Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'дома'.
Found 23 results
-
Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/ -
ВДС уз помоћ добротвора помогло породици Јовановић у санацији изгорелог дома
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, посетио је 25. јула 2023. године породицу Марка Јовановића, којој је, на Ђурђевдан, у ватреној стихији изгорела кућа у београдском насељу Реснику, саопштило је ВДС а преноси Информативна служба СПЦ. Владика је најпре пренео благослове и изразе саосећања Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија породици Јовановић и потом обишао радове на санацији штете и обнови куће и додатно утврдио домаћине у вери. "Онај који је до јуче несебично помагао другима не штедећи ни себе ни своју породицу доживео је да прими утеху и помоћ од многих које је задужио својом добротом. Ово што се десило са нама из дана у дан потврђује и утврђује да је велика милост Божија, јер кроз ово је Господ допустио да се пројави доброчинство и дела милосрђа почевши од комшилука, преко браће и сестара у парохији, до браће и сестара у Верском добротворном старатељству, нашег Владике Петра и отаца и свих добрих људи у нашој околини. Ми смо били доста пута у прилици да се нађемо са друге стране оним потребитима, али ево некако је Господ допустио да будемо и овде где милост треба да се прима" рекао је г. Марко Јовановић. Верско добротворно старатељство уз помоћ добротвора помогло је санацију крова и струју донацијом у вредности од 15.000 евра. Хуманитарна организација "Срби за Србе" је обезбедила столарију и грејање, а многобројни пријатељи породице Јовановић су прикупили средства за завршетак свих других радова на кући. Извор: Информативна служба СПЦ -
Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Градиште, 9. априла 2016. године Ријеч је Господња, часни оци, драга браћо и сестре, ,,завољех љепоту дома Твога.” Давно је записао пророк Давид ове ријечи и могуће је да су се оне првобитно односиле на свети храм, једно од чуда у историји човјечанства, Соломонов и Давидов храм у светоме граду Јерусалиму. Али није само та љепота она која је надахнула пророка да запише ове ријечи, него је љепотом дома Господњега, несумњиво, он подразумјевао и свеукупну Божију творевину, јер дом Господњи, мјесто обитавања славе Божије и силе Божије, јесте свеукупна творевина Божија, сви видљиви и невидљиви свијетови. Ријеч Божија је она која је ни из чега обликовала овај свијет, ову божанску творевину, силна и моћна ријеч која је украсила свим чудесима сва створења, од атома до сазвежђа, па се не зна шта је љепше у тој творевини, шта је чудесније: онај основни састојак његов, протон, неутрон и атом, како су га древни Хелени називали, или земаљски шар у коме се ми рађамо, или небо и земља или сва васиона која одише том божанском љепотом. И заиста диван је Бог. Диван је Бог у свеукупној Својој творевини, а предиван је Бог у најљепшим Својим домовима, а најљепши Божији дом створен Божијом руком јесте човјек, људско биће, душа и тијело, којим Бог украшава свако створење словесно, потомке Адама и Еве, прародитеље рода људскога. Диван је, дакле, Бог у љепотама Својим, па је предиван Господ и у овој светињи у којој се овдје налазимо и у којој прослављамо ове године девет стотина година њенога, нама знанога, постојања, а сигурно да је она и старија од девет стотина година, везана је за 1016. годину, али несумњиво да је и овдје на овом мјесту горело кандило и приношена је молитва и служба живоме Богу и прије тога. Могуће је чак и од 6. вијека да је овдје постојала светиња и да су се овдје сабирале душе жедне и гладне Бога. Могуће чак да су то били и ученици Преподобнога оца нашега Бенедикта Нурсијскога, који су оставили велике трагове овдје по Далмацији, по приморју, везани и за ову светињу и за друге светиње које су некада живјеле, а данас су вазнијеле се на небесима, као што је манастир Ратац ту на хриди, на обали морској. И друге светиње широм Далмације, и сјеверне и ове јужне. Девет стотина година није мало вријеме. Колико је ту оних који су живјели кроз вијекове овдје, који су се трудили, колико је било владара који су владали овим просторима, и са истока и са запада, и освајача и оних који су били домаћи владари, какав је био Свети Јован Владимир, зетски краљ и мученик. Ми хиљадогодишњицу његовог мученичког страдања обиљежавамо, наша Помјесна црква и сва Православна црква и сва хришћанска васељена. И он је некада владао овим крајевима, нема никакве сумње и могуће да је управо у његово вријеме, дакле у 10. вијеку, да је овдје постојало монашко општежиће. Али у сваком случају, од 1116. године, познато је и од тада до данас, није прекидан живот ове свете обитељи. Кажем толико је дворова грађено ближе и даље од ове светиње, а једини двор, једини дом који је остао, ево, без прекида јесте управо ова светиња. И то јесте чудо Божије да пустиња која не рађа дјецу, да она најдуже опстаје и најдуже рађа и препорађа. Тамо гдје су се рађале породице владарске и обичних људи и зграде које су градили биле па их нема, остали неки темељи. А овдје, гдје се не рађа тјелесно, рађа се, од Духа Светога се рађају и препорађају душе и до данас без прекида ова светиња