Претражи Живе Речи Утехе

Хиљаде православних верника изашло је да дочека и целива целебну главу великог светог Јована Златоуста, која је први пут донета у Атину из њеног места обитавања у манастиру Ватопеду на Светој Гори. Светињу, са нетљеним ухом светог Јована у које је апостол Павле виђен да говори, руководећи св. Јована да исправно схвата Свето писмо, у грчку престоницу донео је игуман Јефрем Ватопедски. Овде су ове мошти свечано дочекали митрополит солунски Филотеј, епископ рогојски Филотеј, викарни епископ Архиепископије атинске, и мноштво свештеника и лаика, јавља Orthodoxia News Agency. Потом су чесне мошти у литији пренете у цркву светог Елефтерија, где су одслужени доксологија и вечерња. Чесна глава ће у овој цркви остати до 16. новембра, где ће се свакодневно служити Литургија, а црквене двери ће остати отворене 24 сата за дочек хиљада који притичу да се поклоне светом Јовану. „Читав овај догађај је велики благослов за сав свет, јер ћемо угостити силан број људи који ће доћи из многих делова Грчке, па чак и из иностранства. Обавештени смо да ће православни хришћани из Србије доћи аутобусима да се поклоне чесној глави светог Јована“, рекао је парох протопрезвитер Темистокле Христодулу. Посебно велики народ привукао је празник светог Јована Златоуста, који је је прослављен 13. новембра (по нов. кал.) свеноћним бденијем у недељу увече и јутрењом и Литургијом у понедељак ујутру. После Литургије улицама око цркве је одржана литија са главом. Службе и литију је директно преносила Пемптоусиа ТВ. После Атине чесне мошти ће од 16. до 19. новембра боравити у Етолијској и Акарнанијској митрополији. https://mitropolija.com/2023/11/15/hiljade-vernika-docekalo-glavu-svetog-jovana-zlatousta-prvi-put-donetu-u-atinu-sa-svete-gore/

Свеноћним бденијем по Светогорском богослужбеном правилу, у вечерњим часовима 25. новембра 2021. године, отпочело је прослављање празника Светог Јована Златоуста - духовног патрона Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У параклису посвећеном великом оцу и учитељу Цркве из 4. века - Светом Јовану Златоусту, уз хоростасију Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве, свеноћно бденије је служио архимандрит Иринеј (Стефановски), уз саслужење презвитерâ и ђаконâ из више Епархија наше помесне Цркве, међу којима је и секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протосинђел Нектарије (Ђурић). На свеноћном бденију молитвено су присуствовали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, као и Њихова преосвештенства епископи брегалнички и мјестобљуститељ битољски г. Марко, стобијски и мјестобљуститељ струмички г. Давид и марчански г. Сава, викар Патријарха српског. Славопој Господу узнели су појци који су антифоним појањем умилно појали химнографију Светом Јовану Златоусту која га назива светилом света, учитељем васељене, земаљским ангелом, небеским човеком, ненадмашним благовесником Вечног Јеванђеља Спасовог, проповедником покајања, херувимским молитвеником, свежалостивим милосрдником, христочежњивим подвижником, богонадахнутим песником, богомудрим философом, стубом и тврђавом Цркве. У наставку свеноћног бденија биће служена света архијерејска Литургија. * * * Реч „бденије“ значи „будност“, односно провођење времена без сна. Свеноћно бденије води порекло из најстарије епохе хришћанства, када су први хришћани неретко читаву ноћ бдели проводећи време у молитви на гробовима мученика, у катакомбама, нарочито уочи недеље, првог дана седмице, прослављајући хвалебним песмама Васкрслог Христа. Возглас презвитера при крају свеноћног бденија: „Слава Теби Који си нам показао светлост!“ односи се на појаву првих сунчаних зрака на истоку у свитање. У неким местима, као на пример на Светој Гори, свеноћно бденије и до данас траје по читаву ноћ. Свеноћно бденије је сложено богослужење које се састоји од три нераскидиво повезана и сједињена чина: Вечерњег, Јутрења и службе Првог часа. У богослужбеним књигама реч „бденије“ се понекад замењује речју „сабор“, чиме се указује на то да је реч о богослужењу које служи читав сабор свештенослужитеља, како би било што свечаније. На пример, у Типику и у Минејима се често среће израз „врши се сабор, где почивају мошти његове и где је храм његов“, односно тамо где почивају мошти неког од светитеља, или је храм посвећен његовом имену, по Типику треба служити свеноћно бденије. Реч „бденије“ понекад се такође у богослужбеним књигама замењује грчким називом „агрипнија“ (αγρυπνία). Извор: Телевизија Храм

