Претражи Живе Речи Утехе

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

У Светој царској српској лаври Хиландару је свечано и молитвено прослављен Празник Светог великомученика кнеза Лазара и Светих мученика косовских, Видовдан. Свети кнез Лазар се слави као ктитор манастира Хиландара јер је 1380. године сазидао спољну припрату на већ постојећој саборној цркви Св. краља Милутина. Служба је започела свеноћним бдењем а завршена је Светом литургијом, након које је уследила празнична трпеза. На литургији се освећују два кољива, једно празнично, а друго за парастос свим косовским јунацима од 1389. који се служи пре вечерње службе, на сам дан празника. Видовдан у Хиландару је поред торжества и посебне духовности која прати светогорска своноћна бдења, имао као и увек, додатну емотивну и свечану атмосферу, захваљујући члановима друштва „Чувари Христовог гроба“ из Батајнице, који већ шесту годину за редом прослављају овај велики празник заједно са хиландарским братством. Реч је о традицији која се неговала у месту Врлика, 30 км јужно од Книна. Гости у Хиландару су били и свештенослужитељи, монаси и богослови из страдалне и мученичке Епархије далматинске Српске Православне Цркве. На празничној трпези хиландарски игуман Високопреподобни архимандрит Методије одржао је беседу o Светом Кнезу Лазару. Као ктитор Хиландара, подигао је припрату Саборног храма и устројио болницу за старце и болесну братију. Поред тога, Свети Кнез је био велики монахољубац који је у време пада Византијског царства под Турке, примао монахе из свих крајева. Из тог периода познати су монаси, ученици чувених Синаита са Свете горе Синаја, који су извршили снажан и дубок утицај на духовни живот Србије. Најпознатији међу њима су били Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Зосима Тумански, Роман Ђунски и остали. На темељ тод духовног делања заснива се и опредељење Светог кнеза Лазара за Царско Небеско које је посведочио са својим саборцима на Косову Пољу 1389. године. На крају беседе, захвалио се и ученицима православне Богословије „Света Три Јерарха“ из Крке, који су отпевали химну своје школе. Игуман Методије им је пожелео да уз молитве Светог Кнеза Лазара и свих косовских мученика, Светог Саве и Преподобног Симеона Мироточивог, као и свих светитеља и мученика далматинских, добро изуче науку Божију и постану узорни свештенослужитељи. Честитајући имендан сабрату, монаху Лазару, који врши послушање секретара Манастира Хиландара, са жељом да му Свети кнез Лазар својим молитвама помогне у његовом монашком животу, игуман је предао реч Драгану Павловићу, председнику удружења „Чувари Христовог гроба“. Чување Христовог Гроба, је древни обичај који је у Хришћанском свету забележен само у Јерусалиму и у Врлици, малом месту у Северној Далмацији између планина Динаре и Свилаје. Тачни подаци о самим почецима обичаја нису забележени у историјским изворима, али према усменим предањима обичај постоји најмање 400 година. Несумњиво дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највероватније и донет у Врлику из самог Јерусалима. Чувари ступају у цркву, одевени у народну ношњу поменутог краја, предвођени харамбашом, где двојица чувара заузимају место северно и јужно од Христовог гроба. Смене страже су честе, чувари дефилују кроз цркву ненаметљиво, у чврстој побожности, заузимају своја места и нетремице гледају у Свету Плаштаницу. Њихово кретање није везано за кретање свештеника. Овај обичај проистекао из простосрдачне народне побожности и не ремети склад црквене молитве, него улепшава Литургију елементима ратничког достојанства. Извор: Манастир Хиландар

Манастир има 3 винограда. Један је на Грбавици пола часа од манастира идући к’ мору па са десне стране од пута, има двоспратан стан за лозара и 40.000 чокота. Ту станује економ са 5 лозара. Сви су монаси. Други је виноград на „Прота Води“ један час далеко идући другој страни Свете Горе – западном мору, на висоравну који дели воду за оба мора Свете Горе. Ту има две двоспратне зграде за станове. Ту седи економ са 10 лозара – монаха и једним вордонаром са три мазге, који носи дрва и намирнице из манастира, јер је земљиште стрменито толико, да се намирнице само на мазгама могу носити, а трећи је најближи манастиру. У свим виноградима има обилате изворске воде. Лозари имају ове дужности: да сами орезују виноград. Чим пођу ластари, да очену све ластаре који испод главе а и све сувишне који из главе чокота избијају. Највише шест ластара остављају. Кад ластари пуште род, онда кидају сво лишће оздо до рода, веле: „да грожђе земе ветар“, а кад грожђе прецвета, онда га заламају. Земљиште за виноград риља се најмање један метар дубоко јер и лозу најмање метар дугачку саде садиљком. Лозу за сађење орежу у јесен и веже сто резница на четири места, као дењак па је урове до пролећа, у пролеће 1. марта ископају ров према сунцу и у њега поређају дењкове тако да врхови дођу доле, и да су збијени један уз други, па озго покрију ров прво земљом и ђубретом за 1 десиметар, а после кровином. Озго поливају непрестано водом да је горе увек влажно. Доле са ниже стране оставе на дну ровиту земљу са пропустом, да одлива сувишна вода. До 1. маја помоле се горе дебеле беле жиле из дебла и чим се то опази одмах се лоза дењак по дењак са ниже стране вади и садиљком сади. Земља се око лозе не набија него само спушти лоза до дна рупе, наспе мало песка помешана са ђубретом, и залије водом па тако остави да се песак и ђубре помоћу воде слегну око набујалих жила. А тек после други огрће лозу. Садиљка је удешена према лози, тако, да се лоза не углављује. Овако сађена, ни једна лоза никад не фали. Надничари под њиховим надзором копају и праше, а они са берачима беру. Братија на „Прота Боди“ мора водити надзор над раденицима за муљање, отакање и преношење вина у манастир; на печењу ракије, која се одмах после отакања пече и преноси у манастир. Трећи је виноград најмањи за то има само 2 лозара. Виноград је ограђен зидом; али пошто је у страни, то су унутра подигнуте зидане преграде да вода не односи земљу. Ту има лепа зграда за станове, водоскок и лимунарник, у ком месечни лимунови и поморанџе успевају. Лимунарник је заклоњен од ветра високим зидовима, са цистерном из које поливају водом. Лозари имају до 10.000 чокота лозе, и дужност им је да гаје лимунарник. Виноград је подигао архимандрит Василије. Он сам плаћа све раднике зидаре за зидове и остале зидарске радове, па и млого шта од материјала сам набавља, а манастир само даје храну мајсторима. Међутим он само ужива лимунарник, а грожђе узима манастир. Грожће се прво бере на Грбавици, јер ту најраније зри, па онда у Василијевом винограду и напослетку на „Прота Води“. Бербом управља настојник манастирски. из књиге "Живот у манастиру Хилендару" (написао игуман Методије С. Миловановић; 1908. година) ___________ - Грбавица. Овде је реч о виноградима који су се налазили на месту где се налази и део данашњег новог винограда. - Прота Вода је на превоју од Јовањице ка манастиру, данас се углавном каже "Прота неро" што и значи "Прва вода". Ту су дуго били главни манастирски виногради. - Василије виноград и лимунарник су се налазили свуда око болнице. Болницу је подигао управо овај архимандрит Василије, и око ње засадио лозу и јужно воће и направио базен са фонтаном који и данас стоји. - Не треба се збуњивати причом да је о.Василије сам плаћао засад и раднике, јер је у то време била идиоритмија те су монаси примали плату и сами себе издржавали додатним пословима од којих су производе продавали (не ретко управо свом манастиру). Извор: Српска Православна Црква

У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.