сија и зрачи својом љепотом, својом истинитошћу, својом животношћу. Само Господ знаде колико је њих било, кроз ових девет вијекова, који су се овдје подвизавали, само Господ знаде њихова имена која је записао у књигу вјечнога живота. Али једно је сигурно: да су сви они, сваки на свој начин, уградили себе у ову грађевину. Зато је и ова грађевина тако дуговјечна. Откуда то да овакве грађевине, овакви домови, домови Божији, најдуже трају овдје на земљи. Отуда што, они који су их градили, који су себе у њих уграђивали, они их нијесу градили за себе, за своју дјецу, за своје потомство, него су их градили за живога Бога, за славу Божију и несебично уграђивали себе, а нема ништа друго дугорочније и вјечније од несебичне љубави. Задахнути Христовом љубављу, прожети Христовим духом, носећи Христов крст и пењући се на Његову Голготу, они су се васпитавали том несебичном Божијом љубављу, која не тражи своје, која је милокрвна љубав, која исцјељује душу, срце и ум човјеков од саможивости, од везаности за оно што је пролазно, што је ништавно, него се везује за оно што је нетрулежно, као што и чусмо у посланици: ,,Нетрулежно, што је вјечно.” И када се та љубав оваплоти, несебична, онда оно што она сагради и у што се она угради, оно остаје и не може да ишчезне, увијек ће се наћи нова нека душа која ће себе да уграђује и да наставља то свето дјело Божије љубави и свједочења Христовога имена. Тако је то било кроз вијекове и зато није случајно да су се овдје подвизавале и христочежњиве душе са запада, јер је овдје дуго времена и Црква запада из Рима, Рима онога светога, Рима великих мученика и катакомби, Рима Светог апостола Павла, Светога Климента Римскога, само неке да поменемо, Григорија Двојеслова, папе римскога и Лава IV и других таквих великих светитеља. Црква запада, која је Црква Светога Бенедикта Нурсијскога. Дакле, та Црква је овдје итекако оставила трага и свједочила и проповједала Јеванђеље, Христа Господа на латиснком језику, а сваки језик је, на крају крајева, Божији језик када се освешта свјетлошћу и ријечју Божијега имена. Онда, ево, поменусмо баш од овога времена, 1116. и прије тога, ја бих рекао од времена Светога Јована Владимира, већ је служба Божија, служење на словенском језику преко Свете браће Ћирила и Методија, преко Светог Климента и Наума, који су примили језик и прослављали Бога на словенском језику, благословом Светога великога патријарха Фотија. Тако да је источно предање јерусалимско предање, предање свесинајско и монашко-синајско предање, палестинско, оно је преношено сад и предавано тим светим језиком, новим језиком освештаним. У то вријеме се појавила јерес, такозвани тројезичари, они који су сматрали да само може да се служи служба Божија на грчком, на јеврејском и на латинском. Међутим, богонадахнути проповједници Јеванђеља су, ево, и освештали и стихију словенскога језика и претворили и њу у сасуд божанске силе и божанске благодати, тако да је онда и ова светиња на том језику прослављала Господа. Веома значајно за наш народ, не треба изгубити из вида, да је овдје штампан први буквар 1597. године. Већ смо га једанпут штампали, а сад ћемо поново да га штампамо, тај први буквар ћирилични, буквар који је овдје штампан. Ова светиња која је била везана за многе друге наше светитеље, нарочито да поменемо за свету лару манастира Дечана. Па су монаси који су из Дечана дошли, они су долазили овдје и из свете Пећке патријаршије, наравно и у вријеме обновљене Пећке патријаршије у 16. вијеку, обновљана је и ова светиња и друге многе светиње, нарочито овдје у Паштровићима. Дакле, дом Господњи, љепота дома Господњега, која је ето украшавана, украшаване су душе врлинама, најљепшим украсима којима се украшава људско биће, врлинама украшаваним и служили Господу, саможртвеном љубављу, не ишћући ишта за себе монаси, јеромонаси, игумани и Господ знаде колико вјерних душа је овдје, кроз светињу примио, свјетлост Божије доброте и примило свету тајну Крви Христове и Тијела Христовога, колико је њих оних који су се дотакли хаљине, јер и ово је хаљина Христова. Као што смо у Јеванђељу прочитали, она жена крвоточива како се исцјелила: вјером својом дотакла се хаљине Господње. ,,Ко ме се дотаче?” А ученици ће рећи: ,,Како то питаш Господе ко Те се дотаче? Зар не видиш колика је гужва око Тебе?” А Он каже: ,,Не. Осјетио сам да ме се неко посебно дотакао, јер сам осјетио силу која је из мене изашла.” Е, онда је жена пала пред Њега и исповједила да се она дотакал и да је престало течење, њена дугогодишња болест. И Господ јој рече: ,,Вјера твоја спасла те је. Иди и буди од сада здрава и душом и тијелом.” Е, ово је та хаљина Господња које се дотичу безбројне душе, крвоточиве. Јер свака душа која је огреховљена, која је слијепа духовно, која је острашћена, која је везана за пролазност, за ништавило, за овај свијет, овакав какав он јесте, свака та душа личи на ту жену крвоточиву. Али као што се она дотакла хаљине Христове и исцјелила се, тако су се и безбројне душе дотицале ове Господње хаљине, ове дивне светиње посвећене Светом оцу нашем Николају. Дивна и чудесна хаљина Господња овај свети храм, па зато ове године ми обиљежавамо и 900-годишњицу овога светога храм и биће 22. маја овдје велика свечаност посвећена тој 900-годишњици. Па зато, ево, користим прилику у име оца игумана да вас позовем овако сабрани да будемо, и много више од овога, на овај велики дан, да захвалимо Господу што нам је подарио кроз вијекове такве душе, Богом озарене и освештане, испуњене голготском љубављу, несебичном љубављу према Богу и према ближњима, па и ова светиња, ево, која је рађала плодовима кроз вијекове, ево и даље рађа и доноси богатога плода. Господе, завољех љепоту дома Твојега, Теби слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/09/gospode-zavoljeh-ljepotu-doma-tvojega/ -
