Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'освећење'.
Found 84 results
-
Освећење крста и земљишта за храм Св. Василија Острошког у Борчи
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Крст и земљиште за нови храм посвећен Светом Василију Острошком освештаће Епископ банатски г. Никанор уз саслужење свештенства борчанског намесништва у недељу, 30. априла 2023. године, у 16 часова, најавио је за Радио „Слово љубве“ протонамесник Бранислав Миљковић, парох борчански. Земљиште за нови храм се налази на крају Петковачке улице у оквиру насеља Преток у Борчи, до кога саобраћају аутобуси ГСП број 96 и 101. О. Бранислав Миљковић Извор: Радио "Слово љубве" Фото: Митрополија црногорско-приморска -
Добродошли на освећење храма св. Нектарија у Јагодњаку!
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Епархија осечкопољска и барањска и Српска Православна Црквена Општина јагодњак позивају верни народ и све људе добре воље на велико освећење храма светог Нектарија Егинског чудотворца у Јагодњаку, на Светлу суботу 22. априла 2023. године. Освећење ће обавити Преосвећени Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства и монаштва из више Епархија СПЦ. Дочек епископа је у 08 часова и 20 минута, следи света архијерејска Литургија, а после богослужења послужење и пригодан духовно-културно-уметнички програм. Храм светог Нектарија Егинског изграђен је у порти храма св. Николаја Мирликијског чудотворца (саграђеног 1725. године) за само годину дана, прилозима многобројних верника из целог света. У темељима новог храма похрањене су светиње из Свете Земље, Јерусалима, Синаја, манастира из Србије, Грчке, Русије, Хиландара, Косова и Метохије, Црне Горе и Републике Српске. Ова црква је копија храма св. Пантелејмона и св. Климента охридског из Бара Радовића у Морачи, с тим што јој је додан торањ уместо преслице и проширена су улазна врата, док је све остало исто. Пројекат за храм бесплатно је урадио г. Александар Јанковић, архитекта из Пожаревца. У храму св. Николаја Мириликијског, чија је генерална обнова почела 2015. године, налази се више светиња: Благодатни огањ, мироточива икона Пресвете Богородице, мироточива икона светог Николаја Мириклијског, кивот са делићем моштију св. Нектарија егинског, схима, епитрахиљ, јастуче светог Нектарија, икона и књига исцељења дар и благослов старца Нектарија Виталиса из Камаризе. Затим, рукавица са десне руке светог Зосима Туманског чудотворца која је била на светитељу 80 година - дар и благослов манастира Тумане; део олтарских врата манастира св. Козме и Дамјана у Зочишту из 2004. године, године прогона и страдања на Косову и Метохији - дар и благослов игумана зочиштанског Стефана. Најтоплије препоручујемо да за одлазак на освећење храма св. Нектарија позовете Поклоничку агенцију СПЦ "Доброчинство" на бројеве телефона (011) 268-6445, 066 803 7575 (вибер) и 066 803 7574. Радно време је од 09:00 до 19:00 часова, а адреса је Добрињска број 2. Медијски пријатељи: Радио "Слово Љубве", Радио "Светигора", Радио телевизија Републике Српске, Радио "Бум Бум" емисија '"Помаже Бог народе мој". Извор: Радио "Слово љубве" -
-
На Светог Илију - освећење обновљеног храма у Смиљану
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Освећење живописа и обновљеног храма Светих апостола Петра и Павла у Смиљану, у Епархији горњокарловачкој, у коме је крштен славни српски научник Никола Тесла и у коме је службовао његов отац прота Милутин Тесла, биће на празник Светог Илије, 2. августа 2022. године, најавио је за Радио "Слово љубве" парох госпићко-смиљански јереј Драган Михајловић. О. Драган Михајловић Молитвени чин освећења храма извршиће Епископ горњокарловачки г. Герасим и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије горњокарловачке. Подсећамо, зидани храм је у Смиљану саграђен на темељима старе цркве изграђене од дрвета. Eпископ Данило Јакшић је освештао храм 1765. године. Никола Тесла је крштен у овом храму 1856. године. Црква је порушена 1941. године, а обновљена 1986. Међутим, за време последњег рата на овом простору 1991–1995. године, црква је оштећена и опљачкана. Последњих година је замењен кров, обновљен камени под. Храм је и фрескописан. Фреске је осликао о. Милан Радусин из Епархије далматинске. На фреска се налазе и Свети српски новомученици Јадовински и породица Тесла. Извор: Радио "Слово љубве" -
Света Литургија у Новој Пазови и освећење звона
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
-
Владика Иларион служи велико освећење Храма у Метовници
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
-
Освећење Светог мира у Саборној цркви у четвртак
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
На Велики четвртак, 21. априла 2022. године, у Саборној цркви Светог архангела Михаила, на Светој архијерејској Литургији, која почиње у 9 часова, извршиће се освећење Светог мира. Началствоваће Његова Светост патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Српске православне цркве, објављено је на страници Саборне цркве. Распоред богослужења у Саборном храму у Страсној седмици: ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКИ УТОРАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКA СРЕДА 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Повечерје ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК 9:00 Литургија Светог Василија Великог и освећење Мира 18:00 Јутрење са читањем 12 Јеванђеља ВЕЛИКИ ПЕТАК 7:30 Царски часови 16:00 Вечерње са изношењем Плаштанице 19:30 Плач Мајке Божије 21:00 Јутрење са певањем статија и опходом око храма ВЕЛИКА СУБОТА 8:30 Литургија Св. Василија Великог 24:00 Пасхално јутрење и Прва Васкршња Литургија ВАСКРС 9:00 Друга Васкршња Литургија 17:00 Пасхално вечерње Извор: Саборна црква -
