Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'суд'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. јул 14, 2022 Јевгениј Ковалков, руски православни парохијанин који је радио у велетрговини пилећег меса у Купар Ангусу у Шкотској, отпуштен је након што је одбио да скине ланац са крстом на свом радном месту, пише “Christian Today”. Случај је добио епилог пред судом у Дандију, који је пресудио да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. Суд је упознат да је непосредни руководилац Е. Ковалкову наредио да уклони крст, јер украшавање верским симболима „може бити опасно“. Ковалков је то одбио, рекавши да му крст много значи, јер је главни симбол његове вере. Након тога, мушкарац је отпуштен због одбијања да послуша упутства управе. У јуну ове године, преноси “Christian Today”, суд је Ковалкову досудио 22.074 фунти, признајући радње администрације предузећа као „дискриминаторне“. Према речима судије Луиз Кауен, од самог почетка је било јасно да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. „Религијска уверења и ношење крста су од велике, фундаменталне важности за Ковалкова“, рекла је она. Ковалков није први хришћанин у Великој Британији који је добио право да носи крст на радном месту путем суда, а да је раније због тога био дискриминисан. Британка Надиа Евејда, бивша службеница «British Airways», 2013. године добила је спор против те авиокомпаније након што је Европски суд за људска права утврдио да је прекршила њену верску слободу. Извор: christiantoday.com / Православие.ру
  2. У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Хајде да прочитамо Прву саборну посланицу апостола Петра. Суштина одломка је у томе да су почели прогони хришћана. Исус Христос је упозорио хришћане на то да ће бити прогањани и истеривани. Међутим, човек не верује да му се нешто дешава све док гвожђе не дотакне његово тело. Христос је и Сам страдао. Очигледно, иста таква чаша очекује хришћане. Ако не све – неке, у сваком случају. Дакле, то је оно што се односи на нас. „Пазимо!“ „Време је да почне суд од дома Божјег“ (1 Петр. 4, 17). Ове речи можемо запамтити. Зато што се то види, на пример, из наше историје. Ако слушате друштвене дискусије о Стаљиновим репресијама, о прогонима, о неправдама које су се дешавале у то време, вероватно се сећате бројева. Тридесет седам, …тридест седам, …тридесет седам. Тридесет седма година… Обично се помињу ужаси последњих година пред рат. А прогони су почели раније. Седамнаесте године, осамнаесте године. Убијали су већ тад. Али нису убијали оне због којих су плакали тридесет седме. Не партијске чиновнике, не врхушку нове номенклатуре. Убијали су сеоске попове. Убијали су зато што људи имају цвикере на носу. Убијали су племиће. Убијали су официре. Чак и ако су носили цивилну одећу. Убијали су стари свет. Убијали су нештедимице. Убијали су масовно. И нису просто стрељали. Закопавали су у септичке јаме, разапињали су на Царским дверима, прикуцавали су ексерима за железничке прагове у очекивању воза који долази, причешћивали су отопљеним оловом… То нису била стрељања по суду или без суда. Нису била стрељања! Многе жртве су се за стрељање молиле као за милост. То значи да је време да суд почне од Дома Божјег. Пре него што је ова гвоздена црвена рука дотакла грло своје црвене деце за којом днас плачемо (данас!), иста ова црвена гвоздена рука је брисала с лица земље Цркву Божју. Ако се не уништи Црква – све остало ће постојати. Људи то не разумеју, а лукави је има разум. Префињен, развраћен. Он је веома прозорљив. Не плаши се ракета. Ни далеког домета, ни средњег, ни малог. Он се не боји ракета „земља-ваздух“ или „ваздух-земља“. Њега уопште баш брига за ове ствари. Он одличо зна ко је његов непријатељ. И жалац рата је увек усмерен на оно што људи не цене. На Цркву. Људи не цене Цркву. Чак ни у нашој срећној и побожној, у поређењу с многим другим земљама, Русији, људи не знају Цркву. Колико често човек не зна за главно благо које се налази у његовој кући. Он мисли да су његово благо акције неког предузећа, а његово благо је унук који се тек родио (још му то нису јавили). Не знамо шта је наше благо. И апостол Петар нам каже: „Време је да почне суд од дома Божјег.“ Свако очишћење ће се пре свега односити на нас. У току ових месеци и дана нејасног и злосрећног ковидног догађаја, који је захватио цео свет, сви се чуде (и сад се чудимо) томе што је проценат умрлих свештеника већи од процента људи који су умрли међу свим категоријама становника. Таксисти нису престајали да возе клијенте. Међу таксистима нема смртности. Међу таксистима просто нема ковида. Нема! Људи су седели у продавницама за касом, никуда нису ишли. Удисали су угљендиоксид по савету лекара. Људи су седели за касом и удисали су угљендиоскид по седам-осам сати у супермаркетима који се нису затварали. Међу њима нема мртвих. Међу лекарима који свакодневно негују болеснике смртност је мања него међу свештеницима. Зашто је то тако? Па шта је то? Да ли је то диверзија? Ђавољи ударац? Да ли је то случајност или тајна законитост коју ми не разумемо? Не знам. Нисам сигуран да сам потпуно у праву. Али читам ове речи: „Време је да почне суд од дома Божјег“ и мислим, да ли се можда односе и на ово? Шта год да дође на нас… Доћи ће туђинци – Црква ће прва пострадати. Ако се наши рогати подигну из бездана и започну нову револуцију – Црква ће прва посрадати. Ако се појави нова зараза уместо старог ковида – Црква ће прва пострадати. А кад Црква плати (или не плати), кад се оконча њено питање, почеће да страдају сви остали. Очигледно, налазимо се на извесној оштрици, само што нико то не разуме – ни споља, ни унутра. Ми сами о томе не желимо да размишљамо („А зашто нас? – Па зато што ће дом Божји први пострадати.“) Овај механизам ће бити сакривен од људи. Ово није баш утешно. То је само упозорење на озбиљно искушење. Црква треба да буде виша, боља и чистија од света који је окружује. Ми треба да будемо за пола главе, за главу више. Просто морамо бити изнад. У сваком случају, почеће од нас, чак и ако смо испод. Свеједно ће од нас почети. Шта год да дође – „Време је да почне суд од дома Божјег“. Извор: Православие.ру
  4. Од како је на православни Божић 2020. године ступио на снагу Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и од како су, због више дискриминаторних и неуставних одредби закона, покренуте многољудне литије у скоро свим градовима Црне Горе, јавно је проблематизовано питање иницијативе за оцјену уставности спорних одредби закона коју би Уставном суду поднијеле Митрополија црногорско-приморска и остале епархије СПЦ у Црној Гори. Један правник је тврдио да Црква не подноси иницијативу Уставном суду, јер ”не жели да дјелује институционално него ванинституционално литијама”. Правник је заборавио да литије као јавна окупљања вјерског карактера итекако представљају институционални и легални облик дјеловања, јер су организоване у складу са Законом о јавним окупљањима и јавним приредбама и у институционалној сарадњи Цркве као организатора са Управом полиције као надлежним органом државне управе. Други правник је готово стопроцентно био сигуран да ”Црква неће поднијети иницијативу Уставном суду”. Од почетка је било јасно да је прича о Уставном суду и иницијативи само разлог да безочно нападају Цркву и мирне грађане на литијама. *О чему се, заправо, ради? Прво, треба знати да није Црква један и једини субјект који има право да Уставном суду поднесе иницијативу за оцјену уставности спорних законских одредби. По Уставу и Закону о Уставном суду, свако може да поднесе иницијативу за оцјену усаглашености спорних законских одредби са Уставом. Осим тога, постоји и још једна могућност која се односи на покретање поступка предлогом за оцјену уставности, који могу да поднесу Влада, народни посланици, локалне самоуправе и друге установе. Као што се види, по Уставу и закону, поступак пред Уставним судом може