Претражи Живе Речи Утехе

Аутор је добитник награде Златни витез за књигу Мрежни рат.

Сачувано 322.778 имена српских хероја који су пали у Великом рату недеља, 01.12.2019. (Фото Танјуг) Промоција капиталног пројекта „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату архивске грађе Војног архива”, одржана је у Дому Војске Србије у Београду. Изасланик председника Републике и врховног команданта, Никола Селаковић, истакао је да је то откривање до сада највећег споменика српском војнику, највећем хероју Великог рата, највећег сукоба које је човечанство до тада запамтило. „Управо је својом иницијативом, као министар одбране, данашњи председник и врховни командант Војске Србије Александар Вучић подржао овај пројекат, оспособио надлежне институције свиме оним што је било потребно да се реализује и угледао светлост дана. И као да смо чекали читав један век да обављамо многе одавно заборављене или скрајнуте националне задатке - пописати наше жртве у Великом рату и једном за свагда затворити уста онима који желе да оповргну истину да је малена Србија својим жртвама себе узвисила и показала читавом свету, како то Његош каже да 'бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака'”, рекао је Селаковић, преноси Танјуг. Према његовим речима, у Великом рату је победио српски војник, не зато што је био обученији, не зато што је био боље наоружан, већ из два разлога - Прво зато што је био најиздржљивији, а друго што га је од свих његових противника красио неупоредиво јачи морал. И управо је морал она вредност на којој се заснива снага војске у одсудним моментима њенога деловања и како то у својим успоменама каже велики војвода Живојин Мишић - некада није важно да ли си физички јачи и технички опремљенији, него да праву ствар урадиш у правом моменту и на прави начин, навео је Селаковић. Истиче да је данас тај моменат, моменат да многе праве ствари радимо на прави начин. Зато данас промовишемо ово капитално дело и стојимо поносни пред својим прецима, извињавајући се онима чија имена још ту нисмо уписали и дајемо себи задатак да у периоду пред нама, та имена допишемо, нађемо и класификујемо и објавимо, казао је Селаковић. Говорећи о значају пројекта, он је истакао да овај подухват није издавачки подухват године, деценије, већ издавачки подухват века, јер је успео да сачува од заборава 322.778 имена и презимена наших славних предака, славом овенчаних српских војника и њихових команданата, који су у биткама говорили не „напред” него „за мном” и први својим примером показивали шта су спремни да жртвују за част и слободу отаџбине. Изасланик председника Републике је на промоцији, како је саопштено, објавио и иницијативу коју је председник Вучић пре непуна три месеца покренуо управо са једним од три историјска института у Србији - да више од 20 година после НАТО агресије, будемо први пут одговорни у последњих 100 година и попишемо све жртве које су пале у НАТО агресији. Таква иницијатива је покренута и на томе се већ ради. Али нису то само жртве НАТО агресије, то су и ратови деведесетих и ту имамо обавезу и према синовима свога народа и отаџбине чија имена не смеју да остану заборављена. Оно чему би се радовали сви који су пописани овде и њихове сени јесте да виде Србију која се уздиже са колена, да виде Војску Србије која више не укида своје институције старије од једног века, већ јача постојеће, успоставља нове и обнавља старе, рекао је Селаковић. Радовали би се, наглашава, да виде и војску која је најопремљенија у претходних неколико деценија, да је Србија данас једина држава у овом региону у којој се у првих шест месеци ове године више деце родило него у истом периоду лане, радовали би се да виде да постоје они који се свим силама, као што су и они за Србију гинули, данас за Србију боре и за њу живе, нагласио је Селаковић Навео је да имамо још много тога да урадимо, али је важно да смо почели, а најважније да не одустајемо. Ректор Универзитета одбране генерал-потпуковник доц. др Горан Радовановић подсетио је да је у односу на бројност популације, Србија у Првом светском рату имала највећи проценат страдалих, како међу војницима, тако и у цивилном становништву. Пројекат је реализован у Војном архиву од 2013. до 2018. године. Попис жртава рата који ни у ком случају није завршен, садржи имена свих српских грађана страдалих у Великом рату без обзира на верску и националну припадност, нагласио је генерал Радовановић. Он је додао да Војни архив оставља могућност да се предметна база у будућности допуни новим подацима из других архива из земље и иностранства. Захвалио је свима који су учествовали у изради овог капиталног пројекта, нарочито председнику Вучићу и министру одбране Александру Вулину који су подржали и помогли његову реализацију. Ово капитално дело представили су академик проф. др Мира Радојевић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, који су говорили о изазовима са којима су се сусретали током рада на њему, као и о значају тог изузетног истраживачког напора који је пројекат подразумевао. Пројекат, како се могло чути, садржи личне податке, време и место страдања, војну јединицу којој је жртва припадала и сам извор података, што податке чини проверљивим, и на тај начин, први пут у домаћој историографији имамо утврђен прецизан списак страдалих, у коме је постојање и страдање сваке жртве документовано. У завршном делу свечаности, изасланик председника Никола Селаковић, министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, обишли су мултимедијалну поставку овог пројекта у Атријуму Дома Војске Србије.

