Претражи Живе Речи Утехе

Јелисавета (Сенчукова): Оче Вјачеславе, хајде да прво дефинишемо појам – шта је прихватање и шта је с њим погрешно у хришћанству? Протојереј Вјачеслав Рубски: Од детињства мајка треба да пружи детету безусловну позитивну пажњу, која се потом развија у безусловно позитивно прихватање. Али најчешће мајка и отац обезбеђују детету условно позитивно прихватање. Кажу: „Ако се будеш добро понашао, волећемо те." Дете сваку конвенцију доживљава као норму, а када му се то каже, оно, донекле, остаје без љубави као такве – постоје само услови. У принципу, хришћанство се увек заснивало на условном прихватању – Бог те воли ако се понашаш исправно. Свети Оци и Свето Писмо то наглашавају милион хиљада пута. Хиљаде цитата светих отаца и Светог писма нам поручују како нас Бог баш и не воли много, јер ако дођемо на свадбу у погрешној одећи, бићемо избачени напоље ; ако се покаже да нисмо мудре девице, бићемо избачени ; ако ближњему нисмо исказали дужну наклоност, бићемо избачени. То је исто што и љубав родитеља према детету које ће бити избачено из куће ако не добије петицу у школи или не освоји 100 поена на испиту. Елизавета (Сенчукова): Да ли у хришћанству постоји љубав са прихватањем или условљена љубав ? У Светом писму, искрено говорећи, о томе нема сумње, јер знамо да Господ шаље сунце и кишу на зле и на добре. У том смислу, Његова љубав је безусловна — брижна љубав. Пожртвована љубав је такође безусловна, јер је Христос дошао да умре за свакога и за сваког је васкрсао. С друге стране, сасвим исправно кажете да ако се понашате лоше, Господ вас неће примити у друштво других добрих људи који ће се са Њим радовати „у будућности“. Ако дођете у невенчаној одећи, изађите. Ако оклевате, да додате уље, у потрази за ноћним супермаркетом на Блиском истоку, такође ћете бити протерани. Вреди размислити о томе да ли је безусловна љубав о којој сањамо заиста тако безусловна. Колико је ово истина? Чини ми се да је то нека вештачка појава. Рецимо да дете уради нешто лоше, родитељи то знају. Када га прихвате својом безусловном љубављу, да ли то значи да су прихватили и његов лош чин? Добро, рецимо да је то било лоше дело - испала ти је ваза. У реду је, није намерно. Или, рецимо, у налету љубоморе ударио је млађег брата или сестру – овде ће родитељ тражити неко објашњење, загрлити га, разговарати (мислим, добар родитељ), објаснити да нема разлога за љубомору. Али ако дете, рецимо, задави маче или намерно повреди брата или сестру зато што је заинтересовано да ово гледа, оно има садистичке склоности. Када родитељ прихвати своје дете, да ли прихвата ово о њему? Чини ми се да када говоримо о прихватању не узимамо у обзир појаве које су повезане са злом вољом. Да, зла воља је искривљена, али је и даље воља.Мислим да Господ воли без обзира какви смо, он свакако воли, али не прихвата све о нама. Протојереј Вјачеслав Рубски: Ово је иначе, врло честа замерка безусловном прихватању: да нормалан родитељ, баш зато што воли свог сина, не може да прихвати апсолутно све о њему. Ако дете почне да једе штетне таблете или да ради нешто страшно, родитељ то мора спречити. Овде се сусрећемо са још једним проблемом у хришћанству – ми заправо не знамо у којој мери Бог треба да уђе у овај свет и да решава ствари овде. Брод тоне, авион са 200 путника пао - да ли Бог треба да интервенише? Идентификовали сте проблем – да, Бог нас доживљава на исти начин, као у 5. поглављу Јеванђеља по Матеју – Он излива кишу на праведне и неправедне. Али с друге стране, очекујемо да Он неће прихватити одређени део нас. Најзанимљивије је то што хришћанство данас није у стању да квалитативно одговори на ове проблеме. Мислим, на основу православног учења. Да, Бог не би требало да прихвати неке поступке. Многи то виде, и то с правом, као извесну девалвацију хришћанства. Безусловно прихватање је метафизички захтев човека, он то никада није видео, не постоји у нашем свету. У друштву нас перципирају проценом друштвеног статуса, интелектуалних способности и нечег другог. Понекад се у породицама примећује безусловно прихватање - мајка ће прихватити свог сина, чак и ако је серијски убица, ипак ће га загрлити и рећи: „Феђа, зашто то радиш? Волим те свеједно". Али захтев за безусловно прихватање није везан за то да ли тако нешто постоји или не. Дакле, по мом мишљењу, ово је чисто метафизички захтев који се овде не може задовољити. Пажљивији умови, попут вас, кажу: ово је фантазмагорична конструкција, она не постоји. Наивнији људи кажу: „Постоји“. И то не треба квалитативно вербализовати – не можемо имати теорију о нечему што се никада није догодило. Таква теорија може бити посебна: Феђина мајка прихвата Феђу, упркос чињеници да је он серијски убица; или Васјина мајка прихвата Васју, упркос чињеници да он дави мачке. То су чињенице, али општа теорија се