да покрене свако, а не само Црква. Осим тога, и Уставни суд има право да по службеној дужности покрене поступак. Не чуди што се то питање поставља Цркви, али чуди зашто се то питање поставља само Цркви. Можда неко на то може да каже да је, по природи ствари, Црква најзаинтересованија да се из правног поретка Црне Горе уклоне неуставне законске одредбе о слободи вјероисповијести, поништавању правног субјективитета кроз тзв. реевиденцију вјерских заједница и ретроактивној примјени права којом је намјерено вршење брзопотезне национализације Светиња и остале црквене имовине која је настала прије 1. децембра 1918. године. То јесте тачно, али се није ваљда дотле дошло да је једино Црква у Црној Гори заинтересована за правду, правичност, уставност, законитост, људске слободе и права, правну државу и остале универзалне вриједности. *У чему је проблем? Нећу овдје да образлажем веома учестале тезе о уставним судовима као политичким судовима на екс-југословенским просторима. Умјесто тога, навешћу да правници-критичари Цркве и грађана на литијама нису примијетили крајње проблематично и незаконито стање у Уставном суду. Умјесто предсједника, замјеника предсједника или најастаријег судије као вршилаца дужности предсједника, како је прописано Законом о Уставном суду, у то вријеме је незаконито изабрана ”предјседавајућа судија” Уставног суда, а таква функција не постоји по закону. И то је недавно утврдила надлежна судска власт у Црној Гори, па је одмах по пресуди за вршиоца дужности предсједника, у складу са Законом о Уставном суду, изабран најстарији судија! И никоме ништа што је Уставни суд скоро годину дана доносио одлуке у незаконитом стању. Даље, прије неколико година је стављена ван снаге одредба из Закона о Уставном суду којом је било прописано да се поступак по иницијативи или предлогу за оцјену уставности има окончати у року од 18 мјесеци. И то је дуг рок у друштвено напетим и тензичним ситуацијама, а да не говоримо о садашњој ситуацији када није прописан никакав рок за окончање поступка, а што би трајало у недоглед. Многи не знају да евентуално подношење иницијативе Уставном суду од стране Цркве или било ког другог субјекта не би, само по себи, суспендовало примјену спорних, неуставних и дискриминаторних законских одредби. Сходно Закону о Уставном суду, једино би, у случају појединачног храма, манастира или неке друге црквене непокретности, могла да се тражи привремена мјера док би неуставне и дискриминаторне законске одредбе и даље биле на снази и производиле би своја циљана антицрквена дејства, односно испуњавале би свој антицрквени циљ и намјену. Због свих наведених разлога, без обзира што је Правни савјет Митрополије одмах након ступања закона на снагу припремио иницијативу Уставном суду, а посебно због великог узнемирења вјерника и оних који то нису – сматрали смо да се дијалогом могло доћи до бржег, једноставнијег, праведног и правно одрживијег законског решења које би било у складу са Уставом и јединственим правним поретком Црне Горе. Такво решење би, у складу са препорукама и честим охрабрењима са релевентних међународних адреса, најбрже повратило мир и спокој међу вјернике које је узнемирио Закон о слободи вјероисповијести са многим одредбама, а посебно са оним из чланова 3, 25, 26, 28, 62, 63 и 64 Закона, који и јесу најспорнији не само за Цркву него и за правни поредак Црне Горе. Вријеме је показало да смо били у праву. Инсистирали смо на дијалогу и институционалном решењу проблема, одазвали смо се на дијалог и аргументовано смо заступали јединствене и од Епископског савјета једногласно усвојене ставове Цркве. Владин експертски тим на челу са екс-министром Зораном Пажином је у дијалогу постављао ултиматуме, а све са циљем да се Црква окриви за све и свашта под капом небеском. На срећу, то је свако препознао! Лист Дан (Подгорица) 10. јануар 2020.
  5. Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки Врховни суд коначно је решио. Јула 8, Суд је одбацио жалбу братства на право некретнине, против одлуке Апелационог суда у Солуну од 17. јуна, којом су их обавезали да коначно предају све узурпиране територије на и изван Свете горе Атос новом братству Есфигмена, које је тренутно са боравиштем у Кареји, извештава Vima Orthodoxias. Манастир Есфигмен већ дуги низ година живи у расколу са остатком Свете Горе, са Васељенском патријаршијом и остатком Православног света, а у знак протеста против екуменске активности Цариградског патријарха са Католичком црквом и другима. Док су атонски манастири протествовали против такве активности престанком помињања Васељенског патријарха на Литургијама, братство Есфигмена је отишло и корак даље, придруживши се расколничкој, старо-календарској групацији. Устав и статут Свете Горе забрањују монашки суживот са неправославнима или расколницима, тако да је 2005. године основано ново братство Есфигмена, које је признато од остатка Свете Горе, али нема историјску везу са манастиром Есфигмен. Након одлуке од 17. јуна, расколничка веб страница „ESPHIGMENOU MONASTERY – MOUNT ATHOS“, известила је да: „У манастиру је тренутно више од 100 старијих монаха који су живели у манастиру више од 50 година. Прошле недеље, у подсмеху истинске правде која се обично види у банана републикама и тоталитарним режимима, Грчка влада је наредила монасима да напусте манастир. Позивамо Грчку владу да заустави ову неморалну и нехришћанску акцију и да нас пусте да се молимо у миру као што је то братство више од 1500 година радило“, рекао је игуман Методије из манастира Есфигмен. Питање је решено црквено и административно од раних 2000-их, пише Vima Orthodoxias, иако је спровођење одлука годинама одлагано низом жалби, захтева за суспензијом и другим одлагањима. Сада је питање спровођења у рукама државних органа одговорних за заштиту Свете Горе Атос. Веб страница манастира Есфигмен је 23. јуна навела да Грчка влада „има непосредне планове за упад у манастир како би похапсила и затворила игумана и монахе.“ Russian Athens известила је 1. јуна да се неколико бродова полиције приближило манастиру Есфигмен у понедељак, 29. јуна, док је неколико полицијских аутомобила дежурало у близини манастира, припремајући напад са 80 специјалаца. Монасима је био дат ултиматум да испразне манастир до тог четвртка, мада су то одбили, чак су и претили да ће сам манастир уништити. Према једном члану расколничког братства, манастир је под опсадом већ месец дана и полиција не дозвољава монасима да изађу по храну и такође блокирају испоруку производа са мора, извештава информативна агенција Red Spring. У априлу 2019. год. апелациони суд у Солуну изрекао је казну од 17 година затвора и новчану казну у износу од 675 долара (600 евра) за игумана Есфигмена, о. Методија (Папалампракопулос) за његово учешће у нападу молотовљевим коктелом 2013. године на полицију. Још је један монах добио исту казну, док је још шест осуђено на 9 година и 5 месеци. Игуман Методије и монах Антипас, главни подстрекачи, првобитно су осуђени на 20 година 2017, а остали монаси на 10 година и 4 месеца, мада су те казне биле жалбене. До овог инцидента је дошло када су судски извршитељи 29. јула 2013. године стигли у административне канцеларије Есфигмена у Кареји да би иселили расколничке монахе, који су одговорили бацањем три молотовљева коктела и експлозивном направом. У међувремену, монаси и њихове присталице и даље се моле за мир и за хладније главе које ће превладати у Грчкој влади, пише веб страница Есфигмена. „Зашто их једноставно не оставе на миру? Све што желе је да остану сами да се моле у миру “, прокоментарисао је Џон Ригас из асоцијације Friends of Esphigmenou. „Они дословно никога не узнемиравају. Они су монаси “, рекао је. Грчки Врховни суд коначно решио судбину манастира ЕСФИГМЕН: Расколници се морају повући и предати сву манастирску имовину! - Čudo WWW.CUDO.RS Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки...