Манастир Ватопед, у коме се чува глава Св. Јована Златоустог прославио је његов празник у духу светогорског благољепија. Празничном службом је началствовао митрополит Халкиде Хризостом, коме је ово и имендан. Свештени манастир Ватопед чува лобању Светог Јована Златоустог. У част великог васељенског учитеља цркве у Ватопеду се сваке године служи празнично бденије са архијерејском Литургијом као круном свих богослужења. На лобањи Светог Јована Златоустог остало је нетрулежно уво на које је Свети Апостол Павле шапутао Златоустом док је писао тумачења посланица. Извор: Светогорске стазе

На празник Светог Јована Златоуста у храму Вазнесења Господњег на Бањи Врућици светом архијерејском Литургијом је началствовао Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење надлежног Архијереја зворничко-тузланског г. Фотија, свештеника из више епархија, протођакона Богдана Стјепановића и ђакона Будимира Гардовића. Разлог сабрања у светињи на Бањи Врућици, поред величања имена Божјег кроз дело и личност Светог Јована, била је седница Катихетског одбора Републике Српске. У својој беседи, епископ Фотије је честитао имендан митрополиту Хризостому, нагласивши да је пут Светог Јована Златоустог био пут страдања и невоља, пут боготражитељства и љубави према Господу. -Врлине које су красиле тог богоугодника, красе и пут митрополита Хризостома, који је свој живот посветио Цркви страдалној, од Епархије бихаћко-петровачке до Митрополије дабробосанске. Митрополит Хризостом је заблагодарио Господу и Светом Јовану који су му давали снаге да истраје на своме путу. -Ријечи Слава Богу за све биле су последње ријечи Светог Јована. Оне нас напомињу и упућују да и наш славослов имена Божијег овим ријечима треба да буде свеживотан, од дана рођења до дана нашег пресељења у Господу, поручио је Митрополит. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Благовремен је дан празника и свеопште радости, у који се опоменух Гаврилова служења и Захаријана свештенстева. Ви чусте евангелиста Луку који казује шта се догоди праведном Захарији када уђе у храм Господњи да кади, и све мноштво народа беше напољу и мољаше се Богу у време кађења. Њему се јави анђео Господњи, стојећи с десне стране олтара кадионога. Видевши га, Захарија се збуни и страх нападе на њ. О страше, предуслове неверја, непостојанство ума, поклизнуће душе! - Исправљајући то, анђео рече: Не бој се, Захарија; јер је услишена молитва твоја. - Изгони страх и уводи молитву, јер рекавши: "не бој се", не ућута него спомену и силу молитве, која дар Божји стече. Услишена је, рече, молитва твоја: ето, жена твоја Јелисавета родиће ти сина, и надени му име Јован (Лк. 1, 9-13). О, преславне тајне и страшнога чуда! С правом Захарија посумња и приговори анђелу. Он искаше једно, а доби друго; он се мољаше за народ, а би назван оцем сина; он мољаше опроштај грехова, а доби обећање о разрешењу бесплодне утробе. Жеља Захаријина беше да се исцеле душе сагрешивше, а не да се утроба Јелисаветина обремени зачећем плода. С правом се Захарија збуни и уплаши, јер беше човек подложан промени, иако обучен у свештенички чин, и размишљаше у себи говорећи: Чудна је појава овога човека, чудно и обећање његово. Ко је овај што је тако смело ушао у свети храм и стоји с десне стране кадионог олтара, као да је без икаквог греха? Ко је овај што има неземаљски изглед, блиста