не може формулисати. Ако кажемо, као што сте сугерисали, да Бог не прихвата нешто у нама, ја ћу одговорити: „То је немогуће. Како то мислите Он не прихвата? Шта Он тачно ради? Он ништа не ради. Оно што Он прихвата, а шта не прихвата су све наше пројекције. Уместо тога, ми не прихватамо [неке поступке, понашање себе или друге особе] и пројектујемо то на Њега. Дакле, све наше теорије су безвредне. Хришћанство које је веровало у свој интелект, постало је збуњено око свог учења. Данас су то искористили најједноставнији, могло би се рећи, јефтини психолошки концепти, који нису толико дубоки. Питање разматрамо у смислу универзалне истине: да ли Бог уопште прихвата или не прихвата све безусловно? По мом мишљењу, овде не можемо ништа да смислимо. Елизавета (Сенчукова): Хришћанство је и даље дубоко персоналистичко, фокусирано на појединца. Чак и када читамо универзални текст који је упућен свима, схватамо да Бог заиста свакој особи прича своју причу, са сваком особом Он има индивидуални однос. Можемо, а свети оци су то већ урадили, само да пронађемо неке трендове. И онда те тенденције пре или касније упадају у апофатику, односно негативну теологију, јер шта год да кажемо о Богу, све ће бити погрешно, све ће бити нетачно. Приступ кенотичке теологије – Бог се самоунижава. У Христу видимо самопонижење до смрти – самопожртвовање. Оче Вјачеславе, дали сте тако интересантан пример да су чак и изванредни психолози имали сукобе у породици - син заправо није имао срећно детињство и сходно томе се заправо формирала мржња према његовом оцу. Чини ми се да када Бог нешто не прихвата у нама, Он води рачуна о томе да ћемо Га мрзети због тога. Можда ће некоме ова моја помисао деловати богохулно, али ја не мислим тако. Када Бог каже: „Не прихватам те“, Он добро зна да ће човек рећи: „Знаш ли ти какав си ми отац после овога?“ И чини ми се да је то Његово свесно самоунижавање да би нас усмерио ка успеху – ка превазилажењу греха. Можда ово звучи мало дивље, не ортодоксно, али за себе лично не могу другачије да објасним како нас Бог воли, а притом нас наши греси бескрајно удаљују од Њега. Чини ми се да сваки човек има тренутак борбе са Богом, такво семе Израела је унутра и „нећу те пустити док ме не благословиш“. Ово одбацивање има и метафизичку димензију. Он нас посебно не прихвата да бисмо се у неком тренутку, одгурујући се од Њега, можда чак и борећи се са Богом, покајали. И ово покајање није само жаљење, већ и начин да би смо се преобликовали. Ово је метаноја, промена мишљења. Протојереј Вјачеслав Рубски: Овде је немогуће не подржати вас. Заједништво са Богом не треба да буде просто обожавање, прихватање свега што нам Бог даје. Можда смо огорчени неким Његовим поступцима, имамо право да не прихватимо неке Његове цитате, неке изјаве. У овом дијалогу прихватања и неприхватања, у овом тешком дијалогу човека и Бога, сам овај дијалог је вредност. Човек који почини злочин често има осуду у себи, и није му додатно потребан Бог да га осуди. Људи васпитани на условном прихватању цео свој живот подређују одређеним психолошким моделима. Јелисавета (Сенчукова): Кроз приступ условне и безусловне љубави родитеља, занимљиво је анализирати параболу о изгубљеном сину. Као што се сећамо, старији брат је био веома узнемирен јер је очеву љубав доживљавао као условну: Толико сам те служио, чинило се да си ми био задовољан, али ми ниси ништа дао, а њега си прихватио. У исто време, расипни син је у почетку изгледао као да стоји у истој позицији – узео је оно што му је припадало. Када је отишао [код оца], био је у пуном поверењу да га сада чека то исто условно прихватање, да ће га отац казнити. Можда вас неће ни казнити, али у сваком случају морате тражити опроштај. И одједном се испоставља да је прихватање оца безусловно. Овде подржавам тачку гледишта да је прихватање помало вештачки појам. Чињеница је да је у крајњој линији, за идеалног родитеља (а, како ми то разумемо, постоји само један идеалан родитељ – Бог), условно и безусловно прихватање су једно те исто. Јасно је да то није православно, ово је помало апсурдан приступ решавању овог проблема, али чини ми се да у хришћанству постоји интуиција апсурда. Штавише, то је управо случај у историјском хришћанству – отуда свеци и јуродиви који се понекад понашају отворено грешно, да тако кажемо. Они чине оно што је грешно за обичног човека: грде их лошим речима, бацају камење и грудве земље. Протојереј Вјачеслав Рубски: Да, подржавам вас у томе да традиција апсурда припада историјском хришћанству. Али као одговор на ово, могу рећи да је понашање светих јуродивих укључено у посебан скуп значења – они то могу. Данас свети јуродиви више нису могући, мислим, управо због утицаја психологије, који сви енергично поричу. Илузија је да некога прихватамо безусловно. Своју децу можемо безусловно прихватити, али управо то осећање окситоцина изазива посебно непријатељство према другим људима. То је оно што се у биологији назива окситоцинско братство . Нажалост, једини примери безусловног прихватања које налазимо у нашим животима заснивају се на овој једноставној биолошкој компоненти. Као што сте рекли, имамо само једног Оца. Као што каже у Матеју 23, стих 9: „И никог на земљи не зовите својим оцем, јер имате једног Оца који је на небесима." Од тада ми православни то радимо. Али овај Отац нема личну децу; Он има сву децу. Али ако Он има сву децу, мора да се брине о њима, али ова забринутост изгледа веома чудно: бродови тону, авиони се руше, деца умиру од било чега, а отац реагује управо онако како реагује корњача у резервату – то јест, никако. Овај модел је ружан - то је отац који не брине о својој деци. Слажем се са вашом идејом апсурда. Овде немамо шта да кажемо. Можемо се сложити да је захтев за безусловним прихватањем друго име за верски позив. Тај зов који сваки човек доживљава, зов онога што никада није чуо, никад видео, не може видети. Можда је друго име за Бога безусловно прихватање. Елизавета (Сенчукова): Колико год се трудили да то паметно формулишемо, ми ипак причамо своју причу, свој поглед на Бога. Заиста се може поставити питање: зашто бродови тону, а деца умиру? А одговора неће бити, у принципу га нема. Колико се сећам, чини се да је отац Георгиј Чистјаков на питање „Где је био Бог када је дете умирало од рака?“ одговорио: Бог је био у близини на крсту. Чини се да је он био један од првих који је то овако формулисао. Нема других опција. За мене лично, Бог се намерно умањио до таквог стања да не би вршио ни најмањи притисак на нас. Поента је у томе да доказати нешто значи принудити. Бог не жели ништа да нам диктира. Зато се Он не може доказати ни показати. Ако хоће, одговориће, ако неће, неће одговорити. Протојереј Вјачеслав Рубски: Врло често имамо недостатак прихватања – да ме неко некако чује, да ме неко примети, значи Бога. Ово изазива малодушност и меланхолију. Такви се похлепно држе неких знамења, мироточивих икона и не дозвољавају да се ово доведе у питање. Ово је неуротична ситуација у којој је немогуће разговарати о „чуду“. Не дискутуј, јер ми је баш потребан знак, баш ми треба да Бог некако реагује на мене, нека заплаче икона, нека ми бар неко чудо у виду укрштених штапова падне на лице за време молитве, сенка на прозору . Људима је понуђен условни пријем, где је био потребан обавезни знак овог прихватања. Родитељ треба да га помилује по глави или каже: „Браво сине!“ Али таквог одговора нема, упркос чињеници да се особа труди. Ово ствара извесни неуротични култ чуда. У православној цркви неуротичним га чини то што се о њему не може разговарати. Људи васпитани у условном прихватању су несрећни јер о себи процењују на основу категорије шта успевају, а шта не успевају. У православљу су високи захтеви према хришћанину, а људи на крају не успеју и кажу: „Где је сатана, тамо ћу бити и ја. Ја сам најгори на свету“. Такво ниско самопоштовање терорише човека, а он га доживљава као конструкт аутентичности. Овај конструкт аутентичности хришћанина који пати („ко ти је рекао да ће то бити лако?”) већ је својеврсни модел хришћанства, остварен у начину условног прихватања. Другим речима, Бог нам каже: „Прихватићу те ако урадиш то и то. Разумемо да то не радимо. Рађамо нови модел: хришћанин је онај који супер-снажно разуме да није учинио ништа. Тако поново долазимо до позитивне слике, јер је овај хришћанин бољи од оног који ово не разуме, који гледа ТВ серије... Надам се да ће нам Господ Бог рећи на крају живота: "Безусловно прихватање је оно што јесам. Назовите ме Исусом, зовите ме Христом, можете ме звати Безусловно прихватање." За то смо рођени и што ће се, надам се, некада у нама остварити, пошто ми то толико желимо, јер човек нема случајних жеља. Свака жеља је дубоко укорењена у постојању: жеља да се пије, једе, спава - све су то наше природне жеље. Верујем да су духовне потребе такође диктиране оним што се може задовољити у духовној стварности. Јелисавета (Сенчукова): Покушаћу да завршим са овом мишљу; пало ми је на памет када сам слушала вашу последњу опаску да на крају земаљског живота, тачније, иза ивице земаљског, верујемо да ћемо срести Бога, који ће рећи да је Он безусловно прихватање. Заиста смо ближи Богу него што мислимо. Он нам је ближи него што се чини, Он нам је ближи, можда, него ми сами – то није моја мисао. Ако верујемо у Бога пуног љубави, можда би требало да научимо да Га прихватамо безусловно? Ово је, вероватно, сам подвиг вере. Не видимо Га директно, не чујемо директно, чини нам се да је готово одсутан. Ово је, вероватно, и подвиг вере и чудо вере, управо је то Његов лик и подобије – спремност да се воли, прихвата и чека, без обзира на све. https://www.pravmir.ru