Претражи Живе Речи Утехе

Ово је последња недеља, да тако кажем, упада у васкршњи период и на неки начин заокружује васкршњи циклус. Предстојe jош велики празници Вазнесења Господњег и Дана Свете Тројице, али се завршава посебно празновање Светлог Васкрсења Христовог. Пролази период од четрдесет дана после Васкрса. Шеста недеља Васкрса се назива „недеља Слепога“. Зашто? Јер се на Литургији се увек чита Јеванђеље о чудесном исцелењу слепорођеног (в. Јн. 9,1-38). Овај одломак се може грубо поделити на два дела. Први део је краћи (стихови 1–12). Само исцељење. Други, дужи (стихови 13–38), који се грубо може назвати „испитивање од стране фарисеја“. Хајде да их објаснимо. Исцељење Зашто је библијска прича о овом слепом човеку укључена, не само у литургијско читање недељног јеванђеља, већ и у седмично литургијско читање на крају Ускршњег периода? Зато јер се дешава невероватно, најјачеа, најмоћније и, усуђујем се да кажем, глобалне (поготово у оквирима прилично затворене јеврејске заједнице) дело. Може се ставити у исту раван са исцељењем узетог, који је парализован лежао 38 година (прича о томе је укључена и у недељно јеванђелско читање Васкршњег периода), и васкрсењем светог праведног Лазара Четвородневног. Јер овај слепи од рођења није имао очи. И Господ му ствара ове очи. Отуда и прилично задивљујући обред који Спаситељ врши: „Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јован 9:6, 7). Овде је, наравно, пљување на земљу, стварање глине, односно влажне земље помешане са пљувачком, чин стварања очију. Као да се понавља чин Божијег стварања човека: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). Христово пљување на земљу није симбол презира. То је симбол Божје љубави према човечанству. Стварање глине је пољубац Божији, надахнуће живота човеку. А у овом случају – стварање очију. Овај догађај је имао огроман одјек у јеврејском друштву: човек није имао очи, а Исус ствара очи за њега. Наравно, само Бог је то могао учинити. Само Он. Унутра, у дубини душе, сви су то знали. Испитивање Оно што ме погађа у овом испитивању је тврдоглаво одбацивање очигледног чуда које се догодило. Неки људи са великим бесом и мржњом покушавају да га згазе, униште, не само физички, већ, што је још страшније и духовно, да избришу успомене на њега у народу и омаловаже га што је више могуће. Наравно, исцељење слепог рођеног била је велика ствар у историји човечанства. Зато се окупља овај Синедрион фарисеја и књижевника. Слава је већ почела, подигао се талас поштовања. Формално, судије се окупљају да прегледају исцељење, а у ствари, да покушају да униште, изопаче само исцељење и да убију Онога који га је извршио – самог Месију-Богочовека. Веома детаљно је описан процес суђења слепом човеку. Чини ми се да је он неко време провео међу Христовим ученицима и успео да им све потанко исприча. Јеванђеље на то посредно указује. Након суђења, исцељени слепац поново сусреће Спаситеља, између њих се одвија дијалог и исповедање вере у Христа од стране поменутог човека: „Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.“ (Јован 9:35–38). Књижевници и фарисеји позивају исцељеног слепца и траже детаље о чуду које се догодило. Он им прича. Тада судије недвосмислено изричу своју пресуду, покушавајући да убеде исцељеног да је Тај Човек грешник: „Овај Човек није од Бога, јер не светкује суботу“ (Јн. 9,16). Треба рећи да се међу њима по овом питању распламсала неслога. Било је и оних који су мислили другачије. Они га поново испитују, али слепац је већ био додирнут Божијом благодаћу. Он је прогледао не само физички, већ и духовно. Његово срце осећа да је Христос Бог. И он одговара: „Ово је пророк“ (Јован 9:17). То јест, Човек Божији, јер само Свемогући Господ може чинити таква чуда: стварати очи. Међутим, како пише у Јеванђељу, „...Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао“ (Јован 9:18). Наравно да нису веровали! Хтели су да верују у нешто сасвим друго! Али у исто време схватили су да "бившег слепца" не могу сломити или завести. Зато своје прљаво дело покушавају да спроведу на другачији начин. Позивају његове родитеље. И кроз њих почињу да делују. Родитељи су веома уплашени. Јер, јеврејско друштво било веома затворено и хијерархијско и могли би бити избачени из заједнице и подвргнути јавној осуди. А ово је заправо значило губитак новца, социјалног статуса, имовине, глад, сиромаштво и, врло могуће, смрт. Зато су родитељи веома опрезни у расуђивању. Признају да је ово њихов син. А кад их питају како је дошло до исцељења, кажу: „...А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.“ (Јн. 9:21). То јест, они истовремено покушавају да заштите свог сина и да заштите себе. У светом јеванђељу читамо: „Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа.Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте.“ (Јован 9:22, 23). И опет Јевреји не успевају да фалсификују чудо. Онда одлучују да предузму последњи корак. Они покушавају да „сломе излеченог својим ауторитетом“. У императивном облику, говоре му: „...Дај славу Богу; знамо да је овај човек грешник“ (Јован 9:24). То, у ствари, значи следеће - мораш рећи да је та особа грешник и да није било исцељења. Али некадашњи слепац је већ прогледао и постао храм Духа Светога. Он објављује истину: „...Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим.“ (Јован 9:25). Долази до свађе између судија и оптуженог: „Тада му опет рекоше: (шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. (шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље.“ (Јован 9:26–34). Наравно, излечени побеђује у овој свађи. Јер истина је очигледна: „Од давнина није се чуло да је ико отворио очи слепом рођеном. Да није од Бога, не би могао ништа да створи.” Јевреји нису у стању да униште или искриве Божју истину. Стога изгоне некадашњег слепог рођеног. С једне стране, то је знак њихове немоћи, а с друге, страшна законска казна - да буде искључен из јеврејске заједнице. Али Господ га не оставља. Исцељени слеп рођен постаје један од Христових ученика, члан, не старозаветне заједнице, већ новозаветне Цркве – личност коју је Христос спасао. Ако у јеванђељском одломку о Самарјанки доминира тема воде, онда у овој причи о слепом човеку доминира тема светлости. Невероватна ствар! Слепац је прогледао. А они, који су му судили, добровољно ослепеше. Ослепели су, „ископали“, „изгорели“ своје „духовне очи“ усијаним гвожђем поноса. О томе и сами сведоче: „Кажу да си ти, слеп рођен, грешник, рођен у гресима, а ми смо велики праведници, јер су „Мојсијеви ученици“ рођени у „исправним“ јеврејским нараштајима“ (в. Јован 9:28–34). О, најстрашнија прелест, скривање иза Бога, а у ствари само уздизање себе на олтар свог срца! Такав човек, зарад сопствене илузије, зарад њеног очувања, спреман је на све, па чак и да убије самог Бога, покушавајући да уништи Његову Цркву. Како је писао свети Теофан затворник: „Идите, докажите истинитост вере онима чији је ум покварен упорношћу у неверовању. Неверници свих времена су људи исте расе.” Да нам се ово не деси! Да не постанемо „савремени фарисеји и садукеји“. На неки начин, пут православног хришћанина је веома једноставан. „Чувај заповести Божије и не греши“. У суштини, на томе је заснована цела књига светог Јована Лествичника, „Лествица“. Уз Божију помоћ, свака врста греха се побеђује својом супротном врлином. Прождрљивост – уздржавањем и постом. Лењост – трудом. Гордост – смерношћу. Шкртост - милостињом. Блуд – чедношћу. Пијанство – трезвеношћу. Вербализам – ћутањем. Врло је једноставно. Само треба да следите овај пут. Али у стварности, врло често човек размишља на следећи начин: На пример, „Понизност се побеђује поносом“. „Да, то је истина“, каже човек. - Апсолутно тако. Али…” И иза овог „али” он, попут древних фарисеја, смишља свој подзаконски акт, у коме лукаво покушава да истовремено успава своју савест и укине врлину како би наставио да греши. И такав човек чини суптилну издају Бога. Док споља изјављује веру у Бога, он жели да остане слеп. А када му се Бог открије, да Га не би видео, он „зашије“ очи и изгони „исцељеног слепог рођеног“ из себе, најрадије би да остане у тами, у свом паклу. О таквима је Господ наш Исус Христос рекао: „...Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским .“ (Матеј 15:8, 9). Ови људи су створили мрачну и прљаву мочвару у својим срцима. „Да, ја сам хришћанин, али...“, каже такав човек себи. Прекинимо ово „али“ у себи! Православље није скуп апстрактних философских клишеа. Оно је начин, пут до промена себе. И имајмо храбрости да кренемо овим путем. И отворимо своје духовне очи ка Сунцу Истине – Господу нашем Исусу Христу. Пустимо Његову светлост у наше најскривеније и најмрачније дубине, и бићемо просветљени и исцељени од Њега. И ходаћемо у светлости ка Царством Небеским. Ово је суштина васкрсења сваког од нас у Светлом Васкрсењу Христовом. Када је у сваком од нас та блистава Божанска светлост, она сагорева наше грехе, сагорева ђавоље махинације из срца и тиме укида смрт, водећи нас путем спасоносног и блаженога пасхалног вечног живота. Христос свима сија. Само треба да желите да видите светлост, отворите очи и пустите светлост у себе. Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј.Г. (администрација Поуке.орг) извор

У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска