Претражи Живе Речи Утехе

“Ја сам сам, и немам никога” – ова жалба се може чути не само од старијег човека, који је сахранио све рођаке и пријатеље, већ и од младих људи чак потпуно успешних. О томе, одакле настаје осећање усамљености, како га превазићи и да ли у њему има нешто позитивно, - одговара протојереј Аркадије Шатов, старешина цркве Светог царевића Димитрија и председник епархијске комисије за питања црквене социјалне делатности. “Самоћа ме прогања” Осећај самоће бива различит, а понекад може да буде и лажан. Сретао сам људе, који су имали много пријатеља, али су се ипак осећали усамљени. Некада је то повезано с тиме, да човек жели да му се посвећује много пажње, да га воле, а он сам не уме да живи животом других људи, не тежи да их воли, егоцентричан је, упућен само на себе и хипертрофира своја осећања, невоље и преживљавања. Постоји, наравно, и реалан осећај самоће. У Библији је написано, да је Господ, створивши првог човека, рекао: «Није добро човеку да буде сам» (Пост. 2:18). Заиста, када човек нема с ким да подели своје радости, невоље, туге онда му постаје веома тешко. Понекад дођем кући после тешког дана, у коме су се десиле неке непријатности: на пример, сазнао сам за тешке грехе духовних чеда или сам просто јако уморан, - и уз чај свом зету испричам све те невоље, а он ме утеши и на души постаје лакше. Мислим да су пре Христовог доласка у свет сви људи били несрећни, сви су страдали: били они ожењени или не, богати или сиромашни, гладни или сити, болесни или здрави, - страдање је било неизбежно. Грех је изопачио свет. Господ је дао Адаму жену – и човеку је постало добро, али када је у свет ушао грех, човекова душа, чак и оног који има жену и децу, не може да нађе мир, и овде се пројављује не проблем усамљености, већ проблем греха. Ако се човек бори са својим грехом, ако он тражи Христа, сједињује се са Христом – усамљеност може да се савлада, као и нека друга трагедија у овоземаљском животу: сиромаштво, глад или смртна болест, - ако човек познаје и тражи Христа, ако тражи духовно, а не материјално. Знамо да је међу светитељима било много они који су били тешко болесни, они су често пуно страдали, много су трпели – и поред свега су били радосни и задобили су блаженство, нашли су срећу не само на небу, већ и у овоземаљском животу. Било је много мученика који су пострадали за Христа и у XX веку, али у те новомученике Господ убраја, према речима старца Пајсија, и инвалиде, и тешко болесне, децу лишене утехе, и људе које постижу страдања и болести. Ако човек уздајући се у Бога подноси све невоље које му се шаљу, не ропће, то му се узима за мучеништво. Наћи тога, коме је горе Када човек престане да живи за себе и почиње да живи за друге, за Бога, он се мења и постаје близак и интересантан веома многим људима. Постоје такви људи који живе сами, а које сви пуно воле. Запамтио сам на пример како је умрла једна жена. Дешава се веома често нажалост да када умре човек који нема блиске рођаке, ми дуго не можемо да нађемо некога да нам помогне у свим нашим делима и бригама. Тако када је та жена умирала, људи су стајали у ред да би подежурали код њеног кревета, тако им је свима с њом било радосно и добро. И због тога је очигледно: вома често човек се налази у тешком стању усамљности само зато што не зна да служи другима, не уме да воли и да се жртвује, а само непрекидно тражи нешто од других. У таквом случају треба научити живети за друге. Ако имаш неку невољу, ако си сам и упао си у униније, треба да нађеш човека чија је усамљеност још већа него твоја, коме је још горе него теби и да му помогнеш – и твоја самоћа и униније ће сигурно нестати. Како је рекао свети праведни Јован Кронштатски светом праведном Алексеју Мечеву, када је овај изгубио попадију: «Иди к људима, и помажући им у њиховим невољама, заборавићеш на своју невољу». Тако је и овде: када човек подели невоље својих ближњих, када помаже другима у њиховим болестима и тугама, онда његова сопствена невоља постаје много мања. На пример, неудата девојка која страда од усамљености може да оде у школу и да ради као учитељица и да цео живот посвети својим ученицима: да заволи ту децу која често имају свакојаке тешкоће, да их прими у своје срце, да се брине о њима, и служи им. Такав подвиг, иако веома тежак је и радостан, ако постоји љубав. Ако се научи да воли, тада неће бити никакве усамљености. Ја не мислим да се отац Јован (Крестјанкин) пред своју смрт осећао усамљено јер су га други људи толико пуно волели. Али су га волели – јер је он волео. Обично људи расуђују овако: «Заволите ви мене, и ја ћу заволети вас». Не, ти заволи, и тада ће други заволети тебе! Ти се научи да волиш – и тада ће твоја самоћа нестати, други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав. Зашто ми Бог не даје женика? Сматрам, да увек, када нас постиже нека невоља, када се у животу сусрећемо са неким непријатностима или трпимо недостатак у нечему – ми треба не само да молимо и тражимо олакшање од Бога, већ и да се замислимо и о узроку тога што нам се дешава. Не треба само просто молити од Бога: «Дај ми женика», већ се треба замислити: «А због чега ми га Бог не даје? Можда треба нешто да научим, пре него што ми Бог пошаље супруга? А можда је мој пут друкчији и можда ме Господ зове на неки други подвиг? Можда сам потребна другим људима, а не само једном човеку?» На пример, директор нашег дечијег дома је жена која живи сама. И кад би она имала мужа, ми вероватно не бисмо имали дечији дом, јер је све на њој. Неко треба да жртвује своју личну срећу ради тога да би служио другима, ако смо хришћани. То је за некога Божија воља! А то што је понекад тешко – то је нормално, јер се без невоља ништа не може научити. Једна старија болничка сестра је говорила, да када има проблема на послу, препреке, искушења (не жели да иде у болничку собу, уморна је од бриге за пацијентима – медицинске сестре имају многе тешкоће) и ако се томе преда да буде у тако лоше настројењу, онда јој бива још горе. А ако себе превазиђе, ако се помоли Богу замоли Га да јој да снаге и потруди се да се према своме служењу односи одговорно, озбиљно као и раније – онда задобија још већу радост, даје јој се још већа благодат од Бога и открива нове снаге. Овде, на земљи, сви ми у овом или оном степену страдамо, па тако и од самоће, осећања које за човека може да буде веома мучно, али ако он носи свој крст благодушно, без роптања, - то за њега постаје подвиг. Најважније је да после доласка Спаситеља у овај свет, имамо Онога Који Себе назива нашим Пријатељем, - Христа, - Тога, Кога, певајући тропар великомученици Екатерини, називамо Небеским Жеником. И општење са Христом помаже човеку да превазиђе усамљеност, и радост пребивања са Христом је далеко већа, него радост пребивања са најблискијим човеком. И човек то, што му недостаје по обичним законима овога света, надокнађује натприродним општењем са Христом. Савлађује је природна усамљеност, и човек задобија много више од пријатеља, женика, жене и деце, - задобија Самог Бога у својој души. Мислим да осећај самоће настаје када човек не осећа Божију љубав и очекује да је добије од других људи, али људи никада не дају човеку то, што може Бог да му да. А Јеванђеље нам каже: не чините добро онима који вам узвраћају за то, већ чините добро онима који не могу да вам узврате (погл. Мт. 5:44-47). У Јеванђељу се не говори да ће нас други људи волети, оно нас позива да се научимо безинтересној љубави, да се уздигнемо над природним поретком ствари. Веома је тешко научити ходати. Пужеш, покушаваш да устанеш, падаш. Али ако само пузиш четвороношке онда никада нећеш научити да ходаш, већ треба да покушаша да устанеш. Понекад је тешко научити и говорити, као и писати. А да не говоримо о неким натприродним стварима: о љубави, о истинској вери, - то је увек веома тешко. Али када их човек задобије – онда тешкоће нестају и више га не смућују. «Све воли и свих се бој» Неки људи имају много пријатеља и познаника, али се и даље осећају усамљено. То је мислим самоћа без Бога, без духовног живота, самоћа можда због умора; и овде се суочавамо са привидним, лажним осећањем самоће. Познавао сам једну жену, која се на исповести све време жалила на своју самоћу, иако је имала предивне синове, од којих је један био свештеник, добру снају, предивне унуке, који су је волели. Та жена је наставила у неком смислу да буде центар своје породице, али се она свеједно жалила на самоћу и говорила: «Сви моји пријатељи су умрли, а немам ни мужа поред себе». Њој је увек нешто недостајало. Чини ми се да јој је недостајало правилно душевно настројење. У наше време срећемо други греховни преокрет – човек специјално остаје сам ради тога, да би како се њему чини боље уредио свој живот. Многи савремени људи данас не желе да се жене или удају, јер желе да живе како им се свиђа. «Ја, - кажи они, - се још нисам нашетао, ништа у животу јо нисам постигао. Када све своје задовољим – тада ћу тражити себи супругу». Све то је наравно егоизам. Постоји још и потреба стремљења за «дружењем» са духовником као један од начина превазилажења самоће и компензације недостатка општења. Дешава се некад, да понеко од духовних чеда, посебно «старих», постаје пројатељ свештеника, или боље речено, пријатељски елемент улази у те односе: свештеник с њима негде путује, одлази у госте, притом односи остају са пуно страхопоштовања, и та духовна чеда, свештеникови пријатељи, чувају правилну дистанцу. Али ако се у односима човека са духовником појави привезаност, увреда, ревност према њему, завист према онима који му одузимају време – значи у тим односима нешто није како треба. Посебно је опасна ствар када неке неудате девојке покушавају да у духовнику нађу пријатеља: почињу да се љуте на њега, да му досађују са питањима, која се не односе на исповест. Ја све то схватам као тежину стања једне усамљене девојке, која жели да се уда, али и поред свега треба да схвати да духовник – није пријатељ. Он постоји ради тога, да би био посредник између ње и Бога, да јој помогне да се учврсти у вери, а не да са њом води дуге разговоре на исповести или да иде с њом у госте. Ако су односи такви, они су онда неправилни, и девојка не добија никакву духовну корист. Могу да откријем једну малу тајну: често се дешава да када се девојка уда, сва њена духовна питања и тешкоће из неког разлога нестају. Чини ми се да то говори о томе да код ње пре удаје није постојала духовна глад, већ незадовољство због самоће. Старац отац Павле Груздев је говорио: «Све воли и свих се бој». Те речи подразумевају и неку предострожност, и одређену дистанцу у општењу са другим људима. Некада је корисно и неопходно бити сам. Свети су тражили да се осаме, одлазили су у пустињу, скривали се од људи по шумама. У Јеванђељу је речено: да би се помолили, треба да се затворимо у своју клет, да останемо само и да се у самоћи обратимо Богу ( Мт. 6:6). Једно време сам желео да будем сам, али ми Бог то не даје, јер треба општити са разним људима, и бавити се многим пословима. Некада је и мајци са много деце потребно да остане сама на неко време, јер и она треба да буде с Богом, и треба да се помоли. То је веома важно за мајке – да некада буду у тишини. Али истовремено треба носити свој крст и следити Божију вољу. Ако живимо са Богом и Богу се молимо – све можемо да савладамо, и сама самоћа, коју људи тако тешко подносе, може човеку да буде на добро, уколико он тражи спасење своје душе, ако је он са Богом. Пријатељско општење је нормално и у некој мери неопходно, и Сам Христос је имао пријатеље, Лазара је називао Својим пријатељем (Јн. 11:11). Човеку је потребна топлина и саосећање других људи, и тај ко то нема, њему је веома тешко да живи, јер се душа изопачује. На пример, деца која су провела своје детињство по домовима, нису добила љубав и топлину у детињству, су нечим оштећена, и веома је тешко надокнадити тај недостатак љубави. Деци су у тинејџерским годинама потребни пријатељи, а још више током младости. Ако говоримо о правим пријатељима – они се могу наћи и на послу, као и за време студија. Пријатељи пре свега треба да буду духовно блиски. Психолошки фактор је у другом плану: често се дешава да потпуно различити људи постају сјајни пријатељи. Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који желе да служе ближњима, и који стреме ка подвигу. извор:

Тјелесна болест је увијек саблазан и болан, непожељан терет. Докле год постоје људи који пате, који су у злу и несрећи, неће престати да нас узнемирава дилема: – Или је Бог свемогућ, али нас не воли, – Или нас воли, али није свемогућ! Ако Бог постоји и ако је свемогућ, како Хришћани вјерују, зашто онда постоје зло и бол? Притисак потребе често ствара притисак захтјева да се одмах ослободимо свега што нас мучи и боли. Самољубље се умножава у страдању. Многи болесници постају изузетно груби према својима, који им служе, а истовремено траже доброту и исцјељење. Нажалост, сви ми носимо себично самољубље и на прво мјесто стављамо свој бол и муку! Осјећај тренутне патње завлада нашом душом. Христос је у свијести својих савременика изгледао као јавни исцјелитељ! Лијечио је болесне (парализоване, слијепе, хроме) и његова слава изградила је у људима слику јавног исцјелитеља. И ми га и данас често видимо у тој перспективи. У данашњем Јеванђељу, један парализовани човјек се изненада нађе пред Христом на необичан начин. Четворица пријатеља који су га носили на постељи, немогавши да приђу Христу, досјете се решења и спусте га кроз отворени кров пред Њега. Изненађење тог поступка прати још веће изненађење. Христос, обраћајући се парализованом, не исцјељује га тјелесно, већ му опрашта гријехе. Тјелесно стање човјека и начин на који је дошао пред Њега „вичу“ да он жели нешто друго – да прохода. Али Христос премјешта тежиште са видљиве патње на суштинску трагедију гријеха, док нас толико опсиједају спољашњи знаци да их сматрамо једином стварношћу! Ми смо у горем стању и од фарисеја који нису оспоравали тјелесно исцјељење, већ духовни ауторитет Исуса: „Ко си ти да опрашташ грехе?“ Христос стоји између њих, фарисеја, који му не признају право и моћ да опрашта гријехе, и нас, који видимо само парализованог човјека, без унутрашњег свијета и без гријеха, и занима нас само да прохода. Христос је поново „Тег правде“. За фарисеје, Он лијечењем показује своје право и моћ да опрашта гријехе „сваког парализованог“. За нас, тиме нас уводи у велико тајинство људске душе („Море у мени“), која може бити потопљена у море грјехова. Често, суочени са саблазни зла, чини нам се да Бог ћути. Несхватљива тишина љубави пред страдањем. Сам Христос на Крсту пита зашто га је Отац оставио. „На Крсту, међутим, страда до смрти не да људи не би страдали, већ да би њихова страдања била иста као Његова“ (Џорџ Макдоналд). Ово није лако разумјети, нити су лака објашњења дозвољена у питањима болести и страдања. Сви смо у кругу психофизичке међузависности. Много тога је видљиво, а још више невидљиво. Лака објашњења су лажна и само продубљују јаз. Каин је несумњиво закопао тијело свог брата. А ми често закопавамо оно што смо „убили“ у себи. Христос нам каже да ће опростити оно што ми сами често не видимо ни у сопственим очима. Ми му говоримо да нас занима само оно што је споља видљиво. Он нас упозорава да ћемо на крају испољити све оно што је у нама, хтјели ми то или не! Понекад (не увијек, и не као правило) то унутрашње ће узроковати болест и споља… Долазе тренуци када нам се чини да је патња правило живота, а тренуци среће изузетак. У тим тренуцима, ријечи немају мјеста. Као Пресвета Богородица под Крстом (Stabat Mater), боље је изабрати ћутање. Оно што нас надилази не може се протумачити. Погријешили смо у слици Бога коју смо створили – свемогућег Бога који интервенише како бисмо ми били безбрижни. Божија сила није рјешење наших немоћи путем магије. Она је простор слободе, а не немоћ или равнодушност. Она је израз љубави. Љубави коју људска нестрпљивост чини несхватљивом. Бог у Христу одустаје од силе и стаје уз нас. Христос у пустињи одбија моћ, светску власт и силу. У Гетсиманији улази у страдање, патњу, бол и смрт. Али, тим проласком кроз људску немоћ, Христос долази до „Силе Васкрсења“ (Филип. 3,10) и вјечног живота. Нема другог пута за нас. Васкрсење постаје очигледно тек на крају пута страдања и Крста. „Бог нас обликује као море обалу – повлачећи се“ (Фридрих Хелдерлин). Фарисеји морају да схвате да је Христос Бог који опрашта гријехе. А ми морамо схватити да нисмо сами са својим проблемима, тражећи неког ко ће их ријешити, већ смо са Оцем који жели да одрастемо у зрелости – не кроз лако рјешење проблема, већ кроз стицање Његове силе да подносимо спољашње зло, било да смо за њега одговорни или не, и да мрзимо унутрашње зло – гријех. Када би Бог дјеловао магијски, то би значило да му ништа не значимо. У тајни живота у којој смо сви, и у којој се чак вртимо у круг, нека наша стална молитвена молба буде ријеч данског филозофа, теолога и друштвеног критичара Киркегора: „Небески Царе, учи нас да схватимо да Ти ниси, због наших грјехова, против нас, већ са нама, како би сјећање на Тебе, кад год се пробуди у нама, не подсјећало на наше промашаје, већ на Твој опроштај.“ Са љубављу и молитвом, Отац Теодосије (Марзухос) https://mitropolija.com/2025/03/18/more-u-meni-tjelesna-ili-dusevna-paraliza/