Освећење светог мира - теолошко тумачење и историјски развој
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
У години јубилеја, када прослављамо 100 година од првог освећења светог мира у обновљеној Српској Патријаршији, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти Храма Светог Саве у уторак 12. априла 2022. године одржано је предавање на тему „Освећење светог мира - теолошко тумачење и историјски развој”. О освећењу светог мира или мироварењу говорили су шеф катедре за литургику Православног богословског факултета проф. др Ненад Милошевић и професори литургике протојереј - ставрофор др Владимир Вукашиновић и јереј др Србољуб Убипариповић. Предавању су присуствовали преосвећена господа викарни епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава и умировљени Епископ канадски г. Георгије, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода протосинђел Нектарије, декан Православног богословског факултета протојереј др Зоран Ранковић, професори Православног богословског факултета, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и верни народ. Како је професор Вукашиновић навео ово предавање се организује као увод пред почетак припреме за спремање, односно кување, мира и његово освећење. Тим поводом и теме предавања су уприличене да појасне историјски и теолошки развој овог за Цркву веома важног догађаја, јер се свето миро користи за помазивање новокрштених у Светој Тајни Миропомазања, али исто тако и за освећење Часне Трпезе, као и приликом крунисања владара. О важности светог мира довољно је рећи да је суштина освећења Часне Трпезе, а самим тим и новог храма, у њеном помазивању овим миром. Док, са друге стране, у храму којем није освећена часна трпеза не могу се вршити хиротоније епископа, како је рекао професор Милошевић, указујући да је у томе најчвршћа теолошка веза између Цркве и њеног епископа. Јер без епископа нема Цркве, а без Цркве ни епископ не може бити епископ. Професор Ненад Милошевић је у реферату посветио пажњу о смислу и значењу светог мира, док је главна тема реферата професора Србољуба Убипариповића била о литургијској употреби светог мира. Професор Владимир Вукашиновић је у свом излагању говорио о историјском развоју овог литургијског чина, а посебну пажњу је посветио теми историјата освећења светога мира у обновљеној Српској Патријаршији. Звучни запис ове вечери који је начинио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо вечерас, у среду 13. априла 2022. године од 21 час, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве-
- историјски
- тумачење
- (и још 5 )
-
Освећење камена темељца за црквену дворану у порти храма Светог Саве у Црвенки
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Преподобне матере наше Параскеве, 14/27. октобра 2021. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, Српска православна Црквена општина црвеначка организовала је молитвено сабрање поводом освећења темеља за будућу црквену дворану у порти храма Светог Саве у Црвенки. Чин освећења и полагања камена темељца за црквену дворану извршио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после овог свечаног чина, Преосвећени владика Дамаскин је истакао: „Moja душа се данас радује што вас видим сабране на овоме месту, народ Божји овога места, представнике Црквеног одбора и децу, који су сви заједно дошли да поставимо камен темељац за дом овај, који треба да буде место где ће народ овога краја да се састаје после свете Литургије. Радујем се што се вас толико окупило данас овде, на овоме светоме месту, крај храма Светога Саве, јер чух како храм прославља празник Спаљивања моштију Светога Саве и заиста је то предивно, јер најлепши и највећи храм у нашем народу управо је посвећен Светоме Сави, на месту где су спаљене мошти Светога Саве, а управо и на празник свете Петке, која је најпоштованија светитељка у роду нашем. Нека лик Светога Саве и лик свете Петке буду узори у нашему животу; Светога Саве, који је свој читав живот посветио Богу и роду своме, и свете Петке, која је нарочито поштована у женскоме роду нашега народа. Управо она је читав свој живот посветила Богу, напустила све угодности овога света и отишла у Зајорданску пустињу да би тамо очистила своју душу и своје тело, да би се вратила у свој родни крај и тамо преминула. Али Господ не оставља оне који Њега прослављају током свог живота. Рекли бисмо да је света Петка умрла непримећена. Међутим, Господ ју је прославио толико да, хиљаду година после њене земаљске кончине, сви народи православни прослављају њу као једну од највећих светитељки. Нека би Господ благословио ваше добре намере са којима сте дошли овде. Нека вас у томе прати благослов Божји, благослов Светога Саве и свете Петке.ˮ Презвитер Милош Петровић, парох црвеначки, заблагодарио је Преосвећеном владици Дамаскину следећим речима: „Ваше Преосвештенство! Богу Тројици – Оцу, Сину и Светоме Духу – благодарим што сте дошли данас овде и благодарим такође свим парохијанима. Бог је погледао нас и нашу љубав удостојивши нас да можемо и после Литургије, како сте рекли, да наставимо наше литургијско битисање, на свој посебан начин. Желим вам добродошлицу у нашу Црвенку, надам се не први пут; надам се да је то само почетак и да ћете нам долазити по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Иринеја. Њему првенствено највише благодаримо што нам је дао благослов да можемо да започнемо ово дело, а вама такође благодарим што сте дошли да нас као епископ благословите и подарите нам благослов да можемо започето дело да завршимо.ˮ После чина освећења, у храму Преноса моштију Светога Саве, владика Дамаскин је још једампут поучио верни народ и рекао: „Надам се да ћете наставити у истом правцу да се крећете, да ће ово бити место у коме ће народ да се сабира, како недељом тако и празничним данима, место где ћете приступати светој Тајни Причешћа и осталим светим Тајнама, како бисте се истински оцрковили. Дуго времена је наш народ живео одвојено од свога Предања, одвојен од своје Цркве, одвојен од своје вере. Није могуће да се тако лако човек поврати, јер то преображење мора увек да буде повезано са покајањем, ако ће да буде истинско. Зато се од срца молим Богу и Светоме Сави и светој Петки да вам дају духовне снаге и духовне мудрости, да постанете деца наше Светосавске Цркве и да се у овоме дому и крштавате, венчавате и причешћујете.ˮ Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Свети Никола Кавасила: О томе да освећење најпре ступа у душу онога ко се причешћује
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
-
“Сам пост јавља се као достигнуће, као послушност тела вољи Божијој, која се поистовећује са овим богатством духовних благодатних дарова. да бисмо разумели ово поистовећивање, треба да се одрекнемо дуалистичких схема философије, али и критеријума световне етике, који телесни подвиг сматрају претпоставком ослобођењa човекових духовних сила од ограничења материје. Кад прихватимо освећење као чињеницу која се односи на целокупног човека, у васпостављању јединства човека, тада ћемо потражити путеве и начине освећења који претпостављају учествовање читавог човека: и тела и духа. Тада ћемо пост схватити не као самодисциплину – владавину ума над материјом – него као учешће тела у свеукупној послушности човека вољи Божијој, односно као делатно одбијање тела да оно само и његове жеље представљају самоциљ.“ Христо Јанарас, Извод из Метафизике тела Извор: Епархија жичка
-
На празник Светог Нектарија Егинског, у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму на Прозивци у Суботици, који носи назив великог чудотворца и исцелитеља, биће служено вечерње богослужење, после чега ће бити извршено освећење Часних Крстова за куполе храма. Чин освећења ће извршити Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Велико освећење храма Живоносног Источника у Врњачкој Бањи
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У данима када Црква прославља Недељу слепога, 24. маја 2020. године, на празник Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, на Врњачку Бању се изобилно излила благодат Божја због освећења новог храма, нове лађе вечног спасења, у коме ће, ако Бог да, стасавати будуће генерације Бањчана и свих оних који Бању буду походили, напајајући се са Извора воде Живе. Врњачка Бања је позната по својим изворима воде која има лековита својства и многи због тога у њу долазе, тражећи телесно оздрављење. У самом центру Бање, у својеврсном епицентру збивања, постојано се уздиже нови храм посвећен Пресветој Богородици, заштитници овог места. Великим освећењем храма и Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин уз саслужење: секретара ЕУО архимандрита Дамјана (Цветковића), архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине храма Свете Тројице у Краљеву протојереја-ставрофора Јована Ђорема, парохâ при истом храму протојереја Миломира Радића и јереја Владимира Јовановића, пароха на Кованлуку протонамесника Марка Петровића, старешине храма Свете великомученице Марине у Атеници јереја Влада Капларевића, као и свештенства при бањским храмовима, старешине протојереја Часлава Јовановића, протојереја Жарка Дончића, протојереја Саше Ковачевића, протојереја Радоша Младеновића, протонамесника Радована Ђорђевића, јереја Слободана Глишовића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Сава Величковића. Велики број верника сабрао се да буде сведок овог величанственог догађаја, а Епископ се свима присутнима обратио речима поуке: „Чин освећења нашег храма Живоносног Источника био је планиран за празник Источног Петка, али нисмо могли да га извршимо јер сви знамо каква је била ситуација. Многи су желели да доживе овај дан, дан освећења храма. Прва замисао и идеја да на овом месту буде храм потекла је од Светог Николаја Жичког. Многи су прошли пре нас а ипак, промишљу Божијом ми смо данас овде. Сведоци смо да Црква траје у све векове и сву вечност јер сам Господ, кроз речи Јеванђеља данас каже: Док сам у свету светлост сам свету и та светлост обасјава свакога човека који долази на свет. Заиста чудесна и нетварна светлост! Иста она светлост која је на Велику Суботу и ове године обасјала Храм Васкрсења Христовог у Јерусалиму, јер ју је Господ послао да нам покаже да смо још у милости Његовој. То сведочи да Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Да бисмо ту светлост могли да видимо и осетимо морамо да познајемо начин на који је то могуће. То је светлост од које се може ослепети уколико јој прилазимо без смирења, без вере и без љубави. Она може да уништи свакога ко јој се противи. Данас славимо догађај исцељења слепога од рођења. Он је рођен као слеп, никада није видео. Ипак, Господ Бог му даје исцељење и телесни вид. Од тог тренутка не само да је почео телесно да види, већ је и духовно оживео препознајући Господа. Данас има много оних који имају телесне очи, али многе ствари не виде јер се духовно види само духовним очима, а не телесним. Духовне очи су много значајније како бисмо сагледали ствари у овом свету. Да знамо шта је истинска светлост а шта је тама, шта је добро а шта је зло, да сазнамо ко је Истинити Бог. Многи се данас лажно представљају као