лицем и плаши душу моју? Ја никада не видех тако нешто необично: је ли ово крилати човек или птица човеколика? шта је ово? Не знам. Ко је овај, - да ли уходи мога кађења, и ометач мога молитвеног посредовања? Народ који се напољу моли очекује ме као тајника Небескога Цара, а овај ме задржава унутра; преко мене они узнеше молитве Небескоме Цару, просећи опроштај гресима својим; нисам сигуран, да ли ћу узмоћи испунити жељу народу и показати дело моје чреде, а овај се појави доносећи ми нову вест. Удаљи се, дакле, ти што ме плашиш! Јер када би ти био анђео, послан од Бога, ти би ми помогао у мојој молитви и сажалио би се на оне што напољу стоје и са сузама се моле. Иди одавде ти који ме страшиш, не треба ми ниједна реч о детету које ми обећаваш; јер шта ће народ имати од тога, ако ја будем добио сина? И каква ће корист бити народу, ако Јелисавета буде дојила сина? И какву ће добит стећи народ, ако ја оставим наследника дому свом? Иди, иди од мене, ма ко ти био! Ми смо стари; прошло је време за зачеће; угасла је од старости топлота телесна; ми смо обоје мртви за пожуду; што младост не исцвета, како ће то старост произвести? Тако размишљаше и говораше у себи Захарија. А анђео му рече: Не бој се, Захарија, не смућуј себе помислима, јер сам анђео светлости а не таме. Ја сам Гаврил, један од главара Небескога Цара; испуњујем наређење, а не наређујем по својој власти; послан сам да ти благу вест јавим, а не да те уплашим; ја се прикрих овим видом који ти видиш, не да те устрашим него да ти се не бих јавио у нагој суштини анђелској: јер телесни не може гледати бестелесног, а Онај који ме посла штеди твој живот. Не бој се, Захарија, послан сам да ти добру вест донесем, а не да те у страх и у недоумицу уведем; ти се позиваш на старост, на бездетност вашу, на престарелу утробу. А ко то рађа по својој жељи? Чадородије је дар Божји, а не изум људски. Зар ниси чуо Господа где говори: Ја сам који стварам човека и саздајем дух у човеку? (Зах. 12, 1). Не верујеш ли, Захарије? А како би саздан Адам, како би створена Ева, како би рођен Исак? Аврам чувши, поверова и не изгуби наду, а ти свештеник па не верујеш! Зар није Богу могуће све што рече? Ти због старости приговараш, старче, и сматраш да је телесна омртвљеност јача од Бога. Када ти не би знао за пример Аврамов, онда би с разлогом могао сумњати; позиваш се на немоћ природе, и не верујеш божанском обећању. Мало иштеш, а много добијаш; и јадаш се као да си претрпео штету. Ти се молиш само за јеврејски народ, а ја ти благовестим оно што ће свима народима бити на спасење. Захарија, чувши то и мало окренувши лице, стаде противречити Анђелу зборећи: Шта ти говориш, Анђеле; жена ће моја родити? Еда ли се ја о томе молих? И ради тога ли кађење вршим и тамјан приносим? Обављајући своју чреду, ја се молим за опроштај грехова народу, а не за разрешење од своје неплодности. Народу своме желим олакшање, а не Јелисавети зачеће и трудноћу. Рањеним душама иштем исцељење, а не да увенуле дојке Јелисаветине точе млеко. Шта ти говориш, о Анђеле! жена ће моја родити? Каква је добит од тога за оне што се напољу моле? Зар ме они, чувши ово, неће затрпати камењем, говорећи, да се ја не молим за њих него за себе, и да не измолих њима милости од Бога, него измолих чадородије себи. Ја никакве жеље немам за чадородијем. Не било тога! Ја то нећу! Оно за шта сам молио, то нисам добио; а ти ми сада уместо тога причаш друго. Не може бити ни речи о неком рођењу сина! Ми не можемо да ходимо без штапа, а ти нам наређујеш да почнемо рађати децу! Како то може бити, када се старост одрече природне телесне везе? Ја иштем спасење људима, и срећу роду нашем, и победу над непријатељима, а не плач одојчета, пелене, повијање, гајење. Ја не мислим о томе. И како ћу се ја обрести оцем природнога сина? Старост одбија да верује у то, јер је то ван њених сила. Ја се држим штапа као коња, и једва идем, а ти ме подстичеш на телесну