Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'црквеног'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Заборављајући прошлост, губимо садашњост Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје. Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација. Радикални модернизам и Богом дана реалност Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција унутрашња, дубока основа хришћанства. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“. Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству. У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем. Традиција живота Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици. Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка. Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“. Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности. Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“. Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности. То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма. протојереј Андреј Николаиди https://pravlife.org
  2. Појава монаштва и аскетске традиције везује се за Копте. Чак и сада, коптски манастири су затворени током поста ради интензивније и концентрисаније молитве својих становника. Ово изазива неоспорно поштовање. Са теолошке тачке гледишта, Копти се придржавају такозване монофизитске традиције, а да нису „строги“ монофизити. Истовремено су отворени и пријатељски расположени према Руској православној цркви. 1. Копти имају једноставнији однос према светињама. На пример, сваки коптски парохијанин у нелитургијском времену може ући у олтар, додирнути и поклонити се пред олтаром, што је у нашој земљи дозвољено само свештенству. Међутим, ова простота не произилази из немара, већ из непосредне живе вере, која не долази из ума, већ из срца. 2. У већини коптских храмова обичај је да се изују ципеле приликом уласка. У неким црквама то није неопходно за улазак у храм, али је неопходно за оне који се пењу на солеј, укључујући и причеснике. 3. Учесници обично долазе са својим појединачним картицама, које се чувају код куће. 4. У огромној већини коптских храмова, са изузетком најстаријих, постоје клупе, седење је дозвољено током значајног дела службе. 5. У животу Копта има много заједничких тачака са муслиманима, то се не односи само на језик, већ и на свакодневни живот, одећу, кухињу и слично. По култури, Копти се мало разликују од локалних муслимана. 6. Обрезивање се практикује скоро свуда међу Коптима. Обрезује се мушка одојчад, иако Апостол говори о васпитном значају телесног обрезања, које је замењено обрезањем нерукотвореним – крштењем. Иако се црква ограђује од овог обреда, не сматрајући га црквеним, у народу постоји тежња да се овом обичају придаје одређено сакрално значење. Осим тога, овај народни обичај има и хигијенски значај. Највероватније је у питању нека врста старозаветног рецидива или утицај ислама. 7. Копти имају традицију да након крштења тетовирају крстове на зглобовима (крст у виду тетоваже на унутрашњој страни десног зглоба), па чак и на челу. Једно од могућих објашњења за појаву ове традиције у Египту и Етиопији је да у случају прогона онај ко има такав знак неће бити у искушењу да сакрије своју веру и да се одрекне, јер овај знак непобитно сведочи о припадности хришћанству. Другим речима, тетоважа коптског крста на десној руци новокрштеног је знак спремности на мучеништво за веру. 8. Коптско богослужење се разликује од православног богослужења и прилично је уочљиво. Дакле, обреди литургије православне и коптске цркве припадају различитим типовима – византијској, односно александријској. 9. Коптска литургија је мирнија, Копти немају ни мали ни велики вход, па самим тим ни херувимску песму на почетку Литургије верних. 10. На свакој литургији (на „Литургији речи“) Копти имају четири новозаветна читања из Светог Писма: из посланица апостола Павла, саборне посланице, књиге Дела апостолских и Јеванђеља. Јеванђеље се често чита два пута: свештеник на коптском и ђакон на арапском (јеванђеље на арапском „Инџил“). 11. Значајан део коптске литургије чине свештеничке молитве, које се читају наглас. 12. Коптска литургија је дијалог између црквенодостојника и народа; хорови су прилично ретки у Коптској цркви, тако да народ активно учествује у литургији. 13. Литургија у Коптској цркви је веома дуга – око три сата, а заједно са додатним обредима може трајати 4-5 сати. Службе дневног циклуса такође се приметно разликују од наших. 14. Међу карактеристичним одликама коптских литургија вреди истаћи ритуал приношења Дарова, током којег свештеник десном руком благосиља вернике, левом додирујући Дарове, као и ритуал извлачења крста – свештеник умаче кажипрст у чашу освећеног Вина и њиме црта крст на Хлебу. 15. Евхаристијски хлеб коптског обреда – квасна просфора са 12 крстова и на њој одштампаним текстом трисвете молитве. Причешће се врши на два начина. 16. Коптске службе дневног циклуса су веома аскетске, свештенство их обично обавља чак и без посебних одежди, читање Псалтира заузима главни део обреда, читање јасно доминира над певањем. 17. Православна црква користи Јерусалимску литургијску повељу, али се коптско богослужење заснива на традицији староегипатског монашког богослужења. 18. Копти се крштавају само потпуним урањањем (дечак 40., а девојчица 80. дан након рођења) речима: ово је „У име Оца и Сина и Светога Духа“. 19. Тајна Помазања се увек врши непосредно после крштења и обухвата 36 миропомазања светим миром. 20. Посебно се празнује Успеније Пресвете Богородице. Само Копти имају празник који се зове „Дан доласка свете породице у Египат“ (19. мај). Понтије Пилат је канонизован за свеца. 21. На глави Коптског патријарха и свештенства је тамни огртач са дванаест малих и једним великим крстом – у част Христа и дванаест апостола. 22. Чудно је да, ако су Копти монофизити (мада умерени, који се клањају Христу, пре свега, као Богу), онда треба да дају предност не реалистичком стилу, већ сложеној иконографији. Вероватно је древна коптска иконографија била другачија - строжа. По свему судећи, уништена је током владавине појединих калифа након муслиманског освајања Египта. Највероватније је, пре тога, иконопис био у складу са православним. Данас слике у коптским црквама својим примитивизмом и наивношћу подсећају на дирљиве дечје цртеже. На њима су приказана лица светаца великим, изражајним, светлим очима. 23. Честице моштију умотане су у колутиће црвеног сомота. Свака ролна приказује свеца (или је његова слика извезена), чије се честице моштију налази унутра. 24. Престо је обично огроман. У средини је велики ковчег са зделом унутра. Звезда на металном послужавнику, неколико прекривача. Нема олтара. 25. Свештеници носе мале крстове у рукама. На прсима имају кожне крстове. Коптски крст се састоји од две линије које се секу под правим углом са умноженим крајевима. Три закривљена краја представљају Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа; сви крајеви заједно симболизују дванаест апостола. Архиепископ Јов (Смакоуз) https://pravlife.org/ru
  3. У среду 27. 12, од 18 до 20 часова, наш аутор проф. др Растко Јовић разговараће са читаоцима и потписиваће своју нову књигу ДИНАМИКА ЦРКВЕНОГ ИДЕНТИТЕТА. Растко Јовић, редовни професор на Катедри за канонско право Православног богословског факултета Универзитета у Београду, један је од најутицајнијих богослова Српске Цркве средње генерације. Његови јавни наступи су нетипични за православне теологе. Наиме, они су информативни, занимљиви, провокативни итд. У личним сусретима је проф. Јовић још занимљивији и провокативнији, зато дођите у среду у Библос. Адреса: Риге од Фере 2, Београд. Видимо се! Dinamika crkvenog identiteta: Crkvena organizacija kao enigma u zagonetki | Biblos.rs | Teologija je opet u modi BIBLOS.RS Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i otklon...
  4. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Архиепископији београдско-карловачкој ће бити покренута Школа црквеног појања, за коју ће аудиција бити одржана у суботу 14. октобра 2023. године на празник Покрова Пресвете Богородице у сали Вазнесењског храма у центру Београда (Адмирала Гепрата 19) са почетком у 14 часова. Тим поводом наш гост био је г. Никола Попмихајлов, дугогодишњи врсни појац и вођа Српског византијског хора "Мојсије Петровић", који позива све заинтересоване за учење старог српско-византијског појања, као и данас владајућег карловачког појања: Разговор са г. Попмихајловим: Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, поводом десетогодишњице рада Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ, Црквена општина новосадска и хор Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ, организују концерт древног црквеног појања, под називом Господе, завапих Теби. Концерт ће бити одржан у недељу, 2. јула 2023. године, са почетком у 20 часова, у Културној станици „Еђшегˮ у улици Антона Чехова број 4 у Новом Саду. ** Из поменуте школе црквеног појања најављена је и Аудиција за упис у Школу. Извор: Епархија бачка
  6. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, Црквена општина новосадска врши упис нове генерације ученика у Школу црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ. Аудиција за упис ће бити одржана у суботу, 1. јула 2023. године, у 12:00 часова, у просторијама Црквене општине новосадске, у Змај Јовиној улици број 4 у Новом Саду. Школа црквеног појања „Свети Јован Дамаскинˮ има два студијска програма: Старо црквено појање и Народно-црквено појање. Кандидати који успешно положе аудицију, стичу услов да се упишу у школу црквеног појања и бирају студијски програм по којем ће радити. Извор: Епархија бачка
  7. Храм светог архангела Гаврила и Светогаврилска омладинска заједница 25. децембра организују трибину на тему "Крсна слава у сусрету црквеног и обичајног". Учествују: др Александар Павловић (етнолог-антрополог), др Софија Андрејевна Алемпијевић, јереј Славко Папић војни свештеник. Трибина ће почети у 18 часова, у Парохијском дому Храма Светог архангела Гаврила, ул. Хумска 26. Извор: Радио Слово љубве
  8. По благослову Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија, викарни Епископ хвостански г. Јустин, коoрдинатор хуманитарних активности Архиепископије београдско карловачке, примио је 17. марта 2022. године, у згради Патријаршије, др Милана Динића, власника првог приватног Дома здравља у Србији “ Визим” и директора Лекарске коморе Србије, известило је Верско добротворно старатељство. Повод за разговор је био међусобна сарадња и активност наше Свете Цркве на пољу пружања бесплатне лекарске помоћи социјално угроженим категоријама људи и свима онима који немају могућност за бесплатно лечење. Владика Јустин је изложио г. Динићу спремност Цркве да, не само својим духовним капацитетима него и кроз конкретан пројекат Црквеног дома здравља у оквиру Верског добротворног стaратељства помогне онима који пате од различитих болести. Представио му је и дугогодишњи тим лекара који већ годинамa при Верском добротворном старатељству кроз разговоре, терапију и бесплатне лекарске прегледе помажу потребитима. Овај тим ће бити обогаћен и новим лекарима, волонтерима, али и савременим апаратима за дијагностику кардиоваскуларних болести и стоматолошком амбулантом. Доктор Милан Димић је обећао свесрдну помоћ Цркви у оснивању првог Дома здравља, стављајући на располагање Цркви своје стручно знање у успешном вођењу једне од најбитнијих лекарских институција у земљи, али и своје дугогодишње искуство у приватном здравственом сектору. Састанак је крунисан потписивањем споразума о пословно-техничкој сарадњи Дома здравља „Визим“ и Верског добротворног старатељства. Пријему је присуствовао и Генерални секретар ВДС-а јереј Владимир Марковић, који је организовао опремање Црквеног дома здравља. Извор: Верско добротворно старатељство
  9. Црквена општина Нови Сад је и ове године даривала светосавске пoклоне члановима Дечјег хора Црквене општине новосадске. Због школских обавеза на сâм дан празника Светог Саве, уручење поклона је уприличено у недељу, 30. јануара 2022. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, после редовне хорске пробе. Поклоне су уручили протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и протојереј Милан Малинић, парох новосадски. Дечји хор Црквене општине новосадске постоји од 2012. године и основан је са намером да се најмлађи чланови Цркве активно укључе у богослужења. Хором диригује госпођица Милица Грубишић. Сва заинтересована деца која би волела да постану чланови хора могу да се јаве својим парохијским свештеницима како би добили више информација о начину рада хора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, началствовао је на светој архијерејској Литургији у новосадском Саборном храму у петак, 4/17. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља свету великомученицу Варвару и светог Јована Дамаскина. Преосвећеном владици Дамаскину су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички господин Јеротеј, викар Патријарха српског, свештеномонаси, свештеници и ђакони Епархије бачке. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. После заамвоне молитве, Епископ топлички господин Јеротеј је извршио чин благосиљања славских дарова, које су, у част светог Јована Дамаскина, принели полазници Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској, као и медијски делатници при Радио-Беседи, чији небески покровитељ је свети Јован Дамаскин. По завршетку свете Литургије, сабранима се обратио Епископ бачки др Иринеј, који је објаснио да је свети Јован Дамаскин један од највећих богослова Цркве, исповедник вере, али и творац многих црквених песама и химни. Преосвећени владика Иринеј је честитао имендан Преосвећеном владици Дамаскину, као и славу полазницима Школе црквеног појања и медијским делатницима при Радио-Беседи. „Свети Јован Дамаскин је веома заслужан за развој богословља у Цркви. Један је од највећих богослова свих векова, један од великих Отаца и Учитеља Цркве, али је исто тако значајан и као писац црквених химнографских дела и заслужан је за развој појања и црквене музике уопште. Стога овог дивног угодника и светитеља Божјега прослављамо сви заједно, а посебно наш владика Дамаскин, који га прославља као свога молитвеног покровитеља пред Богом. Исто тако, свети Јован Дамаскин је слава наше Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, као и покровитељ и слава нашег епархијског Радија, Радио-Беседеˮ, навео је Епископ бачки др Иринеј. Одговарајући на честитку, Епископ мохачки Дамаскин је истакао да свети Јован Дамаскин треба да нам служи као пример смирења, трпљења и послушности. „Благословом блаженопочившег патријарха Иринеја, ја сам удостојен те велике части да носим име овог великог Божјег угодника, који је, према речима светога Владике Николаја, по свему био велики – и по своме животу, и по своме богословљу, и по својим песмама, и по своме послушању, и по своме смирењу, и по своме монашком подвигу. Зато благодарим Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину Иринеју, који је данас благоизволео да началствујем овим литургијским сабрањем и да се помолим Богу и његовом угоднику, светоме Јовану Дамаскину, да свима нама дâ да будемо макар добри у свему ономе у чему је био и он, а ја се молим њему посебно да ми дâ послушности, смерности, скромности и смирења како бих, као викарни епископ, послужио вашем Преосвештенству у подвигу који треба заједнички да носимоˮ, истакао је Преосвећени владика Дамаскин. После свете Литургије, уприличена је трпеза љубави у дворани Црквене општине новосадске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Обавештавамо верне Српске Православне Цркве да је и ове године, у издању Светог Архијерејског Синода, штампан црквени џепни календар за 2021. годину, који је заштићен у Заводу за интелектуалну својину Републике Србије А-2020, под редним бројем 7349, и као такав представља аутентично дело. Исто тако, извршена је каталогизација у публикацији Народне библиотеке Србије бр. ISBN 978-86-7295-048-9 COBISS.SR-ID 215009292. Нажалост, приметили смо да се у последњих неколико месеци, откад је званични џепни црквени календар за 2021. годину стављен у промет, на различитим јавним местима (трговима, улицама, пијацама, аутобуским и железничким станицама и на другим местима) готово на читавој територији Републике Србије, продају фалсификовани џепни календари за 2021. годину. Обавештавамо верне да црквени календар у издању Светог Архијерејског Синода на предњој страни има икону Господа Исуса Христа Сведржитеља и заштићен је холограмом, док се на последњој страни налази фотографија храма Светог Саве на Врачару. Календар има 32 стране, на којима се, поред празника и светих које наша Црква прославља, налазе: Молитва Господња, Символ вере, Молитва у свако доба, Две највеће заповести, Десет Божјих заповести, Црквене заповести, постови и трапаве седмице, Седам светих Тајни, Главне хришћанске врлине, главни (смртни) греси, посебни парастоси (помени) који се дају у току године и Химна Светом Сави. Овим путем позивамо верне наше свете Цркве да не купују нецрквене календаре, који често обилују грешкама, и позивамо их да календар набављају искључиво у својим храмовима или на црквеним продајним местима, а никако од оних који их пресрећу по улицама и нуде им фалсификате. Честитајући свима Рођење Христово, Божић, поздрављамо вас древним и радосним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Свети Архијерејски Синод Српске Првославне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Епископ мохачки г. Исихије: „Свети Јован Дамаскин је проповедао реч Божју и тиме надахнуо и нас да га прослављамо као заштитника и онога кога треба да подражавамо у проповеди и у изучавању речи Божје.” На дан када наша света Црква молитвено прославља спомен на свету великомученицу Варвару и преподобног Јована Дамаскина, у четвртак, 4/17. децембра 2020. године, прослављен је небески покровитељ две установе Епархије бачке: Радио-Беседе и Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин”. Свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије. Владици Исихију су саслуживали: архимандрит Серафим (Балтић), сабрат манастира Нова Грачаница, протопрезвитер Бране Миловац, уредник Информативне службе Епархије бачке, протонамесник Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској, протођакон Горан Ботошки, јерођакон Јустин (Живанић) и ђакони Владо Поповић и Мирослав Стојановић. На светој Литургији је појао хор Школе појања „Свети Јован Дамаскин”, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. После свете Литургије, Преосвећени владика Исихије благословио је славске дарове, а потом је честитао славу и пожелео дуг и плодотворан рад медијским делатницима Радио-Беседе и полазницима Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин”. „Свети Јован Дамаскин је заштитник наше Радио-Беседе, Школе појања и хора који при тој Школи делује. Свети Јован Дамаскин је изузетно значајна личност. Он је на многе начине служио своме Господу: прво као монах, затим као свештеник, а потом и као велики теолог, исповедник и бранитељ Истине; он је један од најистакнутијих црквених песника. Свети Јован је проповедао реч Божју и тиме надахнуо и нас да га прослављамо као заштитника и онога кога треба да подражавамо у проповеди и у изучавању речи Божје. То наша Радио-Беседа већ годинама успешно ради са врло квалитетним програмом и емисијама, које су из подручја духовништва, теологије, историје, црквене уметности, црквеног појања и богослужења. Такође, свети Јован Дамаскин је и небески покровитељ Школе предањског појања, која овде служи у Новом Саду, и хора при тој Школи, који је познат у читавој нашој земљи и код свих православних у околини. Нека нас свети Јован и даље чува, надахњује и облагодаћује”, истакао је Епископ мохачки г. Исихије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Поводом настале ситуације у земљи и проглашења ванредног стања од стране државних органа Републике Србије, препоруке Кризног штаба града Врања и саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ, обавештавамо верни народ Православне епархије врањске да свештеници Васкршњу водицу неће светити у домовима парохијана извесно време. Свеправославно друштво "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" ће стајати на располагању и бити од помоћи у функционисању црквеног живота и рада, за потребе верних, нарочито старијих и изнемоглих лица. За оне који имају потребу да им парохијски свештеник посети дом и за све остале са потребом за било каквим видом духовне помоћи, то могу учинити позивом на телефон свог парохијског свештеника или на контакт телефоне Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски", - мобилни 066/ 888-71-57 и фиксни 017/ 413-349 Свети Синод нам поручује да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може, често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! из канцеларије Епископа врањског Извор: Епархија врањска
  14. У току Васкршњег поста, свештеници обилазе домове својих парохијана где врше освећење воде. Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, каже да је у нашим крајевима обичај да се мало освећење воде врши пре крсне славе и Васкрса, док се у неким крајевима то чини после Божића. „Освећење воде је догађај који изнова може да се врши слављењем Бога“, каже отац Александар, додајући да освећење воде може да се врши више пута у току године. „Славско и Васкршње освећење воде није издвојено, то је наставак нашег литургијског, уопште црквеног живота“, наглашава отац Александар. У разговору са обреновачким свештеником сазнаћете и шта је потребно за освећење воде, зашто је пожељно да молитви присуствују сви укућани, али и да ли је потребно светити воду у домаћинствима где нико више не живи. Извор: Радио Источник
  15. Под председавањем Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, ванредни Црквени сабор Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, 29. фебруара 2020. године, донео је следећу одлуку: 1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Извор: Епархија источноамеричка
  16. Под председавањем Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, ванредни Црквени сабор Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, 29. фебруара 2020. године, донео је следећу одлуку: 1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве, са седиштем у Београду, Србија. 2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“. 3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор. 4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци. Извор: Епархија источноамеричка View full Странице
  17. Прота Бранко: „Црквени медиј има задатак да истину наше вере презентује на прави начин.“ Звучни запис беседе На дан када наша света Црква молитвено прославља спомен на свету великомученицу Варвару и преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2019. године, две установе Епархије бачке: Радио-Беседа и Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин, посебно свечано прославили су свог небеског покровитеља и заступника пред Господом. Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Вазнесењског храма на Клиси, служио је свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештенства и ђаконства Епархије бачке. После благосиљања славских дарова прота Бранко честитао је славу и пожелео дуг и плодотворан рад медијским делатницима Радио-Беседе и полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Важно је и врло одговорно радити у Радију и представити истину наше вере на овај начин. Велики су изазови данас медијски. Медиј је јако важна институција за преношење информација људима. Знате и сами шта је медиј – онај који посредује. Хвала Богу да постоје црквени медији као што је Радио-Беседа, који има задатак да истину наше вере презентује и брендира на прави начин, зато је велика одговорност на онима који раде на Радију, и молимо се нека им Бог дâ снаге, разума и расуђивања да овај посао раде што богоугодније. Честитамо и Школи појања. Црква се моли да Бог благослови оне који љубе благољепије дома Божјега, а то је исто јако одговорно и важно да негујемо благољепије богослужења, казао је прота Бранко. На светој Литургији појао је хор Школе појања при Црквеној општини новосадској, под руководством јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У просторијама Црквене општине новосадске приређена је трпеза љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке Повезане вести:
  18. Данас наша света Црква молитвено прославља спомен на преподобнога Јована Дамаскина, а оваj дивни угодник Божји је небески покровитељ Радио-Беседе Епархије бачке и Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринејa, емитовање програма Радио-Беседе почело је у априлу 2009. године, у Новом Саду. Програм Радија се чује у Новом Саду и околини на фреквенцији 91,8 MHz. Небески заступник – преподобни Јован Дамаскин, прослављен је, по први пут, 17. децембра 2010. године. Доносимо прилог Телевизије Храм о Радио-Беседи, Православне Епархије бачке: Уредништво портала Поуке.орг упутило је празничну честитку уредништву и свим сарадницима и сатрудницима Радио-Беседе Епархије бачке. Честитку у целости можете прочитати ОВДЕ Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној Општини новосадској званично је основана, по благослову Преосвећеног Епископа бачког Господина др Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Школа траје пет школских година (од октобра до јуна) и подељена је по годинама (од прве до пете).
  19. Свечаности поводом прослављања 800 година аутокефалности Српске православне Цркве настављене су у суботу 7. децембра 2019. године у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу. Тим поводом служено је вечерње богослужење у присуству Његовог Преосвештенства Епископа врањског Господина Пахомија, Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја, господина др Марка Николића, представника Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије, госпође Наталије Милатовић, представнице Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Републике Србије, Његове екселенције господина Небојше Родића, амбасадора Републике Србије у Републици Аустрији, бројних других представника државних, културних и просветних институција из Србије, Републике Српске и Аустрије. После вечерњег богослужења одржана је свечана академија на којој су част да се обрате имали председник СПКД ”Просвјета” господин Срђан Мијалковић и господин др Марко Николић, преставник Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Централни део прославе била је пригодна архијерејска беседа коју је изговорио Епископ Андреј који је упутио на значај догађаја који обележавамо за формирање нашег духовног и националног идентитета. Уметнички део вечери увеличан је наступима Мешовитог епархијског хора ”Корнелије Станковић” из Беча под диригентском палицом госпође Иве Мрвош-Анокић, малог ”Просвјетиног” хора под диригентском палицом госпође Вере Симић, полазника ”Просвјетине” школе српског језика и групе ”Трио покрет” из Београда. После академије у црквеној сали отворена је изложба о животу и раду Милутина Миланковића који је својим животом спојио Беч и Београд а потом је уприличено послужење за све присутне госте. Извор: Епархија аустријско-швајцарска
  20. Дечји црквени хор Емануил, под вођством оснивача и диригента Исидоре Ане Стамболић, одржао је самостални добротворни концерт Косовом божур цвета, у суботу, 30. новембра 2019. године, у Великој већници Градске куће у Суботици. Овим концертом прослављена је деценија рада хора и 630 година од Косовског боја, што су, на најбољи начин, исказали чланови хора кроз песме и рецитале, уз сву своју љубав према Православљу, традиционалној култури и косовским јунацима. Посетиоци концерта имали су прилику да дарују добровољни прилог за Дечје село Др Миодраг Павловић из Сремске Каменице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. Дана 11. октобра 2019. године јерарх Јеладске Православне Цркве Митрополит керкирски и паксијски Нектарије позвао је епископе Јеладске Цркве да не доносе одлуку о признавању „ПЦУ“. Ово је јуче саопштила грчка агенција за црквене вести „Ромфеја“, преноси Информационо-просветитељска служба УПЦ позивајући се на сајт ОСЦО. Владика је између осталог рекао: „Не сматрам да је одговарајуће време за доношење одлуке о тако болном питању, јер геополитички услови у овом региону нису мирни, зато ће свака одлука изазвати тешкоће у нашој отаџбини. Мислим да треба одложити доношење ове одлуке.“ Осим тога, митрополит сматра да о овој теми прве треба да се изјасне помесне Цркве које су старије по диптиху. „Сложио бих се да ми као Грчка Црква начинимо покушај да будемо посредници за почетак дијалога између Васељенском патријаршијом и Руском Православном Црквом у овом питању,“ – рекао је у закључку. Извор: Православие.ру
  22. Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен својим протопсалтом, јеромонахом Јеротејем Ковиљцем, учествовао је, од 12. до 15. септембра 2019. године, на првом издању Трансилванијског фестивала византијске музике (Transylvania Byzantine Music Festival, editia I), у Брашову (Румунија). Циљ одржавања овог Фестивала је да представи различите облике византијске уметности и културе. Хору је причињена изузетна част да наступи у музичкој дворани Патриа Брашовске филхармоније. Публика је имала прилику да на црквенословенском и грчком језику чује дела Петра Ламбадарија Пелопонеског, Јована Ламбадарија, преподобног Јована Кукузеља, Јакова Протопсалта, Петра Берекетиса, Манасије Поп Тодорова и других. Хорови Кириос и Филомелос, као домаћини су претходили хору Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. У програму Фестивала учествовали су и хорови: Кивот из Јашија, Нектарије Протопсалт из Букурешта, Тронос из Букурешта, као и хор Бизантион из Јашија. У оквиру Фестивала, уприличена су стручна предавања румунских музиколога. Током боравка у Румунији, хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин појао је на свеноћном бденију у храму Преображења Господњег у Брашову, као и на светој Литургији у храму Светог цара Константина и царице Јелене, у варошици Зарнешти. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  23. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно не прихватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и настрашнијих гријехова. Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама. Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су увећини случајева били ислључиво политичке природе. Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола. За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење ,,аутокефализације,, православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој после Русије живи највећи број православног народа. Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде. Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Тровање правослвних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излјечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве. Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама. Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини. За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама. А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари Помјесни Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Правослаља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем. Извор: ИН4С
  24. Поуке духовника 20. века човеку савременог доба своде се на три савета: не очајавај, не буди сентименталан и не присиљавај себе. Све три поуке дају путоказ и меру узрастања јер омогућавају откривање аутентичног човека кроз троједино искуство очараности, реализма и слободе (што су антиподи за три, горе наведена, духовна стања). Када смо ослобођени од оформљених укуса или пуританства, када нам не смета друго и другачије (у било ком виду), када смо y себи на неком музичком наступу рекли „није важно што је промашио ноту“, или кад нас не нервира што је свештеник погрешио возглас; када смо радосни што и себи и другима можемо да опростимо одступање од властитог „начела“, кад не маримо што су нас издали инстинкти, тада смо на прагу другачијег знања и… естетике. Истинско умозрење и право виђење лепоте долази тек када се напусте себични интереси. Естетско прозрење не зна шта га чека на путу стварања. Штефан Цвајг је то лепо осетио док је писао „Тајну уметничког стваралаштва“, па је констатовао да једино што можемо јесте да реконструишемо чин који се одиграо, али и то „само у одређеној мери“. Наравно, не треба се заносити људским достигнућима, славом и тријумфом цивилизације, поготово јер је „остало мало времена… и који овај свет употребљавају нека то чине као да га не употребљавају; јер пролази обличје (τὸ σχῆμα) овога света“ (1Кор 7,29.31). Шта је то што нас спутава да познати бибијски одељак, раније прочитани мудри теолошки или философски текст, или славни музички опус доживимо тако да нас њихови домети доведу до нових и непознатих опита? Да ли је то због огреховљеног ума? Или отупелих чула? Биће да је по среди и једно и друго, а ту треба додати и привезаност за обличје овога света. Спутава нас и властита претензија. Често се служимо разним триковима да покажемо да можемо више но што знамо. Желимо да докажемо да други није у праву па развијамо префињену аргументацију. Толико тежимо да убедимо другог у нашу љубав, да му и она сама дојади. Спремни смо да осудимо чтеца што је изговорио ђаконску јектенију, или свештеника што је, у импровизованом храму каубојског салуна неке америчка савезне државе, немајући где друго, предложење евхаристијских дарова вршио на концертном клавиру. Све су то примери спутаности егоистичном жељом да се други усрећи нашом визијом живота, уместо да из њега извлачимо оно најбоље. Нисмо спремни да код других похвалимо чудесну способност да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње. Завидимо, јер нисмо слободни и не волимо. Иза наше углађене спољашњости не крије се дух апостолске авантуре у Духу Светоме. Међутим, када – не занемарујући труд – одустанемо од императива, тада долази до познања „дара“. Благодатни упад кроз небески процеп у круту овостраност од ње чини да буде твар прозрачна за виђење Творца и Његове љубави. То је моменат када Богу признате да је неумољиво милосрдан. Руски тежàк силнога духа по имену Силуан дуго се молио плачући и сричући „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао. Његов ученик Софроније Сахаров, познати подвижник, естета и учитељ начела „ипостасне молитве“, у модерном хагиографском делу описује Силуана аскету како је, после много месеци молитве при чему су му се душевне снаге истрошиле, дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ „И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива“. Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант-одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио о. Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн 12,24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом-личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима. Са таквом свешћу, крајње наивно и патетично изгледа намера појединих да спутају бујање богословских исказа. А наше време је по томе уникатно. Својевремено је млади јеромонах Николај Велимировић заносно веровао у идеје панхуманизма и свечовека и дивио се неким „хиндуистичким идејама“, али није било надлежних „цензора“ да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова). Занимљиво је да тада нико није кратковидо инсистирао на проблематичности ставова тог младог теолога, јер у то време није постојала теолошка цензура: генерална клима је акценат стављала на смисао интенцију (σκοπός) да се други народи и вере приведу у Христов тор крштавањем (охристовљавањем, преображајем) културних образаца. Николајеве смеле исказе и неортодоксне екскурсе су више доживљавали као благу парафонију а не као скретање у јерес. (Николајева παραφωνία је, музички посматрано, била звук који хармонијски није сасвим био усклађен са осталим тоновима, али је ипак доприносила мелодијском јединству). Данас поједини чак и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес. Другу поуку нам даје један Херцеговац који разобличава сентиментализам. Његов људски лик је асиметричан, не само споља гледано, него и изнутра. И поред тога, он осваја нелицемерним односом према свему постојећем. Иза његове неуглађене спољашњости крије се дух слободе и… лепоте! Још од детињства су ме посебно привлачили они озбиљни ликови иза чијег мргудног лица се врло добро заклањала христолика љупкост. Скандинавски писац Фредрик Бакман је европске читаоце заробио сличним ликовима у свом роману „Човек по имену Уве“. Та психолошка асиметричност ме је очаравала, посебно када би се касније, у датом тренутку, на таквом лицу појавио анђелски осмех будућег века. Једанпут у манастиру током рата, радили смо у башти не слутећи да ће она једног дана бити виноград. Старац-епископ, који је са нама копао, поздрављао је долазеће посетиоце са (ако се то тако може назвати) нежном грубошћу, не поклањајући им упадљиву пажњу. Није било ни најмање сладуњаве сентименталности у његовом понашању. То није она љубав која те држи спутана, него која ти каже да можеш слободно да „излазиш и улазиш“ (уп. Јн 10,9). Из привидне одбојности овог човека, напротив, зрачила је топлина љубави. Један од посетилаца је после признао: „Заувек ме је освојио када је на мој ласкави комплимент узвратио одсечним одговором да га нећу придобити јефтином похвалом“. Заиста, када се слободно крећете, задобијате непатвореност која све око вас ставља на своје место. То се надовезује на трећу поуку, коју нам је оставио старац Порфирије Кавсокаливит, а која гласи да се благодат Божија ничим не може присилити. Његове савет да се „не силимо док се молимо“ подсећају нас на Спаситељеве речи: „Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду“ (Мт. 6,28). Довољно је да иштемо Царство Божије и правду његову (уп. 6,33). Полако јача и степен смирења опозиције у Србији упркос томе што код многих у владајућој елити надменост носи маску моралности. Медијски линч који се у Србији води против опозиције тешко да има пандан у било којој европској политичкој арени. Ипак, јавља се битан отпор нестручности, раскринкава се плагијаторство, подаништво итд. Можда се Србија напослетку ослободи политичара који су спутани френетичним „газдама“ пуним илузија и обмана које шире путем медија. И можда тада „лов на вештице“ не буде свеопшта парадигма српског контекста. У међувремену, нико се не чуди зашто Србију напуштају не само доктори, инжењери и информатичари него и уметници. Карактеришући ту српску политичку сцену, глумац Никола Ђуричко сматра да ако данашњој власти неко дирне у привилегије, моћ и новац, она ће наћи начина да му запали кућу. И закључује, „то није фер утакмица, није утакмица где ти сучељаваш идеје“. Уистину, много је лицемерја иза затворених врата. У провокативној новели (сада већ и филмској серији) Велике мале лажи, писац Лијана Мориарти вешто истражује стварност савременог родитељства и свођење политике на игралиште. Она описује судбине више бивших супружника и разбијених породица и на вешт начин показује нам шта се стварно збива из затворених врата у градским срединама. Наше време није много различито у односу на минуле епохе, што показују и неки примери из X века. Дубљи увид у историју открива како идеал Цркве није био само континуитет (ставова и стандарда), него су за предање од суштинског значаја биле иновативност и реакција. Преподобни Атанасије Атонски је марта месеца 961. године започео градњу Велике општежитијне лавре, на месту где је дотад била његова келија. На то су реаговали многи светогорски подвижници, бојећи се да ће тако бити измењен дотадашњи исхистачки аскетски карактер Свете Горе. Пребацивали су му за „новине“ (читај: новотарски модернизам), као што је „градња скупоцених храмова“, „прављење пристаништа“ (читај: асфалтирање путева), „довођење водених извора“ (читај: увођење струје и интернета), набавку „јармова волова“ (читај: возни парк), и да „Свету Гору претвара у свет“! Међутим, таквом градњом Свети Атанасије је остварио и организовао многољудни манастир, и створио прво општежитељно братство које је Свету Гору начинило монашком републиком. Очигледно, Атанасије Атонски није био у идиличним односима са тадашњим јавним мњењем. Уистину, не може се угодити истовремено и Богу и људима. Писао је Николај Жички, да се „Богу још може и угодити истином и правдом, док се свету не може угодити баш никако, ни истином и лажју, ни правдом ни неправдом“. И додао је овај великан у свом Љубостињском стослову да је то због тога што је Бог вечан и непроменљив, док је обличје света пролазно и променљиво. Модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак затворила је врата за горућа питања. А није увек било тако. Године 1920. разговарало се у Српској Цркви о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге. Чињеница да је то питање доспело на Свети Архијерејски Сабор говори много о човекољубивом настројењу тадашњих архијереја. Као наставак исте дискусије те далеке 1920. године, обратимо пажњу да Жички Епископ Николај као изасланик Српске Цркве долази у Константинопољ да умоли Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника (како је писала Црквена истина [Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια] 40, 16. маја 1920). Синод ове Цркве је питање узео у разматрање и касније одлучио да проблем захтева свестранију анализу и, шта више, виши форум одлучивања (неку врсту васељенског сабора). Епилог овог настојања био је 15. децембра 1920. године када је Сабор Српске Цркве званично одлучивао о могућности благослова другог брака удовим свештеницима који су остали сами са децом. Из црквене периодике сазнајемо да по том питању уследило гласање, те да су Патријарх Димитрије, Гаврило Црногорски, Николај Жички и још неки гласали да се икономијски и човекољубиво одобри други брак за поменуте случајеве свештеника. Били су надгласани, и то од благе већине која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“. Mера човекољубља је у његовом безмерју. Када je једном монаху на његовом постригу Херцеговачки владика препоручио Силуана Атонског за узор, верујем да је желео да тај грешни инок никада не заборави „неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов“. И да му сваки пут кад се сети Силуановог „Ти си неумољив!“, крене суза из ока. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...