Мурал посвећен др Соњи Ракочевић на згради Дома здравља у Штрпцу
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
На згради Дома здравља у Штрпцу 23. марта 2022. је освануо велики мурал са ликом докторке Соње Ракочевић, педијатра КБЦ Приштна у Лапљем Селу, која је прошле године преминула од последица коронавируса, известио је Радио КиМ. Лик др Соње Ракочевић рад је уметника Милана Милосављевића Дерокса. Овај, као и још 11 других мурала посвећених знаменитим личностима, део је пројекта “Боје у ваздуху” који спроводи италијанска организација “Пријатељи Дечана” (Amici di Decani). Докторка Соња Ракочевић је, иначе, блиско сарађивала са “Пријатељима Дечана” на слању деце са Косова и Метохије на лечење у Италију. “Пријатељи Дечана” ангажовали су уметника Милана Милосављевића на осликавању мурала у 12 средина на Косову. Први мурал са ликом Новака Ђоковића осликан је у Ораховцу, а у истом граду су осликани и отац Харитон и Стефан који су киданповани и убијени непосредно након ратних сукоба на Косову. У Штрпцу је, поред лика др Соње Ракочевић, осликан и лик великог руског књижевника Фјодора Михаиловича Достојевског. Ово је његов други мурал посвећен Достојевском. Први је осликан на згради Културног центра “Чукарица” у Београду. Др Соња Ракочевић (47) преминула је на Божић прошле године од последица коронавируса на београдској клиници “Др Драгиша Мишовић”. Сахрањена је у порти манастира Светог Димитрија у Сушици. Извор: Радио КиМ -
По благослову Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија, викарни Епископ хвостански г. Јустин, коoрдинатор хуманитарних активности Архиепископије београдско карловачке, примио је 17. марта 2022. године, у згради Патријаршије, др Милана Динића, власника првог приватног Дома здравља у Србији “ Визим” и директора Лекарске коморе Србије, известило је Верско добротворно старатељство. Повод за разговор је био међусобна сарадња и активност наше Свете Цркве на пољу пружања бесплатне лекарске помоћи социјално угроженим категоријама људи и свима онима који немају могућност за бесплатно лечење. Владика Јустин је изложио г. Динићу спремност Цркве да, не само својим духовним капацитетима него и кроз конкретан пројекат Црквеног дома здравља у оквиру Верског добротворног стaратељства помогне онима који пате од различитих болести. Представио му је и дугогодишњи тим лекара који већ годинамa при Верском добротворном старатељству кроз разговоре, терапију и бесплатне лекарске прегледе помажу потребитима. Овај тим ће бити обогаћен и новим лекарима, волонтерима, али и савременим апаратима за дијагностику кардиоваскуларних болести и стоматолошком амбулантом. Доктор Милан Димић је обећао свесрдну помоћ Цркви у оснивању првог Дома здравља, стављајући на располагање Цркви своје стручно знање у успешном вођењу једне од најбитнијих лекарских институција у земљи, али и своје дугогодишње искуство у приватном здравственом сектору. Састанак је крунисан потписивањем споразума о пословно-техничкој сарадњи Дома здравља „Визим“ и Верског добротворног старатељства. Пријему је присуствовао и Генерални секретар ВДС-а јереј Владимир Марковић, који је организовао опремање Црквеног дома здравља. Извор: Верско добротворно старатељство -
Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка-
- 1
-
-
- заштитници
- нектарије
- (и још 17 )
-
Владика Исихије освештао дворану Светосавског дома у Локу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У суботу, 25. априла/8. маја 2021. године, на празник Светог и славног апостола и јеванђелиста Марка, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије посетио је верни народ у Локу. Вечерњим богослужењем началствовао је Преосвећени владика Исихије, уз саслужење свештенства Епархије бачке и ђакона. На богослужењу је појало Певачко друштво из Госпођинаца. Звучни запис беседе владике Исихија Звучни запис обраћања владике Исихија после освећења Светосавског дома После одслуженог вечерњег богослужења, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије обратио се присутнима надахнутом беседом, говорећи о значају Васкрсења. На крају беседе, епископ Исихије је пренео благослов и поздрав Његовог Високопреосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја упућен пароху и Црквеноопштинском управном одбору, а потом је свима заблагодарио на труду и залагању на обнови здања, честитајући притом заветну славу. Уручене су Архијерејске грамате и захвалнице донаторима, који су својим прилозима и радовима помогли обнову дворане Светосавског дома и доградњу помоћних просторија, као и за радове у порти храма у Локу и на здању парохијског дома. Освештане су просторије дворане Светосавског дома и помоћне просторије, после чега се епископ Исихије обратио присутнима, говорећи о значају сабрања и парохијске заједнице као мале Цркве. Храм у Локу посвећен је светом и славном пророку Илији Тесвићанину, а празник Светог и славног апостола и јеванђелиста Марка је заветна слава места. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Протојереј Андреј Ткачов: Време је да почне суд од дома Божјег