У последњих 7 деценија, од краја Другог светског рата па до наших дана, мало се причало о улози и отпору Југословенског Краљевског ваздухопловства (ЈКВ), које је оно пружило у неравноправној борби са Хитлеровом војском. Без обзира на то што је након Другог рата гро нашег ваздухопловства чинио предратни кадар, дакле људи из ЈКВ, у годинама након рата, па негде до средине деведесетих, мало се, или нимало причало о тим људима који су, кад је враг однео шалу, храбро полетели и супроставили се вишеструко јачем непријатељу. Данас је ситуација мало боља, постоје штампане публикације о том периоду, на мрежи се такође може пронаћи доста података, а ево ово је мој скроман допринос да се и на ЖРУ Форуму подсетимо на те храбре авијатичаре... Иако је био проглашен "отвореним градом", када је сазнао шта се десило у Београду тог 27. марта, када је дошло до војног пуча, ваздушне нападе на Београд и уопште напад на Краљевину Југославију наредио је Хитлер лично. У својој "Директиви број 25", у најкраћем је својим генералима издао следећа наређења: 1. Војни пуч у Југославији изменио је политичку ситуацију на Балкану. Југославију треба сматрати непријатељем и у случају да ускоро да изјаву лојалности, па је стога треба разбити што је могуће пре. 2. Моја намера је да концентричном операцијом са простора Ријека – Грац, с једне стране, и са простора око Софије, с друге стране, упаднем у Југославију општим правцем према Београду и да њену војску уништим, с тим да њен крајњи јужни део одвојим од њене територије и узмем у своје руке као базу за продужење немачко-италијанске офанзиве против Грчке. Из војнопривредних разлога важно је да се успостави саобраћај на Дунаву и поседну рудници бакара у Бору. Покушаћемо да придобијемо Мађарску и Бугарску за учествовање у операцијама, остављајући им могућност враћања Бачке и Македоније. Политичким обећањима Хрватској биће проширена унутрашњополитичка затегнутост у Југославији. 3. У појединостима наређујем следеће: а) Чим буду прикупљене довољне снаге и временске прилике то допусте, ваздухопловство ће даноноћним ваздушним нападима разорити теренска постројења (ратне аеродороме) југословенског ваздухопловства, као и Београд. б) Подухват „Марита“ отпочеће по могућности истовремено – никако раније – засад с ограниченим циљем да се заузме солунска котлина и висораван Едеса; 18. армијски корпус може при том напредовати преко југословенске територије. Искористити повољне прилике за спречавање планског отварања фронта између Олимпа и висинског предела Едесе. в) За напад који ће уследити са простора око Софије у правцу северозапада и са простора Ћустендил – Горња Џумаја у западном правцу, могу се употребити све у Бугарској и Румунији расположиве снаге, с тим да као осигурање нафтоносних подручја Румуније, осим противавионских снага, остану и снаге у јачини око једне дивизије. Осигурање на турској граници, за сада, препустити Бугарима. У њиховој позадини као ослонац поново ће бити припремљена једна немачка јединица, највероватније оклопна дивизија. г) Удар направљен општим правцем од Граца према југоистоку треба извршити чим се прикупе за то потребне снаге. Копненој војсци се препушта одлука о томе да ли ће ради отварања границе прелазити преко мађарске територије. Осигурања на југословенској граници одмах појачати. Исто тако, као и на бугарској граници, важни објекти се могу заузети и пре почетка општег напада, истовремено са ваздушним нападом на Београд. д) Ваздухопловство ће са две нападне групе потпомагати операције 12. армије, као и ударне групе које ће образовати на простору око Граца. Оно ће у ту сврху усмеравати тежиште дејства према временском развоју операција копнене восјке. За развој и напад могу се искористити и мађарске ваздухопловне базе. Испитати да ли треба употребити 10. ваздухопловни корпус за акцију са италијанске територије. Међутим, заштитна пратња транспорта за Африку мора остати загарантована. Продужити са припремама за освајање острва Лемноса, али заповест за извршење издаћу лично. Треба се постарати за довољну противваздушну одбрану Граца, Клагенфурта, Филаха и Лебена, као и Беча. 4. Врховна команда оружане силе склопиће најпре начелне споразуме са Италијом. Копнена војска предвидеће штаб за везу са италијанском 2. армијом и Мађарима. Овлашћује се Ратно ваздухопловство да се о разграничењу оперативних ваздушних простора у односу на италијанско и мађарско ваздухопловство већ сада споразуме са Врховним командантима дотичних држава. Снабдевање мађарских ваздухопловних база може да отпочне одмах. 