Како се изборити са својим егоизмом, која је корист од комуникације, шта је боље - индивидуализам или колективизам, саветује архимандрит Маркел (Павук), исповедник кијевских богословских школа. – Оче, данас се активно гаји себичност. Многи људи мисле да у томе нема ништа лоше. Зашто је опасан? – Себичност, себичност, себичност су карактерне особине телесног човека. Свети Теофан Затворник каже да је телесни човек, пре свега, себичан. -Шта значи себичан? А како настаје самољубље? – Поносни људи верују да цео свет треба да се врти око њих, они су центар, а све остало је породица, други људи су само зупчаници у систему. Данас, с једне стране, видимо духовни препород: граде се цркве, обнављају манастири, а на другој страни видимо неограничену слободу, лакоћу задобијања сумњивих плотских задовољстава. И ова необична осовина врши притисак на човека и тера га да живи по законима света, који диктира своје услове. Отуда себичност, гордост, егоизам, индивидуализам. – Није ли индивидуализам бољи од колективизма, који је промовисан у совјетско време? - То су две крајности. Колективизам је усађен на груб вештачки начин. Свима је познато како су 20-30-их година прошлог века људи били расељени, насилно лишени имовине и отерани у колхозе, фабричке артеле... Жеља за тимским радом није долазила од појединца. И данас, када нико никога нигде не тера, људи имају налет слободе, жељу да самостално организују свој живот и унапреде животну средину. Али често, кроз ове наизглед племените жеље, особа иде у другу крајност - превише се индивидуализује, покушава да се изолује од свих и изгради свој свет, наносећи својим активностима штету другим људима. – Шта узрокује екстреме? – Зато што Христу није увек дато место у животима многих, многих људи. Према А.И. Солжењицин, ако је у совјетско време Христос био прогањан, онда је у савременом друштву Његово место још увек негде у ходнику, и Он мора да седи тихо, не усуђујући се чак ни да изговори реч. Када човек постави Христа Спаситеља у средиште свог живота, тада налази прилику како за самоћу, тако и за комуникацију и стваралачки заједнички рад са другим људима. На крају крајева, свако од нас може у потпуности да се реализује и осећа срећним само у комуникацији и сарадњи са другима. То се посебно јасно манифестује, на пример, у породичном животу или у општем манастиру. Породични живот би идеално требало градити по лику Свете Тројице: отац, мајка и дете су нека врста три ипостаси Свете Тројице. Сви су међусобно повезани и чине јединствену целину, док остају појединци. Када човек стреми ка Богу, покушава да се уподоби Њему, да испуњава заповести, тада не настају крајности индивидуализма и колективизма. Ако је Господ по страни, проблеми се не могу избећи. Екстремни степен егоизма настаје када се човек повуче у себе. Сећам се инцидента који је известио познати свештеник у Њујорк тајмсу. Пријављено је да је једна особа умрла, а нико није ни приметио. Живео је у великој кући на последњем спрату, а доње спратове издавао је станарима, који су му новац од кирије пажљиво пребацивали на картицу. Занимљиво је да овај човек ни са ким није комуницирао, нико му није требао. И нико га није интересовао, нико га није звао, па је после смрти његово тело лежало несахрањено две године и више... То је индикативан резултат највишег степена егоизма, када човек живи само за себе. – Да ли треба да имамо лични простор са становишта хришћанског морала? Ако јесте, шта би требало да буде? – Наравно, али под условом да комуникација није потпуно искључена. Није случајно што апостол позива хришћане: „Не заборавите... друштвеност“ (Јевр. 13:16). Особа може да се пензионише. Али за шта? Пре свега за молитву, да се нико не меша. У Ближим и Далеким пећинама Кијевопечерске лавре налазе се многе мошти светитеља који су у потпуној самоћи извршили молитвени подвиг – повлачењу. Такав пример нам даје Сам Господ. Често је волео да иде на гору да се сам помоли (видети Мат. 14:23). Такође, на пример, корисно је да особа која је у стању беса или неке друге страсти буде сама. Истина, по мисли светог Јована Климака, таква техника није корисна за све. За неке је сврсисходније да комуницирају са другим људима који их могу уверити и дати практичне савете. А ако се човек повуче у себе у стању беса, неће наћи излаз. Почеће још више да ескалира ситуацију у мислима, да измишља нешто што се у стварности није догодило. – Да ли је комуникација велика корист за нас? - Несумњиво. Главна ствар је да знате када да престанете. Током неактивне комуникације, на пример, на друштвеним мрежама, само губимо време. У данашње време, нажалост, беспослена комуникација се претвара у епидемију. – Која је сврха хришћанског заједништва? - Љубав. Сва наша комуникација је израз поштовања и поштовања према другој особи. А поштовање и част су први корак љубави. Ако она није тамо, онда нико неће ни поздравити. – Како се носити са окорелим егоизмом? – Пре свега, треба да превазиђете свој его, „ја“. - Којим путем? – Борба против страсти (гордост, завист, прождрљивост, блуд, итд.) истовремено сече корен себичности. Поуздана средства за овај подвиг су молитва, пост, покајање и причешће Светим Христовим Тајнама. Морате се чешће стављати у туђе ципеле и више помоћи. Поред тога, важно је научити да сада нехотице усађену виртуелну комуникацију замените стварном. Упркос нашем заузетом распореду, увек морамо да нађемо времена да се нађемо са пријатељима, попијемо чај и разговарамо. – „Носите бремена један другога“, како рече Спаситељ. А то је могуће само у живој комуникацији. – Током живе комуникације душе се додирују. - Како лепо! – Ако у виртуелној комуникацији можете мислити једно, а рећи друго, онда је при сусрету са особом лицем у лице тешко преварити душу. Саговорник одмах осети где је само игра речи, позориште, а где је истина. Комуникација треба да буде стална жеља да помогнемо и подржимо једни друге. Архимандрит Маркел (Павук) https://pravoslavie.ru/96592.html

Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу? Историја нас учи да у древној Цркви није била толика количина постова. Неки се хватају за ту тезу као за појас за спасавање и проповедају глобално слабљење поста, његову флексибилност и прилагодљивост различитим епохама. Наводно, раније су се носиле хаљине, а сада фармерице. Али и једно и друго је одећа. Шта да се ради, жива је истина да у древној Цркви није било постова у толикој количини...Сем тога, у њој нису знали за интернет, скајп, телевизију, рекламе. Греси и пороци су били исти као данас, само није било прихваћено да се демонстрирају на сваком кораку, нити да се према њима односи као према животној норми. Савремени школарац, ученик 6-7. разреда, зна више грехова од одраслог човека 1. века. Праведни Филарет Милостиви није дозвољавао својим унуцима да шетају улицом како би их сачувао у целомудрију, а ми смо „улицу“ увели у свој дом. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио да су сада младићи и девојке попут поља пшенице по којем је прошло стадо свиња: потпуно је све разроварено, само понеко класје штрчи на различитим местима. Тако је и целомудрије сачувано код младих: добро је ако макар поједини пар улази у брак у телесној чистоћи. Замислите само: пре свега 50 година све је било другачије! Једна старица у мојој парохији прича да је већ била девојка, а није познавала детаље интимног живота. Једном ју је комшија у шали пољубио и она је дошла кући у сузама и изјавила мајци да неће имати деце пошто ју је комшија цмокнуо у образ. Данас је све другачије. Наравно, можемо рећи да се трудимо да заштитимо децу од свеопштег разврата. Да, трудимо се. Али, у којој мери је уопште могуће извести тако нешто, уписујући дете у обичну школу? У којој мери смо ми избегли тај разврат, одрастајући у атеистичким породицама у безбожничко време? У трулој јабуци можда и има неки здрав део, али се она свеједно цела баца. Преподобна Марија Египатска, настанивши се у пустињи, 17 година је страдала од развратних представа и осећања која су се запечатила у њеној души за време блудног живота. Само великим патњама у пустињи успела је да их ишчупа из себе. Да, ми нисмо били на таквом дну као она, али нисмо ни пустињу прошли. Узмите чист лист папира и нацртајте оловком нешто на њему. А онда обришите гумицом. Да ли је лист постао онакав какав је био на почетку? Не сасвим. Да, на њему нема ничега. Али се не може рећи да је изворно бео. Тако је и са нашом окајаном душом. Једна је ствар не грешити, не кварити своју душу, а друго сагрешити и покајати се. Да, грех је опроштен. Али ће искуство греховног пада остати са нама заувек. Свети оци говоре да то није лоше: такво искуство нас може сачувати од нових падова. Међутим, то искуство може сметати и зато оци забрањују за време покајног подвига сећањем се заустављати на детаље прошлих сагрешења. Не знам како ви, али ја бих волео да нека искуства никад не спознам. Остати чист лист папира макар у нечему. Зато мислим да је повећање посних дана законитост. Што се више шири свеопшти разврат, то се Црква више труди да нас сачува од њега, стављајући на нас узде. Међутим, све је то лирика. Смисао поста је добровољно страдање. Из неког разлога о томе сада посебно не говоримо, негде стављамо акценат на телесно уздржање, негде на духовно, а смисао је заправо у мучењу. У мучеништву, ако вам се више свиђа. Добровољно, Христа ради, предајемо се тој казни. То никако није западно самобичевање са мирисом тајне гордости и емотивног компримирања у себе „страсти“ Христове. Нешто је друго. Ту пеку греси и немогуће је трпети. Савест ме изједа и дајући јој слободу, ограничавам се. Греси пеку...Како редко то стање додирне човека који је одавно оцрковљен! Где си, блажено неофитство, када сам са сузама падао пред сваком иконом? Нажалост, ми израђујемо навику ка благодати, ка храму, ка молитви. Та навика ствара зид незаинтересованости који је са годинама све теже срушити. Само се поједине речи пробијају кроз зид. Свако је обремењен својим грехом. Савест сваког човека засебно треба да реши какво страдање му ваља примити зарад очишћења душе. То није компензација жртве, нити је откуп. То је онтолошко исправљање вектора душевних склоности. Ако страдам од блудних помисли и желим током поста да се уздржавам од хране до вечери одређеним данима, или да чиним метаније, или да се још нечим оптеретим, то није због легализације духовне нечистоте у себи, веч због ослобађања од ње. Не желим да грешим! И не могу да не грешим. Желим да се испуним благодати и не могу да пронађем у себи снаге за стицање исте. Шта да чиним ја, грешни?! Како би се победио дуализам тела и духа, јавља се жеља да се покида и само тело, да се покида на комадиће и тако прекине рат. Али није то Богу угодно. Њему су потребни бескрвни мученици. Враћам се на апостола Павла и бодрим се: пре две хиљаде година он је описао моје муке: „Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ (Рим. 7: 22-24) Проблем се у принципу може решити, само не желимо да се мучимо. У свему желимо да на буде лако. Осећати глад и жеђ за нечим-то није за нас. Мучење глађу, када се сваки одкуцај срца осећа у глави, када крв заморна и тешка са муком протиче кроз крвне судове и недостаје снаге за најпростија дејства, све нас то одвраћа. Немамо могућности. Ми смо породични људи, имамо посао, децу, наводно, нека монаси посте. Како ћемо без снаге ићи на посао? Још болести, пролећна авитаминоза, храна пуна хемије, стрес, без тога је патње довољно. Уопште, телесно уздржање је примитивно, грубо доживљавање поста. Високи, духовни, може се рећи и интелигенти доживљај је нешто друго. Нажалост, гледајући на свете, не наилазимо на други доживљај поста, сем као на борбу за слободу. Грех нас тиранише и чини нас робовима похоте. Задобити слободу од његове власти, то је једина сврха посног подвига. Нема ни једног свеца, био он монах или мирјанин, да је постио са пола снаге. Све драге слабости које дозвољавамо свом срцу и уму, за које знамо да не носе у себи велики грех, све се оне као чичак лепе за нас. Сваки од тих заноса одвлачи на себе напоре срца, тако да на крају дана долазимо изломљени, без жеље и енергије да принесемо Господу дар чисте и пажљиве молитве. То се дешава зато што савремени живот узима од човека превише емоционалне снаге. Шта је било у давним временима? Сељак је радио у пољу, негде се нашалио са неким, са неким поразговарао, али се углавном бавио мирним созерцањем, ка чему је усмеравао свој труд. Данашњи живот тражи од човека непрекидно напете нерве. Све време смо принуђени час да се смејемо, час да плачемо. Такав ритам брише из живота и најмању могућност созерцања, а без усресређености пажње споља, немогуће ју је сконцентрисати ни изнутра. Читавог дана смо растрзани на разне стране и кидамо се на комаде. После те сумануте трке стајемо пред иконама и у јурњави покушавамо да започнемо молитву, као да сечемо дрва. Није чудно што наша хладноћа срца остаје зид између душе и Бога. Изненађујуће, али тај емотивни допинг којим нас билдују сваког дана, уместо да умекша наше срце, супротно, чини га неосетљивим. Сваким даном је све теже до нас допрети. Свака реч се дотиче само површине срца као грабуљама, и после сат времена нови догађаји чине равну, недавно избраздану површину. Да би неко благодатно семе проникло у дубину срца, да тамо остане и узри, реч усмерена ка нама мора бити изузетно оштра, тек тада земљиште може да роди. Само, где наћи такве речи? Који Исаија ће нас пробудити? Пост треба да нам буде педала кочнице. Ушли смо у пост и одстранили све туђе емоције којима свет покушава да нас нахрани. Нека са нама остану само наше породичне бриге, а свет ће се снаћи и без нас током тих месец и по, као и ми без њега. Али, можда ни то није довољно. Ми, деца 21.века, морамо се изнова учити созерцању. Не, не у високом духовном смислу, већ у простом, савршено приземном. Да изађемо на ливаду, поседимо на клупици пола сата, погледамо на дрвеће у тишини. Да послушамо како се ветар игра са врховима борова и како их њише на разне стране. Тачно тако и нас ветар животних околности клати и притиска како му одговара и у његовој моћи је да нас ишчуша са кореном, ако нас Господ не сачува. Тако се човек од примитивног созерцања успиње ка молитви. Од удубљивања у себе рађа се пажљива и дубока молитва. Управо су се од таквог созерцања природе, која нас узвисује над светом, родиле дивне библијске молитвене алегорије. „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41: 2). Од созерцања странице „Фејсбук“, таква молитва се неће родити никада. Одсеци од срца све вештачке наслаге непотребних заноса и дај му живу воду самоудубљивања. То ће исто изгледати као мучење, посебно када је новина. И то је посни подвиг. Све што је угодно Богу и што води ка заповестима свакако је везано са страдањем старог човека у нама. Страдање није онтолошког карактера, оно нам није својствено у бити, као да приближавање Богу представља мучење. Не, то је страдање наркомана код кога је зло ушло у навику и остављање зле навике изазива слом. Ако се страдања наркомана који покушава да се излечи могу назвати мучењем, онда се и наши великопосни подвизи могу исто тако назвати. Јер смо ми типични наркомани на иглама забаве и телоугађања. Зато, браћо, имајмо један циљ: да пронађемо у себи тог наркомана и очистимо извор те зависности. О, какав ће слом тада настати! Свештеник Сергиј Бегијан https://srpska.pravoslavie.ru/92599.html

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим. Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности. Што је то кривица и како се она пројављује? Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму. Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство. Кривица и савест Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима). Нећу да поновим грешке моје маме! Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“. Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2]. «Љубав», кроз увреду и кривицу Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе. Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон. «Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских. Кривица је заразна? Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи. У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним. Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив. Стид и кривица – два пара ципела У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања. Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе. Кривица и одговорност Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив. Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи. Начини рада над собом Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме. Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви? Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд. У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан? Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо. [1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“). [2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.) http://www.b17.ru/article/18219/ https://poznajsebe.wordpress.com/2014/10/22/bez-krivice-krivi/

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића. На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић: „У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо. Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“. Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому. Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе. https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/

Према учењима светих отаца, патња може постати средство за духовно прочишћење и раст. Кроз примере светаца, попут Светог Нектарија и Светог Августина, откривамо да невоља није само терет, већ и позив на љубав и заједништво с Богом. У свакодневном животу, патња се често доживљава као нешто неприхватљиво, сувишно и бесмислено. Но, у хришћанском учењу она заузима посебно место. Питање које се неизбежно намеће јесте: Како разумети патњу у светлу вере? Да ли је она само случајност, или пак израз Божје мудрости која нас позива на дубље духовно прочишћење? Свети Игњатије Антиохијски нас подсећа: - Нека те не обмањује помисао да је патња нешто лоше, јер кроз њу се указује Божија благодет. Ове речи, дубоко укорењене у традицији хришћанске мисли, нуде нам кључ за разумевање. Патња, иако тешка, може постати средство кроз које се остварује Божја љубав и милост. У томе лежи дубока истина: она може бити пут ка дубљем заједништву с Богом. У причи о Светом Нектарију Егинском видимо савршен пример како патња може постати средство исцељења. Након што је био лажно оптужен и прогоњен, свети Нектарије није клонуо духом, већ је кроз своју патњу изграђивао своју веру и љубав према Богу. Његово стрпљење и блага душа донели су му не само лично исцељење, већ и исцељење многих који су се молили с вером пред његовим моштима. Патња, према Светом Августину, никада није бесплодна: - Бог се користи патњом да би нас научио да ослањамо наше срце на Њега. Ова мисао нас подстиче да преиспитамо сопствена искуства. Уместо да се опиремо недаћама, можемо их схватити као прилику за раст и духовну обнову. По учењу светих отаца, патњу треба прихватити као део свог духовног путовања У контексту савременог живота, често се сусрећемо с људима који пате — било кроз физичке болести, емоционалне трауме или духовне кризе. У том тренутку, поставља се питање: Како хришћани могу одговорити на патњу? Свети Василије Велики нам нуди важну перспективу: "Патња која се подноси с љубављу може нас учинити јачима и ближима Богу." Ова реченица нас подсећа да је једини прави одговор љубав, а не очај. У светлу хришћанске традиције, патња постаје не само прогон, већ и позив на акцију — позив да се отворимо Божијем деловању у нашим животима. Како пише апостол Павле: - У свему се каза, будите радости у патњама вашим" (2. Коринћанима 1, 6). Ова реченица нас подсећа да патња може донети радост која проистиче из дубоког заједништва с Богом. Завршавајући овај рефлексивни пут кроз учење светих отаца, схватамо да патњу треба прихватити као део свог духовног путовања. Нека свака суза, сваки бол и свака борба буду прилика да се приближимо Богу, да осетимо његову присутност у тренуцима када нам је најтеже. Као што су наши свети оци пролазили кроз своја искушења, тако и ми можемо пронаћи снагу и утеху у вери, знајући да нас свака патња обликује за вечну славу. У овој потрази за смислом, нека нас воде речи Светог Симеона Новог Богослова: - Молитва у патњи доноси духовну утеху и оснажује веру. Упркос тешкоћама, требамо остати верни својој вери, јер је управо у томе снага хришћанског живота. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25213/patnja-hriscanstvo-smisao

Мислим да је тај значај разликовања између “не могу” и “нећу” највидљивији у свакодневној пракси психотерапеута. Наиме, неретко нам се јављају људи са недоумицама око важних избора у животу, одлагањима у решавању проблема, разним неоствареним жељама, амбицијама, циљевима. Највећи број међу њима не може да схвати зашто “не могу” да направе неки избор, или ако су одабрали, зашто не истрајавају у томе. Видите, они долазе са спремним “не могу”, и очекују да се кроз психотерапијски рад то “не могу” претвори у “могу”. Скоро нико, из мог искуства, не долази са питањем да ли је то једно стварно “не могу”,или просто “нећу”? Уопште не отварају то питање, што би била много боља почетна позиција. Зашто? Па замислите да неко ко је годинама усамљен, и жели да оствари ближе релације са људима, дође до сазнања да није реч о томе да то не може да промени, него уствари неће. Рецимо, неће да поради на свом физичком изгледу, да развије нека интересовања, да се учлани у неки спортски клуб или плесну школу, да буде пријатнији у контакту са људима, и сл. Једном речју, неће да учини ништа што би га учинило занимљивијом, привлачнијом особом, нити ишта што би личило на покушај приближавања људима. Уколико се тај неко утврди у овој истини, тј. препозна и поверује да неће, а не да не може, његов проблем усамљености престаје то да буде. То постаје чињеница, и он онда нужно мора или прихватити цену усамљености, или прионути на промену која би довела до реализације те жеље. Исто тако ће – под условом да је питање да ли ја то нешто “нећу” или “не могу” отворено – просветљујуће деловати и спознаја да то особа заиста не може. Примера ради, код особе може постојати сукоб између снажне потребе за аутономијом, која је супротстављена потреби за припадањем, што онда прави немогућу мисију у смислу трајнијих веза са људима. Други чест случај је несклад између научених и усвојених стандарда на једној, и онога што особа реално може, на другој страни. Односно, особа не може да достигне своје стандарде –рецимо да буде духовита, доминантна, препаметна – те она она сама себе одбацује, и тиме осуђује на усамљеност. Свакако да ово даље води у суочавање са “нећу” себе да прихватим оваквог, али је извор проблема у ономе што “може” и “не може”. Не бих се овде бавио спољашњим лимитима, као даљим разлозима за “не могу”, јер су они генерално много ређи и једноставнији за утврдити. Хоћу да кажем да се нико неће жалити на усамљеност ако живи сам на некој планини, или је чувар светионика. Па чак и ако се жали, ту ствари стоје врло јасно. Зато ће све што следи разрада овог разликовања са претпоставком да евидентних спољашњих лимита нема. Очигледно је, дакле, да је разликовање између ове две негације веома значајно, но како то урадити, како одвојити једно од другог? * * * Пођимо од онога што би теоријски за нас било немогуће, и упитајмо се шта би то било? Поменимо најпре оно што се подразумева као такво, да бисмо имали неки почетни еталон. Рецимо, не можемо да летимо, да читамо мисли другим људима, да се телепортујемо на месец, да издржимо по водом десет минута без кисеоника, и сл. Гледајући ово као експлицитно “не могу”, које је толико јасно да се око тога и не питамо, које су то друге свакодневније ситуације у којима “не могу” такође чврсто стоји? Па, на пример, свима је јасно да не можемо трчати уколико нам је нога сломљена, не можемо читати нормалан текст без наочара ако нам је диоптрија плус 5, не можемо возити ауто ако не знамо да мењамо брзине, не можемо држати флуентан говор ако смо пре пола сата вадили зуб са анестезијом, итд. Када бисмо хтели да из ових примера извучемо неки принцип, неко мерило које би нам могло служити за одређивање реалног “не могу”, могли бисмо се послужити дистинкцијом између нужног и довољног услова. Нужни услов би се, у овој причи, могао дефинисати као онај без кога нема никакве могућности да се нешто учини, али он није довољан да би се то учинило. Довољан услов би опет био онај који мора постојати уз нужни услов да би се спровело неко чињење, и он може бити један или их може бити више. Рецимо, ми можемо имати две здраве ноге као нужни услов за ходање, али то не значи да ћемо и ходати. За то би нам био потребан довољан услов, који би у овом случају скупно могао да се назове мотивација за ходање. Према томе, можемо рећи да ако неко поседује нужни услов, и нешто наводно “хоће”, али “не може”, он је у лажи. Односно, њему фали довољан услов –мотивација, и то је онда неупитно једно “нећу”. На другој страни, тек ако смо сигурни да нужног услова нема, тек тада је то легитимно “не могу”. * * * Теоријски, то је неспорно тако, али колико је то употребљиво у пракси? Можемо ли код сваке особе са сигурношћу утврдити да ли она има или нема нужни услов? Односно, како бити начисто да ли нека “здрава и права особа” “неће” или “не може”: да заврши факултет, научи математику, скине вишак килограма, или постане емпатичнија, толерантнија, асертивнија особа, да више уважава себе и друге, да постигне успех у неком послу, и сл.? Притом вас подсећам да у свему овоме претпостављамо да не постоје објективни спољашњи лимити, него је све до те конкретне особе. И чим нема објективних запрека од споља, уобичајено се мисли да онда свако може да заврши факултет, ако има просечну памет и жељу да то уради. Исто важи и за савладавање математике, бар у оном основном школском смислу. Слично томе, тешко би било ко прихватио да неко не може да скине вишак килограма, ако нема неки хормонски проблем. На исти начин би се многи сложили да свако “нормалан” може, ако хоће, да постане асертивнији, толерантнији, емпатичнији, да више уважава себе, и сл. Све ово делује врло логично, јер постоји оно што ја зовем “генерални нужни услов”, тј. оно што људи препознају као општу способност. Зато смо сви склони да особе које кажу да ово “не могу” квалификујемо као “лење”, “неодговорне”, “безобразне”, фолиранте”, јер ето имају све, али им недостаје “добра воља”. Другим речима, они то “неће” и тачка. Но да ли је то баш тако? Е па није, пошто људи нису исти, и онда генерални нужни услов може да се примени само као нешто што би било вероватано. Сваки човек има своје индивидуалне лимите докле може да трпи бол, да ради, да учи, да емпатише са другима, итд. Због тога се овде морамо држати принципа који је обрнут од оне правне флоскуле да је “свако невин док се не докаже супротно”. То јест, овде треба да важи став да неко “може” све за шта поседује генерални нужни услов, докле год се не докаже да га нема, тј. да је реч о индивидуалном лимиту. Добро звучи, али како имплементирати овај принцип? Како доказати да је реч о том индивидуалном лимиту? Директан приступ је ту немогућ, јер нема човека који је потпуном знању о својим лимитима, нити је измишљен скенер који би усликао људску душу. Због тога морамо користити индиректан приступ, и то преко утврђивања присуства или одсуства “добре воље” да се нешто учини, јер је она видљива у појавном. Нажалост, ни тако не можемо постићи извесност, али бољег начина нема. Шта је онда та чувена “добра воље”, како настаје, и како нам може помоћи у овоме? “Добра воља” Већина људи “добру вољу” дефинишу просто као одлуку да се нешто паметно учини, и онда истраје у томе. Тиме они имплицирају да “добра воља” настаје промишљањем и одабиром одређеног пута. Ја бих то оценио као идеализацију наше природе, насталу услед недостатка емоционалне писмености. Наиме, утицај нашег разума и ума у нашим изборима се своди само на предлоге, који могу бити усвојени или одбијени. Уколико су уверљивији, њихов утицај ће бити већи, али одлука је увек на нашем бићу. Мислим да је ово јасно свима који су читали моје књиге, но због оних који нису, овде ћу набацити само неке факте. Најпре, сигурно ћемо се сложити да нема нормалног човека на овом свету, који не би могао да осмисли (функција разума и ума) најрационалније решење за себе у некој ситуацији. Пазите, “за себе”, дакле према ономе што његова памет може да изнедри. Исто тако, нема ни онога ко не би поступио по томе што је проценио да је за њега најбоље, најморалније, најпаметније, најкорисније, и сл. И ако је тако, а јесте, зашто онда то не бива? Зашто често немамо “добру вољу” да спроведемо оно што нам је наша памет осмислила? Очигледно зато што та “добра воља” не зависи од наше главе, тј. не може се свести само на потврду да особа разуме шта је то добар избор за њу. Шта онда недостаје? Имате ли неку идеју? Да не дужим, оно што недостаје јесте веровање у те оправдане истине, што би даље креирало осећања (емоције) као мотиве за одређена чињења. Из тога следи да особа верује у нешто друго, нешто што није паметно за њу, чиме ствара другачије мотиве са одговарајућим чињењима. У коначном скору то онда изиђе на недостатак “добре воље” за то што разуме као добро. Закључно,“добру вољу” можемо поистоветити са довољним условом или мотивацијом за неко паметно чињење, што настаје преко сазнања (оправданог истинитог веровања) да је то тако. Ово нам је било важно за разјаснити, пошто нас то директно уводи у методологију утврђивања постојања нужног услова, или разликовања између “не могу” и нећу” у пракси. Односно, утврђивањем разлога одсуства “добре воље”, покушаћемо да расплетемо ову дилему. Три разлога одсуства “добре воље” Оправдање није уверљиво Овај модалитет представља базичну психолошку позадину збивања у свим до сада помињаним примерима где је утврђен недостатак “добре воље”. Јер у коначном скору, сви разлози одсуства “добре воље” могу да се сведу на недостатак веровања у оправдану истину нашег најбољег интереса.И како је за то неопходно уверљиво оправдање, из тога следи да остали динамички модалитети о којима ће бити говора представљају тек надоградњу овог основног. Но, с обзиром да сам због те свеприсутности овог разлога о њему доста говорио и овде, али и у претходним књигама, задржаћу се само на његовом ужем динамичком значају. Преведено, то значи да ћу се орјентисати само на ситуацију у којој особа има нужни услов, разуме шта је добро за њу, али то не може да спроведе, јер оправдање за то није довољно уверљиво. Елем, исход ове динамике је свакако одсуство “добре воље”, али се особа не може помирити са тим. У највећем броју случајева настаје патња као резултат сукоба између разумевања онога што је исправно, на једној, и неосвешћеног веровања у погрешно и чињења по томе, на другој страни. Због тога се креира “ратна зона” у бићу – конфликт, са резултатом у континуираној нелагоди, преиспитивању, самоосуђивању. Не треба нека велика памет да се схвати да би без присуства нужног услова цео овај сукоб изгубио смисао. Ко би се патио континуираним преиспитивањем, и осуђивањем себе због недостатка добре воље да смрша, ако је начисто да има хормонски проблем који га у томе онемогућава? Или, да ли има особе која би себе кривила за недостатак добре воље да учи, када би расчистила са собом да је уписала факултет само да задовољи родитеље? Мислим да су одговори на ова питања сувишни. Нико се не бави одсуством добре воље за остварење неког циља, уколико му је сопствени лимит, или лимит окружења неспоран. Тако нешто је бесмислено колико и да сваки дан неко разбија главу што не може да буде виши 20 сантиметара, што не може бити на два места у исто време, или што не може да спава на послу!? Дакле, када имамо помињане мисаоно-емоционалне комплексе патње поводом нечега што се наводно “не може” (нема нужног услова), прилично је вероватно да се то ипак “неће” (има нужног услова, али нема “добре воље”). Односно, у овом случају особа разумева да нешто може, само фали довољно уверљиво оправдање за ту истину. Дискутабилан или мањкав нужни услов У овом, другом по реду, динамичком модалитету, проблем недостатка “добре воље” (довољног услова) се своди на дискутабилан или мањкав нужни услов. Шта то значи? Па, рецимо, јасно је да телесна температура од 40 степени Целзијуса, и више, онемогућава било какву радну активност, али шта ћемо са оном која је 37,2 степена? Како ту бити сигуран да то значи да нема нужног услова? Или, можемо ли веровати у оправдање неке младе особе да не може да учи, јер су јој се родитељи развели пре годину дана? Да ли је код особе која ради захтеван посао веродостојно “немам времена да се бавим децом”? Шта је ту “нећу”, шта “не могу”, и зашто? Притом, за разлику од претходног модела, овде махом имамо “мир у души” особе која тврди да то нешто “не може”. Дакле, немамо “помоћ пријатеља” у виду помињане патње. Како би онда требало размишљати у оваквим ситуацијама? Услов који омогућава разрешење ове дилеме јесте максимална искреност према себи, што није баш лако како делује. Иако, наиме, већина људи верује да свакодневно функционишу по том принципу, да су поштени према себи, неретко то није цела истина. Ствар је у томе да ми заиста не можемо себе лагати свесно, али је неосвешћено самолагање врло честа појава. Рецимо, ако неко са поменутом температуром од 37,2 степена Целзијуса треба да оде на непријатан састанак, он може веровати да то “не може”, док је истина да уствари неће. Но како не освешћује ову лаж, он је у “миру праведника”. Да би у тој ситуацији истерао истину на видело, потребно је само елементарно поштење. Наиме, он треба да претпостави другачију ситуацију. Рецимо, може да замисли да ће тамо бити неко ко може да јој помогне у нечему важном, или да ће на том састанку бити унапређена, или ће, да банализујем, тамо добити неки новац. Или, насупрот овим пријатним варијантама, може замислити да ће добити отказ ако не оде на тај састанак. Ако је, опет наглашавам, особа поштена према себи, ова нова претпостављена ситуација са састанком би требала да изнедри праву истину. Уколико особа на ову промењену тему састанка открије да би је то мотивисало да оде, све је јасно. Очигледно је онда да особа то може, да постоји нужни услов, тј. да та температура и није тако онеспособљавајућа како је особа веровала. Наравно, ако и поред понуђених добити и могућих претњи особа и даље искрено препознаје да не би отишла на тај састанак, онда је такође јасно да ипак не може, да је стварно нужни услов одсутан. Кажете ли ми да ово ипак није добар тест, јер особа може наудити себи зарад неке добити, или избегавања претње, рећи ћу вам да је то ипак немогуће. Зашто? Зато што одсуство нужног услова логички није спојиво са чињењем који он условљава. Једноставно никако логички није могуће да нема нужног услова, а да се нешто учини, иначе бисмо обесмислили појам нужног услова. Невидљиво одсуство нужног услова Овај последњи, трећи модалитет, постулира да нужног услова нема, те логично нема ни веровања, ни “добре воље”, али је то непостојање нужног услова невидљиво за наше очи. Неосвешћени сценарио ове динамике је избегавање бола суочавања са нечим што нам никад није било важно, али нам прија да мислимо да јесте. Да, баш тако. Особа мисли да поседује нужни услов (аутентичну потребу у основи), и зато упорно покушава да спроведе то неко чињење, али тог услова нема и никада га није ни било. Како то схватити? У књизи Човек у истинисам потанко појаснио концепт потребе, и упућујем вас да се тамо информишете о детаљима. Овде бих истакао само оно што нам је потребно за разумевање овог модалитета. Наиме, сваку нашу потребу прати одговарајућа енергија, мотор који нас покреће да је остваримо, као и одговарајућа способност за то. Но иако је број тих потреба исти код сваког човека, њихов квантитет и квалитет је различит, што чини да су и способности код сваког човека различите. Незгода је што су те наше потребе скривене у тами несвесног, што онда отвара простор да сваки човек може да мисли да може све што и други, зато што је и тај други исто човек!? Сувишно је рећи колико је ово бесмислено, но то не спречава већину људи да желе оно што желе и други, тј. онај “општи човек” у њима. Општељудске тежње се тако намећу као доминатне, те долази до некритичног усвајања социјалних вредносних норми (стицање новца, угледа, славе, моћи, и сл.,) као неупитног смисла и циља у животу. Међутим, како наша помињана јединственост многима не дозвољава реализацију тих општељудских тежњи, то онда креира проблем о коме говоримо. Наиме, пошто је то тако “нормално”, и они су “нормални”, онда то општем “нормалном” човеку у њима звучи као једно велико “нећу”. Зато се стално као труде да то постигну, и иако не успевају, њима то није нарочито знаковито. И стварно је тешко разумети да други људи, који толико личе на нас, могу то што ми не можемо. Да не говорим што нам се често чини да смо и бољи, и лепши, и паметнији, и како онда прихватити да нама то није доступно? Постоји ли начин да се ту дође до истине? * * * Емоционална писменост, односно добро познавање себе, јесте свакако идеалан начин. Нажалост, врло је ретка појава да неко има довољно мотивације да се толико посвети упознавању себе, да му се та истина просто наметне. То је разлог зашто се у ову сврху морамо користити мање захтевним приступом – препознавањем и анализом неких искуствених података. По мени, постоје три таква податка – индикатора, чије присуство и одсуство може доста да нам помогне у том смислу. Уколико, наиме, особа има више ових индикатора, утолико је проблем само у “доброј вољи”, дакле реч је о једном “нећу”, иако постоји аутентична потреба. На другој страни, мањак истих би говорио у прилог ономе “не могу”, тј. да ту нема праве потребе и то није пут којим треба ићи. Сви ови индикатори су прилично предвидиви и логични, али многим особама они изгледа нису уочљиви, јер се понашају као да их нема. Због тога ми се чини нужним да их овако издвајам и појашњавам: 1. Анализа успеха и неуспеха на том пољу до тада – Што је више резултата неко остварио у некој области, то је вероватније да ће и сада у томе успети. Мислим да је ово јасно о себи: неко ко је више пута показао да уме да заради новац, има већу вероватноћу да за то има и потребу и способност, него неко ко цео живот само прича о томе. Односно, први вероватно има нужни услов, али тренутно неће, док други вероватно “не може”. 2. Степен ангажмана у савладавању препрека на путу онога што би неко желео да оствари – Неко ко дуже време прича да хоће да оснажи своје тело, и притом то остаје само на плановима, или краткотрајним покушајима у том смислу, тешко да има праву потребу за тим у основи. Рецимо, уколико би таква особа одлучила да крене у теретану, и притом изостајала сваки пут када треба “тетки да однесе лек” (измишљала разлоге да не оде), или забушавала на свакој вежби, јасно је шта нам то говори. Обрнуто понашање би било, логично, позитивни индикатор. 3. Степен уживања у савладавању препрека – Свакако да савладавање препрека не може бити никада пријатност по себи, али неки степен уживања у томе није немогућ. Рецимо, неко ко вежба виолину осам сати дневно, тешко да може рећи да му свих осам сати прија. Међутим, велика је разлика да ли му прија један сат или четири сата, и то је онда сасвим солидан индикатор. Несумњиво је ово поједностављено сагледавање целокупне динамике у овим случајевима, но ипак сматрам да је довољно информативно. Према томе, уколико неко поштено приђе препознавању ових искуствених података, требало би да стекне солидну орјентацију о томе да ли му само фали “добра воља” или му просто фали нужни услов. На крају бих додао да поред ових индикатора, постоји и један коначни доказ, али је он од мале вајде, пошто долази пост фестум. Наиме, оно што једино извесно оспорава или потврђује легитимитет жеље или стремљења неке особе јесте време, тј. тренутак када она то постигне или не постигне. По томе би се овај коначни доказ једини квалификовао за потврду недостака нужног услова, односно аутентичне потребе у основи. ЗАКЉУЧАК Из свега овога следи не баш афирмативна порука у смислу наших могућности да будемо сигурни да смо на правом трагу по питању разликовања између “не могу” и “нећу”. Увек остаје простор да нам је нешто промакло, да нисмо сагледали све варијабле. Но можда још већа опасност прети од тога да нам је све било пред очима, али нисмо били довољно искрени према себи. Све ово не изненађује, када знамо да нам је апсолутна истина онога што јесмо, тиме и онога што можемо, недоступна. Но тим пре морамо бити искрени према себи и не дозволити да се ова “нећу” и “не могу” бесконачно преплићу у нашим животима, и да ми то посматрамо са стране као да нас се не тиче. Просто морамо користити сва доступна оруђа да то клупко расплетемо колико можемо, иначе прети опасност да се много времена у овом кратком животу потроши улудо. Из нове књиге Дисциплина духа, проф. др Милана Милића https://epistema.rs

