). Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.” О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног. Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности). За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога. Аутор: Зорана Пејковић https://www.pismenica.rs/dostojevski-put-do-boga/?fbclid=IwY2xjawF-QilleHRuA2FlbQIxMQABHQhtdB9Qcet3z67om7DzHAiplzHuSlc5UosW-1SAAugFuODGHW9UEtrr-w_aem_31ep3aNZe1uahFuElJYG4A

Шта мислиш, да ли Бог промишља о сваком човеку кога је створио? Да ли за сваког има неки план? Да ли “има времена” да пази и на тебе сваког дана и да ли поред свих људи има посебан однос према теби? Још у Старом Завету се Бог јавио пророку Јеремији и одговорио је на ова питања: “(И рече пророк Јеремија:) Дође ми реч Господња говорећи: Пре него што те створих у утроби знах те, и пре него што си изашао из утробе посветио сам те” (Књига пророка Јеремије 1, 5). Да, пре него што си се и зачео у материци Бог је баш тебе знао и као брижни родитељ пажљиво промишљао о теби и твом животу. Зато Господ Христос и каже “зар не знате да вам је и свака длака на глави избројана, не бојте се” (Јеванђеље по Луки 12, 7). Бог ти поручује: “Непрестано бринем о теби и знам и сваку длаку на твојој глави, јер си ми битан”. Бог у Kojer верује Православна Црква je заједница Три Личности, Света Тројица, који остварује јединствене и непоновљиве односе са сваким човеком. И тако премудро се Бог открива човеку као Тројичан: Оца можемо спознати само кроз однос са његовим Сином (Христом), који се Духом Светим усељава у наше срце када га молитвом тражимо. И тај процес спознаје и сједињења са Богом је код сваког посебан и непоновљив, јер је Богу свака личност коју је створио посебно битна и призива је у однос који је непоновљив: „Никада не треба да поредимо себе са било којом другом личношћу. Свако од нас, ма колико мали био, велики jе пред Вечним Богом. Бог са сваким људским постојањем остварује срдачан и јединствен однос”, каже св. старац Софроније и наставља “и зато, не треба се ослањати на понављање искустава светога Силуана, Исака Сирина, Симеона Новог Богослова, Григорија Паламе или Серафима Саровског. У духовном животу не постоји тачно и истоветно понављање, већ просто аналогија у духу, у интензитету који претпоставља изрека: Држи ум свој у аду и не очајавај (буди свестан својих промашаја и не губи наду)”. Зар то није предивно?! Позван си не да будеш копија која имитира, него оригинал који се не понавља. Да, од светих отаца учимо се том путу, али не глумећи њихове животе, него поучавајући се начинима на које су остваривали јединствен однос са Христом. Колико год дивно и истинито звучале ове речи мудрог старца св. Софронија Сахарова, тешко је поверовати у њих. “Ја Богу битан и са мном жели посебан однос?! Како када знам колико сам грешан и погрешан?! Како би Бог са мном оваквим хтео однос када нисам никоме од људи довољно битан?” Ако желиш неком да постанеш пријатељ, ваше пријатељство, ваш однос, је оно што ће те временом учинити његовим пријатељем и променити твоје мане у врлине, јер ти пријатељ почиње много да значи и не желиш да га повредиш својим манама. Тако је и у односу са Христом који те назива пријатељем својим: “Зовем вас пријатељима својим” (Јеванђеље по Јовану 15, 15). Ако желиш Богу да будеш близак, твоје поверење њему да си му битан иако то тренутно не видиш, јесте оно што те може привести у његов загрљај. У том загрљају он ти не ускраћује слободу, не жели да тепоседује, него те грли тако да оставља твојим рукама простор да загрлиш и ти њега ако желиш… Не фокусирај се на Николин строги пост, Маринино редовно читање молитвеног правила, Сашино смирење које немаш… Посвети своју пажњу ономе што можеш принети Христу овде и сада, данас. То твоје што осећаш да можеш да му пружиш давајући другима (праштање, љубав, састрадавање са другима, способност да видиш туђу бол, лепоту душе, било шта…), то је баш оно што ће твој и Његов однос чинити посебним. Чувај се да се не пореди се са другима у свом односу са Христом… Пореди себе у свом срцу са самим Христом: Колико си му сличан у данашњем дану? Да станеш пред Оца, да ли би Он у теби видео лик свога Сина (Христа) по коме те је створио? Не пореди се са другим људима, јер тебе Бог не пореди са њима… него позива да се поредиш са Христом (Сином његовим), јер зна да му можеш бити што сличнији. Што више поредимо себе са Христом, чију љубав осетимо у нашем срцу, више схватамо колико смо далеко од Њега… иако је Његова љубав у нама. И то рађа радосну тугу. Сузе покајања које ослобађају од грча нездраве кривице, љубоморе, зависти… И не заборави, љубомора и завист су само последица твог недовољног поверења Богу да си му довољно битан да са тобом жели посебан однос, јединствен и непоновљив однос. И то не тек тамо у некој далекој будућности “када будеш био довољно добар”, него овде и сада… већ данас. др Данило Михајловић