5. Господа главни команданти известиће ме преко Врховне команде Оружаних снага о намераваном вођењу операција и о питањима у вези с тим. У потпису, Адолф Хитлер. Ситуација у Европи уочи Априлског рата у Краљевини Југославији Стање ЈКВ пред рат Стање у нашем ваздухопловству пред Априлски рат није било нимало задовољавајуће. Наиме, неколико година раније је започео (безуспешан) процес техничке модернизације, који је само делимично уродио плодом јер Југославија није успела да у предвечерје рата обезбеди довољан број оперативних авиона новије генерације, пре свега на тржиштима Немачке и Велике Британије. Ипак, предвиђајући могући развој ситуације који би водио рату, а нарочито након бомбардовања Битоља од стране италијанске авијације, 6. новембра 1940. године, Команда ваздухопловства је предузела превентивне мере и већ у јесен 1940. године подигла ниво борбене готовости. С тим у вези одређене јединице нашег ваздухопловства су пребазирале на друге аеродроме (нпр. 102. ескадрила Шестог ловачког пука је из Београда пребачена у Мостар да би својим Месершмитима Ме-109Е, вршила задатке патролирања дуж Јадранске обале у зони Приморске војне области). Такође, Главни Генералштаб војске Краљевине Југославије је након новембарског бомбардовања Битоља, крајем 1940. године донео наредбу безусловног отварања ватре и обарања сваког "нелегитимисаног" ваздухоплова који прелеће нашу територију јужно од линије Ниш-Крушевац-Ужице-Сарајево-Сплит. Северно од те линије, у дубину наше територије, било је одобрено "пуцање" испод летелица, у циљу приморавања на слетање. У склопу ратног плана "Р-41", на основу којег је наша тадашња војска припремала одбрану, задаци ЈКВ су били предимензионирани у односу на постојећи број летелица, али ипак, 12. марта 1941. године изведена је тајна мобилизација припадника ЈКВ у склопу које је извршена попуна јединица људством из резервног састава, довршен је посао на премештању складишта и ваздухопловних база са рубних делова у средиште територије Краљевине и запоседнута су 23 ратна аеродрома и летелишта. А дана 22. марта 1941. године, све јединице ЈКВ су стављене у стање пуне борбене готовости, која је између осталог предвиђала и спремност за полетање, и то: ловачка авијација - 20 минута, извиђачка авијација - 25 минута и бомбардерска авијација - 30 минута. Тако је и пре потписивања Тројног пакта, односно пуча од 27. марта, ЈКВ било мобилисано у пуном саставу и спремно, колико је обзиром на број летелица, могло. Нажалост, борбену готовост и извршење ратног плана "Р-41" је поред бројног стања и "квалитета" летелица, додатно нарушила и издаја капетана-пилота Владимира Крена, који је 4. априла узлетео са загребачког аеродрома и одлетео у Бечко Ново Место, где се налазила Команда немачке 4. Ваздухопловне армије која је и била носилац напада на Краљевину Југославију два дана касније. Крен се ту ставио на располагање генералу Александру Леру, команданту те јединице и предао му ратне планове и планове борбеног распореда авијацијских јединица ЈКВ, тако да од евентуалног тактичког маневра наших снага на терену није било вајде... Немци су добили податке на тацни. Крен је због овог свог "херојског" подухвата награђен тиме што га је Поглавник НДХ поставио за првог команданта Зракопловства НДХ. Додуше, за то своје дело је платио. Наиме, након рата је успео да пребегне код Британаца, али су га ови испоручили нашим властима, где је осуђен за велеиздају и стрељан у Загребу 1948. године. Тако је уз овај издајнички чин, те обарања једног Швапског авиона типа Хенкел 111 код Марибора 3. априла 1941. године, ЈКВ дочекало 5. април и подизање борбене готовости на највиши ниво. То стање приправности је предвиђало "смањење" времена за полетање, тако да су ловци имали задатак да полете за 10, извиђачи за 15, а бомбардери за 20 минута... Тако спремни и са оним са чиме су располагали, ишчекивали су зору тог 6. априла 1941. године... Наставиће се... Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Први светски рат званично је почео 28. јула 1914. када је Аустроугарска објавила Србији рат, пошто је српска влада одбила да прихвати захтеве Аустроугарске. По броју жртава, Велики рат је шести најсмртоноснији сукоб у историји. 1. Непосредан повод за избијање Првог светског рата био је Сарајевски атентат у коме је Гаврило Принцип усмртио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију који су били у посети Сарајеву. Међутим, прави узрок лежи у затегнутој војно-политичкој ситуацији између великих европских сила којима је само био потребан разлог да запуцају. 2. Недељко Чабриновић, осамнаестогодишњи припадник организације Млада Босна, један је од седам чланова који су спремали атентат на Франца Фердинанда. Први атентатор који је срео поворку са аутомобилима био је Мухамед Мехмедбашић, међутим није преузео никакву акцију јер је, како је касније тврдио, иза њега стајао полицајац и плашио се да ће бити ухваћен. Ред је дошао на Недељка који је бацио ручну бомбу, међутим, возач трећег аутомобила, у ком је био царски пар, приметио је то и нагло убрзао, а бомба је десет секунди касније експлодирала испод точка четвртог аутомобила и ранила два човека који су били пратња. Тада је Чабриновић прогутао цијанид и скочио у реку Миљацку међутим, његов покушај да одузме себи живот није био успешан: цијаниду је истекао рок, а Миљацка је била дубока десетак центиметара. Убрзо је ухапшен и наводно је изговорио: Ја сам српски херој. Гаврило Принцип можда не би имао прилику да пуца на Франца Фердинанда да је возач престолонаследника и његове супруге био обавештен о промени путање. Пар је наставио улицом Франца Јозефа кад их је спазио Гаврило који је стајао у близини једне кафане. Возач је схватио да треба да иде другим путем и кренуо да окрене ауто, а Принцип је то искористио и са метар и по удаљености пуцао пиштољем у Франца Фердинанда и Софију. Царски пар остао је на месту мртав. Недељко Чабриновић, Данило Илић и Гаврило Принцип на суђењу 3. Прва жртва у Првом светском рату био је шеснаестогодишњи Душан И. Ђоновић, ученик другог разреда Краљевске трговачке академије који се с пушком у рукама придружио четницима Јована Бабунског и страдао од непријатељског метка у Савамали која се тада налазила на граници са Аустроугарском. 4. Најмлађи учесник у Првом светском рату и најмлађи подофицир свих времена био је Момчило Гаврић из Трбушнице код Лознице који је у рат ушао са осам година. Његову породицу побили су припадници хрватске домобранске 42. дивизије, а он је смрт избегао јер у то време није био код куће. Пошто је остао без икога, пронашао је српску војску која га је прихватила у своје редове. Момчило Гаврић је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Био је учесник Солунског фронта где је и рањен. После церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара, а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника. Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић. У почетку Првог светског рата имао је непуних осам година. Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили. Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу. Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима. Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу. После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду. Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.[4] За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“. Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“. По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић. Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године. Момчило Гаврић и мајор Стеван Туцовић/ Фото: Ристо Шуковић, објављена у „У борби за ослобођење 81914-1918), Сарајево 5. Српска хероина Милунка Савић отишла је у рат маскирајући се у мушкарца, а њен пол је откривен тек кад је рањена. Први светски рат Милунки је донео титулу најодликованије жене у историји ратовања, Милунка Савић била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је девет пута, а због њене неизмерне храбрости Французи су је прозвали српском Јованком Орлеанком. Упамћена је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Милунка Савић рођена је на Видовдан, 28. јуна 1890. (или 1892.) у селу Копривница у близини Новог Пазара и била је најстарије дете Раденка и Данице Савић који су поред ње имали још троје деце: Миону, Славку и Милана. Пошто је у октобру 1912. године објављен Указ о мобилизацији, Милунка је одлучила да притекне у помоћ отаџбини. Како војска није примала жене, одлучно одлази у Београд са исеченом косом и увезаним грудима и пријављује се под именом Милун Савић. Скоро годину дана се борила преобучена у мушкарца, а њен пол су открили болничари кад је рањена у Брегалничкој бици. Године 1914. Аустроугарска објављује Србији рат и Милунка се добровољно јавља на служење отаџбини. У Великом рату се посебно истакла као део чувеног Гвозденог пука. У Колубарској бици показала је изузетну способност као бомбаш и ту за вишеструко херојство добија Карађорђеву звезду са мачевима. У јесен 1915. године тешко је рањена у главу у Македонији и тако повређена се повлачила преко Албаније, да би се након неколико месеци опоравка спремна вратила на Солунски фронт и учествовала у биткама за слободу. Посебно занимљива чињеница је да је у бици на Црној реци успела сама да зароби 23 бугарска војника. За своју храброст Милунка је награђена највишим одликовањима, међу којима су два француска ордена Легије части и медаља Милош Обилић. Једина је жена у историји која је одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. 6. Прва победа Савезника у Првом светском рату одиграла се око планине Цер у августу 1914. године. За победу српске војске најзаслужнији је генерал Степа Степановић, командант Друге српске армије који је након битке унапређен у чин војводе. Убрзо после ове битке композитор Станислав Бинички написао је чувену српску патриотску песму Марш на Дрину. 7. Церска битка остаће упамћена и као прва битка која се водила и у ваздуху. Дотад су се борбени авиони користили највише у извиђачке сврхе и за бацање граната на трупе на земљи, а Церска битка била је савршена прилика да се испроба ваздушна борба. Српски авијатичар Миодраг Томић полетео је са аеродрома у селу Јевремовац да би се изнад Мишара срео са аустроугарским пилотом. Непријатељ је почео да испаљује ватру, а како Томић није био наоружан, морао је да се спасава наглим понирањем. После тог догађаја сви авиони српске и аустроугарске војске били су опремљени митраљезима, чиме је отворено ново поглавље у историји рата. Миодраг Томић, командант Аеродрома Београд/ Илустровани лист, 1928. 9. Србија је велику победу у Првом светском рату скупо платила. Процењује се да је у рату изгинуло од 1.100.000 до 1.300.000 људи што је чинило једну трећину укупног становништва или 60 одсто мушке популације. 10. Крај Првог светског рата донео је и крај четири велике силе: Аустроугарске монархије, Отоманског царства, Руског царства и Немачког царства. 11. Од 2012. у Србији се 11. новембар обележава као Дан победе у Првом светском рату. Тог дана 1918. године генерали двеју зараћених страна потписали су у једном железничком вагону у француском граду Компијену примирје, чиме је у пракси завршен Велики рат. Овај датум обележава се специјалним амблемом који се састоји од зелене траке која подсећа на Албанску споменицу и једног љубичастог цвета имена Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је ретка и угрожена врста која расте само у Србији, Македонији и северној Грчкој. Ову биљку је у околини Ниша пронашао др Сава Петровић 1884, а описао ју је Јосиф Панчић. Цвет, који је име добио по краљици Наталији Обреновић, има једну одлику: чак и кад се потпуно осуши, довољна му је кап воде да би оживео, баш као што је био случај са Србијом у Првом светском рату. Наталијина рамонда/Фото: commons.wikimedia.org Извор: http://hronograf.net/2017/11/11/dan-pobede-11-zanimiljivih-cinjenica-o-prvom-svetskom-ratu/

Општина Неготин је у недељу 21. октобра парастосом, полагањем цвећа на Споменик ослободиоцима, изложбом у галерији Дома културе и свечаном академијом обележила велики јубилеј- сто година од ослобођења Неготина у Првом светском рату. Његово преосвештенство, епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештеника Архијерејског намесништва неготинског и Војске Србије, служио је парастос страдалима од 1914-1918.године у централном градском парку. Делегације локалне самоуправе, Министарства одбране, Историјског архива и Музеја Крајине, неготинског СУБНОР-а, организација Резервних воних старешина и Цивилних ратних војних инвалида положиле су цвеће и венце на Споменик ослободиоцима . У галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ у организацији Музеја Крајине, Историјског архива и СУБНОР Неготин отворена је Изложба под називом „Стогодишњица ослобођења Неготина у Великом рату“. Изложба се састоји од фотографија и докумената који описују почетак, ток и завршетак Првог светског рата, са посебним акцентом на XIII пешадијски пук "Хајдук Вељко" и на догађаје везане за ослобођење нашег града. На свечаној академији посвећеној 21. октобру, Дану ослобођења Неготина у Првом светском рату, одржаној у сали Дома културе, након извођења химне „Боже правде“ честитајући празник Владимир Величковић, председник Општине Неготин поручио је да велику захвалност дугујемо нашим прецима који су живот дали да бисмо ми живели слободно. „Наша обавеза је да чувамо успомену на наше ослободиоце и да будемо достојни њихове успомене. Слава им и хвала! Ако је историја учитељица живота морамо извући поуке из вишевековног страдања нашег народа. Морамо бити мудри и победе низати и на другачијем терену. Вођени чашћу и храброшћу наших предака које су саставни део нашег бића, у 21- ом веку, окренути будућности, не смемо дозволити да будемо обезхрабрени јер то није у нашем генетском коду. Уздигнуте главе наставићемо да нижемо победе достојанствено, на свим пољима, као земља паметних људи, врхунских стручњака и спортиста, спремна за договор и нова достигнућа. Вредности - самопоштовање, слободарски дух, заједништво и рад, наше су водиље.“ На важне историјске тренутке и страдања које је доживео наш народ у Великом рату подсетио је Ненад Војиновић, директор Историјског архива Неготин преневши утиске које је у свом дневнику забележио мајор у санитету француске војске др Мије приликом уласка у Неготин. „ Упутили смо се ка Неготину, један немачки авион лети изнад нас и ми смо приморани да се склонимо у храстову шуму . Поново крећемо на пут који се спушта многим кривинама поред пољопривредне, виноградарске школе. Читави су брежуљци засађени лозом. На њима се ту и тамо налазе бетонски подруми, „пивнице“, у којима се чувају бачве чувеног неготинског вина. Само је главни штаб свечано ушао у варош. Ми смо ишли на запад да прегледамо касарне и тек после тога смо имали право да идемо у тај пријатан град. У центру нашег града, на споменику јунацима из првог светског рата, са једне од четири стране стоји фигура генерала Жуиња Гамбете, у профилу. Испод ње је исписано: ̎ Првом веснику слободе. Захвални Неготинци ̎. А, велики и светски признати научник из Лозане, проф. др Роналд Арчибалд Рајс, кога су Срби назвали својим „највећим пријатељем из најтежих дана“, који је толико заволео Србе и пратио их на овом тешком ратном путу – путу Првог светског рата, и ценио их као ретко поштен и слободољубив народ, па је и завештао своје срце, да се после његове смрти пренесе на врх Кајмакчалана и тамо у крипти, међу земним остацима српских ратника за слободу, заувек почива, остављајући нам поруку коју Срби никада не би смели да забораве: „Чувајте се Срби“. И управо данашњи дан 21. октобар, дан када је ослобођен наш град у Великом рату, треба чувати од заборава и сталним подсећањем и обележавањем убрајати међу најславније и најзначајније странице наше историје“ истакао је Војиновић. У музичко сценском делу програма наступили су рецитатори Неготинске Гимназије, етно група „Мариника“, вокална група „Ајдуци“ и квартет „Мокрањац“ и инструменталисти Давид Сурдановић, Никола Болановић, Лука Николић и Хор СМШ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“. Извор: Неготин.рс View full Странице

Уочи Петровдана, у амфитеатру уз олтар цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници, монах др Павле Кондић одржао је предавање на тему: Велике ране и победе српског народа у Великом рату 1914-1918. https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=zQ-_1GU_qxY ПОУЧНО СЛОВО О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ View full Странице

На адресе Срба протераних из Госпића који живе у Србији, али и трећим земљама, локалне власти тог града у Хрватској послале су решење да о сопственом трошку уклоне рушевине својих кућа уништених у рату. Србија припрема дипломатску контраакцију. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић најавио је за Спутњик да наша држава за почетак спрема званичан протест Загребу због таквог односа хрватске државе према прогнаним Србима и њиховој имовини. Такође, најављује Дачић, борба Београда за њихова права на томе се неће зауставити. Једно од решења о рушењу куће коју су девастирале хрватске паравојне формације, а које треба да плате прогнани власници. Наиме, позивајући се на Закон о грађевинској инспекцији, општинска управа Госпића послала је одлуке о рушењу, јер су пре скоро три деценије девастирани објекти сада наводно опасни по грађане, пролазнике и власнике суседних објеката. Председник Савеза Срба из региона, коме су се власници обратили за помоћ, Миодраг Линта, подсећа да су хрватске паравојне снаге у јесен 1991. године у десетинама градова на простору, али и изван подручја Крајине, опљачкале, запалиле и минирале хиљаде домова. У самом Госпићу минирано је више стотина српских кућа, каже Линта за Спутњик. „У урбаном делу Хрватске, према подацима њихових удружења, оштећено је више од десет хиљада српских кућа и локала. Једина исправна одлука би била да држава Хрватска, када је већ онемогућила и када и даље спречава да протерани Срби добију накнаду штете за уништене куће, макар преузме одговорност и о свом трошку уклони те рушевине, а не да одговорност сносе протерани Срби“, каже Линта. Додаје да се Савезу обратило више породица огорчених одлуком градских власти Госпића које су им доставиле решење према којем морају да уклоне рушевине својих кућа минираних 1991. године о сопственом трошку. Није реч само о Госпићу, иста пракса спроводи се и у другим градовима, у Славонском Броду, Задру, а крајњи циљ је јасан, каже он. © ФОТО : HTTP://WWW.VERITAS.ORG.RS „Олуја“ — иза хрватске војске остале су спаљене и порушене куће „Ако протерани Срби не уклоне рушевине, градска власт Госпића ће издати решење о уклањању које ће извршити друга лица, али ће трошкове уклањања опет морати да сносе власници. У случају да протерани Срби одбију да то учине, прети реална опасност да ће држава након одређеног времена отети њихову имовину због дуга везаног за уклањање рушевина“, тврди Линта. Савез је позвао Министарство спољних послова Србије да упути званичан протест Хрватској и да затражи да Град Госпић измени скандалозну одлуку и да одговорност за уклањање рушевина преузме држава Хрватска. Трошкови рушења и уклањања рушевина износе између 700 и 2.500 евра, зависно од површине и количине грађевинског материјала. Савез позива све који су добили оваква решења да их скениране пошаљу удружењу које планира да се обрати Савету Европе и другим међународним организацијама. „Позваћемо Европску унију да изврши притисак на Хрватску да прекине са овом скандалозном и шокантном праксом“, каже Линта за Спутњик. Сенка МИЛОШ

У последњих неколико година на пољу ваздухопловне литературе у свим сегментима, од стручних текстова и књига, преко историјских па до белетристике, приметан је пораст таквог садржаја на радост љубитеља авијације. Свих "фела"... Један од њих је и Данко Боројевић, који је што сам, а што у коауторству са Драгим Ивићем и Жељком Убовићем, до сада објавио преко 10 запажених наслова из којих смо многе сегменте имали задовољство да пренесемо и на страницама Поука. Тако ће бити и овога пута, где је Данко Боројевић за Поуке и сајт Удружења пензионисаних војних пилота уступио део из књиге која тек треба да се појави пред читаоцима и коју је такође написао са колегама Драгим Ивићем и Жељком Убовићем. Књига ће носити наслов: „Икари Српске, од Друге ваздухопловне мешовите бригаде ВВКЈ до 92. мешовите авијацијске бригаде ВРС“

Од петка, 24. новембра почиње емитовање новог циклуса емисија под називом Сведочанства о Великом рату. У првој емисији говорили су Горан Максимовић, дипломирани инжењер електротехнике и Стефан Гавриловић, историчар, чланови Удружења потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године. У нашем Јутарњем прпграму слушали смо одломак из прве емисије, у којем је господин Максимовић истакао само једну од тема о којој ће бити више речи током серијала. Благодарећи Радију Беседа доносимо звучни запис. Звучни запис прве емисије: View full Странице