Церемонија отварања Олимпијских игара 2024. у Паризу била је живописна и најочитија манифестација духа који се спустио међу људе. Многи људи из целог света остали су шокирани, саблажњени и у неверици посматрајући шта се одвија пред њиховим очима. Овај глобални догађај који окупља све нације широм света, ово 'отварање' - на недвосмислен начин изразило је инаугурацију или афирмацију 'новог светског поретка' који је супротан Божјем поретку, отворену изјаву коме служи, тј. ко је њен 'господар' и против кога се бори. Ова 'церемонија' је била ништа мање него сатанистички скуп, и то веома мрачни, који јасно сведочи о духовном стању и путањи којом свет катаклизмички иде, низлази. Овакво стање ствари, односно пројава духа палог света, није ништа ново за православне хришћане. Једина разлика овога пута јесте ниво дрскости са којом је изведена ова сатанска приредба, а све то указује на то да ствари брзо ескалирају, и то, у апокалиптичним размерама. Погледајмо шта је свети Нил Атонски, велики подвижник и отац Цркве, који је живео пре много векова, рекао о данима који ће претходити доласку Антихриста. "Како се време буде приближавало доласку Антихриста, људски разум помрачиће се од телесних страсти и силно ће се умножити непоштовање и безакоње. Свет ће тада почети да бива непрепознатљив. Измениће се људски ликови и мушкарци се неће разликовати од жена услед њихове срамне одеће и косе на глави. Антихрист ће обманути људе и они ће бити гори од дивљих звери. Неће постојати поштовање према родитељима и старијима. Љубав ће ишчезнути, а пастири хришћански, архијереји и јереји, постаће славољубиви (уз неколицину изузетака) и уопште неће разликовати десни пут од левог, и измениће се обичаји и предање хришћана и Цркве. Међу људима неће бити целомудрености и зацариће се разврат". Да ли су ове речи светог Нила индикативне за наше време? Уверени смо да јесу. Евровизија, која је била ништа мање окултна и сатанистичка, управо је имала свој наставак – церемонију отварања Олимпијаде у Паризу. Само случајност? Апсолутно не. Драги моји епархиоти, оно што посматрамо су плодови отпадништва некадашње хришћанске Европе (и тзв. Запада) која је постепено напуштала Христа, која је одбацила Његово Јеванђеље и изабрала повратак 'Египту', повратак у ропство 'духовног фараона', да се клања пред 'златним телетом' (које је такође било присутно на церемонији отварања Олимпијских игара у Паризу). Крајњи резултат овог отпадништва јесте мрак, злоба, сатанизам и деградација човечанства, која свој одраз налази у данашњем разузданом и анархичном друштву, у духовној дегенерацији многих институција, не искључујући, авај! ни оних који себе називају Христовим следбеницима, а саображавају се палом свету и његовим трендовима. Они који су преобратили Дом Божији у грозоту 'вокистичког' лудила и исте духовне дегенерације и пропасти. Ово је крајњи резултат почетног, односно првог „хуманизма“ којим се занео Адам, а и свих потоњих „хуманизама“ који у суштини претендују да заузму место Бога. То је исто отпадништво које се манифестује у свим облицима хуманизма, укључујући и оне његове суптилније облике, као што су папизам, у ком смртни човек претендује да заузме место или 'намесништво' Христа на земљи, у екуменизму који жели да оствари јединство међу хришћанима кроз црквену „дипломатију“ или боље речено, демагогију и лицемерје, заобилазећи Онога који је 'Извор јединства' а то је = Господа Христа, који је Пут, Истина и Живот! (Јн. 14,6). То је исти онај релативистички хуманистички дух који се полако испољава међу неким јерарсима и „теолозима“ Свете Православне Цркве. Пример за то је недавно рукоположење прве жене у свештенођаконски чин у Александријској Патријаршији, згодно названо, заправо 'маскирано' називом рукоположење 'ђаконисе'. Разни су примери ове исте погрешне духовности која жели да помери или уклони Границе које су успоставили Свети Оци, одступањем од Светопредањског и Светоотачког ума Цркве, што се испољава у праћењу трендова палог света. Они претварају освештани простор храмова у позоришта (где се уносе клавири, пева опера, свирају саксофони и трубе, што смо могли видети не тако давно у Америци); крштавају децу истополних 'парова' (под изговором љубави и бриге, а питамо се каквом васпитању ће деца бити изложени и у каквој атмосфери и амбијенту узрастати?!); практикују заједничка молитвословља са инославнима (опет без пардона и одговорности) и многе друге иновације уводе у освештани простор живота Цркве Христове што збуњује и саблажњава православне вернике. Сматрамо да ово није пут Светоотачки, ни пут Светопредањски, већ странпутица. Оваквом духу апостасије: Анатема! Дух хуманизма, у свим његовим издањима, је дух који (свесно или несвесно) жели да постигне циљ 'хоризонталним' људским снагама, дакле тварном енергијом. То је дух који се развенчао, одвојио од 'вертикале' то јест, од нестворених енергија Божијих, од Божије благодати, што у крајњој инстанци значи од самог извора мудрости и истине - Бога, без којег не само да нема суштинског напретка човеку (Јн. 15,5) већ и нема човека. Зато је Свети Јустин Поповић, велики српски православни богослов 20. века, пророчки подсетио Европу да нема правог човека и правог човечанства без Богочовека Христа. Његова парола је била: „Ми смо за Богочовека Христа, јер смо за човека!“ Свети Јустин је подвлачио да је једини прави хуманизам заправо Теохуманизам. То је када човек у синергији (сарадњи), у благодатној заједници са Богом, почиње да сагледава своје ближње и творевину кроз благодаћу испуњено и преображено богочовечанско сочиво - вид (Матеј 22:39). Видети ближње као оне створене по образу и подобију Божијем, као ближње, дакле иконе Божије. Дух презира према Христу који се манифестовао у Паризу на 'церемонији отварања' желећи да се Христу на руга, јесте исти онај дух који је предводио прву побуну против Бога и Божјег поретка, и био је збачен са неба. Свето писмо отворено каже да ће Христос бити знак против кога ће се говорити (Лука 2:34). Тако је од самог почетка. Човек не може избећи Христа, Он је централан, Он је неизбежан! Јер Он је Пут, Истина и Живот (Јн. 14,6). Он је Светлост која сија у тами (Јн. 1,5); Он је Хлеб који нам силази са неба и без кога нема живота (Јн. 6, 51-59). Онима који су хтели да Христа исмевају тврдећи 'изражавање слободе' желимо рећи нисте слободни. Ова церемонија отварања је све само не израз ваше слободе. То је пројава вашег духовног заточеништва! Јер овај дух је дух који 'обузима' који ратује против Бога и Његовог природног, логосног поретка у свету, а посебно против круне стварања – човека. Следеће речи Светог Писма заиста пристају овом нараштају, његовим 'отварајућим церемонијама' и 'визијама' (евро или неким другим): „Говорећи да су мудри, полудјеше" (Римљанима 1:22). +Митрополит Силуан https://www.facebook.com/story.php?story_fbid=909537887878833&id=100064678901527&mibextid=oFDknk&rdid=UG0iEBpIM7SmkAqp