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је примио 23. јула 2024. године у спомен храму Светог Саве у Београду чланове ватерполо репрезентације Србије, учеснике предстојећих Олимпијских игара у Паризу. Подсећајући да је ватерполо репрезентација Србије символ заједништва и сатрудништва, Његова Светост је поручио: "Тамо где су присутни труд, рад, међусобна љубав и поштовање и Господ ће додати своје благодати, па ће и резултат бити бољи. Хвала вам што нашу земљу представљате у најбољем светлу". Том приликом, председник Ватерполо савеза Србије г. Виктор Јеленић, селектор Урош Стевановић и капитен Никола Јакшић су уручили Његовој Светости тренерку ватерполо репрезентације Србије са натписом "Патријарх Порфирије". Извор: Информативна служба СПЦ

Нова Црква Ваведења Пресвете Богородице гради се у Манастиру Свете Тројице, једном од неколико светих обиталишта на врху чувених грчких стена. У понедељак, 24. јуна, на празник Свете Тројице – Духова, Митрополит стагијски и метеорски Теоклит посетио је манастир и одслужио архијерејску Литургију. Након богослужења, игуман Дометије је понудио Митрополиту обилазак манастира, укључујући и нову цркву која је у изградњи. Планирано је да црква буде завршена за око годину дана. Извор: https://orthochristian.com/160945.html Фото:trikalaola.gr Превела Љ. П.

У организацији Епархије шабачке, 23. априла 2023. године, у амфитеатру Академије струковних студија у Шапцу, одржано је завршно предавање великопосног циклуса „Велики пост у животу православних хришћана“. Предавање је одржао Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион на тему „Идеал светитељства – пут подобија током Великог поста“, а у присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, свештенства, вероучитеља и великог броја епархиота Епархије шабачке. „Светост није директно везана за чин канонизације и уписивање неког у диптих светих, него смо сви речју Божјом, која је дата кроз апостоле и самог Господа, призвани да будемо свети. Осим циља нашег живота да се сјединимо са Господом, да кроз то сједињење одговоримо нашом љубављу на љубав Божју, призвани смо да се освештавамо и да желимо да будемо свети, али не у жељи да задобијемо епитет свети, јер ни један светитељ није то имао као свој идеал, него су епитет светога задобили зато што су себе смиравали и унижавали, веома често, за наше поимање, преко сваке мере. Сматрали су себе најнедостојнијим људима и пред Богом и за било какво поштовање, а кроз то смирење су сведочили да су на правом путу светости“ – истакао је владика Иларион. ‍Модератор предавања је био јереј Никола Ковачевић, сабрат Саборног храма у Шапцу. Видео на јутјуб каналу Епархије шабачке: извор

У оквиру Православне мисионарске школе која деценијама делује у храму св. Александра Невског на Дорћолу, у суботу 2. марта 2024. године, од 18 сати и 30 минута, на тему "Суштина, а не форма - пут до Христа", говориће православни мисионар Слободан Бркић. Сви су добродошли на богослужење од 17 часова и духовну трибину у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"

Свети синод Цариградске патријаршије је 10. јануара канонизовао старца Герасима (Микрајананитиса) Химнописца (†1991), познатог као подвижника и аутора више од 2.000 црквених богослужења, а његов празник први пут је 7. децембра прослављен. У Верији (Грчка) његов спомен је са посебном радошћу прославио Митрополит веријски Пантелејмон, који је био духовно чедо новоканонизованог Светог Герасима, преноси Ромфеа. У Саборној цркви Светог манастира Богородица Довра у Верији служено је свеноћно бденије и Божанска литургија уз саслужење монашког братства Митрополије и благочестивог верног народа. Током бденија, део моштију Светог Герасима, који се обично чува у затвореној зони манастира, изнешен је ради поклоњења. *** Центар Мистагогија представља кратки опис житија Светог Герасима: Монах Герасим Микрајананитис (5. септембар 1905 – 7. децембар 1991), у свету познат као Анастасије, био је савремени химнограф. Рођен је у Дровиани, у провинцији Делвино у северном Епиру, а прва слова научио је у основној школи свог родног града. Са завршетком основне школе, као адолесцент Анастасије је напустио сеоску средину. Његов отац се већ настанио у Пиреју, где је радио, па га је и сам пратио и почео да ради близу њега. Тако је био приморан да напусти мајку и млађег брата. У почетку се настанио у Пиреју, код оца и тетке. Затим су се преселили у Атину. У новом пребивалишту наставио је школовање у гимназији. Његова ревност за проучавање светих списа била је импресивна. После средње школе наставио је студије на вишој школи. У Атини је водио рачуна и о свом духовном животу и редовно је ишао у цркву. И сам се сећа: „Наша парохија је био Свети Дионисије Ареопагит. Обично смо ишли до Авеније Василис Софија, где је била стара школа Ризариос, до Светог Георгија Ризарија, јер је било близу. Ту је више пута служио и Св. Нектарије Пентапољски, кога сам видео“. У Атини је већ.размишљао да постане монах и мислио је да оде раније, пре него што преузме друге обавезе. Није му требало дуго да схвати своју склоност. Тако је отишао на Свету Гору 15. августа 1923. године. На Светој Гори је постао искушеник у Испосници Свете Ане. Конкретно у Малој Светој Ани, у келији Светог Претече, са малоазијским јеромонахом Мелетијем Јоаникијом као својим старцем. Овде, на овој пустој, сушној, оштрој и неплодној локацији Мале Свете Ане, нашао је апсолутну духовну радост и испуњење свог животног сна. Сада се неподељено посветио аскетизму, духовном животу и проучавању светих црквених текстова. 20. октобра 1924. године, на бдењу у спомен Светог Герасима Кефалонијског, примио је монашки постриг, добивши име светитеља. Монах Герасим, потпуно прилагођен свом новом животу, био је узор послушања, смирења и сваке врлине. Упоредо са свакодневним монашким богослужењима и учењем, два монаха, старац и послушник, радили су и на свакодневним животним обавезама за опстанак. Старац Мелетије се годинама бавио вештином, коју је добро познавао, израде дрворезбарених печата који се користе за припрему просфора за Литургију. Њему близак , млади монах Герасим научио је ову уметност, којом се трудољубиво бавио. Међутим, оно што га је фасцинирало било је бављење књигама. О томе нам прича: „Ето, када сам дошао, сабрао сам и обновио своје знање. Антички писци, све сам их се наситио, све сам их сварио. Имао сам књиге које сам дао некој сиромашној деци која су ме посетила из Сикије на супротној страни.” После неколико година, старац Мелетије заувек је отишао у Атину, остављајући новог монаха Герасима потпуно самог. Испод колибе Светог Претече налази се колиба Успења Богородице. У њој је живео подвижник старац Авимелех (+ 1965). Њему се 1946. придружио будући јеромонах Дионисије. о. Дионисију се придружио и о. Герасим и касније, 1966. године, формирали су братство. Монах Герасим је касније постао оснивач храма Светих отаца Дионисија Беседника и Митрофана. 1956 године у пећини у којој су се подвизавала два монаха подигао је малу капелу и довршио је 1960. Старац Герасим, између осталог, био је познат по гостопримству, које је надахњивао и код својих послушника. Вреди напоменути да његов аскетски и повучени живот ни на који начин није утицао на његову друштвеност. Посетиоци из света који су му долазили увек су одлазили са неком користи, јер је разговор са њим увек био посебан. Разборит у својим одговорима, систематски је избегавао неблаговремене расправе и брбљање; увек је тражио тишину, коју је сматрао „мајком мудрости”. Поред мирјана, посетиоци су често били свештенослужитељи или чак монаси, који су долазили са истом сврхом: да слушају старца, да се духовно окористе и да се уче из његовог врлинског живота. За живота су му додељена многа монашка послушања. Био је библиотекар и шеф службе у киријакону Испоснице Свете Ане. Као библиотекар, чак се бавио састављањем и објављивањем каталога рукописа библиотеке. У том својству помогао је многим научницима у проналажењу и добијању копија рукописа. И сам је писао вредне студије и чланке. Монах Герасим Микрајананитис био је такође један од ретких химнографа, тако да је већина његовог дела одмах коришћена у литургијском животу Цркве. Већина његовог дела је доступна, упркос чињеници да је само мали део објављен. То је зато што су многи рукописи широко распрострањени у куцаним фотокопијама. Он је и саму химнографију сматрао продужетком молитве, општења са Богом и светима: „Имам светитеља испред себе. Зато не желим ни са ким да комуницирам. Химнографија, ово духовно дело, јесте сједињење душе са Богом; то је чудесна молитва; то је медитација ума; то је тајна теорија; то је мистерија, која се не објашњава речима. Химнографија је највиша философија. Не изражава се речима. Човек то мора да ради да би осетио.” Упокојио се 7. децембра 1991. Његов богат химнографски рад процењује се на више од 2000 богослужбених текстова. Овај велики химнограф велике Цркве Христове одликован је сребрном медаљом Атинске академије 28. децембра 1968. године. Годишњи помен преподобном Герасиму Микрајананитису је 7. децембра. https://mitropolija.com/2023/12/09/prvi-put-proslavljen-praznik-svetog-gerasima-himnopisca/

Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донета у Атину из њеног места обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ. После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. https://mitropolija.com/2023/11/15/hiljade-vernika-docekalo-glavu-svetog-jovana-zlatousta-prvi-put-donetu-u-atinu-sa-svete-gore/

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

Страдање Христово или страст Исусова, како их Црква назива, достигло је свој врхунац на дан Његовог распећа. Осуђен без кривице, бичеван, вређан и понижаван, Спаситељ је кренуо стрмим путем према Голготи, касније названим „Via Dolorosa“. Разапет и прикован на крст између два разбојника, Он је последњом снагом упутио молитву Свом Оцу да опрости Његовим мучитељима који нису знали шта раде... На последње сате овоземаљског живота Сина Божјег подсећају нас сваке године на празничним богослужењима у храмовима и у јеванђелским текстовима. За хришћане то је најтужнији дан, када се сећају догађаја који су претходили Христовом распећу. У знак туге и жалости на Велики петак не смеју звонити црквена звона, већ се на богослужења позива дрвеним клепеталима: „Велики петак је једини дан у години на који се не служи Света литургија и нема Еухаристије, тј. не слави се радосна тајна цркве, јер је то дан када се догодила највећа могућа трагедија у Васиони,“ каже Борис Борисов, отац храма Светог Преображења Господњег и настаља: „Творац Васионе, сам Бог који се оваплотио и постао човек, чинио је само добра дела, лечио је болесне. Он је три пута васкрсао мртве, бар је тако описано у Јеванђељу. А убијен је од човека, од круне Свог стварања – изведен је пред суд Синедриона и осуђен на смрт за богохуљење, зато што је тврдио да је Божји Син, Месија. Убити Бога за богохуљење – у томе је парадокс.“ И као што је описано у Јеванђељу, када је Исус умро на крсту, земља се потресла, сунце помрачило, а завеса у храму се поцепала на два дела. „Било је то сведочанство природе – живе и неживе, да је Син Божји пострадао,“ рекао је свештеник. Велики петак – дан за свођење рачуна и прихватање безусловне љубави На Блиском истоку, где се верује да је живео Исус, и данас православни верници сведоче како се сваке године на Велики петак сунце скрива иза облака, а небом се проламају громови, и то без обзира на прогнозу времена за тај дан. „Између осталог, постоје и нехришћански извори који сведоче да се заиста у годинама о којима је реч – 33 године после Христа, догодило помрачење Сунца, које се могло видети из различитих делова древног света,“ каже отац Борис и додаје: „И то што се завеса у храму поцепала такође се може тумачити двојако. Да, то је најтужнији дан за хришћане у години, али је уједно и симбол победе живота над смрћу, јер је Христос својом смрћу победио смрт и подарио мртвима вечни живот.“ У православљу постоји концепт обожења човека и његовог освећења као сврхе људског живота. Он се заснива на Светом писму у чијем првом поглављу читамо како је Бог створио небо и земљу и све што је на земљи, а човека је створио према Свом лику и обличју. Дакле, човек је посредством „лика“ призван од Творца да добије „обличје:“ И као што је говорио Свети Атанасије Велики: „Бог је постао човек да би човек постао бог. Управо у томе је суштина Христове жртве за нас. Он је учинио тако да ми смртници будемо избављени од смрти и да постанемо део самог Бога.“ У православним храмовима је ова симболика приказана кроз куполу где је исписано Христос Сведржитељ. Он је сишао с неба на земљу захваљујући Божјој мајци која је приказана на олтарској апсиди. https://bnr.bg/sr/post/101808599/simboli-velikog-petka-i-put-ka-bogu

Ускрс за нас православне хришћане није црквени празник као сви остали, али је несумњиво велика светковина која је тежиште, али и врхунац целе наше црквене године и уједно даје смисао целокупном животу наше Цркве. Свака недеља је Свето Православно Црквено Васкрсење и свака Божанска Литургија, кад год се служи, јесте васкрсење. Да би се истински могли доживети велики сотириолошки догађаји Страсне седмице и Васкрса, Страдање и смрт на крсту, погреб и силазак у пакао, али пре свега тродневно славно Васкрсење Господње, мора се извршити одговарајућа духовна припрема. Тако нас наша Црква читавих десет недеља постепено припрема за Васкрс. Прве три недеље су припремне за Велики пост, наредних шест недеља (од чистог понедељка до Великог петка) чине Велики пост, а последња недеља је, наравно, Света недеља, недеља Страдања, која је врхунац поста и наше опште припреме за Васкрс. Велики пост је стога дуг и напоран пут до Васкрса. Православни хришћанин пролази уским и уморним путем Великог поста, да би могао да уђе у васељенску радост Васкрсења Господњег. Велики пост је најважније време поста, уздржања, покајања, интензивне молитве и интензивног духовног подвига. То је најдужи, али и најстрожи постни период наше црквене године. Истовремено, наша Православна Црква нам помаже у најинтензивнијој молитви и најжешћем духовном подвигу кроз посебна богослужења овог периода, које представљају право богослужбено благо. Литургијска атмосфера Великог поста је потпуно другачија од литургијске атмосфере остатка наше црквене године. Литургије су дуге и моћне, а њима доминирају многа „читања“ (псалми, молитве), строгост и старина. Најважнија разлика између Великог поста и остатка црквене године је забрана служења Литургије ван суботе и недеље. Уместо редовне Литургије, у дане Великог поста (углавном среда и петак) служи се Литургија Преосвећених дарова, која је без сумње срце Великог поста. Литургијску атмосферу Великог поста употпуњује Недељно Вечерње, Велика Тајна вечера која се обнавља од понедељка до четвртка појањем дела Великог канона Светог Андреја Критског током прве недеље и канона Богородици током преостале недеље, Jутрење, Часови и Вечерње, који у ово време имају јаку надмоћну боју, и наравно посебно популаран поздрав Пресветој Богородици која се слави сваког петка. Секвенцом поздрава, туробна и преплављујућа атмосфера радних дана Великог поста прекинута је на два дана, да би се поново вратила у недељу поподне са Превеликим Вечерњем, након што смо први пут искусили радосну и васкрсну атмосферу недеље Великог поста са Божанственом Литургијом Великог Василија . Пост, интензивнија молитва и што је могуће више учешћа у завршним службама периода Великог поста помажу нам да што више појачамо своју духовну борбу, која није само подвиг Великог поста, већ је подвиг целог нашег живота, и има за циљ сузбијање наших страсти, слабости и недостатака, и неговање хришћанских врлина, чишћење душе од онога што каља њену униформу, како би благодат Божија у нама нашла места за деловање. Међутим, духовна борба, да би донела праве резултате, мора бити утемељена на смирењу и украшена плодовима покајања. Наша Црква нам представља ове две истине и пре него што започнемо путовање и интензивну духовну борбу Великог поста кроз јеванђелска читања и дивне тропере првих недеља Триода, недеља припреме за Велики пост. Тако параболом о царинику и фарисеју, којом почиње период Триода, наша Црква подсећа на велику истину: Нема врлине и нема доброг дела, дакле, ни подвига ако нису праћени смирењем, ако нису засновани на смирењу, јер нас у крајњој линији не спасавају ни наше врлине ни наша добра дела, већ степен нашег смирења и покајања. Понизност и покајање привлаче Божју милост. Наша Црква подсећа на још једну велику истину: љубав Божија је толика да је ниједан грех, ма колико велики, не може да је омете. Довољно је да постоји истинско покајање. Бог од нас очекује да учинимо први корак покајања, како би Он могао да предузме све остале кораке. Велики пост је, као што смо рекли, дуг и напоран пут до Васкрса. Али осим што је посебан период наше црквене године, то је и начин живота. То је уски и заморни пут сталне и непрекидне духовне борбе, уски и заморни пут одрицања од сопствене грешне воље и грешног себе, кроз који се мора проћи, да би се ушло у радост вечног Царства небеског. Ако наш живот постане непрекидни Велики пост, онда ће то бити и непрекидно Васкрсење, непрекидни Васкрс, који ће нас довести до васкрсења у живот вечни. Prot. Michaël Voskou https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/megali-sarakosti-mia-makra-kai-kopiastiki-poreia-pros-to-pascha-2/#

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку. Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе. Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља. Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога. Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја. Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.” Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све. Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака. Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу). Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.” О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног. Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности). За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога. https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/

Телевизија Храм #врлинослов #молитва #православље

Православни верници у главном граду провинције Ћако у Аргентини, окупили су се се у раним јутарњим часовима у храму Свете Тројице, како би прославили празник над празницима, Васкрсење Христово, известила је Митрополија црногорско-приморска. Поноћну Литургију служио је протојереј Бранко Станишић, а за певницом су били чланови руског православног хора цркве Покрова Пресвете Богородице у Асунциону, који су специјално за ову прилику допутовали из Парагваја.Више десетина верника причестило се под сводовима овог велелепног храма, који је изграђен у српско-византијском цквеном стилу.Планирано је да храм буде освештан на јесен. Након Свете Литургије, у свечаној сали школе која се налази у непосредној близини храма, трпезом љубави настављено је славље око кога су се потрудили чланови Црквеног одбора, предвођени гђом Ангелином Радиш. У цркви Свете Тројице окупљају се потомци наших исељеника из Црне Горе и Србије, Грчке и Русије, као и аутохтони Аргентинци који су се присајединили Православној Цркви. Свештеник Бранко је присутнима пренео поздраве Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево, предвођени председником Дејаном Драјићем, први пут су посетили најмлађу светињу Ваљева, Храм Светог Нектарија Егинског, известила је Епархија ваљевска: Сусрет вредан непролазног сећања Да носимо крст једни других или бар поделимо бремена колико нам могућности дозвољавају, призвани смо током свог живота на земљи. Тако су чинили свети људи, који су служењем Богу и ближњем завредели место у Царству небеском и крај престола Божјег данас се моле за људски род. Један од Божјих угодника чије молитве исцељују од мноштва обољења је и Свети Нектарије Егински, због чега му притиче верни народ широм православног света. Храм посвећен њему у Ваљеву увек широм отвара своје двери свима који желе да се обрате славном чудотворцу, део је добродошлице свештенослужитеља при Храму Светог Нектарија јереја Александра Филиповића члановима Удружења мултипле склерозе Ваљево, који су данас, предвођени председником Дејаном Драјићем, походили најмлађу ваљевску светињу. Овај храм дело је пастирске бриге и љубави блаженопочившег Владике Милутина, који је препознао потребу своје духовне деце за близином Светог Нектарија. Свакодневно нам долази верни народ из нашег краја, али и свих делова наше земље и иностранства. Драго ми је што сте данас дошли групно и радоваће нас да нам и убудуће долазите било као група, било појединачно- рекао је отац Александар Филиповић. Упознавши госте са историјатом храма, он је прочитао молитву за здравље крај честице моштију светитеља и помазао их освећеним уљем. Сваком понаособ, у име братства Храма Васкрсења Христовог, свештеник Филиповић је даривао књижицу у којој су садржане „Беседа о правој вери“ Светог Саве и „Небеска Литургија“ Светог Владике Николаја, уље, воду и иконицу. Удружење, пак, он је обрадовао иконом Светог Нектарија великог формата, израђеном по благослову Владике Милутина. Поред братстава двају храмова, у даривању гостију учествовали су и Коло српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“, чији је духовник отац Александар Филиповић и Светосавска омладинска заједница, коју предводи ђакон Мија Бојиновић. Сестре су за Удружење припремиле пакет производа неопходних за боравак у канцеларији (кафа, чај, хигијенске потрепштине), док су им Светосавци поклонили славски сет. Подстакнути пажњом оца Александра Филиповића и идејом чланице СОЗ- а Мирјане Живковић, чланови Удружења мултипле склерозе Ваљево одлучили су да Светог Нектарија Егинског прослављају као свог небеског заштитника. Тако, ове године ће се на његов празник (22. новембар) први пут свечарски окупити у њиховом дому у Поп Лукиној улици да радост поделе са свим драгима људима, који подржавају њихов рад. Ј. Ј. Извор: Епархија ваљевска

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.