У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. У капели Светог Краља Милутина, у београдском Дому Војске Србије јуче је служен парастос погинулима у Првом светском рату. Помен, коме су присуствовали директор Медија центра „Одбрана“, пуковник Стевица Карапанџин и запослени у тој установи, служио је главни војни свештеник, мајор отац Слађан Влајић. У својој беседи након парастоса он је рекао да су војници и официри принели највећу жртву у рату за слободу и дали нам светао пример. – Данас као њихови наследници, као они којима је дарована слобода на месту где нас је Господ населио као народ, сећамо се тих див јунака из народа Српскога, који је, бранећи слободу, несебично давао своје животе, да бисмо и ми дочекали да данас живимо живот достојан човека, и да славимо своје славе и називамо се својим именима, али и сећамо се оних који су нам то омогућили – рекао је отац Слађан Влајић. У недељу 12. новембра Медија центар „Одбрана“, прославља своју крсну славу, Светог Краља Милутина. View full Странице

У знак сећања на 11. новембар 1918. године, када је у 11 сати на снагу ступило примирје, у свету се обележава Дан примирја у Првом светском рату. Већна слава нашим славним прецима, нашим див јунацима! Извор: Телевизија Храм View full Странице

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је узело неколико десетина хиљада Срба и припадника других јужнословенских народа. Russia Beyond покушаће да вам приближу откуд толико велики број Југословена у револуцији и по којим критеријумима су бирали страну. Октобарска револуција, чија се стогодишњица сада обележева представља један од највећих догађаја двадесетог века. Пошто је у Русији у то време на снази био Јулијански календар, прва социјалистичка револуција у историји света остала је упамћена као октобарска, иако се по данас важећем календару одиграла 7. новембра (25. октобар по Јулијанском календару) 1917. године. Октобарска револуција представља кулминацију хаоса у који руско друштво упада након Фебруарске револуције, када је под крајње сумњивим и до данас не сасвим разјашњеним околностима, са власти збачен цар Николај Други Романов. Октобарска револуција представљала је увод у крвави Грађански рат, који је потрајао више од 5 година. Процењује се да је на обе зараћене стране погинуло преко 2,5 милиона војника, којима када се дода број страдалих од глади, немаштине и терора који су спроводиле обе зараћене стране, као и разне аутономне наоуружане групе, долази се до бројке од 10 милиона. У Октобарској револуцији и грађанском рату који је уследио, запажено учешће имали су Срби и други народи бивше Југославије. Борили се су се на обе стране, а процењује се да их је било око 40,000. Цар Николај извршио смотру српских добровољаца Октобарска револуција догодила у трећој години Великог рата. Срби из Босне и Херцеговине, Хрватске и Војводине били су војне обвезнике аустроугарске армије. Војни врх Жуто-црне монархије из разумљивих разлога мобилисане Србе уместо у борбу са војском Краљевине Србије, слао је углавном на Југозападни фронт (против Русије и Румуније) и италијанско ратиште, где им је командовао један од најбољих аустроугарских официра, фелдмаршал Светозар Боројевић, Србин са Баније. Маршал Боројевић иако се није директно борио против српске војске, био је уз генерала Стјепана Саркотића (одговорног за рушење Његошеве капеле на Ловћену), једини аустроугарски официр чија је молба за пријем у Војску Краљевине СХС 1918. године одбијена. Већина Срба у аутроугарску војску била је мобилисана против своје воље, и често су се без борбе предавали руској војсци. Од српских ратних заробљеника већ на лето 1915. формиран је Српски добровољачки одред, чију је смотру у Одеси извршио сам цар Николај Други. Процењује се да је током 1915. из Русије као подршка Србији упућено неколико хиљада добровољаца, бивших аустроугарских војника. Улазак Бугарске у рат пресеца овај коридор и српски добровољци боре се од тада заједно са Русима у Румунији и Галицији (део територије данашње Украјине). Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси Број српских доборовољаца значајно је порастао након Брусиловљеве офанзиве (јун-септембар 1916), током које је аусторугарска армија претрпела фаталне губитке. Око милион аустроугарских војника избачено је из строја, а преко 400.000 су заробљени, од чега велики број су били Срби и припадници других народа бивше Југославије. Продор који је осмислио генерал Алексеј Брусилов био је најзначајнији руски војни успех у Првом светском рату. Интересантно је такође да се Брусилов, најуспешнији царски генерал у Првом светском рату, 1920. године придружио бољшевицима и у септембру месецу исте године потписао апел упућен официрима и војницима Беле армије, који је позивао на прекид грађанског рата и предлагао пуну амнестију. Тито одбио да се придружи српским добровољцима Снаге српских доборовољаца уочи Фебруарске револуције нарасле су биле на око 40,000 бораца, што је било довољно за попуну две самосталне дивизије. Ове једнинице биле су отоворене и за аустроугарске ратне заробљенике из реда осталих јужнословенских народа. У марту 1915. у руско заробљеништво пао је и каплар Јосип Броз. Он одбија могућност да се придружи српским добровољачким јединицама и бира заробљенички логор, уз принудни рад на одржавању Трансибирске железнице. Након збацивања цара Николаја, морал у двема српским добровољачким дивизијама није се разликовао много од осталих јединица руске армије. Харали су недисциплина и дезертерство, што је довело до ниховог значајног осипања. На ратне заробљенике и српске добровољце посебну пажњу су обратили бољшевици. Унутар дивизија формирани су војнички комитети - совјети, а активно су дељени и пропагандни комунистички леци на српском језику. Комунистичка агитација, с обзиром на социјалну структуру војника, преко 80% су били радници и сељаци, имала је значајног успеха. Активна комунистичка пропаганда На врхунцу Руског грађанског рата, у Царицину се 1918. године публиковао тројезични часопис „Интернационалист“, на мађарском, немачком и српском језику. Уредник овог издања био је грађанин Аустроугарске, Србин из Сомбора Лазар Вукичевић. Исте године у Москви је лични Лењинов пријатељ др Вукашин Марковић покренуо часопис на српском језику „Револуција“. Марковић је у Русију доспеo као студент медицине, узео активног учешћа у револуцији, након чега се вратио у родну Црну Гору. Тамо због револуционарне делатности долази у сукоб са законом, а из цетињског затвора бежи у Русију. Београдска Политика 1927. године пише да „после успеха кантонских бољшевичких трупа совјетска влада је послала Кинезима др Марковића за главног политичког комесара.“ Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918. Најпознатији Србин у Октобарској револуцији био је Алекса Дундић. О биографији легендарног хероја Руског грађанског рата пре Октобарске револуције има мало веродостојних података. Познато је само да је након заробљавања код Луцка (данашња Украјина) приступио Српској добровољачкој дивизији. Током грађанског рата борио се раме уз раме са иконама револуције Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим. Познати писац Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“, описује га као „Србина храбријег од свих“. Дундић гине пред сам крај рата у окршају са Пољацима код града Ровно (такође данашња Украјина). У више градова Русије данас постоје улице које носе име Алексе Дундића, укључујући Москву и Санкт Петербург. Посвећено му је неколико позоришних представа и филмова, укључујући и југословенско-совјетску коопродукцију из 1958, у којој улогу Дундића тумачи Бранко Плеша. Неки од Срба постали су касније жртве система за који су се у Октобарској револуцији борили. Један од таквих био је Владимир Ћопић, потпуковник Шпанске републиканске армије, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“, страдао је 1939. у Стаљиновим чисткама. Две године раније стрељан је и комдив (чин у рангу генерал-потпуковника) Данило Сердић, командант 3. коњичког корпуса Белоруског војног округа, носилац Ордена црвене заставе. Комунистички историчари после Другог светског изнели су тврдње је чак половина српских доборовољаца прешла на страну бољшевика. Те оцене су вероватно претеране и мотивисане биле дневно политичких потребама, по којима је владајући комунистички систем требало ретроактивно популаризовати. Ипак, Срби који су се борили на страни бољшевика били су услед ефикасне комунистичке агитације и пропаганде неупоредиво мотивисанији, од оних који су били на страни Беле армије и сродних групација. Југославија последња признала СССР Временом су се српске јединице интегрисале са интервенционистичким снагама Антанте које су подржавале владу адмирала Колчака. Када је формирана Влада Краљевине СХС српским јединицама је упућена званична инструкција да се потчињавају команди француског генерала Жанена. Српске једнице на страни снага контрареволуције дејствовале су на северу Русије, у Архангелску је постојао посебан српски одред. Срби су 1918. ратовали такође у Сибиру и на Далеком Истоку, заједно са Чехословачким корпусом, јединице формиране од аустроугарских заробљеника чешке и словачке националности, по сличном моделу као и српске дивизије. Српске јединице на страни контрареволуције повукле су се из Русије преко далекоистичних лука заједно са осталим снагама Антанте у другој половини 1918. Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки. Током Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, градовима које су контролисали снаге контрареволуције. У Белој гарди, делу чувеног руског писца Михаила Булгакова, помиње се да су у Кијеву почетком 1919. наде противника бољшевика и Петљуриних украјинских националиста (претеча данашњих бандероваца), подгревале гласине о искрцавању српске војске у Одеси. Регуларна српска војска није дошла у помоћ контрареволуцији, али последња земља на планети која је признала СССР била је Краљевина Југославија. То је урађено тек у предвечерје Другог светског рата, 25. јуна 1940. године. Игор ДАМЈАНОВИЋ

Поводом Дана примирја у Првом светском рату, данас је са Савске терасе на Калемегдану, изведена почасна артиљеријска паљба са десет плотуна. Паљбу је извео Почасни батаљон Гарде Војске Србије. Поводом Дана примирја у Првом светском рату, данас је са Савске терасе на Калемегдану, изведена почасна артиљеријска паљба са десет плотуна. Паљбу је извео Почасни батаљон Гарде Војске Србије. Уз интонирање химне Републике Србије и подизање заставе, обележавање Дана примирја је својим извођењем пропратио и оркестар Гарде. Извођењу почасне артиљеријске паљбе присуствовали су бројни грађани Београда. View full Странице