  6. Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки Врховни суд коначно је решио. Јула 8, Суд је одбацио жалбу братства на право некретнине, против одлуке Апелационог суда у Солуну од 17. јуна, којом су их обавезали да коначно предају све узурпиране територије на и изван Свете горе Атос новом братству Есфигмена, које је тренутно са боравиштем у Кареји, извештава Vima Orthodoxias. Манастир Есфигмен већ дуги низ година живи у расколу са остатком Свете Горе, са Васељенском патријаршијом и остатком Православног света, а у знак протеста против екуменске активности Цариградског патријарха са Католичком црквом и другима. Док су атонски манастири протествовали против такве активности престанком помињања Васељенског патријарха на Литургијама, братство Есфигмена је отишло и корак даље, придруживши се расколничкој, старо-календарској групацији. Устав и статут Свете Горе забрањују монашки суживот са неправославнима или расколницима, тако да је 2005. године основано ново братство Есфигмена, које је признато од остатка Свете Горе, али нема историјску везу са манастиром Есфигмен. Након одлуке од 17. јуна, расколничка веб страница „ESPHIGMENOU MONASTERY – MOUNT ATHOS“, известила је да: „У манастиру је тренутно више од 100 старијих монаха који су живели у манастиру више од 50 година. Прошле недеље, у подсмеху истинске правде која се обично види у банана републикама и тоталитарним режимима, Грчка влада је наредила монасима да напусте манастир. Позивамо Грчку владу да заустави ову неморалну и нехришћанску акцију и да нас пусте да се молимо у миру као што је то братство више од 1500 година радило“, рекао је игуман Методије из манастира Есфигмен. Питање је решено црквено и административно од раних 2000-их, пише Vima Orthodoxias, иако је спровођење одлука годинама одлагано низом жалби, захтева за суспензијом и другим одлагањима. Сада је питање спровођења у рукама државних органа одговорних за заштиту Свете Горе Атос. Веб страница манастира Есфигмен је 23. јуна навела да Грчка влада „има непосредне планове за упад у манастир како би похапсила и затворила игумана и монахе.“ Russian Athens известила је 1. јуна да се неколико бродова полиције приближило манастиру Есфигмен у понедељак, 29. јуна, док је неколико полицијских аутомобила дежурало у близини манастира, припремајући напад са 80 специјалаца. Монасима је био дат ултиматум да испразне манастир до тог четвртка, мада су то одбили, чак су и претили да ће сам манастир уништити. Према једном члану расколничког братства, манастир је под опсадом већ месец дана и полиција не дозвољава монасима да изађу по храну и такође блокирају испоруку производа са мора, извештава информативна агенција Red Spring. У априлу 2019. год. апелациони суд у Солуну изрекао је казну од 17 година затвора и новчану казну у износу од 675 долара (600 евра) за игумана Есфигмена, о. Методија (Папалампракопулос) за његово учешће у нападу молотовљевим коктелом 2013. године на полицију. Још је један монах добио исту казну, док је још шест осуђено на 9 година и 5 месеци. Игуман Методије и монах Антипас, главни подстрекачи, првобитно су осуђени на 20 година 2017, а остали монаси на 10 година и 4 месеца, мада су те казне биле жалбене. До овог инцидента је дошло када су судски извршитељи 29. јула 2013. године стигли у административне канцеларије Есфигмена у Кареји да би иселили расколничке монахе, који су одговорили бацањем три молотовљева коктела и експлозивном направом. У међувремену, монаси и њихове присталице и даље се моле за мир и за хладније главе које ће превладати у Грчкој влади, пише веб страница Есфигмена. „Зашто их једноставно не оставе на миру? Све што желе је да остану сами да се моле у миру “, прокоментарисао је Џон Ригас из асоцијације Friends of Esphigmenou. „Они дословно никога не узнемиравају. Они су монаси “, рекао је. Грчки Врховни суд коначно решио судбину манастира ЕСФИГМЕН: Расколници се морају повући и предати сву манастирску имовину! - Čudo WWW.CUDO.RS Након година жалби и других одлагања, правно питање око раколничког братства манастира Есфигмен на Светој Гори, познатог по својој девизи: „Православље или смрт“, грчки... View full Странице
  7. Руски Патријарх напоменуо је свим намесницима и игуманијама ставропигијалних манастира, старешинама цркава и подворја градског дела Московске епархије ”да је њихова лична одговорност поштовање одлука и упутстава (према приложеном списку), усмерених на спречавање ширења инфекције Корона вируса и отклањање масовне претње по људски живот”. Патријарх Кирил напоменуо је свим свештенослужитељима, а такође монаштву и црквенослужитељима градског дела Московске епархије о њиховој одговорности за спровођење и поштовање споменутих одлука и упутстава у повереним им црквеним јединицама. ”У случајевима, када неспровођење ових одлука и упутстава доведе до ситуације да се човек зарази инфекцијом Корона вируаса и доведе до смртног исхода због заразе, кривци могу бити стављени на црквено суд, а у другим случајевима позвани на црквено-административну одговорност због намерног игнорисања мера, које имају за циљ да сачувају људе од масовног заразе смртоносном болешћу” поручио је Патријарх Кирил а преноси званичан сајт Руске Православне Цркве. Руски Патријарх: ”Црквени суд за оне који се не придржавају правила заштите од COVID-19” | Саборник WWW.SABORNIK.NET Руски Патријарх напоменуо је свим намесницима и игуманијама ставропигијалних манастира, старешинама...
  8. У јануарско-фебруарском 371. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Петром (Драгојловићем), игуманом свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Петар: У имену Божјем је суд и правда! *Оче Петре, помаже Бог и благословите! Реците нам укратко нешто о историји Вашег манастира и откуда тај назив Пиносава за ову велику светињу Шумадијске епархије Бог Вам помогао и Бог Вас благословио. Нема прецизних историјских података када је тачно настао манастир Пиносава, али се пратећи народно предање може закључити да је настао у периоду после Косовске битке 1389. па до подизања Смедеревске Тврђаве 1430. године. Иако једно народно предање каже да се и пре Косовске битке, овде, око неког старог црквишта, или пак, неке старе цркве, окупила војска која је из овог дела Лазареве Србије кренула на Косово, није поуздано познато да је то тада био манастир. Мада ни то није потпуно искључено. Једно друго и провереније народно предање каже да су се после Косовске битке у Смедерево и његову околину доселиле две рођене сестре са Косова, Видосава и Пиносава. Сестре су након очеве смрти наследиле велико благо па су се упутиле на север. Дошавши близу Смедерева одлучиле су да поделе велико благо и саграде своје задужбине. Видосава велику Саборну цркву Успенија Мајке Божије у Смедереву, а Пиносава Манастир Светом Архангелу Гаврилу у селу Кусадак. Тако је и било. Међутим, после пада Смедерева и целе српске деспотовине у турско ропство 1459. године, Турци су у одмазди срушили Саборни храм Успенија Мајке Божије у тадашњој престоници Србије. Да се не би заборавио спомен на овај свети храм и слушкињу Божију Видосаву, монаси Манастира Пиносава, ученици светих Синаита, као своју другу манастирску Славу узеше Успеније Пресвете Богородице. Тако је остало до данас јер наш Манастир подједнако свечано слави и храмовну славу Светог Архангела Гаврила и преславу – Успеније Мајке Божије. Значи, ова светиња у суштини носи то народско име по својој ктиторки - девојци Пиносави, родом са светог и славног српског Косова. *Да ли се зна какав је био тај први манастирски храм и до када је он опстао? Садашњи велики манастирски храм је очигледно из много каснијег периода. Први манастирски храм је према сачуваном народном предању био скривен у дубокој и густој шуми, поред кусадачког потока, и био је брвнара. Насељавали су га монаси исихасти који су живели једноставним и скривеним животом срца, у монашком безбрижју и непрестаној молитви. Све до Велике сеобе Срба под патријархом Српским Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, која је отпочела после пораза Срба у бици код Качаника, настали су тешки и суморни дани за православне хришћане у свим српским земљама – Македонији, Старој Србији, Шумадији, Босни, Херцеговини, Црној Гори. Посебно тешко било је у централним српским областима. Тада је пострадао и Манастир Светог Архангела Гаврила у шумадијским густим шумама и ширем реону села Кусадак. Сви монаси су тада мученички пострадали од Турака, а манастирски храм брвнара је спаљен и уништен. Претпоставља се да се ово пустошење Манастира Пиносава догодило крајем пролећа или почетком лета 1690. године. Могуће чак, и на сâм празник Вазнесења Христова. Касније, после престанка највећих турских зулума, храм брвнара Светог Архангела Гаврила је обновљен, али овог пута само као парохијски храм. Свете мошти ових монаха мученика налазе се сахрањене у ширем реону око и испод данашње нове цркве, што сведоче разна народна предања. Посебно је интересантно оно које каже да земља овде мирише на тамјан и смиље, и да читава околина манастира Пиносава појединих дана веома јако благоуха. Тога смо сви ми очевидци и сведоци и дан данас. Сматара се да су то небески знаци пројаве светости светих мученика Пиносавских, пострадалих од безбожних Агарјана. Данашњи манастирски храм саграђен је заједничком акцијом мештана Кусатка и шест околних села и то у периоду од 1841. до 1847. године, јер је верни народ захтевао већи храм за света богослужења. *У Манастиру Пиносава су сахрањени и многи знаменити људи из српске историје XIX века, а постоје и нека предања која везују Манастир Пиносаву и великог српског Вожда Карађорђа. О чему се ради? У праву сте. У време Првог српског устанка манастир Пиносава је био велики духовни и војни центар, мада и у то време само као парохијски храм, саграђен од дрвета. Око те цркве брвнаре сахрањивали су се многи истакнути људи из околине, а пре свега из села Кусадак и Азања. На пример ту је сахрањен Милоје Поповић Ђак, иначе Кусачанин, вођа прве социјалне буне коју је 1825. године подигао против књаза Милоша и његове страховладе. Буну је кнез Милош после неколико дана угушио, а Милоја Поповића Ђака казнио је без милости тј. смрћу вешањем. У Манастиру Пиносава сахрањени су и браћа Ђуша и Вујица Вулићевићи из Азање, оба велики јунаци у свим ратовима против Турака. Ђуша је као предводник Карађорђевих устаника за Смедеревску нахију погинуо 1805. године у борби за Смедерево. Као првог човека поменуте нахије наследио га је његов рођени брат Вујица Вулићевић. Какви су то јунаци били сведочи и податак да је „српски Ахил“, хајдук Вељко Петровић од чете Станоја Главаша прешао у чету Ђуше Вулићевића јер је сматрао да су браћа Вулићевићи највећи јунаци и најбоље војсковође устанка. Остало је записано да је Хајдук Вељко рекао: „Од свих српских старешина најволео сам слушати Вујицу, са којим ми је било најдраже ратовати против Турака.“ Такав велики и неустрашиви јунак бејаше Вујица, кнез Смедеревске нахије. Међутим, како сведочи знаменити српски мудрац Марко Миљанов Поповић, „чојство није исто што и јунаштво. Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство бранити другога од себеˮ. Иако велики организатор и јунак у оба српска устанка и десна рука и Вожда Карађорђа, а касније и Књаза Милоша Обреновића, Вујица се 1817. године, управо на дан манастирску Славе - Светог Архангела Гаврила, веома огрешио о свог кума Вожда Карађорђа. Наиме, када је Карађорђе 1817. године поново дошао у Србију, која је тада после Другог српског устанка била већ доста слободнија земља, Вујица Вулићевић је по наређењу Књаза Милоша организовао мучко убиство великог Карађорђа у Радовањском Лугу. Народ му је ово замерио јер је сматрао да је Вујица требао обавестити Карађорђа шта му се спрема, поготово јер су били кумови. Народ је са правом сматрао да је Вујица требао заједно са Карађорђм побећи преко Дунава и тако спасити главу и себи и Карађорђу. Овај црни белег у својој биографији Вујица је покушао да спере градњом Манастира Покајница и личним покајањем. Прилагао је Вујица и позлаћене путире за разне храмове и манастире и давао велике прилоге у новцу, али народ је тешко заборављао овакав тежак злочин. Ипак, верујемо да је Милост Божија далеко изнад сваког греха када се човек искрено покаје, па и изнад греха Вујичиног, те да му је Бог све опростио. Ми се и данас, сваке Литургије, молимо за покој његове душе. Последњих неколико година свог живота Вујица је провео презрен и одбачен од кнеза Милоша Обреновића. Упокојио се 1828. године и сахрањен је у Манастиру Пиносава, близу гроба Милоја Поповића Ђака. Посебно место у историји Манастира Пиносава припада и великоме Вожду Карађорђу који је поред једног великог храста, што и данас пркосно одолева зубу времена и носи назив Карађорђев храст, окупио велику војску. Устаници су се у току Литургије под ведрим небом и крошњом овог знаменитог храста причестили Светим Тајнама Тела и Крви Христове. *Кад сте већ код Карађорђа, желели би смо да Вас нешто упитамо и о његовом савременику поред чијих сте светих моштију замонашени – Светом Петру Цетињском? Ви сте 2005. године написали и акатист светом Петру. Реците нам нешто о том црногорском Мојсију, како га називате у поменутом Акатисту? Када би их имао времена и простора о том великом архијереју Српске Цркве, Митрополиту Црногорском, Скендеријском и Приморском, огњеносном подвижнику, сузном молитвенику за цео свет, најчистијем девственику, великом чудотворцу, богоозареном пророку, даровитом писцу, прекрасном песнику, храбром војсковођи, вештом дипломати, мудром измиритељу браће, милостивом хранитељу гладних, свеблагом утешитељу невољних и уцвељених, благословеном осветнику Косова, одлучном ујединитељу српских земаља, самоуком полиглоти, првом српском научнику, даровитом историчару, талентованом мистику и вештом практичару живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род, могао бих говорити данима. Свети Петар Цетињски је, усудио бих се рећи, по нечему чак већи и од самог највећег Србина у свим световима, Светога Саве Немањића. Иако нико од Срба није достигао те небеске висине Светога Саве, у појединим цртама свога живота Свети Петар Цетињски га је несумњиво надмашио. На пример, Свети Петар Цетиески је отишао у манастир са само 9 година, а замонашен је са свега 12, док је Свети Сава, у доста зрелијих 16 година, и отишао у манастир и замонашио се. Такође, Свети Петар је несумњиво живео у много тежим историјским околностима и имао је дуплу службу – са једне стране он је био први човек државе зване Црна Гора и Брда, а са друге, он је био архипастир верног народа Црне Горе, Скендерије и Приморја. Као први човек државе, он је, каквог ли само тешког Крста, морао своје Црногорце и Брђане лично војно предводити у свим својим ратовима и против Турака и против Арбанаса и против Наполеона. И у свим ратовима је изашао као победник иако је имао најмалобројнију, најслабије обучену и најсиромашније опремљену војску на Балкану. Свети Петар Цетињски је као неки нестварно стварни и стварно нестварни библијски и српски јунак из древне прошлости. Као неки нови Мојсије или Исус Навин. Као нови Константин или Душан Силни. Не постоји људска реч која достојно може описати небоземни лик овог земаљског Анђела и небеског човека. Колико је само море суза он пролио за сваког Србина, ма где тај Србин живео. То само Бог зна. Он је на пример и први Србин у историји који је Руском Цару, још на самом почетку XIX века, предложио и написао јасан план о обнови Славјано-сербског Царства, са главним градом Дубровником. Он је визионар српства и учитељ истинске побожности, на којој је све заснивао. Тај мали плавооки и риђокоси дечак светлог лица звани Лука, чије ми је дуго година непознато име пре његовог монашења, верујем по Промислу Божијем, открила једна стара Цетињанка, замонашио се са девет година и добио име Петар, по светом апостолу Петру. И гле чуда! Он је својим уснућем спојио два своја имена - име које је добио на Светом Крштењу Лука и име Петар које је добио на постригу у монаштву, које је и прославио својим светим животом. *Оче Петре, знамо да би сте нам могли дуго казивати о светом Петру Цетињском, крај чијег кивота сте замонашени 1997. године, о коме сте одржали велики број надахнутих предавања, коме сте написали и Акатист, али реците нам, коју бисте његову кратку поуку издвојили као срж његовог живота? Поуку која би била наук и за нас данас и за све хришћане свих времена. Реч његову која нас најбрже и најдиректније узводи ка истинском животу у Богу? Свака поука светога Петра Цетињског у себи садржи животворну и свеваскрсавајућу силу Духа Светога стечену смирењем, опитом и великим трудом, силом која натапа наше жедне душе вечним смислом и вечном науком Неба. Ипак, издвојио бих једну његову кратку поуку коју је изрекао учећи свој народ најважнијем делу – а то је живот у трајној и непрекидној молитви, чврстој вери у непобедивој нади у Божију Правду која је „спора“ али достижна и неминовна! Она гласи: „У имену Божијем је суд и правда“. У само пар речи тај велики и свети исихаста, који је сате и сате проводио у својој каменој келији призивајући најсветије име Христово, име без кога се према речима апостола Павла нико под капом Небеском не може спасити, открио нам је најдубљу духовну потку тајне живота. Без Богочовека Исуса нема истинског суда ни над човеком ни над васионом. Само у Њему, Свеблагом Исусу, јесте истински суд свакој људској мисли, свакој људској речи и сваком људском делу. И само у том Имену, које је изнад сваког имена, ми можемо стојати у вечној правди Божијој и бити истински људи којих се ни Бог ни цело Небо неће постидети. *Оче Петре, замолио бих вас да нам пред крај разговора кажете нешто и о обнови Манастира Пиносава у коме живите већ скоро три године? Свака обнова је и радост и Крст. Као и сав живот хришћански. Пре свега захвалио бих нашем Преосвећеном Епископу Шумадијском Г. Јовану који ми је дао свој Архијерејски Благослов да дођем и живим на овом светом и мученичком месту. Да и ја Милошћу Божијом уградим по који каменчић у небоземни мозаик историје и есхатона ове Светоархангелске светиње. Најважније је, наравно, што се обнавља живи литургијски и богослужбени живот манастира. Што народ све више и више долази на Свету Литургију. Што се све више људи исповеда и причешћује. То је оно што ме највише радује. Све остало, што обично називамо спољашњом обновом манастира, је такође важно, али је на далеком другом месту у односу на оно што је главно – духовна обнова и нас у манастиру и оних који посећују ове прелепо место мира Божијег и тишине Господње. Много тога је урађено захваљујући пре свега Богу, Пресветој Богородици, Светом Архангелу Гаврилу и молитвама нашег Архијереја и оца духовног Г. Јована. Посебно бих захвалио и Влади Републике Србије и Општини Смедеревска Паланка који су наново асфалтирали пут до манастира и помогли у новцу за разне пројекте – реконструкцију и санацију крова на манастирском храму, осветљењу храма, проширење паркинга за аутобусе и уређење прилазима овој светињи. Наравно, посебну захвалност дугујемо и великим добротворима нашег манастира а то су пре свега мештани Кусакта и разни добри људи из Кусатка, Азање, Паланке, Младеновца, целе Србије и иностранства, који су својим великим и малим прилозима допринели да Манастир Пиносава изгради мини еко фарму кока носиља, формира велики пчелињак, исфугује камени део храма, добије нови иконостас са прелепим иконама за манастирску Зимску Капелу, уреди фасаду старог конака итд. Када видим шта се све урадило за ове непуне три године могу само рећи – Слава Богу за све! *Реците нам и нешто из Вашег монашког опита што би могло бити утеха и подстрек савременом човеку да поред свих данашњих искушења буде и остане човек Христов. После својих четврт века проведених у разним манастирима наше Цркве, могу само поновити и себи и Вама ону реч светог Апостола Павла: Молимо се Богу без престанка. Сваки дан је нова шанса и слика целог живота. Зато, од раног јутра, ма како је тешко некад бити хришћанин, сетимо се да ако смо са Богом, све је лако. Пригрлимо чврсто Његово свеслатко име Исус. Нека наш ум и наша уста непрестано понављају „Господе Исусе Христе, помијуј меˮ. Макар расејано, макар на штакама, макар уздахом. Не бојмо се! Само понављајмо са смирењем. И само тада, ако истрајемо у смиреној молитви, ми ћемо бити истински радосни, мудри, одлучни, силни и истрајни. Чим раширимо руке и завапимо „Господе, спаси ме најгорег човека на земљиˮ, кренуће умиљење, демони ће побећи и радост ће доћи. Бог ће своје учинити, а наше је пре свега да се што више молимо и трудимо, да никада не одустајемо. Да нам Небо увек буде на првом месту, а све на земљи на другом. Да нам пост и молитва буду два крила душе. Да нам Литургија недељом буде најважнији догађај, а Свето Причешће стални циљ. Остало ће учинити наш Велики, Добри, Свемоћни, Непобедиви и надумно Милостиви Бог. Он нас воли изнад сваке мисли и изнад сваке речи, да ми то никада не можемо схватити до краја. Само срцем можемо делимично окусити. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарско-фебруарском 371. броју Православног мисионара (стр. 6-12) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Архиепископ цетињсјки Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благосиљао је са свештенством и вјерним народом бадњаке пред манастиром Светог Николе на Ободу Црнојевића. Честитајјућио сабраном народу бадњаке, Владика је рекао да је Обод свето мјесто и вјековно огњиште које је родило све друге светиње широм Црне Горе, укључујући и Цетињски манастир. „Овдје је он рођен и све што се на њему родило и стварало је рођено на Ободу. Овдје је, прије свега, штампан Октоих, ћирилична књига, света Божја књига која је свједочанство управо о Христу Богу нешем, о Његовом рођењу, о Његовом распећу и васкрсењу за живот свијета“, рекао је Владика. Додао је да је због тога значајно да се увијек враћамо овом темељу Црне Горе и свега часнога и честитога у њој. „Прије свега азбуци на којом је написано све оно што је часно и честито у историји Црне Горе. Нажалост, у наше вријеме та азбука, то писмо данас је занемарено, па кад дођете на Цетиње скоро да га више нема. Није то добро за Цетиње, ни за Европу. Са чим ћемо у Европу ако се одрекнемо онога што јесмо, што смо били, ако се одрекнемо свога писма и свега што је њиме написано“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је рекао да се огањ Христовог бадњака данас распламсао на Ободу. „Распламсао се данас широм васељене, а нарочито широм Црне Горе у ове дане када се наш народ враћа себи, својој вјери своме православљу чувајући светиње које су овдје саграђене, не да буду прћија ничија него да само припадају живоме Богу и Његовој истини. Храмови су Божји храмови, а Црква је прије и изнад свега Божја Црква“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је подсјетио на ријечи Светог петра Цетињског из времена када је Махмут паша Бушатлија војевао на Црну Гору да је у имену Божјем суд и правда. „То треба да схвате и савремене Бушатлије исавремени Махмути, без обзира гдје владају: У имену Божјем је суд и правда“, поручио је Митрополит Амфилохије поздрављајући Ријечане поздравом „Мир Божји! Христос се роди“! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У уторак, 24. децембра, са почетком у 9 часова када почиње сједница Законодавног одбора сво свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке доћи ће изпред зграде Скупштине Црне Горе гдје ће бити прочитана Световасилијевска порука, након чега ће се у Саборном храму Христовог Васкрсења служити Света архијерејска литургија са почетком у 10 часова. Овај сабор свештенства и монаштва одвијаће се под слоганом – ријечима Светог Петра Цетињског: У имену Божјем је суд и правда. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Достојанство личности лица на које се односи информација правно је заштићено. Објављивање информације којом се врши повреда части, угледа или пијетета, односно лице приказује у лажном светлу приписивањем особина или својстава које оно нема, односно одрицањем особина или својстава које има, није допуштено ако интерес за објављивање информације не претеже над интересом заштите достојанства и права на аутентичност, а нарочито ако се тиме не доприноси јавној расправи о појави, догађају или личности на коју се информација односи (Члан 79 Закона о јавном информисању и медијима). Упркос постојању наведеног члана Закона о јавном информисању и медијима, дневни лист Блиц прекршио је основна начела новинарског кодекса, ширио дезинформације уочи мајског заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 2018. године, и тиме – у више наврата, тенденциозно и хушкачки – изманипулисао јавност у Србији, а и шире. Виши суд у Београду је усвојио тужбени захтев Преосвећеног владике Иринеја и донео пресуду у његову корист, што је потврђено и пресудом Апелационог суда у Београду, а главном и одговорном уреднику штампаног издања медија Блиц наложено је да – без накнаде и без одлагања, а најкасније у другом наредном штампаном издању наведеног медија, од дана када је достављена другостепена пресуда – објави текст пресуде. Ово је још један у низу примера када у недостатку надахњујућих мисли и искри за писање озбиљних медијских жанрова, новинари често посежу за јефтиним сензационализмом, најчешће из интересних побуда. На крају, Блиц је само делимично поступио по судској пресуди и поново показао колико је далеко од истине и закона, објективног извештавања и моралних начела. Јавности предочавамо предметну пресуду Вишег суда у Београду од 22. марта 2019. године и пресуду Апелационог суда у Београду од 18. септембра 2019. године. Пресуда Апелационог суда у Београду Пресуда Вишег суда у Београду Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  13. Следујући Господњим речима: “Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја мељу њима” (Мт 18, 19-20), верујући народ Бреснице, али и осталих крагујевачких насеља, окупио се у храму Светог Јоаникија Девичког како би у заједници Тела и Крви Христове, на челу са својим Епископом, смрт Христову објавили (1.Кор 12, 25) и Васкрсење Његово исповедили. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/bresnica03072019.mp3 Шумадијском Првојерарху, Преосвећеном Епископу Господину Јовану у приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све саслуживали су јереј Милош Ђурић и ђакон Немања Стојковић, уз прислуживање чтечева Марка Гаљака и Стефана Радисављевића. На празник светог Методија, свештеномученика патарског, и светог Наума Охридског, Владика Јован се обратио окупљеној пастви речима пуним очинске љубави осврнувши се на наше међуљудске односе, говорећи речима данашњице. У својој беседи владика се позабавио нашим опхођењем према ближњима, пре свега неопходношћу да не осуђујемо своје блишњи. Изневши у својој беседи речи које би сваки православни хришћанин требао изговарати свакога дана, а то су речи молитве Оче наш, владика је подсетио да је једна од суштинских реченица у тој молитви: “и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим”, осврнувши се да данас врло тешко можемо срести човека који у сусрету са другим не осуђује другог, а грех осуђивања произилази управо из наше немогућности да опростимо. Владика је нагласио: “Господ нас у Јеванђиљу непрестано позива не судите да вам се не суди, као и каквом мером мерите таквом ће се и вама мерити. Управо ми ту грешимо, и нисмо добри хришћани јер једном мером судимо себи, а другима судимо другом мером... Човек неће штедети ни речи ни мисли у осуђивању другог, док ће за себе увек тражити оправдање и изговор... Човек је слабо биће, његова природа је заражена падом и не може правилно да суди о другом”. У наставку своје беседе, владика Јован је нагласио да суд припада само Богу као Свезнајућем и Свудаприсутном, који познаје наше најтајније мисли, дела и осећања. Владика се такође надовезао да ми, иако нисмо позвани да судимо другима, не смемо бити ни равнодушни према њима и њиховом спасењу, већ да се требамо трудити око њиховог спасења исправљајући њихове грешке. Међутим, и када исправљамо другога, морамо прво себе исправити”, подсетио је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  14. Окружни административни суд у Кијеву отворио је поступак у вези са незаконитошћу државне регистрације верског центра нове расколничке Цркве у уторак 18. јуна 2019, извјештава Правно одељење канонске Украјинске Православне Цркве. Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве поднела је тужбу против украјинског Министарства културе и државног регистра након што је регистровало расколничку Цркву са истим именом коју канонска Црква легално држи од 1990-их година. Конкретно, верски центар „Православне Цркве Украјине“ званично је регистрован 30. јануара 2019. у јединственом државном регистру правних лица, индивидуалних предузетника и јавних формација Украјине под називом „Кијевска митрополија Украјинске православне Цркве (Православна црква Украјине),“ док је канонска Црква регистрована као “Кијевска митрополија Украјинске Православне Цркве ” већ од 1991. године. Правно одељење Украјинске Цркве сматра да не постоји законска основа за регистровање новостворене расколничке Цркве са овим именом. „Нема основа да се такозвана новоформирана ПЦУ назове Кијевска митрополија Украјинске Православне цркве, не само зато што је постојало верско седиште са таквим именом од 1991. године, већ и зато што примарни уставни документ, "томос", који треба да поштују и испуњавају, дефинише два имена за то - "Православна Црква Украјине" и "Света православна Црква Украјине ", објаснио је начелник Правног одељења протојереј Александар Бахов у фебруару. Раније у јануару, представник канонске Цркве протојереј Николај Данилевич је слично коментарисао: „Не морате бити адвокат да бисте схватили да је то безакоње. Правна имена се не могу дуплирати. Како су државни органи могли да региструју другу Кијевску митрополиј Украјинске православне Цркве ако таква већ постоји? Отимачи!“ Ако суд удовољи тужбеном захтеву, поништиће регистрацију ПЦУ под таквим именом. Тренутно, регистар наводи као оснивача и правно лице ПЦУ “Помесни сабор уједињења Православне Цркве Украјине, одржан у Кијеву 15. децембра 2018. године”, а за предстојатеља Цркве Епифанија Думенка, “митрополита Кијева и све Украјине”, што су титула и положај који с правом држи Његово Блаженство митрополит Онуфрије из канонске Цркве. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  15. Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права. Апелациони суд у Београду правоснажно је одлучио да српски премијер за време окупације у Другом светском рату Милан Недић не може да буде рехабилитован, тако да он остаје „ратни злочинац”, а његовим наследницима неће моћи да буде враћена конфискована имовина. Овом одлуком Апелациони суд је као неосновану одбио жалбу пуномоћника Недићевих потомака и потврдио првостепено решење Вишег суда у Београду из јула прошле године ком је одбијен захтев за рехабилитацију Милана Недића. Првостепеним решењем Вишег суда од 11. јула 2018. године као неоснован је одбијен захтев предлагача за рехабилитацију покојног Недића. Крајем августа жалбу на ово решење поднео је пуномоћник подносилаца захтева за рехабилитацију, адвокат Зоран Живановић. Виши суд у Београду је одбио захтев за рехабилитацију којим је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ, којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља и на основу које су му одузета грађанска и имовинска права. Апелаицони суд у детаљном образложењу је одлуке, која је објављена његовом сајту, навео да је првостепени суд правилно закључио да се нису стекли услови за рехабилитацију Милана Недића - председника Владе, коју је поставио окупатор Србије, након капитулације Краљевине Југославије и њеног распада које је уследило услед непријатељског напада Немачке оружаном силом, а у међународним оквирима признату Владу окупатор је нагнао у изгнанство заједно са владајућим монархом. „Дакле, лице чија се рехабилитација тражи је од стране окупатора постављена за председника Владе која је за време манадата помагала окупатору, не само у експлоатацији добара државе и радне снаге, већ у прогону свих оних грађана Србије који се нису сврставали на страну окупатора или нису делили његова политичка или идеолошка убеђења или се нису придржавали окупационих прописа, а о чему сведочи низ докумената”, подсећа Апелациони суд. Напомињући да је Недић лишен је слободе од стране Треће америчке армије, Апелациони суд наглашава да „не може бити говора да је лишење слободе Милана Недића извршено из политичких или идеолошких разлога”. Предлагачи рехабилитације су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништаво решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31. јануара 1946. године о конфискацији имовине генерала Милана Недића од дана доношења и да су ништаве све његове правне последице. У одлуци Апелационог суда се наводи да је у току поступка за рехабилитацију између осталог, утврђено да је Недић рођен у Гроцкој, да је био ожењен и да је имао петоро деце, али да му је син са супругом и ћерком погинуо на железничкој станици у Смедереву 1941. године. Војну службу је обављао учествовавши у Српско – Турском рату 1912 године, Српко – Бугарском рату 1913 и Првом светком рату. У марту 1935. године именован је у Војни савет. Пред само избијање рата Недић је ушао као министар у Владу Цветковић – Мачек. Након капитулације генерал Недић није спроведен у заробљеништво већ је био у кућном притвору у Београду. У другој половини августа 1941. године, суд констатује да је Недић прихватио понуду да стане на чело Владе Србије, чије му је задатке детаљно образложио окупатор приликом постављења за председника Владе. У потврђеној одлуци суда, наводи се да су се Немци одлучили за Недића јер су „агенти Гестапоа пронашли 'оригинални меморандум' који је 1. новембра 1940. године Недић упутио кнезу Павлу заступајући оправданост пријатељства и сарадњу са Немачком”. У току свог рада Недић је, као председник Владе, а од 1943. године и као министар унутрашњих послова и председник Владе, истовремено доносио бројне уредбе, наредбе и прогласе чији је циљ био подршка окупаторском режиму, спречавање и кажњавање свих оних који су устали у борбу против окупационих власти. Држао је говоре у којима је, како пише у пресуди, величао Немачку, Хитлера, тражећи за Србију место у новом поретку на челу са Хитлером, позивао становништво на послушност окупатору, на одустанак од сваке борбе против окупатора, наводи се у судској одлуци. Чврсто је био опредељен за борбу против комуниста и свих оних који нису били његове присталице, било да се ради о припадницима Народног ослободилачког покрета или заговорницима неке друге идеологије са којом се он није слагао, сматрајући их својим противницима, закључио је суд и додао да је Недић сарађивао са окупатором на свим пољима свог рада. Суд подсећа и да је за време његовог рада, окупатор масовно стрељао цивилно становништво и повећавао економске експлоатације Србије. Генерал Милан Недић је био председник Владе до 4. октобра 1944. године, када је добровољно напустио Београд у пратњи шефа државне безбедности и представника Немаца који су му дали пратњу и борбено возило као обезбеђење. Прво је боравио у Бечу, а потом са делом Владе се преселио у тадашњу Немачку, Кицбил – Тирол. У Кицбилу је одржао неколико седница своје Владе надајући се да ће Србија још увек пронаћи место у оквиру Немачке. Кретао се слободно све до доласка Треће америчке армије која је хотел у коме је живео изабрала за свој боравак. Милан Недић је ухапшен од стране Треће америчке армије 6. јула 1945. године у Кицбилу а интерниран је за Србију 5. јануара 1946. године. Краљевска Влада у избеглиштву у Лондону, у децембру 1941. године, лишила га је чина генерала и прогласила га сарадником окупатора, као и савезници који су га такође квалификовали као сарадника окупатора и изручили Југословенским властима. У одсуству Милана Недића, Државна комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача га је прогласила ратним злочинцем. Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача донела је 5. јула 1945. године одлуку за злочин чија је жртва Леонтина Краус која је одведена на логор у Бањици о чијој се судбини од тада не зна ништа. Решењем Народног Среског суда за трећи рејон града Београда од 31. јануара 1946. године Милану Недићу конфискована је и у својину Федеративне народне Републике Југославије пренета покретна и непокретна имовина. По изручењу југословенским властима против Милана Недића вођен је истражни поступак, на околност поступања и деловања односно вршења функције председника Владе у време окупације Србије. Милан Недић је преминуо 4. фебруара 1946. године извршивши самоубиство. Против њега није вођен судски поступак, тако да није донета ни судска одлука којом би био осуђен и лишен живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији, пише у пресуди. Према ставу Апелационог суда, супротно жалбеним наводима подносилаца захтева за рехабилитацију, „одлука првостепеног суда је правилна”. Задатак првостепеног суда је био да утврди да ли је лице чија се рехабилитација тражи, услед политичких или идеолошких разлога било лишено слободе, а потом да ли је из тих разлога лишено и других права, те да ли су се стекли услови за утврђење ништавости судских или административних одлука, а ција ништавост је последица рехабилитације лица, навео је Апелациони суд. Поред горе наведених закључака овог суда, додаје се да се саслушање Милана Недића, након његове интернације југословенским властима, све до извршеног самоубиства не може сматрати да је учињено из политичких или идеолошких разлога. Ово стога, јер је како оцењује суд, „циљ овог саслушања био да му се омогући одбрана ради утврђивања његове невиности или кривица за злочине који су му били стављени на терет у вези са обављањем функције председника Владе”. „Чињеница да је делу становништва помагао у ратним условима и многе спасао од смрти не може бити једина, довољна и пресудна за другачије пресуђење имајући у виду остале активности Милана Недића током трајања мандата председника Владе, коју је поставио окупатор, и током вршења функције министра унутрашњих послова”, наводи се у образложењу одлуке. Када је у питању решење о конфискацији имовине, Апелациони суд сматра да су неосновани жалбени наводи и да је то решење донето у складу са Законом о конфискацији и Уредбом о Војним судовима и устројству и надлежности Војних судова. Апелацони суд је такође закључио да су жалбени наводи да се државна Комисија за утврђење злочина окупатора и њихових помагача није позивала у својим одлукама ни на један пропис без утицаја на другачију одлуку суда. „Та Комисија није орган који је доносио одлуке у кривичној или другој одговорности, већ је имала задатак да прибави доказе поводом деловања одређених лица, што је био предуслов за спровођење кривичног поступка, односно одлуке комисије су органима тужилаштва служиле као основ за отварање истраге и нису прејудицирале одлуку”, навео је суд. Због тога, задатак првостепеног суда у поступку рехабилитације није оцена правилности и законитости донетих одлука које се односе на лице чија се рехабилитација тражи, наводи се у образложењу одлуке Апелационог суда. Поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао је негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац и да суд треба да одбије рехабилитацију, преноси Танјуг. извор
  16. Тумачећи јеванђељско зачало о страшном суду, прочитано у недељу месопусну у храмовима ннаше Свете Цркве, свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина храма Вазнесења Господњег у центру Београда указује да ћемо се само служењем ближњима приближити Господу. "Наше немилосрђе нам се враћа у дан страшнога суда" каже о. Арсеније и додаје да "не можемо очекивати да нас сви воле, али зато ми треба да се трудимо да волимо све". Зашто заборављамо да су сведочења из Јеванђеља истинити, историјски догађаји, зашто Господ спомиње овце и јариће и шта је то у нама што нас вуче на дно? http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/04.03.19 - Rec Pastira - o.Arsenije Arsenijevic 64Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  17. “Примање ‘благе вести о слави Божијој’ не одиграва се само у уму уз помоћ неког система идеја, већ остварењем свих чула људског бића. Због тога је најрепрезентативнији простор примања те вести обред у славословљу призивања Светог Духа за преиначење видљивих ствари, за коначно сједињење са живим Христом; за координацију целог живота у ритму Духа, за пресаздавање космоса кроз зрачење божанских енергија Свесвете Тројице. Јеванђеље не треба да се поистовећује са постојећим ‘хришћанством’ као што је то било изражено у различитим периодима прошлости, или се данас изражава у неким хришћанским заједницама или скупинама. Људски промашаји и издаје нису у позицији да наруше његову снагу и суштину. Јеванђеље – онакво како се схвата у Цркви већ двадесет векова – остаје мерило и суд сваком постојећем облику хришћанства. Свако обнављање у хришћанској заједници проистиче из изналажења језгра Јеванђеља и одлуке да се оно доживи у својој чистоти и пуноћи. Аутентични изражаваоци Јеванђеља нису интелектуалци, познаваоци текстова Светога Писма, већ они који схватају и доживљавају тајну Јеванђеља, бивајући стално преображавани пламеном присуства Духа; они који исијавају божанску славу и љубав својим делима и својим постојањем“. Извор: Епархија жичка
  18. У суботу, 22. децембра 2018. године, одржано је четврто предавање у овогодишњем божићњем циклусу предавања које организује Црквена општина у Загребу. На тему „Свети Сава и суд човечанству“ говорио је архимандрит Тихон, игуман манастира Студеница. На почетку предавања Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије представио је присутнима оца Тихона зажелевши му добродошлицу у Загреб. Своје предавање отац Тихон је базирао на сачуваним списима Светог Саве, говорећи највише о Студеничком типику, књизи правила коју је Свети Сава написао и оставио у наслеђе монасима манастира Студеница као заједници која по том типику треба да живи, али и као упутство живота у Цркви читавом нашем народу. Основна нит која се провлачила кроз ово предавање је била намера Светог Саве да поменути Типик пише и предаје генерецијама које долазе после њега до свршетка света, а као путоказ ка коначном циљу коме тежимо, које је Царство Небеско. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  19. Јуче се на једном месту на фејсу покренула дискусија о митарствима и, између осталог, сам употребио и ову изреку. Касније сам се заинтересовао за њен контекст и дошао до занимљивих резулатата. Иначе, ово није тумачење ове изреке него осврт на њено порекло, што ми се учинило као занимљиво и корисно да изнесем, будући да се често употребљава или погрешно цитира. Као што већина зна Христова изрека "У чему те затекнем у томе ћу ти судити." је у широкој употреби и то често тако као да ју је Христос изрекао у неком од јеванђеља. Међутим, претрагом јеванђеља или целог Новог Завета или и целе Библије нећемо је наћи. Разлог томе је што се она приписује Христу иако није у канонским јеванђељима и тиме спада у групу аграфа тј. изрека (логија) Христових које се не налазе у канонским јеванђељима али се налазе у осталим књигама Новог Завета, текстовима раних црквених писаца и другим изворима. Неки црквени писци (нпр. И. Брјанчанинов, Јефрем Филотејски, заупокојени акатисти итд.) уз ту изреку наводе књигу пророка Језекиља 33, 20. Али те изреке тамо нема него пише нешто што може бити слично: "А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.". Додуше, цео тај одељак код Језекиља 33, 10-20 може да се гледа као шира верзија те изреке али о вези та два мало касније. Изрека се повезује и са Јосифом Флавијем јер се налази у његовој расправи са Грцима о Аду у којој се 8. одељак управо и зове по овој изреци а сама изрека се приписује "...Крају свих ствари" тј. Христу. Међутим, каснији истраживачи су утврдили да је аутор овог Јосифовог текста (макар у изворној форми) св. Иполит Римски (Против Платона, о узроку Космоса) али и да у том Иполитовом тексту нема одељка који се налази код Јосифа а у којем је и изрека, а то значи да Иполит није извор за ову аграфу. Осим Јосифа и Иполита као аутор се код неких помињао и св. Иринеј Лионски али је изгледа највероватнији извор за ову аграфу св. Јустин мученик и философ. У његовој расправи са Трифоном (47. гл.) он изреку цитира и директно је приписује Христу. Поред овога изрека је постављена и као закључак скраћеног коментара на Језикиља (33,10-20) за који се у ствари сматра да је један од Језекиљевих апокрифа. Тако да у две узастопне реченице код св. Јустина имамо и апокриф и аграфу. Касније у 4. веку у сиријској "Књизи степена" изрека се јавља на више места али у мало другачијем облику: "Када дође крај света Господ ће послати своје анђеле с краја света (уп. Мт. 13,41) да саберу сва људска бића за преки суд и речено нам је: "Какав си нађен, такав ћеш бити узет.". Ова изрека се касније појављује и у отачким текстовима али не толико као логија Исусова него као Реч Божија или пророштво. Дакле, иако многи мисле да је ову изреку изрекао Христос у НЗ то ипак није тако, односно, могуће је да јесте рекао али она није у канонским јеванђељима него у текстовима раних црквених писаца. То ипак не значи да она не потиче од Христа јер неких Христових изрека има и у Делима апостолским и посланицама иако их нема у јеванђељима. Дакле, треба само знати да је то тзв. аграфа или логија Христова која није из НЗ али је на некин начин прихваћена као да јесте.
  20. Јованка Савић тужи британски Кфор Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54 Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима. Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили. "Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић. Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година. Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима. "Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева. Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право. "Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева. Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра. "Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева. Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године. Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/ Видео прилог: Odgovornost-030917.mp4
  21. Новинарка РТС-а Ивана Милорадовић опширно извештава о случају суђења за кривицу британског КФОРа (против британског министарства одбране) за нечињење приликом прогрома над цивилима на КиМ 1999. године. Тужбу је поднела адвокатица Јованка Савић и лондонски суд је дуго одбијао своју надлежност о овом предмету. Лондонски суд је коначно прихватио надлежност али су адвокатици Јованки Симић потребна средства до 22. септембра како би жалбени процес био покренут. Врло је битно, јер је у питању изузетно озбиљан случај, да ове информације пренесете пријатељима у дијаспори како би првенствено материјално, а затим и стручно, морално и информативно подржали борбу Јованке Савић. У наставку вести, јучерашњи извештај Иване Милорадовић за РТС. Јованка Савић тужи британски Кфор Лондон / уторак, 05. сеп 2017, 07:30 -> 17:54 Извор: РТС, Извештава Ивана Милорадовић Британско министарство одбране нашло се пред судом. Адвокатица Јованка Савић покушава да позове на одговорност британски део Кфора јер, после уласка трупа НАТО-а на Косово и Метохију, грађанима није пружио сигурност. Поставља и питање одговорности Унмика и Еулекса због инертности у истраживању злочина над цивилима. Када су трупе НАТО-а у јуну 1999. године ушле на Косово, међународна заједница правно је преузела одговорност за безбедност тамошњих грађана. Међутим, показало се да их Кфор, Унмик и Еулекс нису заштитили од злочина, нити су их истражили. "Саветодавни одбор Унмика за људска права наводи 235 оваквих случајева. Деведесет осам одсто су Срби. Унмик је подробно истражио само један", каже Јованка Савић. Да би прикупила потребна документа за само осам клијената Јованки Савић је било потребно чак пет година. Суд је првобитно одбацио предмет уз образложење да су британске трупе не под његовом, већ јурисдикцијом Уједињених нација. Случај се преселио пред Апелациони суд. Европска унија се одрекла имунитета у овом поступку. Чека се да то учине и Уједињене нације, које признају да је прекршена Повеља о људским правима. "Моји клијенти су се жалили и органима Уједињених нација и Еулекса за надзор поштовања људских права. Оба тела су закључила да су њихова права нарушена, посебно она из члана 2, која се односе на право на живот, и члана 3, који се односи на нехумано поступање", каже Савићева. Међутим, ова међународна тела не нуде никакав правни лек. Зато би овај процес могао би да се одрази на целокупно међународно право. "Ако успемо, државе чланице Европске уније и Уједињених нације морале би, када управљају страним територијама, да примењују оне стандарде које им налажу њихови сопстевни закони и устави. У супротом би морали да понуде правни лек у складу са сопственим стандардима и то свуда у свету, не само на Косову и не само у односу на косовске Србе", каже Савићева. Јованка Савић и њен тим раде бесплатно. Боре се са временом како би сакупили 16.200 фунти за судске трошкове. Тражили су одлагање плаћања до 22. септембра. "Не знам да ли ће наш захтев бити усвојен. Ако нас одбију, мораћу у уторак 5. септембра да обавестим суд да не можемо да наставимо. Мислим да би то била врхунска иронија", каже Савићева. Време полако истиче. У уторак ће овај случај или ући у историју или постати историја. Додајемо поново: Средства за жалбени поступак треба прикупити до 22. септембра ове године. Најлакши начин да уплатите прилог:https://www.crowdjustice.com/case/the-right-to-a-remedy-for-human-rights-violations/ Видео прилог: Odgovornost-030917.mp4 View full Странице
  22. Иванић: Одлука МСП очекивана.- Човић: Поиграли смо се и ослабили углед БиХ пред Хагом ХАГ/БАЊАЛУКА – Међународни суд правде у Хагу одбацио је захтев за ревизију пресуде коју је 25. фебруара, у име дела Бошњака предвођених бошњачким чланом Председништва БиХ Бакиром Изетбеговићем, том суду поднео Сакиб Софтић. Председавајући Председништва БиХ Младен Иванић изјавио је данас да је за њега очекивана одлука МСП у Хагу да одбије захтев за ревизију пресуде по тужби БиХ против Србије. Иванић је на ванредној конеренцији за новинаре рекао да МСП неће разматрати овај случај јер, како су образложили, ниједан релевантни орган БиХ о овом није донео одлуку. „Ово је за мене очекивано и ја сам на ово недељама и данима говорио и упозоравао”, рекао је Иванић подсетивши да нажалост један део људи није хтео то да чује. Иванић је оценио да је оваква одлука МСП озбиљно подржала Дејтонску БиХ. „Нико више у име БиХ осим њених институција не може доносити одлуке”, рекао је Иванић и додао да само таква БиХ има шансу да функционише, а да је сваки други покушај удар на државу. Оценио је да је ово била, како је рекао, сложена политичка битка. „Да на време нисам почео на овоме радити вероватно не бисмо остварили овај резултат”, рекао је. Иванић је рекао да ово сматра неком врстом личног усхепа у његовој политичкој каријери. Међународни суд правде у Хагу одбио је захтев за ревизију пресуде по тужби против Србије, потврдио је и хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић. Човић је новинарима у Мостару рекао да су о томе институције БиХ обавештене писмом из Хага. Захтев је, како преносе медији у БиХ, одбијен уз образложење да није поднет од надлежних институција БиХ. Представник МСП Филип Куврер је написао да је суд прописно размотрио мишљење чланова Председништва БиХ, која су изнели у својим писмима. „Суд сматра да садржај ових писама показује да никакву одлуку нису донела надлежна тела, у име БиХ као државе, у погледу захтева за ревизију Пресуде од 26. фебруара 2007. године у случају примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида БиХ против Србије. Стога, не може се ништа предузети у вези документа под називом 'Апликација за ревизију Пресуде од 26. фебруара 2007. године у случају примене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида'“, написао је Куврер. Одлуку о подношењу захтева за ревизију једнострано је донео део бошњачког народа у БиХ, предвођених бошњачким чланом Председништва БиХ Бакиром Изетбеговићем, упркос упозорењима представника Срба да је такав захтев нелигитиман. Представници Срба упозоравали су и на нелегетимност агента Софтића, кога је Председништво БиХ изабрало да представља званично Сарајево у претходном поступку по тужби БиХ против Србије за геноцид. Човић: Поиграли смо се и ослабили углед БиХ пред Хагом САРАЈЕВО – Члан Председништва БиХ из реда хрватског народа Драган Човић је поводом одбацивања захтева за ревизију пресуде против Србије, изразио данас жаљење због, како је рекао, поигравања са државом БиХ и додао да се показало да такав систем не функцонише. „Он (одговор) је такав какав јесте. Жао ми је што смо се опет поиграли с Босном и Херцеговином и показали да такав систем не функционише. Мислим да смо углед државе ослабили када је реч о међународној институцији”, рекао је Човић, пренео је портал Кликс. Човић је рекао да је писани одговор Међународног суда у Хагу којим је обавештен о одлуци да је захтев БиХ за ревизијом пресуде против Србије одбачен, добио док је био на састанку са председником Савеза за бољу будућност (СББ) Фахрудином Радончићем. (Танјуг) Извор
×
×
  • Креирај ново...