месије и спаситељи човечанства и као они који желе добро роду људском. За то добро рода људског Он, Господ наш, сишао је са неба, оваплотио се од Пресвете Богородице, прошао крстоваскрсни пут, пролио Своју пречасну крв. И ево за неки дан вазноси се на небо и шаље Светога Духа – Утешитеља да борави са нама до свршетка света и века. Овај свети храм јесте, по речима Светог оца Јустина Ћелијског, радионица нашег спасења. Свима нам је задато да будемо богови по благодати, али то можемо да остваримо само тако што ћемо се трудити да узрастамо у меру раста висине Христове, да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески! Како то можемо да учинимо? Једино у Цркви, са свима светима, кроз Свете тајне, кроз благодат Божију, уједињени у једној вери и мисли, славећи Бога и ближњега. Јер само у том јединству Бога и ближњега могуће је волети и себе. Немогуће је да волимо Бога а да ближњега свога не волимо. Волећи ближњег волимо и себе. Немогуће је да неко истински воли само себе јер права љубав јесте тројична. Зато су Отац, Син и Дух Свети – Тројица нераздељива у све векове и сву вечност. Љубав Божија према свету и човеку посведочена је целокупним домостројем спасења који је извршио Богочовек Христос, подневши и муке страдања на крсту. Данас славимо и велике Свете просветитеље Кирила и Методија које врло слабо помињемо. Једини храм посвећен њима у нашој Епархији сада се гради на Копаонику. Захваљујући њима наш народ је прогледао, јер су Света браћа поставила темеље писмености нашем народу како би разумели реч Божију у богослужењу, која је до тада објављивана на грком језику. Дакле, наш народ има начина, много му је дато, како би се спасао за Вечност. Јер тамо, у Вечности, чекају нас сви они светитељи које прослављамо у нашим крсним славама – Свети Сава, Свети Јован, Апостоли и сви остали. Тамо је живот бесконачни и вечно славље. То славље, љубав и радост призивам на све вас који сте се данас овде сабрали, на ваше домове, на нашу отаџбину. Јер без Бога не можемо ништа чинити, а са Њим смо силни! Њему нека је слава у све векове и сву вечност! Амин!“ Причестивши се Свесветим Даровима Тела и Крви Христове, на самом крају литургијског сабрања Епископ је поделио грамате за велике добротворе овог храма. Након тога су сви свештенослужитељи на челу са Епископом, као и приложници, добротвори, представници градских и државних институција, заједно са свим окупљеним верницима прешли у оближњи ресторан на свечани ручак који је уприличен. Извор: Епархија жичка -
Свети Никола Кавасила: О томе да је освећење савршеније код упокојених
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
По питању освећења, душе ослобођене од тела имају предност у односу на оне које живе у телу. Наиме, кроз молитве свештеника и посредством светих Дарова, оне се очишћују и задобијају отпуштење грехова ништа мање него душе живих. Оне, међутим, више не греше, нити својим старим сагрешењима придодају нова, као што то већина живих чини, него или им се у потпуности опрашта свака кривица, или им се бар сагрешења стално одстрањују. Тако бивају спремније и ваљаније за заједничарење са Спаситељем, и то не само од већине оних који живе у телу, него и од њих самих кад би се налазиле у телу. И само то што су од тела слободне, чини их много подобнијима за причешћивање светим Тајнама него што би им то било могуће да су у телу. 2. Тамо, уистину, постоје многи и различити „станови“, где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије. Јер и они који су највећих одличја достојни, који су савршени и који су наследници савршеног блаженства, као што је апостол Павле и они њему равни, на чистији начин у том спокоју уживају после смрти него онда кад су били у овоме животу; тако и они који су до каквог умеренијег спокоја доспели, сасвим природно у њему више уживају отишавши одавде него што су то могли живећи са телом. 3. Показали смо, дакле, да свако упокојење душа и свака награда за врлину, била она мала или велика, није ништа друго него овај Хлеб и ова Чаша, који достојно причешћују и једне и друге, односно и живе и умрле. Због тога је Господ ову Вечеру назвао ужитком светих у будућем веку, да би показао да тамо, осим ове Трпезе, нема ничега више. 4. Стога се ова свештена служба Евхаристије савршава и за умрле као и за живе. Па пошто се, као што је већ речено, живи освећују на два начина, тако се и умрли освећују на два начина;те ни по чему упокојени нису мањи од живих, него су у нечему и већи. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Свети Никола Кавасила: О томе да освећење најпре ступа у душу онога ко се причешћује
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
У част осам векова самосталности Српске Православне Цркве, поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског, у недељу 22. септембра 2019. године са почетком у 8 часова у манастиру Ћелијама код Ваљева извршиће се освећење триолтарног храма Светог Саве, Светог мученика Јустина Философа и Преподобне Марије Египћанке - заветног храмаПреподобног Јустина Ћелијског. Својим наследницима Ава је оставио завештање да објаве његова дела, с тим да приход иде у Фонд Светог Јована Златоустог с циљем да се у манастиру Ћелијама подигне триолтарни храм у част Светог Саве (централни олтар), Светог мученика Јустина Философа (јужни олтар) и Преподобне Марије Египћанке (северни олтар). Жеља Преподобног аве Јустина почела је да се остварује када је архитекта проф. Предраг Ристић урадио пројекат храма. Године 2007. на месту некадашњег воћњака у присуству дванаест епископа освећени су темељи. Градња је настављена 2008. године. Године 2019. у потпуности су завршени и унутрашњи радови. Житије Преподобног оца Јустина Новог Ћелијског Овај чудесни благовеститељ Јеванђеља Христовог, Преподобни отац наш Јустин, родио се лицем на празник Благовести, 25. марта 1894. године, у Врању. И зато му на крштењу, родитељи Спиридон и Анастасија, дадоше име Благоје. Живе и темпераментне природе, хитар и жустар, Благоје одраста у крилу једне угледне, грађански отмене, али пре свега хришћанске и веома побожне породице. Све до деде му, свештеника Алексе, породица Поповића била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. Још као дечак, Благоје је са родитељима често одлазио код Светог оца Прохора Чудотворца у Пчињски манастир, у близини Врања. Додир са православним богослужењем, као и дубока побожност и молитвеност мајке Анастасије, трајно ће утицати на формирање духа младог Благоја Поповића. Мудрољубив, гладан и жедан божанског и људског знања, пре свега човекопознања и богопознања, млади Благоје – Јустин уписује деветоразредну београдску Богословију Светог Саве (1905–1914). За професора, и свог вечног надахнитеља, има горостасног Николаја (Велимировића). Он одмах примећује овог небески даровитог младића, будућег богослова светоотачке величине и узлета, али и ствараоца аутентичног књижевног израза и песничког надахнућа. Поред богословског, он овде стиче и најшире светско образовање, следујући тако великим Оцима Цркве. Жудећи душом за вечно живим Христом, у њему се све јасније уобличава жеља за примањем светог монашког лика. Изашавши са Богословије, по избијању Првог светског рата, Благоје бива узет у српску војску, у чету младих болничара. Делећи злу и страшну судбу свога народа, крајем 1915. године, са војском се повлачи преко Чакора, Црне Горе и Албаније све до Скадра. Чврст и непоколебљив у својој одлуци да Цркви служи у монашком лику, по благослову Митрополита изгнане Србије Димитрија, двадесетогодишњи Благоје прима монашки постриг у православној цркви у Скадру на Светог Василија Великог, на Нову 1916. годину, узевши монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог христоносног двоименог светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне, дупле љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа. Тадашња Влада пребацује бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовну академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су повучени назад у Енглеску. У Енглеској Јустин студира теологију на Оксфорду. Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Универзитета у Атини, где остаје до 1921. године, положивши све потребне испите. На истом Универзитету Јустин је касније стекао докторат на тему Светог Макарија Египатског. У међувремену, маја 1920. године, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једног од краћих долазака из Грчке у Србију. Од октобра 1921. године Јустин ради као наставник Светог Писма Новог Завета, а затим Догматике и Патрологије у Карловачкој богословији. Православном светоотачком методологијом обогаћује образовни богословски програм уносећи низ плодотворних новина, потискујући овештали схоластички и протестантско-рационалистички метод наставе. Године 1922. покреће Хришћански живот – часопис за хришћанску културу и црквени живот, истинољубиво и храбро критикујући све лоше појаве јавног и црквеног живота. Од 1930. до 1932. године Јустин борави у Поткарпатској Русији, где заједно са епископом Јосифом Цвијовићем успешно мисионари, враћајући отачкој вери насилно поунијаћене православце, обновивши тако Мукачевску епархију. Црква му нуди епископски чин. Не сматрајући се достојним тако велике и важне службе, смирени монах Јустин то одбија. Године 1934. Јустин постаје доцент на Богословском факултету Универзитета у Београду. Са групом интелектуалаца, међу којима је био и философ Бранислав Петронијевић, 1938. године учествује у оснивању Српског философског друштва. По успостављању комунистичке власти у Југославију 1945. године, отац Јустин је, уз још двеста професора, прогнан са Београдског универзитета. Потом је ухапшен и затворен. Из затвора, где је тамновао заједно са својим духовним чедом јеромонахом др Василијем (Костићем), пуштен је 1946. године на молбу патријарха српског Гаврила (Дожића), који се у то време вратио из логора Дахауа. Прогнан са Универзитета и без пензије, лишен људских, верских и грађанских права, по позиву игуманије Саре, отац Јустин 1948. године долази у женски манастир Светих Архангела у Ћелијама, где отпочиње свој живот у заточењу, живот страшног исповедничког благослова, који ће трајати све до блаженог уснућа. Уједно, ово је и најплодоноснији период у животу оца Јустина како на пољу писања и превођења, тако и на пољу духовничко пастирске службе. Једину жељу да свакодневно служи свету Литургију мати Сара радосно прихвата. Ћелијски заточник је говорио више страних језика: грчки, руски, немачки, енглески... У Ћелијама се бавио превођењем са различитих светских језика. Приредио је 12 томова Житија светих – за сваки месец у години по једну књигу. Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегезе обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије. Целокупни опус оца Јустина броји око 40 томова. Иако је састрадавао са српским народом и са Српском Црквом, у својим беседама није штедео ни народ ни Цркву. Није се плашио да каже и укаже на недостатке. Грмео је понекад гневом праведника, не плашећи се да ће тим гневом повредити ризу Цркве Христове, већ је знао да ће је њиме сачувати и очувати. Године су пролазиле а отац Јустин није смањивао подвиг већ је удвостручио молитве за српски народ. Неговао је врлину поста. Петком се потпуно уздржавао од хране, такође и целе прве недеље Великог поста. Често је на себе налагао и додатне постове. Живео је до краја строгим испосничким животом, у којем су му следовале ћелијске сестре. Изобиловао је сузама, молитвеним уздасима, вапајима ка Христу. Безбројна су чуда која је Преподобни отац наш Јустин још за живота сатворио. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама има се много рећи. Јустин је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, Авини ученици и остали поштоваоци... Ава Јустин – духовник монахињама и свем побожном свету, учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа“, непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је ради њега страдало од комунистичких власти. Скривајући дар прозорљивости, ава Јустин је богомудро поучавао, о чему сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелијама, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, ава Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!“ Нарочито је значајна духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, нарочито за искрено тражећу и истине жедну интелигенцију, омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих. На сваком богослужењу молио се са обилним сузама, иако је настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на светим Литургијама на стотине имена која су му слали у писмима, или лично доносили верујући са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Отац Јустин је се упокојио у исти дан када је и рођен – на празник Благовести, 7. априла (25. марта) 1979. године. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних Грка, Руса, Француза – јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. Убрзо по уснућу аве Јустина насликано је на десетине икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској и Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе. Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Забележена су чуда на његовом гробу и по његовим молитвама. Канонизација аве Јустина Име архимандрита Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева званично је унето у Диптих светих Православне Цркве одлуком Светог Архијерејског Сабора у мају 2010. године. По одлуци Сабора, литургијски спомен Преподобног Јустина Ћелијскога слави се 14/1. јуна. Свечано прослављење новоканонизованог угодника Божјег извршено је на саборној светој архијерејској Литургији у недељу, 2. маја 2010. године, у храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Патријарх српски Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве. Дана 14. јуна 2010. лета Господњег у манастиру Ћелије код Ваљева, спомен Преподобног оца Јустина Ћелијског први пут је литургијски прослављен после уношења Авиног имена у диптих светих. Пренос моштију аве Јустина У години 2014. Епархија ваљевска прославила је два јубилеја – 120 година од рођења и 35 година од престављења у Господу Преподобног Јустина Новог Ћелијског. На празник посвећен ави Јустину, 14. јуна 2014. године, његове мошти су извађене из гроба и положене у манастирски храм у Ћелијама. Хиљаде верника из целе Србије, земаља региона, као и Грчке, Русије, Сирије, Немачке, Швајцарске, Сједињених Америчких Држава, Аустралије и других крајева света походило је манастир Ћелије на празник Преподобног аве Јустина како би поделило свечарску радост обитељи поводом Преноса моштију новопросијавшег српског светитеља, који је три деценије као духовник, научник, проповедник – речју, свестрани хришћански прегалац – стварао у тој светињи. Литургијском прослављењу, уз Патријарха српског Иринеја предстојавао је велики број епископа не само из Српске Православне Цркве већ и из Кипарске, Грчке и Руске Православне Цркве, уз свештенике и монахе из целога света. О 120-годишњици рођења, 35-годишњици блаженог престављења и 4-годишњици црквеног саборног прослављења Преподобног оца Јустина извршено је вађење из гроба, умивање, полагање у нови ковчег и преношење његових светих моштију у стару манастирску цркву Светих Архангела. „Отац Јустин је већ на први поглед изгледао као светац. Једноставно, носио је нешто светачко у себи на сваком месту. Ћелијске сестре су годинама крај себе имале свеца, који је привлачио себи бројне православце, али и припаднике других вероисповести, који би после разговора са њим примали Православље. Код њега у речнику има речи којих нема ни у једном језику. Због тога имамо потешкоћа када га преводимо на стране језике. Али, Господ нам помаже да их превазиђемо како бисмо свим народима донели чисто Православље“, беседио је том приликом на српском језику ћелијским поклоницима Архиепископ берлински Руске Заграничне Цркве Марко. „Ава Јустин нас сабира неколико десетина година у ову светињу. Као Свети пророци Илија, Јеремија и Јован Претеча учи нас правом речју, каткад строгом да нас опомене и врати на прави пут – пут Христов. А има ли другог пута којим можемо поћи осим Христовог, светосавског, пута оца Јустина и других Божјих угодника? Заблагодаримо Господу, браћо и сестре, што нам је у ово тешко време подарио владику Николаја и аву Јустина и друге свете из рода нашег, поручио је Патријарх српски Иринеј. Кратак историјат манастира Ћелије Тачно време настанка манастира Ћелије није сасвим познато. Према историјским подацима потиче из средњег века, а предање оснивање манастира везује за име краља Драгутина. У доба дугог и тешког турског ропства манастир је рушен и паљен, и опет обнављан. У 18. веку манастир је имао значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб налази у порти манастирске цркве) били су међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи Рувим, који је мученички пострадао за Христа. У 19. веку у Ћелијама је основана Основна школа – међу првим школама у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је касније Свети владика Николај Велимировић „први буквар учио“, и потом Ћелије целог живота носио у срцу. Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928. године када је одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир. Манастирска црква Светих Архангела лежи на узвишењу које се диже са дна котлине. Првобитну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом. Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Кубе је деветострано у част светих девет анђелских чинова, а дозидано је 1936. године. Због бурних историјских догађаја који нису поштедели манастир и његове светиње, од старих црквених вредности мало је тога сачувано. У манастиру се налази остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престоном иконом из 1816. године. Сачувана је и икона Сабора Светих Архангела из 1790. године, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Манастир чува Хаџи Рувимов престони крст, изрезбарен у дрвету, постављен у метални оквир с постољем, и још неке старе крстове сличне израде. Од старих сасуда сачуван је један путир из 1833. године. Многе старе књиге из манастира Ћелије имале су врло бурну судбину, а многе се и данас налазе на другим местима. У манастиру су остале богослужбене књиге из 18. века. Најстарија књига је Божественаја скрижаљ из 17. века, коју је купио црногорски Владика Данило Петровић када је 1715. године био у Русији. У манастиру Ћелије се чува Свето Писмо Старог Завета на црквенословенском језику, које је некада припадало Проти Матеји Ненадовићу. Порта старе цркве ограђена је каменом оградом. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни налази се гробни знамен Преподобног оца Јустина Ћелијског. Гроб Аве Јустина у манастиру Ћелије постао је духовни темељ манастира који носи епитет „бисер у руци Божјој и парче Раја на земљи“. Захваљујући Преподобном ави Јустину, манастир ужива велики углед у целом православном свету. Аудио директан пренос освећења и свете архијерејске Литургије из манастира Ћелије, пратите на таласима радија "Источник": http://radioistocnik.info Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Протонамесник Филип Јаковљевић: Све је спремно за освећење цркве у манастиру Ћелије!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина, рекао је за радио „Источник“ да се припреме пред освећење тропрестолне заветне цркве Преподобног аве Јустина у недељу 22. маја у манастиру Ћелије приводе крају, те да ће све бити спремно за велики догађај који ће увеличати више од 10 Епископа СПЦ, али и гостију из сестринских помесних цркава. „Долазак је потврдио и Епископ берлински Марко из РПЦ који је лично познавао Аву Јустина и чији је пријатељ био“, каже отац Филип који позива верујући народ да дочека Архијереје у 8 часова, а освећење са Светом Литургијом почиње у 9 часова у недељу. Извор: Радио Источник-
- протонамесник
- филип
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Најава: Освећење новог храма у манастиру Ћелије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Свечано освећење новоподигнутог Епархијског двора у Карловцу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У недељу једанаесту по Духовима, на празник Светог Андреја Стратилата, дана 01. септембра текуће године у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијскога у Карловцу торжествено је прослављена дуго очекивана свечаност у Епархији горњокарловачкој. Новоподигнути Епархијски двор и црквеноопштинска сала у порти Саборног храма окупио је велики број верног народ Епископије горњокарловачке али и са свих других крајева, затим представнике културног и политичког живота како Републике Хрватске тако и Републике Србије и Републике Српске. Повезана вест: Свечано вечерње у карловачком Саборном храму Прослава је започела Литургијским сабрањем којем је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. Са Високопреосвећеним митрополитом саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим и домаћин, Епископом горњокарловачки г. Герасим као и бројно свештенство Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. После завршетка Свете Литургије, епископ г. Герасим обратио се верницима благодарећи Богу за овај дан и уступио реч митрополиту г. Порфирију. Митрополит г. Порфирије обратио се беседом у којој је нагалсио да је „епископ Герасим одговорио на дарове Божије тако што се целим својим бићем предао Богу“ и приметио да враћањем православној вери народа овог краја, долази до свеукупног преображаја о чему и овај катедрални храм као и новоподигнути епархијски центар сведоче. Осврћући се на речи Светог Јеванђеља, митрополит г. Порфирије осврнуо се на саживот истакавши да је „тајна царства небеског у нашим међусобном односима те да без опроштаја сво наше постојање бива обесмишљено.“ Након беседе мтрополита г. Порфирија, епископ г. Фотије освештао је зграду новог епархијског центра и црквеноопштинске сале. У порти храма уприличен је ручак за уважене госте и верни народ, око чега се у својству доброг домаћина побринуо епископ г. Герасим. У току агапијског обеда, у свом архипастриском обраћању присутнима епископ г. Герасим је истакао да је „мали труд живота нашега а велико и бесконачно добро које за собом оставља, те непосустајући, истрајавамо са православнима овог краја. Наше постојање није пасивно, оно није немо и посматрачко, него ткалачки фактор у свим сферама јавнога живота и као Црква Христова градили смо на темењу који је Истина, на крајугаоном камену који је Христос.“ Епископу г. Герасиму се пред окупљенима обратили и господин Бранко Ружић министар државне управе и локалне самоуправе у Влади Републике Србије, и господин Петар Ђокић, министар индустрије, енергетике и рударства у Влади Републике Српске, честитајући епископу г. Герасиму овај велики историјски дан за Епархију горњокарловачку. Извор: Епархија горњокарловачка -