брачну везу. Како је то могуће? Ти видиш, ми смо обоје остарели, ка земљи се повили; ништа друго не очекујемо сем срп смрти, да нас као већ зрело класје пожње. Ако истину говориш, о Анђеле, онда ми дај неко знамење као залог, да бих поверовао обећању. Јер и Арон не би поверовао, да жезал његов није процветао; и Мојсије не би поверовао, да му рука није побелела; и Гедеон не би схватио, да росе није било на руну; и Језекија не би поверовао, да се сунце није повратило назад. Дај дакле и ти неко знамење, да се и Јелисавета не насмеје као што то учини Сара. Ако треба да будем други Аврам, онда и ја да поступим према теби аврамски: уђи у дом мој, и ја ћу ти умити ноге, и предложити ти трпезу, да би нам подарио пород у старости. Али, чиме ћу се убедити у то што ми ти јављаш, о Анђеле? Ти одређујеш име детету, и набрајаш врлине онога који се још није родио. Покажи ми нешто надприродно, да бих поверовао ономе што је противприродно. Ако се небо преврне тумбе, то ћу се и ја обновити; ако се море измери, то ће и Јелисавета родити; ако се сунце достигне, то ће и суве дојке источити млеко; ако се месец загради, то ће се и усахла утроба овлажити. Чиме ћу се убедити у то: јер сам ја стар и жена је моја временита (Лк. 1, 18). Анђео тада рече Захарији: Ти не верујеш Богу који све може, и сматраш да је обећање Божје немоћно и непостојано, и не стидиш се да испитујеш онога који ти доноси благовест. Чиме ћу се убедити у то, - говориш ти, о Захарије! Еда ли те Бог шаље у Египат да заплашиш фараона, па одбијаш! Ти говориш у себи, да Бог не чини ништа надприродно. Но ако тражиш доследност у природи, а не верујеш чудесној сили Божанства, онда ми реци: на чему стоји земља? чиме се држи свод небески? где су сместишта облацима? кишне капљице где се образују, и снежне пахуљице где се праве? ко руководи течењем сунца? ко одређује границе рашћењу или опадању месеца? ко ће избројати мноштво звезда? како се неисцрпно море задржава песком? како се образује човек у утроби матере? и како се душа Богом саздана изненада обрете у зачетом младенцу? - Ти питаш: "чиме ћу се убедити?" Али, зар не верујеш да свако саздање служи своме Саздатељу, и да свако саздање одмах чини оно што Бог хоће, па макар то било и изнад његове природе? Ти не верујеш да нероткиња може родити. А шта ћеш рећи ка да чујеш да чедна Дјева преславно рађа, и да постаје чврстом вером оно што је изгледало невероватно? Но пошто тражиш знамење, да би поверовао у оно што ти говорим, онда нека ти ово буде знак: ево, онемећеш, и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде (Лк. 1, 20). О, човекољубивог наказања, које изазва исправљење! Јер само глас који сагреши, би кажњен од Анђела, само језик који се дрзну противречити Анђелу, би обуздан: "и даваше руком знак људима; и оста нем" (Лк. 1, 22). Добро Еванђелист написа то: "оста нем"; то ћутање очекиваше глас који се имао родити, Захарија очекиваше Јована, старац - сина, свештеник - пророка. А очекиваше нем, јер Анђео рече: пошто ти, не верујући иштеш знак, онда у властитом телу свом прими знак који те кажњава: онемећеш! Јер где је оруђе противречења, тамо је и казна; где је непромишљена смелост, тамо је и васпитна узда; где је ружење, тамо је и карање. Бог је желео, Захарије, да ти постанеш гласник таквога чуда: рађа се челник војске Небескога Цара и припремитељ ослобођења света од греха. Али, пошто си ти уобразио да је немоћ тела јача од Божјег обећања, - онемећеш и нећеш моћи говорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време (Лк. 1, 20). - Видиш ли, да се без вере не може учинити ништа велико и савршено. Чим Захарија чу ове речи, одмах изиђе из храма, са немилом као наградом за неверје. О, чуда! он уђе да друге ослободи од грехова и суда, а сам изађе осуђен као сагрешитељ; приносећи богослужбено кађење, он изнесе знак изгнања. Народ очекиваше да чује нешто добро од њега, а он рукама даваше знак, и мимиком говораше: "Нека ми се нико не приближи, нека ме нико не пита, јер на себи носим казну Господњег негодовања". - О, чудесних збивања! Захарија немотује, а Јелисавета се радује; језик се везује, а утроба затрудњује; благоглагољива уста мртвују, а нероткиња постаје мајком; Захарија ћути, а Јован игра у утроби матере: јер чим бесплодна Јелисавета угледа Пречисту Дјеву, одмах звезда даница познаде своје Сунце, и Јован силно заигра у материној утроби, оптужујући спорост природе што не може одмах да изађе из утробе у овај свет. Ја сам, вели он, претеча Господњи, и зашто сам везан законима као и остала деца у утробама матера својих? Не могу да чекам до порођаја, играм предухитрујући порођај: јер познадох Господа који ме посла испред себе, да идем напред пред лицем Његовим да Му припремим пут; ја ћу пољуљати узе природе, јер хитам да проповедам долазак Господњи. - О, да дивних чудеса! О чему не знађаху анђели на небу, то сазнаде Јован ношен у утроби. Од Престола и Господстава сакри се тајна Божјег оваплоћења, а откри се Јовану у утроби материној; и с каком је благовешћу дошао Арханђео к Богородици, то нам показује Јован заигравши у утроби. Јер дошавши к нама Искупитељ рода нашег, будући још у утроби матере Дјеве, пође к другу свом Јовану, који такође бејаше још у утроби матере своје. И гле призора: Творац поздравља Своје створење, Цар обитава у шатору војника, Господар дошао у кућу роба. Јован, угледавши из утробе матере своје Ношеног у утроби Дјеве, напрезаше се да превазиђе законе природе, и узигравањем својим кликну: Видим Онога који је поставио границе природи, и не могу чекати време рођења: мени није потребно да проведем девет месеци у утроби, јер Онај који је вечан у мени је; зашто онда да не изађем из ове тамнице у којој сам затворен? Изаћи ћу, да објавим брзо збивање чудесних и предивних ствари. Ја сам труба, и објавићу Божји долазак у телу, и тим гласом одвезаћу очев језик. Гледај тајанство ново и необично! Још се није родио, а узигравањем проповеда; још није добио глас, а чује се преко дела; још није навикао живети, а Бога благовести; још није угледао светлост, а показује Сунце; још није изашао из утробе, а жуди да хрли напред, јер не подноси да остане унутра, пошто је Господ дошао. Он неће да чека време рођења, него се пашти да се ослободи утробне тамнице, да би што пре објавио Спасов долазак. Дошао је Онај који ослобађа уза, вели Јован, и зашто ја седим везан? Дошао је Бог Реч, и зашто ја не оглашавам, када сам глас Речи, него сам спутан? Изаћи ћу, похитаћу напред, објавићу свима: Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света! (Јн. 1, 29). - Такав је смисао Јованова узигравања у утроби матере. А Јелисавети се наврши време да роди, и роди сина. И чуше њезини суседи и родбина, и радоваху се с њом (Лк. 1, 57). Јер она по природи и надприродно заче и роди: као жена, заче по природи; а надприродно је то што у старости роди благодаћу Духа Светога а не силом природе; јер једно је дело природе а друго благодати. И чудесно беше све што се због Јована збиваше: јер се његово рођење изврши не толико од телесних родитеља његових колико од благодати Духа Светога. Јер Јован беше потребан не толико родитељима колико речи Божјој. О томе сведочи сам Архангел Гаврил који говори Захарију: Ево жена твоја родиће ти сина, и напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и многе ће синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 13. 15. 16. 17). Зар није чудесно рођење овог детета? Жене рађају децу у мукама. Но какав бол могаше имати Јелисавета при порођају, када јој присуствоваше Дух Свети? Не беше потребна помоћ бабице онде где благодат Духа, уклањајући порођајне муке, радошћу испуњаваше породиљу. Јер Јован доби благодат од Бога не пошто се роди, не пошто одрасте и омужа, него још у утроби матере своје обучен као војник у оклоп, потече пред Господом, по речи Анђела: Напуниће се Духа Светога још у утроби матере своје; и он ће напред доћи пред њим у духу и сили Илијиној (Лк. 1, 15. 