Заиста, у свету се као грудва гомила много различитих проблема, одвијају се глобални процеси усађивања изопаченог морала и лажних вредности. Нуди се на хиљаде опција за њихово решавање, укључујући и војне методе. Међутим, готово нико се не сећа најефикаснијег начина на који нас Господ подсећа – покајања. После Крштења на реци Јордану и 40-дневног поста у Јудејској пустињи, током којег је одолео искушењима од ђавола, Христос излази да проповеда. И Његове прве речи биле су: „Покајте се, јер вам се приближи Царство небеско“ (Матеј 4:12-17). Као што се сећамо, покајање је било и главна тема беседе светог пророка Јована Крститеља (Мк. 1, 1–8). О компонентама покајања нико не размишља, нико, па ни високопозиционирани политичари, па чак ни обични грађани обузети политичким страстима... Овај грех политичког ангажовања јасно је видљив у хришћанском окружењу. Цео наш живот може бити добар споља, али ако погледамо унутра, видећемо много покварених ствари. Од детињства учимо да варамо, завидимо, да будемо горди и да се љутимо. Свети Августин у својим Исповестима помиње бебе близнакиње које се мрско гурају од мајчиних брадавица. А шта тек рећи о старијој доби, када се додају ћуд, среброљубље итд. Свети Јован Златоуст покајање упоређује са сунђером који брише грехе из књиге живота наших. То је средство помоћу којег духовно оживљавамо. Јер ако је последица греха, према апостолу, смрт (видети Јаковљеву 1:15), онда је последица покајања живот. Ђаво не жели да живимо духовно, па зато, када починимо грех, уноси смелост, а брише срамоту, да се не би покајали. Али, Господ се труди да сви ми подражавамо живот вечни, и не жели да ико од нас пропадне, те стога нуди различите начине покајања. Као прво, важно је да схватиш свој грех и покајеш се за њега током исповести. У древним временима практиковало се јавно покајање које се вршило наглас пред свим људима. Неке савремене парохије и манастири одржавају сусрете парохијана и ходочасника са исповедницима, на којима учесници ових сусрета деле своје искуство борбе са страстима и говоре о тешком раду на превазилажењу својих немоћи. Наравно, ово није Тајна Исповести, али је то прилично корисна пракса, човек се не плаши да отворено призна своје грехе и грешке у животу. Други начин покајања, о коме говори свети Јован Златоуст, јесте праштање људима који нам наносе зло. Као што говоримо у молитви: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеј 6:12). Уместо да некога осуђујете, лакше је молити се за њега: „Господе, уразуми слугу Божијег и помилуј." Трећи начин покајања је искрена молитва. Сетимо се јеванђељске удовице, која је својом упорношћу убедила окрутног судију да се смилује на њу (Лк. 18, 1–7). Морамо тежити вештини унутрашњег молитвеног уздисања, сталног сећања присуства Божијег у свакој делатности и на сваком месту. Четврти пут је милост. Када је вавилонски цар Навуходоносор био у очајању због својих грехова и није знао шта да учини да се Господ смилује на њега, пророк Данило му је саветовао да постане милостив. На тај начин је краљ добио опроштај од Бога (Дан. 4:24). А пети пут покајања је смирење. Сетимо се цариника из јеванђељске параболе, који се није могао похвалити својим добрим делима, али се Господ смиловао на њега због његовог смирења (видети: Лк. 18, 9–14). Наравно, свако од нас, православних хришћана, може својим личним покајањем допринети ризници мира и доброте и тако надјачати светско зло и одложити смрт целог човечанства. Не занемаримо покајање, јер, како пише Златоуст, онај ко се стиди да исповеди своје грехе пред свештеником и истовремено се не стиди самог Бога када греши, постидеће се на Страшном суду пред свим људима. Несрећнима су дужни да помажу, не само људи који су за то посебно постављени, већ сви без изузетка. То је својствено нашој природи. Међутим, живимо у доба дубоке моралне деградације света када кажу да је милосрђе обавеза црквених људи и добровољаца, добротворних организација...Основа овог зла равнодушности према страдањима лежи у дубоком раслојавању друштва на богате и сиромашне, са којим се свети Јован Златоусти борио још у 4. веку: „Зашто сматраш да је богатство вредно труда, а оне који су га стекли сматраш срећним и завидиш им? Која је разлика између богатих и сиромашних? Зар човек није обучен у једно тело? Зашто имаш много слугу? Као што у одећи и храни треба тражити само оно што је неопходно, тако је и са слугама. Један господар треба да има само једног слугу; тачније на два-три господара – једног слуга. Ако се ово чини тешким, онда се сетите оних који немају ни једног слугу. Зато нам је Бог дао руке и ноге, да нам слуге не требају. У ствари, слуге нису биле уведене у свет због потребе – иначе би био створен и роб са Адамом – већ као одмазда и казна за грех и непослушност. Али ако је већ неопходно имати роба, онда можда само једног или, највише, два. Заиста, зашто вам је потребно да имате гомилу слуге? Такав глобални проблем не може се решити једнократном или чак периодичном помоћи сиромашнима. Ово нимало не смањује број сиромашних. Зато ми, православни хришћани, не стављамо главни акценат на друштвено служење (мада га и ми имамо, додуше у мањем обиму), већ на унутрашњи преображај свакога кроз борбу са својим страстима. Тада особа никада неће равнодушно проћи поред несрећника, већ ће покушати да му помогне колико је у стању. Заиста, без вере у Бога веома је тешко победити своју лењост, инертност, као и бес, среброљубље и друге страсти, због којих људи углавном постају сиромашни и несрећни. Као што запажа свети псалмиста Давид: „Никад нисам видео праведника да га сви напусте, или децу његову да траже хлеба“ (видети: Пс. 36:25). "Остати људско биће, без обзира на све, није тако лако." Природно, свако има унутрашњу жељу за добрим, без обзира на верску припадност, веру или неверу, али, као што видимо, многи људи, из разних разлога, падају испод свог људског достојанства. На пример, широка распрострањеност блуда, укључујући и најизопаченије облике, испод је сваке људске природе. Чак ни животиње не раде оно што човек може. Хришћанство позива човека, не само да задржи одређени ниво морала, већ и да се уздигне изнад природе, да постане свети. Овај идеал се првенствено остварује у монаштву, али је и сваки хришћанин позван да се уподоби Богу у кротости, смирењу, трпљењу, љубави и целомудрености. Ако томе не тежимо, онда нисмо ништа бољи од незнабожаца, који су служили својим страстима под маском идола. Дужност је сваког свештеника да кроз беседу објасни сваку реч Јеванђеља, структуру и садржај службе. Када би се сви пастири активно укључили у ово, онда би људи почели више да цене лепоту црквенословенског језика и нестала би сама жеља за преласком на националне језике. Уосталом, црквенословенски језик је леп! Он је, као и икона, прозор у Небески свет! Литургијски језик помаже вам да брзо побегнете од светске вреве и да се укључите у пажљив разговор са Богом. Свако ко редовно иде у цркву и покушава сам да чита текстове на овом језику брзо то научи. Када нешто није јасно, увек можете користити речник, у ери Интернета то није проблем. Доживевши благотворан утицај црквенословенског језика на душу, човек га не би мењао за савремени. Али људи не желе да се духовно труде у молитви и читању црквених текстова . У ствари, много зависи, не само од побожног живота свештеника, већ и од његове речи у црквеном животу. У 18. и 19. веку, проповед је била подвргнута строгој цензури. Сада то није случај, али, авај, због умора или заузетости, многи пастири занемарују припрему за ову важну компоненту пастирског рада, због чега често парохијани слушају проповед ни о чему посебно. Међутим, сада, док постоји могућност широког проповедања, укључујући и преко интернета, морамо то максимално искористити. Сваки свештеник треба да се труди да што чешће проповеда јеванђеље и да се озбиљно припрема за сваку беседу. Ово је тешко, међутим, без духовног учења губи се смисао вршења Светих Тајни. Када бисмо правилно проповедали Јеванђеље делом и речју, било би много мање сиромашних и несрећних људи, као и расколника и секташа. То је једини начин да нађемо, не тренутну, већ истинску срећу на овом свету, која ће са нама отићи у вечност. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ово је последња недеља, да тако кажем, упада у васкршњи период и на неки начин заокружује васкршњи циклус. Предстојe jош велики празници Вазнесења Господњег и Дана Свете Тројице, али се завршава посебно празновање Светлог Васкрсења Христовог. Пролази период од четрдесет дана после Васкрса. Шеста недеља Васкрса се назива „недеља Слепога“. Зашто? Јер се на Литургији се увек чита Јеванђеље о чудесном исцелењу слепорођеног (в. Јн. 9,1-38). Овај одломак се може грубо поделити на два дела. Први део је краћи (стихови 1–12). Само исцељење. Други, дужи (стихови 13–38), који се грубо може назвати „испитивање од стране фарисеја“. Хајде да их објаснимо. Исцељење Зашто је библијска прича о овом слепом човеку укључена, не само у литургијско читање недељног јеванђеља, већ и у седмично литургијско читање на крају Ускршњег периода? Зато јер се дешава невероватно, најјачеа, најмоћније и, усуђујем се да кажем, глобалне (поготово у оквирима прилично затворене јеврејске заједнице) дело. Може се ставити у исту раван са исцељењем узетог, који је парализован лежао 38 година (прича о томе је укључена и у недељно јеванђелско читање Васкршњег периода), и васкрсењем светог праведног Лазара Четвородневног. Јер овај слепи од рођења није имао очи. И Господ му ствара ове очи. Отуда и прилично задивљујући обред који Спаситељ врши: „Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јован 9:6, 7). Овде је, наравно, пљување на земљу, стварање глине, односно влажне земље помешане са пљувачком, чин стварања очију. Као да се понавља чин Божијег стварања човека: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). Христово пљување на земљу није симбол презира. То је симбол Божје љубави према човечанству. Стварање глине је пољубац Божији, надахнуће живота човеку. А у овом случају – стварање очију. Овај догађај је имао огроман одјек у јеврејском друштву: човек није имао очи, а Исус ствара очи за њега. Наравно, само Бог је то могао учинити. Само Он. Унутра, у дубини душе, сви су то знали. Испитивање Оно што ме погађа у овом испитивању је тврдоглаво одбацивање очигледног чуда које се догодило. Неки људи са великим бесом и мржњом покушавају да га згазе, униште, не само физички, већ, што је још страшније и духовно, да избришу успомене на њега у народу и омаловаже га што је више могуће. Наравно, исцељење слепог рођеног била је велика ствар у историји човечанства. Зато се окупља овај Синедрион фарисеја и књижевника. Слава је већ почела, подигао се талас поштовања. Формално, судије се окупљају да прегледају исцељење, а у ствари, да покушају да униште, изопаче само исцељење и да убију Онога који га је извршио – самог Месију-Богочовека. Веома детаљно је описан процес суђења слепом човеку. Чини ми се да је он неко време провео међу Христовим ученицима и успео да им све потанко исприча. Јеванђеље на то посредно указује. Након суђења, исцељени слепац поново сусреће Спаситеља, између њих се одвија дијалог и исповедање вере у Христа од стране поменутог човека: „Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.“ (Јован 9:35–38). Књижевници и фарисеји позивају исцељеног слепца и траже детаље о чуду које се догодило. Он им прича. Тада судије недвосмислено изричу своју пресуду, покушавајући да убеде исцељеног да је Тај Човек грешник: „Овај Човек није од Бога, јер не светкује суботу“ (Јн. 9,16). Треба рећи да се међу њима по овом питању распламсала неслога. Било је и оних који су мислили другачије. Они га поново испитују, али слепац је већ био додирнут Божијом благодаћу. Он је прогледао не само физички, већ и духовно. Његово срце осећа да је Христос Бог. И он одговара: „Ово је пророк“ (Јован 9:17). То јест, Човек Божији, јер само Свемогући Господ може чинити таква чуда: стварати очи. Међутим, како пише у Јеванђељу, „...Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао“ (Јован 9:18). Наравно да нису веровали! Хтели су да верују у нешто сасвим друго! Али у исто време схватили су да "бившег слепца" не могу сломити или завести. Зато своје прљаво дело покушавају да спроведу на другачији начин. Позивају његове родитеље. И кроз њих почињу да делују. Родитељи су веома уплашени. Јер, јеврејско друштво било веома затворено и хијерархијско и могли би бити избачени из заједнице и подвргнути јавној осуди. А ово је заправо значило губитак новца, социјалног статуса, имовине, глад, сиромаштво и, врло могуће, смрт. Зато су родитељи веома опрезни у расуђивању. Признају да је ово њихов син. А кад их питају како је дошло до исцељења, кажу: „...А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.“ (Јн. 9:21). То јест, они истовремено покушавају да заштите свог сина и да заштите себе. У светом јеванђељу читамо: „Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа.Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте.“ (Јован 9:22, 23). И опет Јевреји не успевају да фалсификују чудо. Онда одлучују да предузму последњи корак. Они покушавају да „сломе излеченог својим ауторитетом“. У императивном облику, говоре му: „...Дај славу Богу; знамо да је овај човек грешник“ (Јован 9:24). То, у ствари, значи следеће - мораш рећи да је та особа грешник и да није било исцељења. Али некадашњи слепац је већ прогледао и постао храм Духа Светога. Он објављује истину: „...Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим.“ (Јован 9:25). Долази до свађе између судија и оптуженог: „Тада му опет рекоше: (шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. (шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље.“ (Јован 9:26–34). Наравно, излечени побеђује у овој свађи. Јер истина је очигледна: „Од давнина није се чуло да је ико отворио очи слепом рођеном. Да није од Бога, не би могао ништа да створи.” Јевреји нису у стању да униште или искриве Божју истину. Стога изгоне некадашњег слепог рођеног. С једне стране, то је знак њихове немоћи, а с друге, страшна законска казна - да буде искључен из јеврејске заједнице. Али Господ га не оставља. Исцељени слеп рођен постаје један од Христових ученика, члан, не старозаветне заједнице, већ новозаветне Цркве – личност коју је Христос спасао. Ако у јеванђељском одломку о Самарјанки доминира тема воде, онда у овој причи о слепом човеку доминира тема светлости. Невероватна ствар! Слепац је прогледао. А они, који су му судили, добровољно ослепеше. Ослепели су, „ископали“, „изгорели“ своје „духовне очи“ усијаним гвожђем поноса. О томе и сами сведоче: „Кажу да си ти, слеп рођен, грешник, рођен у гресима, а ми смо велики праведници, јер су „Мојсијеви ученици“ рођени у „исправним“ јеврејским нараштајима“ (в. Јован 9:28–34). О, најстрашнија прелест, скривање иза Бога, а у ствари само уздизање себе на олтар свог срца! Такав човек, зарад сопствене илузије, зарад њеног очувања, спреман је на све, па чак и да убије самог Бога, покушавајући да уништи Његову Цркву. Како је писао свети Теофан затворник: „Идите, докажите истинитост вере онима чији је ум покварен упорношћу у неверовању. Неверници свих времена су људи исте расе.” Да нам се ово не деси! Да не постанемо „савремени фарисеји и садукеји“. На неки начин, пут православног хришћанина је веома једноставан. „Чувај заповести Божије и не греши“. У суштини, на томе је заснована цела књига светог Јована Лествичника, „Лествица“. Уз Божију помоћ, свака врста греха се побеђује својом супротном врлином. Прождрљивост – уздржавањем и постом. Лењост – трудом. Гордост – смерношћу. Шкртост - милостињом. Блуд – чедношћу. Пијанство – трезвеношћу. Вербализам – ћутањем. Врло је једноставно. Само треба да следите овај пут. Али у стварности, врло често човек размишља на следећи начин: На пример, „Понизност се побеђује поносом“. „Да, то је истина“, каже човек. - Апсолутно тако. Али…” И иза овог „али” он, попут древних фарисеја, смишља свој подзаконски акт, у коме лукаво покушава да истовремено успава своју савест и укине врлину како би наставио да греши. И такав човек чини суптилну издају Бога. Док споља изјављује веру у Бога, он жели да остане слеп. А када му се Бог открије, да Га не би видео, он „зашије“ очи и изгони „исцељеног слепог рођеног“ из себе, најрадије би да остане у тами, у свом паклу. О таквима је Господ наш Исус Христос рекао: „...Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским .“ (Матеј 15:8, 9). Ови људи су створили мрачну и прљаву мочвару у својим срцима. „Да, ја сам хришћанин, али...“, каже такав човек себи. Прекинимо ово „али“ у себи! Православље није скуп апстрактних философских клишеа. Оно је начин, пут до промена себе. И имајмо храбрости да кренемо овим путем. И отворимо своје духовне очи ка Сунцу Истине – Господу нашем Исусу Христу. Пустимо Његову светлост у наше најскривеније и најмрачније дубине, и бићемо просветљени и исцељени од Њега. И ходаћемо у светлости ка Царством Небеским. Ово је суштина васкрсења сваког од нас у Светлом Васкрсењу Христовом. Када је у сваком од нас та блистава Божанска светлост, она сагорева наше грехе, сагорева ђавоље махинације из срца и тиме укида смрт, водећи нас путем спасоносног и блаженога пасхалног вечног живота. Христос свима сија. Само треба да желите да видите светлост, отворите очи и пустите светлост у себе. Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј.Г. (администрација Поуке.орг) извор

Нажалост, многи људи који су далеко од Цркве имају утисак да Црква забрањује готово све, а посебно оно што се за савремено друштво чини као манифестација његове слободе и допуштености: пиће, штетне супстанце (од пушења до тешких дрога), слободан сексуални однос. међусобне комуникације итд. Међутим, ствари стоје мало другачије. Главни дар који Христос и Његова Света Црква даје човеку јесте дар слободе. Свети апостол Павле пише: „Ви сте, браћо, на слободу позвани. Али после ових речи, апостол даје значајно појашњење: „само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима. “ (Гал. 5:13). Слобода која нам је дата од Христа је, пре свега, слобода од нашег главног поробитеља – греха. На крају крајева, грех нас је одвојио од Бога и гурнуо у стање смртности и покварености. А оно што изгледа као манифестација слободе у свести савременог друштва – „живи како хоћеш и ради шта хоћеш” – уопште није слобода, већ управо њен губитак. Јер, следујући својим жељама, човек поново урања у власт греха. Упечатљив пример за то је зависност од пушења, алкохола, дрога, којих се, како показује пракса, веома тешко отарасити. Дакле, Црква забрањује и опомиње човека само од онога што му може нанети штету, а не лишава човека једноставно могућности да доживи радост. Напротив, хришћанство нас позива на радост и сведочи о важности радовања: „Радујте се увек. Молите се без престанка. У свему захваљујте: јер ово је за вас воља Божија у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 16-18). Само што се сам појам радости, нажалост, за верника разликује од идеје о њој за неверника. Ако је за верника радост нешто позитивно што истовремено деле и тело и душа, онда је за неверујућег радост краткорочно задовољење одређених пожуда, које накнадно могу оставити негативан печат до краја његовог живота. ђакон Андреј Музолф приредила: Ј.Г. извор

Центар за културу и образовање Раковица позива вас 15.априла 2024. године од 19 часова на трибину под називом "Култ или секта? Обмана или заблуда?", на којој ће говорити религиолог Зоран Луковић, клинички психолог др Влајко Пановић, мајор полиције Андреј Протић и психолог Слободан Спасић. Реч је о врсним стручњацима који дугогодишњим радом, у различитим сферама друштва, изучавају карактеристике сектног и манипулативног деловања у Србији. На трибини ће, између осталог, бити речи о препознавању симбола секти и других облика духовног и физичког насиља, као и о искуствима у раду са лицима који су били чланови оваквих организација и извршиоци кривичних дела у Србији. Почетак је у 19 сати, а улаз је слободан. Извор: Радио "Слово љубве"

Проучавајући Стари и Нови завет, бићемо изненађени када откријемо да Бог у јако много случајева делује преко "странаца". У суштини, Он воли аутсајдере, људе на маргинама. У библијском културном контексту, најстарији син породице је наследио сво богатство, јер је на тај начин обезбеђено очување породице и њеног положаја у друштву. Дакле, други или трећи син нису наследили ништа, или само врло мало имовине. Али Бог бира другачије. Више воли млађе синове. Он бира Авеља уместо Каина. Он бира Исака уместо Исмаила. Он бира Јакова уместо Изава. Он бира Јефрема а не Манасију. Од једанаесторице старије браће, бира Давида и помазује га за краља. Он бира млађег „расипног“ сина у односу на старијег „моралног и послушног“ брата. Сваки пут Он не бира онога кога свет очекује, већ "аутсајдера." Древна културна библијска традиција у друштвима овог периода утврдила је да су жене које су имале много деце биле величане као хероине, као успешне и вредне дивљења. Ако су родиле много деце, то је значило економски успех, значило је војни успех и наравно да су шансе за очување породичног имена биле загарантоване. Тако су жене које нису могле да имају децу, бездетне, стерилне, биле жигосане и осрамоћене. Међутим, опет Бог бира другачије. Када делује преко жене, често бира ону која не може да рађа децу. Бог бира презрене жене, а не „вољене и благословене“ у очима света. Он бира неплодну Сару, Абрахамову жену. Он бира неплодну Ребеку, Исакову жену. Он бира неплодну Ану, мајку пророка Самуила. Бира неплодну Јелисавету, мајку претече и крститеља Јована. Колико је још аутсајдера Бог изабрао да преко њих делује! Списак је бескрајан: Мојсије (спори језик), Гедеон (безимени и слаб), Раава (блудница), Јестира (паганка), Павле (велики прогонитељ хришћана), Светли Самарићанин (странац и „неморалан“), Марија Египћанка (позната проститутка), свети Порфирије, Пајсије, Јаков, Софија Клеисура, Никола Планас, Јосиф Исихаста (скоро световно неписмени)... Бог увек делује кроз мушкарце или дечаке које нико није желео, кроз жене или девојке које нико није желео, делује кроз оне које не бисмо ни погледали, на потцењене и презрене. И Он сам се понашао као аутсајдер. Док би се очекивало да Христос долази из чувеног града Јерусалима, он је ипак више волео непознати Назарет. Бог је Бог изненађења. Он бира слабе, да би се кроз њих видела Његова моћ и да би човека заштитио од гордости. Божја сила се усавршава слабошћу слабих. Зашто Бог више воли "странце" него религиозне људе? Јер, нажалост, многи религиозни људи обично живе веома моралним животом, али им је циљ да стекну власт над Богом, да га контролишу, да га доведу у позицију у којој мисле да им Он нешто дугује, а то их чини неморалним. Као и старији син у параболи о расипнику, они су морални и послушни јер желе Очеве дарове, а не самог Оца. Ови „морални“ људи гаје скривену љутњу на услове живота, љути су на људе других раса, религија и стилова живота, доживљавају живот као незахвалан посао, имају мало интимности и радости у свом животу, и имају дубоку несигурност, што их чини преосетљивим на критику и одбацивање, док су у исто време окрутни и немилосрдни у осуђивању других. Каква страшна слика! Да ли смо се икада запитали зашто су поједини људи огрезли у греху (наркомани, проститутке, убице, коцкари, алкохоличари итд.), класични аутсајдери, када промене свој живот, испуњени тако посебном ревношћу за Бога? То је зато што не долазе из неке религиозне касте у којој се сви претварају да су морални, поштени и достојни Божје љубави. Дигли су се са дна, а када су чули за љубав Божију, њихова срца су букнула од љубави према Богу и ближњима. Многи религиозни људи стално говоре о поверењу у Бога. Овде постоји подмукла опасност. Они мисле да њихова доброта, њихова пракса или њихове врлине доприносе њиховом спасењу, па су и сами заправо сами себи спасиоци. На место јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа, стављају свој его и уздају се у њега. Њихова срца су пуна гордости, самоправедности, несигурности, зависти и мржње, што свет чини јадним местом за живот оних око њих. Религиозни људи можда не падају у тешке грехе, али су склони одређеним „пречасним гресима“ као што су клевета, кукњава, омаловажавање ближњег, бескрајно оговарање. Толико су навикли на ове грехе да често мисле да су они нормални и прихватљиви. Осећају се нормално, па чак и угледно. "Странци" су, међутим, свесни својих слабости, и право хришћанство почива на њима. Хришћанство није само за „јаке“. Он је за све, а посебно за оне који признају да су слаби. За људе који имају снаге да признају да њихова грешност није површна и да су немоћни да се поправе. То је за оне који виде да им је потребан спаситељ, да им је потребан Исус Христ да их спасе. Дакле, истински јаки су они који схватају своју слабост и обраћају се Свемогућем, истински јаки су благословени подложници. Много пута се они који врше пастирску службу, а посебно духовни оци и исповедници, у време свете тајне покајања и исповести, нађу у страшно тешком положају код појединих исповести. Осећају се премали и неадекватни да помогну, диве се исповедајућима и волели би да буду као они. Диве се њиховој искрености, једноставности, понизности, сломљености и борби за покајање. А, верујте ми, међу њима су блудници, прељубници, хомосексуалци, лопови, преваранти, похлепни, неправедни итд. Оно што је сигурно, духовни оци свакако имају користи од контакта са њима. Увек. Довољно је да сваку особу виде као засебно и јединствено дете Божије, јер је пастирска служба строго усмерена на особу. Зар наш главни пастир не чини исто са сваким од нас? Христос није распет и васкрсао да нас спасе уопште и нејасно, него да спасе сваког од нас појединачно. Васкрсли Господ је прву особу коју је срео после свог васкрсења, назвао по имену: „Марија“, да би показао да развија лични однос са сваким од нас. Не дозволите да вас ваша слабост уплаши. Сви смо ми "аутсајдери." Али Бог их воли и делује кроз њих. Безвременски. Протопрезвитер Христофор Хронис https://anastasiosk.blogspot.com

Јелисавета (Сенчукова): Оче Вјачеславе, хајде да прво дефинишемо појам – шта је прихватање и шта је с њим погрешно у хришћанству? Протојереј Вјачеслав Рубски: Од детињства мајка треба да пружи детету безусловну позитивну пажњу, која се потом развија у безусловно позитивно прихватање. Али најчешће мајка и отац обезбеђују детету условно позитивно прихватање. Кажу: „Ако се будеш добро понашао, волећемо те." Дете сваку конвенцију доживљава као норму, а када му се то каже, оно, донекле, остаје без љубави као такве – постоје само услови. У принципу, хришћанство се увек заснивало на условном прихватању – Бог те воли ако се понашаш исправно. Свети Оци и Свето Писмо то наглашавају милион хиљада пута. Хиљаде цитата светих отаца и Светог писма нам поручују како нас Бог баш и не воли много, јер ако дођемо на свадбу у погрешној одећи, бићемо избачени напоље ; ако се покаже да нисмо мудре девице, бићемо избачени ; ако ближњему нисмо исказали дужну наклоност, бићемо избачени. То је исто што и љубав родитеља према детету које ће бити избачено из куће ако не добије петицу у школи или не освоји 100 поена на испиту. Елизавета (Сенчукова): Да ли у хришћанству постоји љубав са прихватањем или условљена љубав ? У Светом писму, искрено говорећи, о томе нема сумње, јер знамо да Господ шаље сунце и кишу на зле и на добре. У том смислу, Његова љубав је безусловна — брижна љубав. Пожртвована љубав је такође безусловна, јер је Христос дошао да умре за свакога и за сваког је васкрсао. С друге стране, сасвим исправно кажете да ако се понашате лоше, Господ вас неће примити у друштво других добрих људи који ће се са Њим радовати „у будућности“. Ако дођете у невенчаној одећи, изађите. Ако оклевате, да додате уље, у потрази за ноћним супермаркетом на Блиском истоку, такође ћете бити протерани. Вреди размислити о томе да ли је безусловна љубав о којој сањамо заиста тако безусловна. Колико је ово истина? Чини ми се да је то нека вештачка појава. Рецимо да дете уради нешто лоше, родитељи то знају. Када га прихвате својом безусловном љубављу, да ли то значи да су прихватили и његов лош чин? Добро, рецимо да је то било лоше дело - испала ти је ваза. У реду је, није намерно. Или, рецимо, у налету љубоморе ударио је млађег брата или сестру – овде ће родитељ тражити неко објашњење, загрлити га, разговарати (мислим, добар родитељ), објаснити да нема разлога за љубомору. Али ако дете, рецимо, задави маче или намерно повреди брата или сестру зато што је заинтересовано да ово гледа, оно има садистичке склоности. Када родитељ прихвати своје дете, да ли прихвата ово о њему? Чини ми се да када говоримо о прихватању не узимамо у обзир појаве које су повезане са злом вољом. Да, зла воља је искривљена, али је и даље воља.Мислим да Господ воли без обзира какви смо, он свакако воли, али не прихвата све о нама. Протојереј Вјачеслав Рубски: Ово је иначе, врло честа замерка безусловном прихватању: да нормалан родитељ, баш зато што воли свог сина, не може да прихвати апсолутно све о њему. Ако дете почне да једе штетне таблете или да ради нешто страшно, родитељ то мора спречити. Овде се сусрећемо са још једним проблемом у хришћанству – ми заправо не знамо у којој мери Бог треба да уђе у овај свет и да решава ствари овде. Брод тоне, авион са 200 путника пао - да ли Бог треба да интервенише? Идентификовали сте проблем – да, Бог нас доживљава на исти начин, као у 5. поглављу Јеванђеља по Матеју – Он излива кишу на праведне и неправедне. Али с друге стране, очекујемо да Он неће прихватити одређени део нас. Најзанимљивије је то што хришћанство данас није у стању да квалитативно одговори на ове проблеме. Мислим, на основу православног учења. Да, Бог не би требало да прихвати неке поступке. Многи то виде, и то с правом, као извесну девалвацију хришћанства. Безусловно прихватање је метафизички захтев човека, он то никада није видео, не постоји у нашем свету. У друштву нас перципирају проценом друштвеног статуса, интелектуалних способности и нечег другог. Понекад се у породицама примећује безусловно прихватање - мајка ће прихватити свог сина, чак и ако је серијски убица, ипак ће га загрлити и рећи: „Феђа, зашто то радиш? Волим те свеједно". Али захтев за безусловно прихватање није везан за то да ли тако нешто постоји или не. Дакле, по мом мишљењу, ово је чисто метафизички захтев који се овде не може задовољити. Пажљивији умови, попут вас, кажу: ово је фантазмагорична конструкција, она не постоји. Наивнији људи кажу: „Постоји“. И то не треба квалитативно вербализовати – не можемо имати теорију о нечему што се никада није догодило. Таква теорија може бити посебна: Феђина мајка прихвата Феђу, упркос чињеници да је он серијски убица; или Васјина мајка прихвата Васју, упркос чињеници да он дави мачке. То су чињенице, али општа теорија се не може формулисати. Ако кажемо, као што сте сугерисали, да Бог не прихвата нешто у нама, ја ћу одговорити: „То је немогуће. Како то мислите Он не прихвата? Шта Он тачно ради? Он ништа не ради. Оно што Он прихвата, а шта не прихвата су све наше пројекције. Уместо тога, ми не прихватамо [неке поступке, понашање себе или друге особе] и пројектујемо то на Њега. Дакле, све наше теорије су безвредне. Хришћанство које је веровало у свој интелект, постало је збуњено око свог учења. Данас су то искористили најједноставнији, могло би се рећи, јефтини психолошки концепти, који нису толико дубоки. Питање разматрамо у смислу универзалне истине: да ли Бог уопште прихвата или не прихвата све безусловно? По мом мишљењу, овде не можемо ништа да смислимо. Елизавета (Сенчукова): Хришћанство је и даље дубоко персоналистичко, фокусирано на појединца. Чак и када читамо универзални текст који је упућен свима, схватамо да Бог заиста свакој особи прича своју причу, са сваком особом Он има индивидуални однос. Можемо, а свети оци су то већ урадили, само да пронађемо неке трендове. И онда те тенденције пре или касније упадају у апофатику, односно негативну теологију, јер шта год да кажемо о Богу, све ће бити погрешно, све ће бити нетачно. Приступ кенотичке теологије – Бог се самоунижава. У Христу видимо самопонижење до смрти – самопожртвовање. Оче Вјачеславе, дали сте тако интересантан пример да су чак и изванредни психолози имали сукобе у породици - син заправо није имао срећно детињство и сходно томе се заправо формирала мржња према његовом оцу. Чини ми се да када Бог нешто не прихвата у нама, Он води рачуна о томе да ћемо Га мрзети због тога. Можда ће некоме ова моја помисао деловати богохулно, али ја не мислим тако. Када Бог каже: „Не прихватам те“, Он добро зна да ће човек рећи: „Знаш ли ти какав си ми отац после овога?“ И чини ми се да је то Његово свесно самоунижавање да би нас усмерио ка успеху – ка превазилажењу греха. Можда ово звучи мало дивље, не ортодоксно, али за себе лично не могу другачије да објасним како нас Бог воли, а притом нас наши греси бескрајно удаљују од Њега. Чини ми се да сваки човек има тренутак борбе са Богом, такво семе Израела је унутра и „нећу те пустити док ме не благословиш“. Ово одбацивање има и метафизичку димензију. Он нас посебно не прихвата да бисмо се у неком тренутку, одгурујући се од Њега, можда чак и борећи се са Богом, покајали. И ово покајање није само жаљење, већ и начин да би смо се преобликовали. Ово је метаноја, промена мишљења. Протојереј Вјачеслав Рубски: Овде је немогуће не подржати вас. Заједништво са Богом не треба да буде просто обожавање, прихватање свега што нам Бог даје. Можда смо огорчени неким Његовим поступцима, имамо право да не прихватимо неке Његове цитате, неке изјаве. У овом дијалогу прихватања и неприхватања, у овом тешком дијалогу човека и Бога, сам овај дијалог је вредност. Човек који почини злочин често има осуду у себи, и није му додатно потребан Бог да га осуди. Људи васпитани на условном прихватању цео свој живот подређују одређеним психолошким моделима. Јелисавета (Сенчукова): Кроз приступ условне и безусловне љубави родитеља, занимљиво је анализирати параболу о изгубљеном сину. Као што се сећамо, старији брат је био веома узнемирен јер је очеву љубав доживљавао као условну: Толико сам те служио, чинило се да си ми био задовољан, али ми ниси ништа дао, а њега си прихватио. У исто време, расипни син је у почетку изгледао као да стоји у истој позицији – узео је оно што му је припадало. Када је отишао [код оца], био је у пуном поверењу да га сада чека то исто условно прихватање, да ће га отац казнити. Можда вас неће ни казнити, али у сваком случају морате тражити опроштај. И одједном се испоставља да је прихватање оца безусловно. Овде подржавам тачку гледишта да је прихватање помало вештачки појам. Чињеница је да је у крајњој линији, за идеалног родитеља (а, како ми то разумемо, постоји само један идеалан родитељ – Бог), условно и безусловно прихватање су једно те исто. Јасно је да то није православно, ово је помало апсурдан приступ решавању овог проблема, али чини ми се да у хришћанству постоји интуиција апсурда. Штавише, то је управо случај у историјском хришћанству – отуда свеци и јуродиви који се понекад понашају отворено грешно, да тако кажемо. Они чине оно што је грешно за обичног човека: грде их лошим речима, бацају камење и грудве земље. Протојереј Вјачеслав Рубски: Да, подржавам вас у томе да традиција апсурда припада историјском хришћанству. Али као одговор на ово, могу рећи да је понашање светих јуродивих укључено у посебан скуп значења – они то могу. Данас свети јуродиви више нису могући, мислим, управо због утицаја психологије, који сви енергично поричу. Илузија је да некога прихватамо безусловно. Своју децу можемо безусловно прихватити, али управо то осећање окситоцина изазива посебно непријатељство према другим људима. То је оно што се у биологији назива окситоцинско братство . Нажалост, једини примери безусловног прихватања које налазимо у нашим животима заснивају се на овој једноставној биолошкој компоненти. Као што сте рекли, имамо само једног Оца. Као што каже у Матеју 23, стих 9: „И никог на земљи не зовите својим оцем, јер имате једног Оца који је на небесима." Од тада ми православни то радимо. Али овај Отац нема личну децу; Он има сву децу. Али ако Он има сву децу, мора да се брине о њима, али ова забринутост изгледа веома чудно: бродови тону, авиони се руше, деца умиру од било чега, а отац реагује управо онако како реагује корњача у резервату – то јест, никако. Овај модел је ружан - то је отац који не брине о својој деци. Слажем се са вашом идејом апсурда. Овде немамо шта да кажемо. Можемо се сложити да је захтев за безусловним прихватањем друго име за верски позив. Тај зов који сваки човек доживљава, зов онога што никада није чуо, никад видео, не може видети. Можда је друго име за Бога безусловно прихватање. Елизавета (Сенчукова): Колико год се трудили да то паметно формулишемо, ми ипак причамо своју причу, свој поглед на Бога. Заиста се може поставити питање: зашто бродови тону, а деца умиру? А одговора неће бити, у принципу га нема. Колико се сећам, чини се да је отац Георгиј Чистјаков на питање „Где је био Бог када је дете умирало од рака?“ одговорио: Бог је био у близини на крсту. Чини се да је он био један од првих који је то овако формулисао. Нема других опција. За мене лично, Бог се намерно умањио до таквог стања да не би вршио ни најмањи притисак на нас. Поента је у томе да доказати нешто значи принудити. Бог не жели ништа да нам диктира. Зато се Он не може доказати ни показати. Ако хоће, одговориће, ако неће, неће одговорити. Протојереј Вјачеслав Рубски: Врло често имамо недостатак прихватања – да ме неко некако чује, да ме неко примети, значи Бога. Ово изазива малодушност и меланхолију. Такви се похлепно држе неких знамења, мироточивих икона и не дозвољавају да се ово доведе у питање. Ово је неуротична ситуација у којој је немогуће разговарати о „чуду“. Не дискутуј, јер ми је баш потребан знак, баш ми треба да Бог некако реагује на мене, нека заплаче икона, нека ми бар неко чудо у виду укрштених штапова падне на лице за време молитве, сенка на прозору . Људима је понуђен условни пријем, где је био потребан обавезни знак овог прихватања. Родитељ треба да га помилује по глави или каже: „Браво сине!“ Али таквог одговора нема, упркос чињеници да се особа труди. Ово ствара извесни неуротични култ чуда. У православној цркви неуротичним га чини то што се о њему не може разговарати. Људи васпитани у условном прихватању су несрећни јер о себи процењују на основу категорије шта успевају, а шта не успевају. У православљу су високи захтеви према хришћанину, а људи на крају не успеју и кажу: „Где је сатана, тамо ћу бити и ја. Ја сам најгори на свету“. Такво ниско самопоштовање терорише човека, а он га доживљава као конструкт аутентичности. Овај конструкт аутентичности хришћанина који пати („ко ти је рекао да ће то бити лако?”) већ је својеврсни модел хришћанства, остварен у начину условног прихватања. Другим речима, Бог нам каже: „Прихватићу те ако урадиш то и то. Разумемо да то не радимо. Рађамо нови модел: хришћанин је онај који супер-снажно разуме да није учинио ништа. Тако поново долазимо до позитивне слике, јер је овај хришћанин бољи од оног који ово не разуме, који гледа ТВ серије... Надам се да ће нам Господ Бог рећи на крају живота: "Безусловно прихватање је оно што јесам. Назовите ме Исусом, зовите ме Христом, можете ме звати Безусловно прихватање." За то смо рођени и што ће се, надам се, некада у нама остварити, пошто ми то толико желимо, јер човек нема случајних жеља. Свака жеља је дубоко укорењена у постојању: жеља да се пије, једе, спава - све су то наше природне жеље. Верујем да су духовне потребе такође диктиране оним што се може задовољити у духовној стварности. Јелисавета (Сенчукова): Покушаћу да завршим са овом мишљу; пало ми је на памет када сам слушала вашу последњу опаску да на крају земаљског живота, тачније, иза ивице земаљског, верујемо да ћемо срести Бога, који ће рећи да је Он безусловно прихватање. Заиста смо ближи Богу него што мислимо. Он нам је ближи него што се чини, Он нам је ближи, можда, него ми сами – то није моја мисао. Ако верујемо у Бога пуног љубави, можда би требало да научимо да Га прихватамо безусловно? Ово је, вероватно, сам подвиг вере. Не видимо Га директно, не чујемо директно, чини нам се да је готово одсутан. Ово је, вероватно, и подвиг вере и чудо вере, управо је то Његов лик и подобије – спремност да се воли, прихвата и чека, без обзира на све. https://www.pravmir.ru