Најава: Освећење новосаграђеног епархијског двора у Карловцу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
-
Слава и освећење фрескописа Саборног храма у Мерилвилу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У литургијској радости многобројног народа Божјег, парохија Светог пророка Илије у Мерилвилу свечано је прославила свог патрона и заштитника. Том приликом освећен је завршени фрескопис Саборног храма. Евхаристијско сабрање предводио је Преосвећени Епископ новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, уз саслуживање архијерејског намесника чикашког протојереја-ставрофора Недељка Лунића, протојереја-ставрофора Марка Матића, протојереја Радована Јаковљевића и старешине Саборног храма Александра Новаковића, протођакона Милована Гогића и ђакона Ненада Јаковљевића. Иако је Саборни храм Светог пророка Илије по лепоти и величини импозантан, његова лепота употпуности се пројавила у литургијској радости када су верујући људи са децом приступили Чаши спасења и примили лек бесмртности. Велику и искрену радост свих присутних верника и свештенства употпунило је освећење фрескописа Саборног храма који својом лепотом подгрејава и буди срце сваког верника на молитву. Заиста, велико дело је учинио познати фрескописац Милован Белошевић, који је заједно са својим сарадницима уз вишегодишње напоре, привео крају дело вечне радости и оставио духовни печат свим верницима који ће свој духовни мир налазити у тајни иконе. Прелепи духовни догађај улепшали су чланови црквеног хора при Саборном храму умиљатим гласовима и мелодичним духовним песмама. Протојереј Александар Новаковић, старешина Саборног храма, захвалио је епископу Лонгину на духовној подржци и поверењу које је имао у фрескописце као и своје епархиоте да могу привести крају једно вечно и непролазно дело. Посебну захвалност упутио је прегаоцима дела фрескописа г. Давиду Максимовићу и г. Милораду Стојићу који су учинили све што је било потребно да се фрескописање Саборног храма употпуности заврши и остави у наслеђе генерацијама верника који долазе. Епископ Лонгин је освештао фрескопис Саборног храма и у надахнутој беседи захвалио свим верницима који су помогли фрескописање поучивши народ сабрани о светом Јеванђељу и потреби да се мисија живе вере преноси на генерације које долазе. Заиста мноштво духовних мисли и поука које су извирале из надахнуте беседе епископа Лонгина биле су прави духовни мелем и радост за сваког присутног верника у Саборном храму Светог пророка Илије. После свете Литургије, епископ Лонгин са многобројном децом, верницима и свештенством чикашког намесништва, благословио је славско жито, преломио славски колач и пожелео свим присутним срећну и благословену крсну славу. Извор: Српска Православна Црква -
Владика Јован (Ћулибрк): Позив на освећење Храма у Кућанцима
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Родно место блаженопочившег патријарха Павла, Кућанци, и ове године, на десетогодишњицу од његовог упокојења, биће место окупљања у славу Бога и сећање на вољеног патријарха, и то са још већом радошћу и торжеством због обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома, чије ће освећење бити 16. новембра 2019, а чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити велики јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности. То је за Слово љубве потврдио Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) који је позвао верне најпре на традиционално молитвено сабрање у Кућанце на Павловдан (13.07), у септембру о дану рођења патријарха Павла (11.09), затим у Јасеновац на прославу Светих Новомученика (7 - 11.09), док ће велики црквено-народни сабор са освећењем обновљеног Храма у Кућанцима бити 16. новембра, одмах после дана упокојења патријарха Павла. Владика је између осталог рекао: "Београд је дужан сваком од својих патријараха, али посебно патријарху Павлу", и подсетио: "Славонија је учествовала у градњи Пећке Патријаршије тиме што је на њено чело дала патријарха Павла". http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Ep.Jovan 11.07.19. kratko o saborima(1).mp3 Извор: Радио Слово љубве -
Епиклеза је врхунећа тачка молитве Анафоре, када се заједница, свештеном молитвом, обраћа Богу Оцу да ниспошље Духа Светога ради претварања Дарова у Тело и Крв прослављенога Христа ради освећења верних. У православној Литургији, освећење Дарова врши се молитвом призива Светога Духа која следи одмах после речи установе Евхаристије, о којима смо говорили у нашој претходној емисији. Поред освећења дарова, у овом издању емисије "Светотајинско богословље" тумачили смо молитвено помињање Пресвете Богородице, као и усрдне молитве које упућујемо свима светима у оквиру ходатајствене молитве. Божанствену Евхаристију приносимо за све свете, а особито за Пресвету Богородицу. Прво да бисмо им указали част, а друго, да бисмо заблагодарили Богу што нам их је подарио да нас заступају на наше спасење. Сви светитељи, али особито Пресвета Богородица, јесте сама по себи човеково благодарење Богу за Његова доброчинства. Данашња емисија крунисана објашњењем јектеније пред молитву Господњу. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић СВЕ ЕМИСИЈЕ "СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ" МОЖЕТЕ ДА ПОСЛУШАТЕ ОВДЕ
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.