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају. Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“ „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17). Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост. То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју. Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ. И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву. Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас. У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника. Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо? Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово? Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи. Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад. У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети. Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“. Извор: Православие.ру-
- 1
-
-
- протојереј
- андреј
- (и још 6 )
-
Митрополит посјетио ковид позитивне кориснике Дома старих
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На Бадњи дан Митрополит Порфирије је обишао кориснике глинског Дома за старе који су због посљедица земљотреса премјештени у Загреб. У земљотресу који је разорио Банију тешко је оштећен и Дом за старе у Глини, а његових седамдесетак корисника остало је без крова над главом. Двадесет корисника Дома су позитивни на вирус Covid-19, те су они смјештени у подружници Слобоштина загребачког Центра за рехабилитацију дјеце, младих и одраслих особа са интелектуалним тешкоћама. Многи од њих су православне вјероисповијести, те их је Митрополит Порфирије посјетио у поподневним часовима Бадњег дана. Са свештеницима, који су били у његовој пратњи, отпјевао је тропар Божића. Честитао им је наступајући празник Христовог Рођења и пружио ријечи утјехе. Потом је подијелио бадњаке и божићне дарове. Посебно дирљив је био сусрет са двоје пацијената поријеклом из околине Дервенте, родног краја Митрополитових родитеља. Митрополит је рекао болесницима да ће их имати у својим молитвама. Дао им је и број свог телефона, рекавши да је у сваком тренутку спреман за било коју врсту помоћи која је у његовој моћи. Захвалио је управници Центра за рехабилитацију Теодори Нот и особљу на несебичној жртви коју указују болеснима не жалећи себе. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- 1
-
-
- митрополит
- посјетио
- (и још 5 )
-
Плодна сарадња Епархије зворничко-тузланске и Дома здравља из Бијељине
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је дана, 7. августа 2019. године, господина прим. др Душка Миловановића, директора ЈЗУ Дома здравља из Бијељине. Овом приликом господин Миловановић захвалио је Епископу Фотију на помоћи коју је Епархија зворничко-тузланска пружила бијељинском Дому здравља. Наиме, залагањем Епископа Фотија, финансијским средствима Епархије зворничко-тузланске средином мјесеца јуна текуће године за потребе Дома здравља купљен је уређај за праћење виталних животних функција. Владика је захвалио господину директору на посјети, изразивши радост због могућности да Црква учествује у унапређењу услова здравствене заштите свих наших суграђана. Наглашено је да ће Епархија и даље настојати да помогне рад наших медицинских установа, а на општу корист свих потребитих. Доктор Миловановић је изразио спремност ангажмана радника бијељинског Дома здравља на пољу примарне здравствене заштите монаха и монахиња на подручју дјеловања овог Дома здравља. Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Епископ мохачки освештао темељe Светосавског дома у Чуругу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У другу недељу по Педесетници – на дан светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, 17/30. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Световазнесењском храму у Чуругу. Да Господ дâ благодат и снагу свима вама који се подвизавате и спасавате заједно са свештенством овога храма, у богоспасаваном месту Чуругу, и нека је свима на радост, корист и спасење ова Литургија, поручио је владика Исихије беседећи по прочитаном јеванђелском одељку. Протонамесника Петра Тривуновића, настојатеља Световазнесењског храма у Чуругу, Епископ мохачки је одликовао чином протопрезвитера. По завршетку Литургије освештан је темељ за нови Светосавски дом, који ће бити саграђен у порти чурушког храма. Овај – за сваку црквену заједницу важан објекат – постојао је до 1968. године, када је продат ради потребе реновирања храма Вазнесења Господњег. По извршеном чину освећења темеља, владика Исихије је пожелео успешну градњу и брзо окончање овог започетог дела. Речима испуњеним благодарењем, отац Петар је захвалио најпре Епископу мохачком, потом братији свештеницима, представницима локалне самоуправе, као и верном народу, на труду и учешћу у овом молитвеном сабрању. Извор: Епархија бачка -
Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква -
Први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, поводом стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
View full Странице -
Председник Представничког дома Кипра код Патријарха
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Екселенција Силоурис је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор о изазовима са којима су суочени народи Србије и Кипра. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је уваженом госту на посети и његовим напорима на приближавању два братска народа. Пријему су присуствовали Његова Екселенција Константинос Елиадес, амбасадор Кипра у Србији, г. Сократис Сократес, генерални секретар Представничког дома, гђа Еви Ставри Хађијани, директор Одељења за спољне послове, гђа Августа Кристу, саветник у Одељењу за спољне послове, гђа Милена Љубинковић, службеница Одељења за спољне послове Народне Скупштине Републике Србије, гђа Јелена Атлагић, преводилац и ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква -
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 24. јула 2018. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Деметриса Силоуриса, председника Представничког дома Републике Кипар. Његова Екселенција Силоурис је захвалио Његовој Светости на срдачном пријему током кога је вођен разговор о изазовима са којима су суочени народи Србије и Кипра. Патријарх српски г. Иринеј заблагодарио је уваженом госту на посети и његовим напорима на приближавању два братска народа. Пријему су присуствовали Његова Екселенција Константинос Елиадес, амбасадор Кипра у Србији, г. Сократис Сократес, генерални секретар Представничког дома, гђа Еви Ставри Хађијани, директор Одељења за спољне послове, гђа Августа Кристу, саветник у Одељењу за спољне послове, гђа Милена Љубинковић, службеница Одељења за спољне послове Народне Скупштине Републике Србије, гђа Јелена Атлагић, преводилац и ђакон др Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
ТВ Храм: Архијерејска Литургија и освећење Парохијског дома у Љубљани (ВИДЕО)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
ПОВЕЗАНА ВЕСТ:-
- 1
-
-
- храм:
- архијерејска
- (и још 6 )
-
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је отварању новоизграђеног Парохијског дома при православној цркви Светих Кирила и Методија у Љубљани. Извор: Телевизија Храм ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
-
Архимандрит Рафаил (Карелин): Телевизија је са нашег дома скинула врата
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не. Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби. Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу. Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе. Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан. Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља. Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге. Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде. Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци. Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест. Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен. Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата. Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?! Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу. телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности. Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све. Извор: Православие.ру-
- 1
-
-
- архимандрит
- рафаил
- (и још 6 )
-
Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија провинција, житница целе империје. Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не. Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби. Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу. Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште. Телевизија је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању – некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе. Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан. Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља. Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге. Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде. Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци. Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест. Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен. Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата. Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?! Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са Христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као Христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу. телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности. Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све. Извор: Православие.ру View full Странице
-
У Капели Дома војске у Београду служен помен погинулима у Првом светском рату
a Странице је објавио/ла Милан Ракић у Остале вести из Цркве
У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина. -
У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина. View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.