Увек у овом периоду фебруара искрсну стара-нова питања која се тичу светог Валентина, односно светог Трифуна. Па једни истичу своју ортодоксију ружећи светог Валентина, истичући како је он католички светац, како нема везе са „правом“ вером и тд. Док са друге стране глорификују светог Трифуна наглашавајући значај вина код нас Православних. Требало би одмах рећи како и један и други светитељ имају везе са заљубљеношћу и са вином колико и немају док су сами пострадали за Христа у првим вековима Хришћанства као и да су обојица светитељи Римокатоличке као и Православне цркве. Шта више, свети Валентин је свештеномученик и наша га Црква прославља 13. августа (30. јула) тако да нема ни говора о римокатоличком монополу над њим. Насупрот, римокатолици су престали да га светкују као заштитника заљубљених још 1969. године. Али, оно што је најбитније за њихову повезаност са заљубљенима или са вином не тиче се толико њих самих колико смера хришћанског поступања према народним обичајима које је Црква практиковала у ширењу Благе вести међу народима. Дакле, асимиловала је постојеће обичаје бојећи их хришћанским колором. Тако је, још од искони, код пагана Дан заљубљених у XV веку постао дан светог Валентина а Бахусове оргије замењене су молитвеном успоменом на светог Трифуна. Коме овај приступ није јасан нека зна како 95% наших обичаја везаних за Божић и Бадњак су управо оваквим дискурсом Цркве остали у нашем народу као начини прослављања Рођења Христовог иако су паганске позадине. Да, да… као што Христос има везе са Бадњаком тако и свети Валентин има везе са заљубљеношћу или свети Трифун са вином. Ширина Хришћанства их је само преусмерила са пута паганских светковина на пут прослављања Једног Истинитог Бога. Једноставно, зар не? Но, оно што би ипак требало размотрити у овим данима наглашеног размишљања о вину или заљубљености јесте став Хришћанства у односу на љубав. Да ли је заљубљеност добар пут ка љубави… или не. На овом месту би могли призвати у помоћ ап. Павла, иако по светковинама нема везе ни са вином ни са заљубљеношћу, а заправо његово промишљање о саставу човека. Наиме, он тврди да је човек троделан. Да се састоји од тела, душе и духа. Те, колико год ми били помрачени падом ипак дух јесте тај којим бивамо у могућности комуникације са Богом, „који Љубав је“ – по речима ап. Јована. Дакле, могли би закључити како је заљубљеност заправо израз душе, свих наших емоционално-психолошких стремњења које, самим тим, укључују и тело док је љубав ствар духа, нашег вечног утемељења у Богу. И заиста, која је разлика између заљубљености и љубави. Имали је? Пре свега, треба знати да у овом палом постојању многе ствари личе иако нису истог квалитета. Као на пример однос чињеница и истине. Многи би ставили знак једнакости али не. То није ни приближно иста категорија. Сам Исус је рекао да ће нас истина ослободити док нас чињенице поробљавају, носећи са собом околности. Оне исте за које је Христос рекао да их требамо мењати те да ако имамо вере колико зрно горушичино то и неће бити проблем док нам чињенице сведоче о њиховој непромењивости, нашој детерминисаности њима. Тај однос истине и чињеница важи и за однос заљубљености и љубави. Личи… али није исто! Заљубљеном човеку, шта је битно? Његова драга/ги не Бог, зар не? Пролазно али не и вечно иако се то пролазно гради као вечно у таквом стицају околности. Поново околности. Али, опет, не ни тај драги/га колико идеја њега/ње. Не оно какав он или она јесу заиста него оно како их ми видимо. Какви би ми желели да он или она буду. Међутим, нешто нас магнетски привлачи и наш емоционално-психолошки састав нам сведочи о чињеници да је то то! И, ми приступамо… боримо се да ту чињеницу савршеног поклапања и остваримо. На овом месту треба поменути тетреба. Да ли знате да дотични у свом периоду заљубљености бива у стању да нападне лисицу или чак човека који би му се испречили на путу остварења његове заљубљености. Једноставно, чињенице му сведоче да је то логичан потез… а да ли? Мада, морам признати, чешће пута он и успе у својим подухватима. Лисицу такав приступ њене ловине изненади па она одступи док човеку, ако није намћор свакако, тако нешто бива симпатично па се сам уклони. Вероватно и сам сућутујући са стањем у којем се тетреб налази. Занимљиво је такође и то да се у Римском праву стање заљубљености карактерише као стање смањене урачунљивости поистовећујући се са стањем привременог лудила. Човек у том стању, по Римском праву, није смео потписивати било какве врсте уговора нити се према њему могло односити као према неком који у било којим одлукама влада собом. Али, зар није Хришћански начинити од жабе принца? – упитаће неко. Не, није Хришћански јер је Бог створио жабу а не принца као што ни та наша промена дотичне жабе није перманентног већ искључиво темпоралног карактера. Мањкавост је још и у томе што ретко ко размишља шта ће бити, односно шта ће урадити, када принц поново постане жаба. Тако је и настала ера остављених жаба у Новом Добу сексуалних слобода. Свакако да говорим о процентима растављених бракова. Дакле, ништа није нелогично када једног дана затекнемо уместо принца жабу па ту исту онда бацимо кроз прозор. Ко ће се још замарати тиме да покуша да заволи жабу. Па то и није баш логично, зар не? Ето и чињенице говоре у прилог тога… а и околности, неизбежне околности. Веровали или не, такав исти принцип је применљив на однос са Богом. Зато се многи фанатизам и укоренио у схватању Истог. Желимо да угодимо том неком начином који он не жели али опет ми осећамо да морамо, да треба тако. Душа наша чезне за тим. „Ваља се“ – што би рекли. На овом месту, уместо тетреба, требали би поменути пост. Погрешно схватање љубави те њено изједначење са стањем заљубљености једноставно оставља трагове на све наше приступе. Тако и посту. Мало ко схвата темељну улогу поста. Већина просто жваће „посну шунку“ утешена свешћу да је тиме Богу угодила. Да Њему, који је створио цео тај безгранични свемир, баш одговара да ми једемо ту „посну шунку“ те да му је нарочито запело да шарана не једемо средом. А у чему се заправо састоји садржај поста? Као и наћи разлику између чињеница и истине, љубави и заљубљености тако је исто и проналажење поенте између „посне шунке“ и поста ствар духа. Како наше тело утиче на нашу душу тако исто и та наша душа ућуткује чежњу духа разноразним сличностима које опет не одговарају оригиналу. То у домену подсвести свако зна зато и већина људи који држе пост, црквене обичаје, посећују редовно цркве… јесу намрштеног лица. Та свест о промашају ућуткана „ваља се“ начином једноставно вапије за смислом. Али, не. Уместо смисла добија порцију „посне шунке“ па како онда да и буде насмејана. А ствари су сурово логичне. Наиме, како је душа под утицајем тела тако и дух бива зауздан чињеницама душе. Но, пост ослобађа душу надражаја тела те тако она оставља духу слободан простор. Томе пост и служи али не и „посна шунка“. Пост има своју функционалну улогу једино ако заузда тело, последично и душу а ако не онда се свака поента губи. На разне начине ми уносимо одређене стимулансе у тело (кафа, дуван, маст…) који надражују наш емотивно-психолошки састав, последично томе и нашу душу. Као и код заљубљености, покоси нас привид те тиме и удаљи од истине. Жаба постаје принц, једном речју. Но, када растеретимо тело одређених стимуланса тада допуштамо да се и наша душа сретне са нашим духом. Тада бивамо у могућности да заволимо жабу без потребе да је претварамо у принца. Бивамо у могућности, пошто наш дух добија прилику да има утемељење у Богу. Оном истом који је створио ту жабу. Који је и воли. Који је и нама заповедио да је љубимо. Јер, одричући се разних стимуланса те разно разних „посних шунки“ бивамо у могућности да ослободимо дух. Да прогледамо, једном речју. И, онда, заправо и видимо… да испред нас није ни жаба нити принц већ човек. Ближњи. Онај, кога једноставно желимо волети… Мислите о томе! https://www.cudo.rs/свештеник-др-угрин-поповић-трифун-или/?fbclid=IwAR3JkXv4saFhngAYh6QQDg_8DISKnYD6ja1kO3Pt6FWOzuOKCTZgQ3NAJS4

— Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru

Родитељи сваком детету дају одређени скуп гена. У ствари, они одређују његов карактер и склоности. Када се дете роди, целокупно његово даље васпитање је баждарење и дотеривање онога што му је усадио Бог и родитељи. Психологија разликује четири главна типа темперамента: сангвиник, колерик, флегматик и меланхолик. Не можете натерати активну особу да слика слике, јер он нема истрајност и квалитете које има смирена особа. Од меланхоличног човека не можете захтевати активност, а од колерика смиреност. Веома је добро када родитељи то разумеју и пазе на врлине и мане своје деце, развијају прве и исправљају друге. Лоше је ако су на ово равнодушни или покушавају да укалупљују дете у оно што би желели да виде, занемарујући његове природне карактеристике. Дозволите ми да вам дам пример из нашег живота. Мој најстарији син је имао миран карактер, волео је да чита књиге и гледа филмове. Међутим, видео сам да му је као детету било тешко да комуницира са другом децом. Био је развијено дете, али је било проблема у комуникацији. Схватили смо да је то његов недостатак, који ће се утицати на његов каснији живот. Због тога је на породичном савету одлучено да се пошаље на спорт, односно у тимске спортове, где је комуникација веома јака. Бавио се кошарком. У почетку се само трудио, после шест месеци је постало лакше, после годину дана нисам препознао сина. Нисмо га сломили, само смо помогли да се исправи слаба страна. Важно је да човек остане такав какав јесте, да не сломи своју природу и не дозволи другима да му то раде. Главна ствар је да научите да видите своје предности и слабости, развијете најбоље у себи и радите на својим недостацима. Важно да заузмете место у животу које одговара вашем карактеру и склоностима. Млади људи често улазе у образовне установе не водећи рачуна о карактеристикама свог темперамента, због чега не уживају у животу и несрећни су јер раде нешто што им се не свиђа. Познавао сам једну мајку која је сањала да своју ћерку види као банкара и послала је да студира на одговарајућем универзитету. По својој личности девојчица би била одличан дечји лекар или васпитачица, али је на крају добила образовање које јој је било потпуно непотребно и ради нешто што јој се не допада. Не можете од тигра направити биљоједа, и обрнуто. Тако је и са особом. Свако од нас треба да изабере професију која одговара нашим склоностима и талентима. Међутим, жеља да се остане онакав какав јесте може се посматрати и на други начин. Постоји напредак и назадовање. Човек не може да стоји мирно, он ће се или развити или се повући. С тим у вези, обично се присећамо јеванђељске параболе о талантима. Њена суштина је у томе да се оно што се прими мора умножити, човек је позван да се усавршава. Ја сам за то да свако од нас расте и ради на себи. Дарови које смо добили од рођења морамо развити, иначе ћемо се суочити са ћорсокаком. Не можете да стојите мирно и да се плашите да кренете напред. Особа се развија кроз активност. Осим тога, нема потребе да лажете себе, прилагођавате се другима и покушавате да угодите свима. Немогуће је живети живот у којем ће вам бити пријатно са свима. Морате бити искрени, пре свега, према себи. Често људи носе маску, претварају се да су неко други, да би на крају заборавили ко су, шта су, шта заиста желе. Ово лицемерје. Дакле, нема потребе да ломите своју природу и оно што вам је Богом својствено. С друге стране, не морате да стојите на једном месту, важно је да се развијате и да останете искрени према себи и другим људима. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com

Обично се чулна љубав одваја од „љубави у пуном смислу те речи“. Ова подела је неопходна јер у руском језику нема речи за означавање различитих „љубави“. У грчком језику такав проблем се не јавља: постоји φιλια (пхилиа) - љубав-пријатељство, ερως (ерос) - љубав-привлачност, αγαπη (агапе) - духовна љубав и στοργη (сторге) - друштвена, породична љубав. А на руском можете рећи: „Волим пиво“, „Волим те“ и „Бог воли човека“ - и то никога неће увредити. Имамо једну реч за све. Наравно, чулну љубав разликујемо не само из лингвистичких разлога. „Ерос“ се може разликовати од љубави по томе што је оптерећен страшћу и афектом. У чулној љубави може бити толико телесног искуства, емоционалних стања и заједничких искустава да лична, натчулна комуникација и бивање бледе у позадини, а могу бити и потпуно невидљиви. За особу захваћену страшћу се каже да је „изгубила главу“; заједно са главом може да изгуби личну и делатну љубав, односно да изгуби широк спектар искустава, енергије и избора. Најсензуалније време љубави назива се „медени месец“. Поента није само у „слаткоћи“, већ и у томе да је ово време сензуалне гозбе и празника. Али, колико младенаца мисли да је један од задатака овог периода продуховљење љубави! А то је могуће само ако однос према чулној љубави није обезвређен: само се према чулној љубави не треба односити као према прихватљивом злу, пожуди тела, и сваки духовни задатак одмах нестаје. У савременој култури, нажалост, укорењен је управо девалуирајући однос према чулној љубави као биолошком или хормонском процесу, инстинкту, као задовољству и забави (Овде намерно избегавамо термине „секс“, „копулација“ и др. медицинске и биолошке описе физичке стране љубави, сводећи интимни однос супружника на чин физиологије – „сексуални однос“. Желимо да истакнемо да је сексуална интимност, „испуњење љубави“ (по речима Берта Хелингера) једна од најважнијих, иако, наравно, није једина компонента љубавне комуникације и укључује не само и не толико физичко јединство мужа и жене, већ и емоционалну, као и духовну везу „И њих двоје ће постати једно тело.” – Белешка аутора). Али, потребно је рећи о изопачењима љубави где љубави више нема, већ само насиља, манипулације, психичке перверзије (перверзија је болно одступање од норме у сфери сексуалног живота. Ово је изобличење и одступање које захтева лечење; спада у област медицине.-Белешка аутора) . Поред вулгарности и цинизма, постоји још једна крајност – лицемерје, које често, нажалост, постоји међу православним хришћанима. У овим случајевима, који су сада веома распрострањени, чулна љубав се претворила у своју супротност – у гађење према човеку. Имајући у виду такве појаве, нећемо моћи да помислимо ни на шта духовно. А говоримо о зрелој љубави, у којој је чулна љубав управо љубав, а не њена супротност. Одуховљење своје љубави, како у осећањима тако и у односима, је задатак одрасле личности. Шта је „продуховљење љубави“? Ово је смисао, правац и радост привлачности, жеље, односа, осећања и мисли – пред Богом и са Богом. Осећајући неодољиву снагу привлачности према другој особи, спреман сам да волим пред лицем Бога, своју породицу и пријатеље, стојећи пред свима као појединац, не скривајући своја лица и односе, преузимајући пуну одговорност за своје односе и њихове плодове. Духовност љубави је њено уздизање до највишег достојанства, до љубави према Богу. Задатак је трансформисати "ерос" и повезати га са "агапе", "пхилиа" и "сторге". То постаје истинска људска љубав, у којој се човек не побеђује, већ се преображава, уздижући се ка подобију Божијем. Протојереј Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

О правој љубави, како ју је Егзипери схватио, и уметности малих корака неопходних да би се постао баштован Цитаделе Божије. Антоан де Сент Егзипери је у својим писмима приметио да не може да живи без љубави: „Увек сам говорио, деловао, писао само подстакнут љубављу... У целом животу не могу себи да замерим ни један корак диктиран мржњом или осветом, ни један себичан чин, ни један ред написан за новац.” Подстакнут љубављу, он је вешто саградио, попут послушне Нојеве барке, своју Цитаделу, чији је темељ био ово свето бескрајно осећање, које не мисли на зло и гордост. „Ако волите цвет - једини који више није ни на једној од многих милиона звезда, то је довољно: гледате у небо и осећате се срећно. А ти кажеш себи: „Тамо негде живи мој цвет...ˮ Али ако га јагње поједе, то је исто као да су све звезде одједном угасиле!“ - следеће неизречено правило је истина, која садржи способност човека да воли, цени свог ближњег, види у њему „ружу“, макар она била горда и са трњем, и брине о њој, буквално „да јој читаву његову душу“. „Мој цвет је мирисом испунио целу моју планету, али ја нисам знао како да уживам у њему“, признаје Мали принц, схватајући да раније није знао да воли, ону праву љубав која ништа не очекује заузврат. Права љубав преображава и по Егзиперију је знак близине Господње. Смисао живота, као и љубав, писац је упоредио са бунаром који се сваким даном продубљује. Несталан поглед, који прелази са једне ствари на другу, рекао је, „губи Господа из вида." Јагње у параболи асоцира на јеванђелско јагње, коме је потребна брига пастира. Речено је: „...Овце иду за њим јер познају глас његов“ (Јован 10:4). Није ли то смисао постојања, његово складно устројство, хришћанска хијерархија („напасај јагањце Моје, напасај овце Моје“), потврђена тезом приповедача: „А ко жели јагње, постоји." Идеја о пастирству и служењу се више пута чује у Егзиперијевим делима и писмима, али је најметафоричније, по нашем мишљењу, изражена у овој оригиналној формулацији: „Бринути се за свет значи тражити од Господа пастирски огртач да покрије све, без обзира колико далеко сежу његове жеље. Заштитити другога, прихватити, укротити и унапредити његов израз, осетити животворно семе у њему, један је од наших позива који долази одозго. Дух чисти пут. Не буди њихов судија, буди божанство које их води. Пронађите место за свакога и помозите им да се остваре. Све остало ће се решити само од себе“, пише аутор у „Цитадели“. „Устао си ујутру, умио се, довео себе у ред - и одмах довео своју планету у ред. Апсолутно морате истребити баобабе сваки дан“, чврсто је правило које је прогласио Мали принц. Завести ред у души, свакодневно чишћење скривених углова поља срца задатак је хришћанина који гомила не световно, него нетрулежно богатство. Баобаби нису ништа друго до клице греха у сваком од нас. Није случајно што аутор ово дрвеће назива штетним семеном који загађује читаво тло планете, и појашњава да „ако се баобаб не препозна на време, онда га се нећете решити“, „ако дате на вољу баобабима, невоље се неће избећи“. Како примећује Игњатије Брјанчанинов, корени греха се могу уништити борбом против грешних мисли и понављањем исповести када мисли почну да побеђују. Планета-тло у параболи се тако упоређује са библијском сликом поља, која је свет, добро семе су синови Царства, а кукољ су синови злога (Матеј 13:38). Мало људи зна како баобаби прете, каже приповедач, као да апелује на тешкоћу препознавања греха као одступања човека од Божанског плана и на изузетан значај свакодневне борбе са њим. Сусрет Малог принца на првом астероиду са добрим Краљем, обученим у пурпур и хермелин, коме се звезде покоравају и који не трпи непослушност, открива још једно свето правило: „...Судите сами себи“, рекао је краљ. - Ово је најтеже. Много је теже судити себи него другима. Ако можете исправно да процените себе, онда сте заиста мудри.” „Не осуђујте друге“, каже библијска заповест, јер за сваког од нас постоји Врховни Судија, Који пажљиво гледа не само на дела и поступке, већ познаје наше искрене намере. Неуморним упознавањем себе, одмеравањем себе вишим судом и преправљањем себе, човек се обнавља и поново рађа за праведни живот. Ова идеја је изузетно важна за писца, а уопште његова дела су често испуњена дидактичким интонацијама у духу хришћанских подвижника: „А ти, ако хоћеш да растеш, нека те противречности истроше, оне су твој пут ка Господу. Нема другог начина на овом свету. Сложи се, прихвати патњу и она ће ти помоћи да се уздигнеш." Посетивши планету на којој живи Амбициозни човек, Мали принц сазнаје још један људски порок, чија је суштина зло (видети Јаковљеву 4:16), и резимира: „Сујетни славни људи су глуви на све осим на похвале. Без смирења, човек се уздиже изнад других. „Нисам као други“ (Лк. 18,11), мисли о себи горд човек, заслепљен гордошћу и тражећи одобрење не од Бога, него од човека. А тражење славе од људи је доказ неверја и отуђења од Творца, како с правом истиче св. Василија Великог. Зато је Мали принц збуњен захтевом Амбициозног човека да му се диви: „Ја му се дивим, али какву радост ти то пружа?“ Порок сујете се често облачи у одећу утехе. Да ли је зато Мали принц на следећој планети спреман да се сажали на Пијаницу, који пије само да би заборавио да га је срамота да пије? Четврти астероид припада пословном човеку. Заузет је најозбиљнијом ствари - бројањем звезда. Мали гост вешто и језгровито оправдава узалудност таквих ствари: „Имам цвет“, рекао је, „и заливам га свако јутро. Имам три вулкана и чистим их сваке недеље. Очистим сва три, и онај који се угасио. Никад не знаш шта може да се деси. И моји вулкани и мој цвет имају користи од чињенице да их поседујем. А од тебе звезде никакве користи...” Људска природа постаје плитка и без тешкоћа се квари, лако упадајући у замку маховинастог зла и легло лоших мисли. „Свако видљиво дело на свету обавља се у нади да ће се од тог дела добити корист“, каже Макарије Велики. „А ако неко није потпуно сигуран да ће уживати у својим трудовима, онда му његови трудови нису од користи." Није изненађујуће што Мали принц види извесно естетско значење у активностима Фењера на малој планети на којој нема ни кућа ни људи: „Кад упали свој фењер, као да се рађа још једна звезда или цвет. А кад угаси фењер, као да звезда или цвет заспи. Одлична активност. Заиста је корисно јер је лепо.” Лампица у очима главног јунака није смешна, као претходни становници планета. Зашто? Јер не мисли само на себе. Тежак рад аутор види као рад који не повезује човека са другима. Ништа у овом смртном свету не нестаје без трага. Сваки посао, веровао је Егзипери, је пут ка Господу. И светлост рада Ламплигхтера сија пред људима. А јеванђелска истина живо одзвања: „да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). Необично дирљиву параболну епизоду, која открива везе пријатељства и стваралачку снагу разноврсности дела која помажу човеку да се оствари у земаљској димензији, запањујуће суптилно и дубоко је написао Егзипери у „Цитадели“. Реч је о двојици баштована који су дуго „гледали у истом правцу“: ценили су своје пријатељство, увече пили чај, славили празнике, питали једни друге за савет и делили своје тајне. Временом су речи за њих изгубиле некадашњу вредност, али је и тишина зрачила њиховом заједничком радошћу од погледа на башту, цвеће, пупољке који се отварају. Па ипак, долина их је раздвојила, расипајући их у различите делове света. Невероватна радост подмладила је, попут воде животворне, душу једног баштована када је, наслоњен на штап старости, добио писмо од пријатеља који је много година лутао. Садржао је само неколико речи, пише Егзипери, „јер баштованима одговарају лопате и грабуље, а не перје“: „Јутрос сам орезао своје руже...“ Три године касније, када је овај баштован имао прилику да свом верном пријатељу пренесе дуго очекивану поруку, да буквално „сасвим у свој манифестној аутентичности“, искаже своју бескрајну љубав, створио је откровење, молитву испуњену жарком вером, додуше изражену неспретним речима: „Јутрос сам и ја своје руже обрезао...“ Може ли се речима пренети суштина животно важног осећања, опијеног срдачном муком? Како то пренети незгодним словима? „И заћутах“, настави приповедач, „јер сам још јасније осетио оно најважније: славе Те, Господе, сједињујући се у Теби над својим ружичњацима, а да то и не знају“. Истина човека је оно што га чини човеком, оно што чини свет једноставнијим, уверен је Егзипери. Он је несебично жеђао за овом истином, називајући себе „трагачем подземних кључева“ и уверавајући нас да су савршени од мале користи. Човек је, по писцу, уво затегнутог снопа, испуњење, потресено дахом Творца, прозор који гледа у Господа и обасјан светлошћу бдења Његовог: „Бог те рађа, подиже, испуњава те жељама, па жаљењем, час радошћу, час горчином, час гневом, час спремношћу да опростиш, а онда се враћа у своја недра.” И крајње је неопходно да свако пронађе свој начин облачења као личност, да добије од Господа, по ауторовој „Молитви“, не оно што желимо, него оно што нам је потребно, да пронађемо себе „орезујући своје руже“ сваки дан. И осетите да сте срећни, као у рају детињства од медењака отворених уста, када је све около испуњено врхунском чаролијом и цвеће јаче мирише, шапућући медљиком, црвендаћи певају јаче, радост и жалост доживљавају оштрије. И схватите да је срећан и онај ко је у близини, ко удише арому „ружа“. И сви около су покривени истим пастирским огртачем, испрошеним од Господа, Који, по Егзиперијевим речима, преображава људе и преображава се. И гледајте како се светлуцаве звезде тихо смеју изнад сребром исплетеног конвоја заносног свода, који је упио врели диск сунца. Светла столара, учитеља, песника, баштована, дајући светлост другима, укроћавајући их на мир, доброту, лепоту. То су оне, звезде, које се високо врте и својим косим, тесним зрацима мистериозно продиру у наша ледена срца, желећи да открију вечну тајну коју одаје мали дечак златне косе: „Је ли та ружа жива или више није жива ? Шта ако је јагње појело?” Наталиа Сквира https://pravlife.org/ru

Зашто је Егзипери размишљао о одласку у манастир, шта је замерио својој епохи и шта је видео као завештање за особу која жели да оствари своје снове? „Дете од пет или шест година понекад зна тако невероватне ствари о Богу или о добру и злу и такве неочекиване дубине, да не можете а да не закључите, да је овој беби од природе дато још неко средство за стицање знања нама непознато. Схватићете одједном да оно зна о Богу, можда већ колико и ви, и о добру и злу и о ономе што је срамотно – можда чак и много више од вас...” – овако аутор књиге Браћа Карамазови схвата природу детињства, савршеног, невиног, независног од расуђивања, са ширином душе, изузетном осећајношћу и оштром упечатљивошћу, неупрљаног друштвеним злом, неоптерећеног пороцима, патњом и неизмерно жедног нерафинисане љубави. Француски писац Антоан де Сент Егзипери говорио је о свом делу као ризници истине: „Са петнаест година сам се дотакао Достојевског, и то је за мене било право откровење: одмах сам осетио да сам дотакао нешто огромно и пожурио сам да прочитам све што је написао, књигу за књигом, као што сам читао Балзака раније.” Сви ми одрастамо, стичемо грбаву озбиљност и суморну прикривену важност, потпуно заборављајући јеванђеоско упозорење „Будите као деца“ (Матеј 18:3). Међутим, често осећамо досадну бучну унутрашњу потребу да уронимо у детињасту једноставност и искреност, непристрасност и директност, подсвесно схватајући: „Ако се човек не врати у ово логосно стање; ако не избацује сладострасност и љубав према греху; ако не спере таму и наслаге страсти и порока са небеског лика своје душе, неће ући у Царство Небеско“ (Св. Јустин (Поповић)). Према савременицима, Егзипери је имао дар не само да опчини децу, већ и да убеди одрасле да су сродни ликовима из бајке. Књига „Мали принц“, као што знате, посвећена је пријатељу писца, Леону Верту, али не као одраслој особи, већ „кад је био мали“, у потрази за неким с ким ће разговарати од срца, а не наилазећи на разумевање „чудних” одраслих који причају само о политици, везама и игрању бриџа. На први поглед, банална дилема. Прозаично безобразна драма генерација, проблем очева и синова, рећи ће неки. Други ће самоуверено рећи да ова бајка не учи ништа, па чак и да је досадна. Трећи ће упорно тврдити да је дело парабола, која дозвољава телесном уму да схвати многе истине или митове, али да је његов филозофски садржај лаган и слаб. Четврти ће, након што су чули за атеизам Егзиперијевог пријатеља, расправљати о намери писца, одгајаног од дубоко религиозне мајке, да обрати Леона у хришћанство. Пети ће негирати духовну компоненту текста, ломећи копља и оповргавајући хришћански вектор стварања. Шести ће, без оклевања, чак почети да се размећу модерним концептима „трауме из детињства“, ревносно наглашавајући ауторове депресивне и самоубилачке изливе. Јасно је да се спорови и расправе неће стишати. Како год било, није случајно што је књига и даље једна од најчитанијих и најомиљенијих на свету. У чему је тајна популарности и уметничке оправданости ауторског плана и његовог спровођења? Где се бајка одвија? У сушној пустињи, у којој, као антипод даха живота, спознаш саму вредност живота захваљујући извору који може да утоли жеђ, и путу до њега, током којег дубоко разумеш многе ствари и вредност спасења. Управо је аутобиографска епизода, када се авион писца срушио изнад либијске пустиње, а он се нашао на ивици живота и смрти, патио од дехидрације и другачије доживљавао смисао постојања, постала срце поруке „Малог принца .” Егзипери је, према мемоарима Леона Верта, често говорио да је његова цивилизација заснована на хришћанским вредностима, и жалио се да је људски мравињак постао богатији за све врсте добробити и разоноде, али људима недостаје нешто битно. „У Европи има двеста милиона људи чији су животи бесмислени“, наводи он у својој бележници, свуда наглашавајући апсурдност епохе због недостатка мисли, шупљине људске суштине, таме изолационизма, духовне беде и трансформације друштва у роботе без креативности, пуњене „стандардним производима масовне производње“ под маском културе. Међу главним светским проблемима, Егзипери је издвојио враћање духовног значаја људима, отворено изложивши своју жељу да оде у древни бенедиктински манастир: „Немогуће је наставити живети због фрижидера, политике, играње белоте и укрштенице! То је неподношљиво. Неподношљиво је живети без поезије, без боја, без љубави.” Аутор, свестан идеје о братству, духовним везама у свету који је постао пустиња, сигуран је: „Само они који се, као једна група, попут планинара, пењу на исти врх су другови. Зашто би иначе, у наше доба - доба удобности - били тако срећни што делимо последњи гутљај воде у пустињи? У својој „Молитви“ Егзипери моли Господа да му допусти да буде достојан пријатељства, „најлепшег и најнежнијег дара судбине“, а у писмима признаје да му не недостају непријатељи који га уче, већ су му потребни пријатељи који би постали за њега ”баште опуштања“. Пријатељ је онај који не суди, тврди аутор, упоређујући прихватање са божанским чином: „Има довољно судија на свету. Ваши непријатељи ће вам помоћи да се промените и ојачате. То је њихов посао, они ће се савршено носити са тим... А пријатељ је створен да вас прихвати. Знајте и о Господу. Он вам не суди; када сте му дошли у храм, Он вас је прихватио.” Од првих редова наратор самоуверено изјављује да не жели да се књига чита из забаве, јер је реч о најважнијим и неопходним стварима – пријатељству међу људима, јединству, прихватању других и познавању себе кроз Њега. „Веома је тужно када се пријатељи забораве. Немају сви пријатеље. И бојим се да не постанем као одрасли које не занима ништа осим бројева”; „Када им кажете да имате новог пријатеља, никада неће питати најважнију ствар. Никада неће рећи: „Какав је његов глас? Које игре воли да игра? Да ли хвата лептире?ˮ“. Мали принц, који је пао с неба, постаје прави пријатељ приповедача, дословно отелотворујући хришћанску истину „Служите једни другима љубављу“ (Гал. 5,13), а његова планета са својим урођеним правилима постаје нека врста узорног друштва. Егзипери, оправдавајући настанак братства међу људима, оперише концептом уједињујућег чвора: „Људи су били браћа у Богу. Само у нечему можете бити браћа. Ако не постоји чвор који повезује људе, они ће бити постављени један поред другог, а неће бити повезани.” Змија, која има способност да реши све загонетке („Будите мудри као змије“ (Матеј 10:16)), неће случајно приметити да може бити усамљена не само у пустињи, већ и међу људима који немају поверења у мудрост Скретничара а мудри Лисац ће открити тајну правог мира и јединства – „За мене си још увек само мали дечак, потпуно исти као сто хиљада других дечака. И не требаш ми. А ни ја теби не требам. За тебе сам само лисица, потпуно иста као сто хиљада других лисица. Али ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш ми бити једини на целом свету. И ја ћу бити за тебе једини на целом свету...” Везе љубави које спајају људе и објективни свет, према аутору, изгубиле су своју искреност и снагу, а „можете научити само оне ствари које укротите“, сигуран је Лисац, износећи свој концепт универзалне усамљености: „ Људи више немају довољно времена да било шта науче. У продавницама купују готове ствари. Али не постоје такве радње у којима би се трговало са пријатељима, па стога људи више немају пријатеље.” Укроћење, односно приближавање другог себи и његово познавање, по Лисцу, осветљава живот као сунце, али за то је потребно наоружати се са три завета: стрпљењем, поштовањем обреда и одговорношћу за припитомљене. Стрпљењем спасавамо своје душе (Лука 21:19). Са традицијама, зачињеним „млеком побожности“ (Тихон Задонски), ми структуришемо начин живота и регулишемо његове моралне границе. У тексту су ловци четвртком играли са сеоским девојкама, а сам аутор се, као што је познато, препустио сећањима из детињства на традицију божићних јаслица са овцама, пастирима, магарцем, три мудраца и са невероватним мирисом воска који обавија његову родну земљу: „Захвалност од света за рођење малог детета – како је то невероватно! Две хиљаде година касније! Људски род је схватио да мора да узгаја чудо, као што дрво узгаја своје плодове.“ Иначе, Сент-Егзипери је чак упоредио правила са верским ритуалима: изгледају смешно, рекао је, али обликују људе. Оданост ближњему и одговорност за све, како је разумео аутор, полазећи од предања Светог Августина, увек светли у нама самима, јер је оданост, пре свега, верност себи. И радосно је што је човек у стању да се жртвује да би спасио друге, јер голгота увек почиње тамо где се појави његов ближњи. Не можете очима да видите најважније ствари.” Очаравајућа безусловна љубав чини срце будним. Она га чисти од лукавости која се задржава у његовом сну и дозвољава му да „окуси” другог, да прихвати свог ближњег као самог себе. „Чувај своје срце свом својом стражом, јер из њега извире живот“ Наталиа Сквира https://pravlife.org/ru