17). Пред ким ће то он напред доћи? Пред Господом Христом. Због тога је и назван Претечом, као што и од самог Јована чујемо где говори о Спаситељу: За мном иде човек који преда мном постаде, јер пре мене беше (Јн. 1, 30). За мном иде по времену, а пре мене беше по предвечном Божанству Свом. Зашто Архангел Гаврил каже да ће Јован ићи пред Господом Христом у духу и сили Илије Тесвићанина? Слушај пажљиво: Илија значи - Бог; а пошто Јован имађаше у себи Бога, као испуњен Духа Светога још у утроби матере своје, а Дух Свети је Бог, то се и Претеча Господњи показа силан у Духу као Илија. Јер је Јован Претеча тај за кога Господ још у старини рече преко пророка: Ево ја ћу послати анђела свога пред лицем Твојим, који ће приправити пут твој пред тобом (Малах. 3, 2 = Мк. 1, 2), и многе ће обратити од заблуде ка истини. Ради тога и Анђео рече о Јовану, да ће у духу и сили Илијиној ићи пред Господом, пошто Јован има много сличности са Илијом. Заиста чудан беше Јован: он као одојче поврати говор оцу. Јер Захарија, упитан какво би име хтео наденути детету, затражи дашчицу, и написа говорећи: Јован нека му је име. И он који није поверовао Анђеловим речима, сада је принуђен да написмено објави виђење које је имао. Он који тада није хтео да прими слухом што му би речено, сада својом сопственом руком потврди, и наденувпш детету име, поврати му се говор. Стога се сви чуђаху; јер му се одмах отворише уста и одвеза језик, и он говораше благосиљајући Бога (Лк. 1, 63. 64). О, новог и необичног чуда! Пише се име детету, и нема очева уста постају благоглагољива; именује се Јован, и исправља се језик именујућег. Само праведннково име отвара нема уста и покреће непокретни језик да благосиља Бога. Тако се показа глас онога који је имао вапити у пустињи: Приправите пут Господу, и поравните стазе његове (Мт. 3, 3). О, чуда! Реч долази, глас унапред објављује; Господар иде, слуга се шаље испред Њега; Цар се приближава, војник се припрема. Радујмо се, дакле, и веселимо се, што Јелисавета роди и Захарија проговори, што нероткиња уздоји и старац ускликну, што воштана дашчица би потражена и језик се свештенику одвеза, што се Претеча роди и сав се свет обрадова. Овде би требало завршити слово, али Захарија не допушта својим клицањем: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој! (Лк. 1, 68). Поражавајуће ствари! Шта збори Захарија? После свога исцељења од немила Захарија први пут ускликну: Благословен Господ! Шта то значи? Захарија беше мртав, и васкрсе; беше мртав не по природи, него претрпљујући подобије смрти; он беше држан немилом као гробом, и поврати се у живот. После овог сликовитог васкрсења Захарија по први пут ускликну: Благословен Господ Бог Израиљев! О, Захарија! да ти ниси угледао духовног дива, упознао духовног земљоделца, добио дара, ти не би благословио Дародавца. Али, Захарија прослави Бога пророчком песмом, достојном дара. Ускликнимо и ми: Благословен Господ Бог хришћански, што посети и избави људе Своје! Њему приличи свака слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Његово високопроесвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 10. фебруара, Свету архијерејску литургију и освештао Цркву Светог Јована Златоустог у Каруару (Бразил). Освећење ове Цркве је допринос Епархије буеносајреске централно-јужноамеричке прослави 800 година аутокефалности Српске православне цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополиту су саслуживали Преосвећенa господа Епископ буеносајрески и централно-јужноамерички Кирило и Епископ Ресифеа Амвросије (Пољска православна црква), протојереји-ставрофори: Алексис Пења, Рафаило Сантос и Обрен Јовановић, отац Педро игуман Манастира Свете Тројице у Ресифеу, и ђакони Александар Лекић и Георгије из Пољске православне цркве. У току Литургије Епископ Кирило је произвео у чин протопрезвитера оца Жаира, старешину Храма Светог Јована Златоустог, као и два чтеца и једног ипођакона. Епархија буеносајреска централно-јужноамеричка је од данас богатија и за два нова члана Цркве Христове, које су владике током Свете службе Божије миропомазале. Поводом славе, Преноса моштију Светог Јована Златоустог, и освећења први пут је преразан славски колач у овој цркви. У архипастирској проповиједи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је казао да је Дух Свети у овом новом храму први пут сишао на присутне: „Од данас ово је мјесто гдје се презива слава и сила Божија, Дух Свети, да освећује наше дарове и све оне који се сабирају у овај свети храм.“ Митрополит је казао да је ово велики дан, како за вјерне који су саградили овај свети храм, тако и за град Каруару: „Ово је велики дан и за овај град и за овдашњу парохију јер, ево, Свети Јован Златоусти, велики учитељ Цркве Божије и Истока и Запада, добио је овдје данас свој храм у који смо се сабали и у који ћете се сабирати и у будућности.“ Дијелећи, са великим бројем сабраног вјерног народа, радост овог значајног дана, Митрополит је истакао да је ово велики дан и за нашу Помјесну цркву – Српску православну: „Овим обиљежавамо осам стотина година постојања наше самосталне Жичке архиепископије Пећке патријаршије Српске православне цркве. Ово је први пут у овој нашој Епархији, а мислим и први пут у нашој Цркви, да се поводом осам вјекова независности наше Цркве освећује један храм.“ „И за нас је ово радост, нарочито за нашега владику Кирила, који је Епископ ове наше Епархије у Латинској Америци, који овдје проширује своју мисију и дјела дјело Господње“, нагласио је Митрополит Амфилохије и додао: „Радује нас што је са нама данас и владика Амвросије из Пољске православне цркве. Црква је једна, без обзира ком народу припадали. У њој нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога ни женскога, ни Бразилца ни Србина, него су сви једно – један човјек у Христу Господу.“ Високопреосвећени је заблагодарио Господу, приложницима, добротворима и градитељима овога светога храма, на првом мјесту оцу Жаиру, овдашњем пароху, који осјећа посебну љубав за Светог Јована Златоустога те је зато и овај храм управо посвећен њему. Владика је подсјетио да ће се у храму служити Литургија Св. Јована Златоустог и Светог Василија Великог и Литургија пређеосвећених Дарова: „Прослављамо Оца и Сина и Духа Светога – Бога нашега, у вјекове вјекова, амин! “ Преосвећени владика Кирило се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију, оснивачу мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци: „Митрополит је у ову мисију уложио много својих молитава, као и средстава. И поред својих 80 година је дошао преко океана да својом љубављу подржи и молитвом утврди ову мисију. Ми ћемо га и даље са радошћу овдје очекивати .“ Владика је у име Митрополита Амфилохија, владике Амвросија и своје име, уручио захвалнице онима који су дали посебан допринос за изградњу овога храма, оцима: Жаиру Карлосу, Алексису Пењи, Рафаилу Сантосу, као и члановима њихових парохија, појединцима и породицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Павле Сушил, свештеник Руске Православне Цркве у Пакистану - Московске Патријаршије, превео је са црквенословенског и енглеског текста Божанску Литургију Светог Јована Златоуста. То је први и најтачнији превод, а преводиоцу је требало две године да га оконча. Превод су лекторисали богослови и стручњаци за урду језик. Књига ће ускоро бити одштампана и доступна читаоцима. Извор: Српска Православна Црква

Манастир Ватопед који чува лобању Светог Јована Златоустог, панигирском службом прославио је празник овог Светитеља. Богослужењем је началствовао митрополит Халкиде Хрисостом, који је на Литургији рукоположио у ђаконски чин ватопедског монаха Силуана. Извор: Пемптоусиа.гр

У недељу, 25. новембра 2018. године, свечаним и празничним бденијем у школском храму отпочело је прослављање Светог Јована Златоустог, патрона Богословије у Крагујевцу. Уз Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у молитвеном прослављању учествовали су професори и ученици којима је личност Светог Јована узор како по питању духовности тако и по питању богословља према којем је устројен и сам живот у Богословији. Величању школског патрона умногоме је допринео и професор црквеног појања Немања Старовлах, будући да је са грчког и црквенословенског превео службу светитељу. Поред професора и ученика Богословије, славски колач су преломили и запослени Радију Златоусти, једној од медијских установа Епархије шумадијске. Наредног дана, 26. новембра 2018. године, обележавање празника Светог Јована Златоустог настављено је Божанском Евхаристијом као централним чином сваке црквене прославе. Литургијом је началствовао Епископ шумадијски г. Јован, уз саслуживање професора, али и гостију, међу којима је било и бивших ђака који су већ ступили као пастири Цркве Христове. Према устаљеној пракси, на Литургији су и ове године у чин чтеца рукопроизведени ученици завршног разреда Богословије који су клирици Шумадијске епархије. У први степен свештенства ступили су Лука Лукић и Лазар Марјановић. После прочитане јеванђелске приче о добром пастиру, проповедао је професор Богословије протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић. -Свети Јован Златоусти је један од највећих богослова наше Цркве, један од најплодоноснијих стваралаца у историји хришћанства, један од најбољих и највећих тумача Светог Писма. Према казивању његовог биографа, пастирску службу је сматрао најузвишенијом и најзначајнијом, подсетио је беседник. После освећења и ломљења славског колача, домаћини и гости су се окупили на свечаном славском ручку. Међу гостима су били професори и ученици богословија из Београда, Сремских Карловаца, Ниша, Призрена и Фоче са којима се крагујевачки богослови редовно сусрећу, као и представници крагујевачких просветних установа и представници канцеларије вера. У речима захвалности свима који су се у ове дане окупили око великог Златоустовог имена, ректор Богословије у Крагујевцу протојереј-ставрофор др Зоран Крстић захвалио је свима који су својим присуством уприличили славље. Извор: Српска Православна Црква

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Господина др Иринеја, у Световазнесењском храму у Суботици, у навечерје празника светог Јована Златоуста, 25.-26. новембра 2018. године, служено је свеноћно бденије са светом Литургијом. Бденије и Литургију служио је протонамесник Драган Стокин уз саслужење братсва Световазнесењског храма. Први пут свеноћно бденије уочи светог Јована Златуста служено је 2005 године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Славословље

Богословија Светог Јована Златоустог из Крагујевца слави на овај празник свог небеског покровитеља. Тим поводом честитали смо славу ректору ове школе Протојереју-ставрофору др Зорану Крстићу, који је за наш Радио говорио о животу и раду у овој црквено-просветној установи Епархије Шумадијске. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Отац Слободан је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље које се чита на 26. недјељу по Духовима. С обзиром да за православне Хришћане почиње Божићни пост, отац Слободан нас је подсјетио на значај овог, као и сваког другог поста и правила и смисао Божићног поста. Он је подсјетио на ријечи Светог Јована Златоустог: ,,Кад кажеш да постиш, увјери ме у то својим дјелима“, које свима нама треба да буду путоказ у току посног периода. Звучни запис емисије Отац Слободан Јокић је затим тумачио и молитву на Литургији и ријечи ,,Горе имајмо срца“. “Ту према горе је Господ, ту је Царство небеско. Ми треба да својим унутрашњим бићем стремимо ка Оном из Горњих сфера“- објашњава отац Бобан. Отац Слободан је одговарао и на питање шта можемо да урадимо за душе својих упокојених. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора