Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'откровење'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О правој љубави, како ју је Егзипери схватио, и уметности малих корака неопходних да би се постао баштован Цитаделе Божије. Антоан де Сент Егзипери је у својим писмима приметио да не може да живи без љубави: „Увек сам говорио, деловао, писао само подстакнут љубављу... У целом животу не могу себи да замерим ни један корак диктиран мржњом или осветом, ни један себичан чин, ни један ред написан за новац.” Подстакнут љубављу, он је вешто саградио, попут послушне Нојеве барке, своју Цитаделу, чији је темељ био ово свето бескрајно осећање, које не мисли на зло и гордост. „Ако волите цвет - једини који више није ни на једној од многих милиона звезда, то је довољно: гледате у небо и осећате се срећно. А ти кажеш себи: „Тамо негде живи мој цвет...ˮ Али ако га јагње поједе, то је исто као да су све звезде одједном угасиле!“ - следеће неизречено правило је истина, која садржи способност човека да воли, цени свог ближњег, види у њему „ружу“, макар она била горда и са трњем, и брине о њој, буквално „да јој читаву његову душу“. „Мој цвет је мирисом испунио целу моју планету, али ја нисам знао како да уживам у њему“, признаје Мали принц, схватајући да раније није знао да воли, ону праву љубав која ништа не очекује заузврат. Права љубав преображава и по Егзиперију је знак близине Господње. Смисао живота, као и љубав, писац је упоредио са бунаром који се сваким даном продубљује. Несталан поглед, који прелази са једне ствари на другу, рекао је, „губи Господа из вида." Јагње у параболи асоцира на јеванђелско јагње, коме је потребна брига пастира. Речено је: „...Овце иду за њим јер познају глас његов“ (Јован 10:4). Није ли то смисао постојања, његово складно устројство, хришћанска хијерархија („напасај јагањце Моје, напасај овце Моје“), потврђена тезом приповедача: „А ко жели јагње, постоји." Идеја о пастирству и служењу се више пута чује у Егзиперијевим делима и писмима, али је најметафоричније, по нашем мишљењу, изражена у овој оригиналној формулацији: „Бринути се за свет значи тражити од Господа пастирски огртач да покрије све, без обзира колико далеко сежу његове жеље. Заштитити другога, прихватити, укротити и унапредити његов израз, осетити животворно семе у њему, један је од наших позива који долази одозго. Дух чисти пут. Не буди њихов судија, буди божанство које их води. Пронађите место за свакога и помозите им да се остваре. Све остало ће се решити само од себе“, пише аутор у „Цитадели“. „Устао си ујутру, умио се, довео себе у ред - и одмах довео своју планету у ред. Апсолутно морате истребити баобабе сваки дан“, чврсто је правило које је прогласио Мали принц. Завести ред у души, свакодневно чишћење скривених углова поља срца задатак је хришћанина који гомила не световно, него нетрулежно богатство. Баобаби нису ништа друго до клице греха у сваком од нас. Није случајно што аутор ово дрвеће назива штетним семеном који загађује читаво тло планете, и појашњава да „ако се баобаб не препозна на време, онда га се нећете решити“, „ако дате на вољу баобабима, невоље се неће избећи“. Како примећује Игњатије Брјанчанинов, корени греха се могу уништити борбом против грешних мисли и понављањем исповести када мисли почну да побеђују. Планета-тло у параболи се тако упоређује са библијском сликом поља, која је свет, добро семе су синови Царства, а кукољ су синови злога (Матеј 13:38). Мало људи зна како баобаби прете, каже приповедач, као да апелује на тешкоћу препознавања греха као одступања човека од Божанског плана и на изузетан значај свакодневне борбе са њим. Сусрет Малог принца на првом астероиду са добрим Краљем, обученим у пурпур и хермелин, коме се звезде покоравају и који не трпи непослушност, открива још једно свето правило: „...Судите сами себи“, рекао је краљ. - Ово је најтеже. Много је теже судити себи него другима. Ако можете исправно да процените себе, онда сте заиста мудри.” „Не осуђујте друге“, каже библијска заповест, јер за сваког од нас постоји Врховни Судија, Који пажљиво гледа не само на дела и поступке, већ познаје наше искрене намере. Неуморним упознавањем себе, одмеравањем себе вишим судом и преправљањем себе, човек се обнавља и поново рађа за праведни живот. Ова идеја је изузетно важна за писца, а уопште његова дела су често испуњена дидактичким интонацијама у духу хришћанских подвижника: „А ти, ако хоћеш да растеш, нека те противречности истроше, оне су твој пут ка Господу. Нема другог начина на овом свету. Сложи се, прихвати патњу и она ће ти помоћи да се уздигнеш." Посетивши планету на којој живи Амбициозни човек, Мали принц сазнаје још један људски порок, чија је суштина зло (видети Јаковљеву 4:16), и резимира: „Сујетни славни људи су глуви на све осим на похвале. Без смирења, човек се уздиже изнад других. „Нисам као други“ (Лк. 18,11), мисли о себи горд човек, заслепљен гордошћу и тражећи одобрење не од Бога, него од човека. А тражење славе од људи је доказ неверја и отуђења од Творца, како с правом истиче св. Василија Великог. Зато је Мали принц збуњен захтевом Амбициозног човека да му се диви: „Ја му се дивим, али какву радост ти то пружа?“ Порок сујете се често облачи у одећу утехе. Да ли је зато Мали принц на следећој планети спреман да се сажали на Пијаницу, који пије само да би заборавио да га је срамота да пије? Четврти астероид припада пословном човеку. Заузет је најозбиљнијом ствари - бројањем звезда. Мали гост вешто и језгровито оправдава узалудност таквих ствари: „Имам цвет“, рекао је, „и заливам га свако јутро. Имам три вулкана и чистим их сваке недеље. Очистим сва три, и онај који се угасио. Никад не знаш шта може да се деси. И моји вулкани и мој цвет имају користи од чињенице да их поседујем. А од тебе звезде никакве користи...” Људска природа постаје плитка и без тешкоћа се квари, лако упадајући у замку маховинастог зла и легло лоших мисли. „Свако видљиво дело на свету обавља се у нади да ће се од тог дела добити корист“, каже Макарије Велики. „А ако неко није потпуно сигуран да ће уживати у својим трудовима, онда му његови трудови нису од користи." Није изненађујуће што Мали принц види извесно естетско значење у активностима Фењера на малој планети на којој нема ни кућа ни људи: „Кад упали свој фењер, као да се рађа још једна звезда или цвет. А кад угаси фењер, као да звезда или цвет заспи. Одлична активност. Заиста је корисно јер је лепо.” Лампица у очима главног јунака није смешна, као претходни становници планета. Зашто? Јер не мисли само на себе. Тежак рад аутор види као рад који не повезује човека са другима. Ништа у овом смртном свету не нестаје без трага. Сваки посао, веровао је Егзипери, је пут ка Господу. И светлост рада Ламплигхтера сија пред људима. А јеванђелска истина живо одзвања: „да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). Необично дирљиву параболну епизоду, која открива везе пријатељства и стваралачку снагу разноврсности дела која помажу човеку да се оствари у земаљској димензији, запањујуће суптилно и дубоко је написао Егзипери у „Цитадели“. Реч је о двојици баштована који су дуго „гледали у истом правцу“: ценили су своје пријатељство, увече пили чај, славили празнике, питали једни друге за савет и делили своје тајне. Временом су речи за њих изгубиле некадашњу вредност, али је и тишина зрачила њиховом заједничком радошћу од погледа на башту, цвеће, пупољке који се отварају. Па ипак, долина их је раздвојила, расипајући их у различите делове света. Невероватна радост подмладила је, попут воде животворне, душу једног баштована када је, наслоњен на штап старости, добио писмо од пријатеља који је много година лутао. Садржао је само неколико речи, пише Егзипери, „јер баштованима одговарају лопате и грабуље, а не перје“: „Јутрос сам орезао своје руже...“ Три године касније, када је овај баштован имао прилику да свом верном пријатељу пренесе дуго очекивану поруку, да буквално „сасвим у свој манифестној аутентичности“, искаже своју бескрајну љубав, створио је откровење, молитву испуњену жарком вером, додуше изражену неспретним речима: „Јутрос сам и ја своје руже обрезао...“ Може ли се речима пренети суштина животно важног осећања, опијеног срдачном муком? Како то пренети незгодним словима? „И заћутах“, настави приповедач, „јер сам још јасније осетио оно најважније: славе Те, Господе, сједињујући се у Теби над својим ружичњацима, а да то и не знају“. Истина човека је оно што га чини човеком, оно што чини свет једноставнијим, уверен је Егзипери. Он је несебично жеђао за овом истином, називајући себе „трагачем подземних кључева“ и уверавајући нас да су савршени од мале користи. Човек је, по писцу, уво затегнутог снопа, испуњење, потресено дахом Творца, прозор који гледа у Господа и обасјан светлошћу бдења Његовог: „Бог те рађа, подиже, испуњава те жељама, па жаљењем, час радошћу, час горчином, час гневом, час спремношћу да опростиш, а онда се враћа у своја недра.” И крајње је неопходно да свако пронађе свој начин облачења као личност, да добије од Господа, по ауторовој „Молитви“, не оно што желимо, него оно што нам је потребно, да пронађемо себе „орезујући своје руже“ сваки дан. И осетите да сте срећни, као у рају детињства од медењака отворених уста, када је све около испуњено врхунском чаролијом и цвеће јаче мирише, шапућући медљиком, црвендаћи певају јаче, радост и жалост доживљавају оштрије. И схватите да је срећан и онај ко је у близини, ко удише арому „ружа“. И сви около су покривени истим пастирским огртачем, испрошеним од Господа, Који, по Егзиперијевим речима, преображава људе и преображава се. И гледајте како се светлуцаве звезде тихо смеју изнад сребром исплетеног конвоја заносног свода, који је упио врели диск сунца. Светла столара, учитеља, песника, баштована, дајући светлост другима, укроћавајући их на мир, доброту, лепоту. То су оне, звезде, које се високо врте и својим косим, тесним зрацима мистериозно продиру у наша ледена срца, желећи да открију вечну тајну коју одаје мали дечак златне косе: „Је ли та ружа жива или више није жива ? Шта ако је јагње појело?” Наталиа Сквира https://pravlife.org/ru
  2. Зашто је Егзипери размишљао о одласку у манастир, шта је замерио својој епохи и шта је видео као завештање за особу која жели да оствари своје снове? „Дете од пет или шест година понекад зна тако невероватне ствари о Богу или о добру и злу и такве неочекиване дубине, да не можете а да не закључите, да је овој беби од природе дато још неко средство за стицање знања нама непознато. Схватићете одједном да оно зна о Богу, можда већ колико и ви, и о добру и злу и о ономе што је срамотно – можда чак и много више од вас...” – овако аутор књиге Браћа Карамазови схвата природу детињства, савршеног, невиног, независног од расуђивања, са ширином душе, изузетном осећајношћу и оштром упечатљивошћу, неупрљаног друштвеним злом, неоптерећеног пороцима, патњом и неизмерно жедног нерафинисане љубави. Француски писац Антоан де Сент Егзипери говорио је о свом делу као ризници истине: „Са петнаест година сам се дотакао Достојевског, и то је за мене било право откровење: одмах сам осетио да сам дотакао нешто огромно и пожурио сам да прочитам све што је написао, књигу за књигом, као што сам читао Балзака раније.” Сви ми одрастамо, стичемо грбаву озбиљност и суморну прикривену важност, потпуно заборављајући јеванђеоско упозорење „Будите као деца“ (Матеј 18:3). Међутим, често осећамо досадну бучну унутрашњу потребу да уронимо у детињасту једноставност и искреност, непристрасност и директност, подсвесно схватајући: „Ако се човек не врати у ово логосно стање; ако не избацује сладострасност и љубав према греху; ако не спере таму и наслаге страсти и порока са небеског лика своје душе, неће ући у Царство Небеско“ (Св. Јустин (Поповић)). Према савременицима, Егзипери је имао дар не само да опчини децу, већ и да убеди одрасле да су сродни ликовима из бајке. Књига „Мали принц“, као што знате, посвећена је пријатељу писца, Леону Верту, али не као одраслој особи, већ „кад је био мали“, у потрази за неким с ким ће разговарати од срца, а не наилазећи на разумевање „чудних” одраслих који причају само о политици, везама и игрању бриџа. На први поглед, банална дилема. Прозаично безобразна драма генерација, проблем очева и синова, рећи ће неки. Други ће самоуверено рећи да ова бајка не учи ништа, па чак и да је досадна. Трећи ће упорно тврдити да је дело парабола, која дозвољава телесном уму да схвати многе истине или митове, али да је његов филозофски садржај лаган и слаб. Четврти ће, након што су чули за атеизам Егзиперијевог пријатеља, расправљати о намери писца, одгајаног од дубоко религиозне мајке, да обрати Леона у хришћанство. Пети ће негирати духовну компоненту текста, ломећи копља и оповргавајући хришћански вектор стварања. Шести ће, без оклевања, чак почети да се размећу модерним концептима „трауме из детињства“, ревносно наглашавајући ауторове депресивне и самоубилачке изливе. Јасно је да се спорови и расправе неће стишати. Како год било, није случајно што је књига и даље једна од најчитанијих и најомиљенијих на свету. У чему је тајна популарности и уметничке оправданости ауторског плана и његовог спровођења? Где се бајка одвија? У сушној пустињи, у којој, као антипод даха живота, спознаш саму вредност живота захваљујући извору који може да утоли жеђ, и путу до њега, током којег дубоко разумеш многе ствари и вредност спасења. Управо је аутобиографска епизода, када се авион писца срушио изнад либијске пустиње, а он се нашао на ивици живота и смрти, патио од дехидрације и другачије доживљавао смисао постојања, постала срце поруке „Малог принца .” Егзипери је, према мемоарима Леона Верта, често говорио да је његова цивилизација заснована на хришћанским вредностима, и жалио се да је људски мравињак постао богатији за све врсте добробити и разоноде, али људима недостаје нешто битно. „У Европи има двеста милиона људи чији су животи бесмислени“, наводи он у својој бележници, свуда наглашавајући апсурдност епохе због недостатка мисли, шупљине људске суштине, таме изолационизма, духовне беде и трансформације друштва у роботе без креативности, пуњене „стандардним производима масовне производње“ под маском културе. Међу главним светским проблемима, Егзипери је издвојио враћање духовног значаја људима, отворено изложивши своју жељу да оде у древни бенедиктински манастир: „Немогуће је наставити живети због фрижидера, политике, играње белоте и укрштенице! То је неподношљиво. Неподношљиво је живети без поезије, без боја, без љубави.” Аутор, свестан идеје о братству, духовним везама у свету који је постао пустиња, сигуран је: „Само они који се, као једна група, попут планинара, пењу на исти врх су другови. Зашто би иначе, у наше доба - доба удобности - били тако срећни што делимо последњи гутљај воде у пустињи? У својој „Молитви“ Егзипери моли Господа да му допусти да буде достојан пријатељства, „најлепшег и најнежнијег дара судбине“, а у писмима признаје да му не недостају непријатељи који га уче, већ су му потребни пријатељи који би постали за њега ”баште опуштања“. Пријатељ је онај који не суди, тврди аутор, упоређујући прихватање са божанским чином: „Има довољно судија на свету. Ваши непријатељи ће вам помоћи да се промените и ојачате. То је њихов посао, они ће се савршено носити са тим... А пријатељ је створен да вас прихвати. Знајте и о Господу. Он вам не суди; када сте му дошли у храм, Он вас је прихватио.” Од првих редова наратор самоуверено изјављује да не жели да се књига чита из забаве, јер је реч о најважнијим и неопходним стварима – пријатељству међу људима, јединству, прихватању других и познавању себе кроз Њега. „Веома је тужно када се пријатељи забораве. Немају сви пријатеље. И бојим се да не постанем као одрасли које не занима ништа осим бројева”; „Када им кажете да имате новог пријатеља, никада неће питати најважнију ствар. Никада неће рећи: „Какав је његов глас? Које игре воли да игра? Да ли хвата лептире?ˮ“. Мали принц, који је пао с неба, постаје прави пријатељ приповедача, дословно отелотворујући хришћанску истину „Служите једни другима љубављу“ (Гал. 5,13), а његова планета са својим урођеним правилима постаје нека врста узорног друштва. Егзипери, оправдавајући настанак братства међу људима, оперише концептом уједињујућег чвора: „Људи су били браћа у Богу. Само у нечему можете бити браћа. Ако не постоји чвор који повезује људе, они ће бити постављени један поред другог, а неће бити повезани.” Змија, која има способност да реши све загонетке („Будите мудри као змије“ (Матеј 10:16)), неће случајно приметити да може бити усамљена не само у пустињи, већ и међу људима који немају поверења у мудрост Скретничара а мудри Лисац ће открити тајну правог мира и јединства – „За мене си још увек само мали дечак, потпуно исти као сто хиљада других дечака. И не требаш ми. А ни ја теби не требам. За тебе сам само лисица, потпуно иста као сто хиљада других лисица. Али ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш ми бити једини на целом свету. И ја ћу бити за тебе једини на целом свету...” Везе љубави које спајају људе и објективни свет, према аутору, изгубиле су своју искреност и снагу, а „можете научити само оне ствари које укротите“, сигуран је Лисац, износећи свој концепт универзалне усамљености: „ Људи више немају довољно времена да било шта науче. У продавницама купују готове ствари. Али не постоје такве радње у којима би се трговало са пријатељима, па стога људи више немају пријатеље.” Укроћење, односно приближавање другог себи и његово познавање, по Лисцу, осветљава живот као сунце, али за то је потребно наоружати се са три завета: стрпљењем, поштовањем обреда и одговорношћу за припитомљене. Стрпљењем спасавамо своје душе (Лука 21:19). Са традицијама, зачињеним „млеком побожности“ (Тихон Задонски), ми структуришемо начин живота и регулишемо његове моралне границе. У тексту су ловци четвртком играли са сеоским девојкама, а сам аутор се, као што је познато, препустио сећањима из детињства на традицију божићних јаслица са овцама, пастирима, магарцем, три мудраца и са невероватним мирисом воска који обавија његову родну земљу: „Захвалност од света за рођење малог детета – како је то невероватно! Две хиљаде година касније! Људски род је схватио да мора да узгаја чудо, као што дрво узгаја своје плодове.“ Иначе, Сент-Егзипери је чак упоредио правила са верским ритуалима: изгледају смешно, рекао је, али обликују људе. Оданост ближњему и одговорност за све, како је разумео аутор, полазећи од предања Светог Августина, увек светли у нама самима, јер је оданост, пре свега, верност себи. И радосно је што је човек у стању да се жртвује да би спасио друге, јер голгота увек почиње тамо где се појави његов ближњи. Не можете очима да видите најважније ствари.” Очаравајућа безусловна љубав чини срце будним. Она га чисти од лукавости која се задржава у његовом сну и дозвољава му да „окуси” другог, да прихвати свог ближњег као самог себе. „Чувај своје срце свом својом стражом, јер из њега извире живот“ Наталиа Сквира https://pravlife.org/ru
  3. Први псалам је изванредан. Испуњен је многим значењима различитих нивоа, садржи људску и надсветовну мудрост, односи се на одређене историјске догађаје, периоде и превазилази њихов временски оквир, износи опште и тиче се сваког. Поред пророчанства о Христу, које је Давид почео са овим псалмом и наставио у наредним, овде можемо наћи откровење о Претечи и Крститељу Господњем Јовану, о путу спасења, о добру и злу: «Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не седи». Мисија пророка Јована је да приправи пут Господу (Мал. 3: 1), што подразумева моралну припрему људи за Месијин долазак. И овај задатак је завршен у одређеном историјском тренутку, али Претеча до данас није напустио своју добру мисију, он је и даље отелотворује у животу, помажући сваком ко jе закорачио путем спасења да припреми своје срце за Христов долазак у њега. Светитељ чува праведност и чистоту, веран је молитвеник и помоћник у свим добрим стремлењима. Пророк Јован је анђеоски човек. Величина његове вере задивљује, снага његове љубави и преданости Богу не познаје поређење, његова духовна и физичка дела сматрају се неподношљивим за човека, а смиреност, храброст и стрпљење потпуно су изван оквира људског разумевања. Он остаје главни помоћник за покајану душу: «Него му је омилео закон Господњи и о закону Његовом мисли дан и ноћ!» Човек који се дистанцира од греха и зла, предан је и послушан Богу, испуњава Његове заповести, налик је моћном, снажном, здравом, плодном дрвету. Управо такво зимзелено дрво вере у пустињи неверја био је свети Јован, живео напајајући се из неисцрпног Извора духовне хране и духовне обнове. Светитељ је такође постао оаза која даје живот у пустињи наших срца: «Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: шта год ради, у свему напредује». Jован Претеча је био «светла јутарња звезда» која је блистала јаче од свих осталих звезда на мрачном небеском своду, наговештавајући ново јутро блаженог дана, осветљено духовним Сунцем — Христом. Није ни чудо што на крају старозаветних пророчанстава има оног, чиме започиње Јеванђеље — прича о Јовану Крститељу. Позивајући људе на покајање, постајући пример понизности и послушности, Претеча је корен хришћанства и штета је за оне који се за њим не укорењују у врлинама, оне који се носе попут праха. Недостаје им снаге и траjности: «Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком». Господ гледа у срце. Начастивац неће моћи да побегне од Божјег суда, чак и ако се пред људима прекрио доброхотном маском. Немогуће jе преварити Господа. Он зна све путеве, све мисли и тајне жеље човекове, чека да се у нашим срцима упали огањ покајања који је припремио Претеча Господњи, а затим Он ће ући у срца као у свој дом: «Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће». https://pravlife.org/sr/content/psalam-otkrovenje-o-jovanu-krstitelju-onaj-ko-ga-chita-priprema-svoje-srce-za-hristov
  4. На дан светога Илије, 02. августа 2019. године, када мештани Угљеша прослављају храмовну славу, свету архијерејску Литургију у угљешком храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Епископ Херувим се у својој архипастирској беседи обратио сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашње свето Сабрање у новоподигнутом храму Светога Илије у Угљешу. Свети Илија нас је сабрао да се помолимо око Господњег Жртвеника, да принесемо Жртву од свих и за све. Велика је љубав Божја која нас је овде сабрала, али и ваш труд је велик јер вашом љубављу и Божјим промислом се овај свети храм почео зидати. Није случајно што је овај храм, ово свето место, посвећено управо светом пророку Илији. Свети Илија је велики и дивни светитељ који је на путу свог овоземаљског живота увек позивао верни народ свог времена да буде уз Господа, да се искорени незнабоштво и све оно што народ одвлачи од заједнице са Живим и Делатним Богом. Свети Илија је чинио разна чудеса којима је преображавао народ и враћао га своме Творцу, Господу. Свети Илија можда није био директни проповедник доласка Христовог, али свакако је био онај који је упућивао на новозаветно откровење које је увек у контексту љубави. Љубављу је Господ Бог створио овај свет и човеку дао благослов живота да би био у заједници са Господом. Једина благословена заједница јесте Заједница са самим Господом. Зато су нам потребни свети храмови, света места где се народ може сабирати да би приносио Жртву и пребивао у делатној љубави Божјој. Овде у Угљешу излила се управо та љубав и благослов Божји, храм је свакога дана лепши и украшенији и добија облике својствене једном православном храму. Долазио сам овде, освећивао сам Крст и звоно и ево, Боже здравља, видимо да све напредује и добија своју пуноћу и лепоту. Надамо се да ћемо осветити овај храм и дати му заиста благослов Божји да сабира и позива верни народ Угљеша и целе Барање на свето Сабрање као и данас. Нека овај храм буде пример и нека нас позива на покајање у овим тешким временима, јер ако је народ сложан дело је благословено и све нам је могуће. Овај свети храм је показатељ управо тога да ако је народ сложан и међу народом влада љубав, ако народ жели да буде на путу истине и Јеванђеља онда ничу здања какав је овај храм у Угљешу. Ви сте пример тога да великом љубављу, ревношћу, пожртвованошћу и трудом може да се сазида здање на понос нашег наорда и наше свете Цркве. Често долазимо овде и обилазимо радовем, пратимо како они напредују и надамо се да ће благослов Божји бити на овоме храму и да ће свети Илија позивати верни народ на пут покајања и Јеванђеља Христовог. Као што је свети Илија у давна времена позивао народ да живи у заједници са Богом искорењујући из народа многобожачка веровања и све оно што је народ уназађивало и одвраћало од Бога, тако ће и овај храм у овом времену обремењеном различитим тешкоћама исто позивати народ да буде у заједници са Господом. Овај храм позиваће народ да буде у заједници са Христом, да буде у љубави Божјој и да ходи уским и трновитим путем ка Царству Небеском. Тај пут није нимало лак, као што и сами знате, када сте почели градити овај свети храм било је различитих недаћа и искушења, али су Господ и ваша љубав увек то надилазили. То вам је увек давало снагу и вољу да никада не посустанете, него да увек гледате напред. Требамо гледати на будућност, а не на прошлост која је оптерећена различитим недаћама. Гледајмо у будућност охристовљеним очима да бисмо могли радити оно што је Богу угодно и Богом благословено. Мука људска је највећа богомоља. Када је човек у муци и када је највећа тескоба у народу тада се народ окреће Цркви Божјој и има жељу да буде делатној заједници, у литургијској заједници љубави. Заиста, када су год биле велике муке и када је наш народ пролазио кроз трње увек је хтео да буде на путу својих отаца, светога Симеона и светога Саве, на путу задужбинарства као што су нас учили наши преци. Учили су нас да увек будемо у заједници са Богом, сабрани на светој Служби Божјој, да изграђујемо цркве. Данас видимо да су наши храмови од Студенице и Жиче до Пећке Патријаршије споменици културе не само нашој Мајци Србији него и осталим европским земљама и стоје на попису УНЕСКА. Можемо видети да су нам преци оставили у наслеђе велико благо. Храмови нас увек упућују на заједницу са Господом и руководе нас ка Царству Божјем. Радујем се што сам данас овде са вама и што могу видети овај препуни храм. Можемо зидати различита здања и културне споменике, али све је узалудно ако нема народа који ће долазити у храм Божји. Ви сте украс овог светог храма и његова лепота. Узалуд је ако сазидамо све, храм буде празан. Ево, Богу хвала, отворила се Божја милост и овај свети храм је препун. И у дворишту овог светог храма можемо видети заиста много народа. Можемо видети да је народ заиста одувек хтео храм у овом месту, а Господ је благословио да он управо овде буде сазидан. Ваш заштитник, пророк Илија ће вас увек позивати у Цркву Божју. Радујем се и молим Господа да вам да снаге, љубави и крепости да овај свети храм завршите. Хтео бих вас обавестити да ћемо овде године, ако Бог да, имати велики Преображенски Сабор, црквенонародни сабор у нашем манастиру у Даљ Планини. Овај сабор треба да буде покретач свега онога што ми као народ треба да будемо и сведочимо својим животом. Требамо да будемо народ сабран око своје Цркве. Ове године прослављамо јубилеј осамсто година постојања наше Цркве, то није једна година. Стога ове године посебно требамо да будемо саборни народ, народ који зна да негује своју традицију, језик и веру. Преображенски сабор треба да има управо тај дух и карактер. Наша света Црква нас сабира са свих крајева наше Епархије и требамо да имамо један дан који је посвећен саборном духу нашег народа. Тај пут нас води ка очувању наше културе, језика и очувању наше свете Вере. Ја се заиста надам да ће се из тога изродити велики благослов Божји који ће се излити на свету обитељ манастира и на целу нашу Епархију. Требамо да будемо саборан народ, једни другима браћа и сестре, а не противници и непријатељи. Треба да влада мир и љубав међу нама и да нам свети пророк Илија којег данас прослављамо у светим молитвама увек буде руководитељ ка Царству Небеском. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан! Живели! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко вићење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Роћења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догаћајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Прозор у вечност У VIII веку ce у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Арменин je, сматрајући да je иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у Хришћанство, одлучио да изврши реформу Цркве, да искорени иконопоштовање. Нашли су ce и идеолози иконоборства - философи, верски посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су ce састојали у следећем: духовни свет има другачије субстанције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству, инсистирајући на томе да je основа паганских религија - космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, пo њиховом мишљењу поштовање идола je у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су ce у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које je била везана мисао пагана. Што ce тиче Хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно хулити на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, a такође у неким протестантским конфесијама. Што ce тиче православних, они су, одговарајући иконоборцима, истицали: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које je насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза - веза сличности. Човек je представник материјалног света у духовном свету, и Бог je, стварајући космос Својом премудрошћу, у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем je духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света. Ипак икона има своје особености. Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе световни људи често сматрају за некакву инфантилност, "дечје доба" (било je време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона je дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност. Икона ce открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко je на њој приказан. Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римо-католичка "икона" не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. "Портрет" Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском. Поштоваоци икона су, оповргавајући аргументе иконобораца, говорили о томе да je сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч, иако je она символ; ми кроз молитву општимо са Богом. И икона je, ако je правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном ("предивно" у световном значењу ове речи, као уметничко дело) "иконом" човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу. Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква "приземљена" слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери ce то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, oceћaj вештаствености и телесности. Лик на икони гледа из вечности, он je лишен тежње ка земаљском. У њему je материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи ce напротив, oceћa тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи - статуа тежи ка земљи. Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да ce издигну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету. Статуа je израз материјалности. Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Али, икона je истовремено управо символ, она не може бити апстракција. Ha пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви, "иконе" су почели да стварају већ и такви уметници као што je Дали. Апстракционизам je продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што je икона израз Цркве, a Црква je заједништво - заједништво религијског осећања, религијске свести. Алстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму. Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно - они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека. Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање - зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом битовању, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно вићење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко сазрцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње вићење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске - знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис, чак ако га, да тако кажемо, не гледамо са верске тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља образац истинске уметности. Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем - фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којима он сам нема ништа заједничко. Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством. О икони и апстрактпом сликарству Запад je, раскинувши догматско јединство са Источном Црквом, изгубио мистички, сазрцатељни доживљај духовног света који je својствен древној Цркви. Он je овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика je у суштини уметност уметничке фотографије - што je већа сличност са приказаним предметом то ce слика сматра вреднијом и талентованијом. Али, визуелна слика може да одрази индивидуу, a не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота ce у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких сазрцања замењује спољашњом експресијом. До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи "препород". О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама "светитеља" које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим - тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, "приземљеност". Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона - духовна, мистичка осећања. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек ce, молећи ce привидно, у мрачним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен. У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих пo ономе како je хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих пo духовним мерилима), у њиховим сликама човек ce клања самом себи. У њима je изгубљен символички језик. Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Символ je општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних слика, оличења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ je уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност. Због тога je о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што je немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових безумних визија. A језик иконе je управо језик символа. Кроз црквене символе ce остварује реално заједништво оних који ce моле, њихово црквено јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. A апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите представе и стања која ни пo чему не личе мећу собом. Пред апстрактном сликом je свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује, него разједињује и дели. Уметник - апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. "Апстракција" je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма. Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјско прејемство (наследност), због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу. Док je црквена уметност уопштено искуство подвижника апстрактна уметност je искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника. Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса. У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и Васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења. Црквена уметност je уметност унутрашње хармонизације, унутрашњег ологосења, исцељења људске природе. Апстрактна уметност je уметност првобитног хаоса и безумља. У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из "дубина" слике. У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији. Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним сазрцавањима. Апстрактна уметност - у психијатријским болницама, у опијености наркотицима. У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету. Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом. Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти. Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности. АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН "О подвижничком животу у Цркви" Извор: http://www.prijateljboziji.com/_Ikona---otkrivenje-u-bojama/39623.html
  6. Икона - откривење у бојама Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Рођења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Овај текст се налази на насловној страници Поука. Погледајте!
  7. I ranije sam naletao na "Sionsku trubu", ali nikako mi nije jasno koliko poltron treba da bude čovek da bi se pokorio ovakvom Bogu? Ako je spasenje neodvojivo od ljubavi, zar je moguće da iko voli ovde prikazanog tiranina? http://siont.net/u-hristu/propovedi/edwards_gresnici-u-rukama.php
  8. Теме о тумачењу сцена из Откривења Јовановог и њихово довођење у везу са биометријом вема су честе међу хришћанима. Тако је било и на нашем форуму. Нажалост, некада се тој теми приступа исувише, рекао бих, мрачно и застрашујуће (имао сам прилике да такав говор чујем и од неких православних монаха, људи који уживају епитет диховника и др.). У нашој помесној Цркви овом темом се бавио отац Оливер Суботић. Честа су и позивања на њега од стране оних који наведени проблем тумаче на један или други, супротан начин. У вези са тим, пренећу вам овде појашњење оца Оливера, које ми је упутио и благословио да га поделим са вама овде. Наиме, отац Оливер примећује следеће: Ови ставови оца Оливера се виде и у поговору његове књиге "Информационо конролисано друштво" (докторска дисертација), који по његовом благослову такође преносим: Из књиге "Информационо конролисано друштво" (2011), презвитера Оливера Суботића (стр. 267). Уместо поговора На крају, као свештеник, осећам потребу да одговорим верницима који ми на готово сваком предавању постављају питање колико друштво под надзором и његови феномени имају везе са свим оним што је изнето у Јовановом Откровењу. Мишљења сам да о смислу и значењу те књиге могу да говоре искључиво људи којима је дата благодат Духа Светог да откључају њене тајне, а највећи број нас не спада у тај круг. Због тога сматрам да не треба да извлачимо површне закључке у било ком смислу нити да о тој теми острашћено расправљамо као што се најчешће чини јер то може довести до великих застрањења. Црква ће, као што је то у својој историји одувек чинила, имати свој одговор у право време. Што се хришћана тиче, они треба да буду друштвено одговорни и боре се за дигнитет и слободу сваке личности у друштву без размишљања о томе колико све око нас има везе са „последњим временима“. Но то је само један вид бор- бе – уверен сам да најбољи отпор свему што је антихришћанско даје тежња ка светости сопственог живота и пуном уважавању личности која је поред нас, не- зависно од њене верске, расне и било које друге припадности. У цивилизацији која је људскост заменила бројем више од свега нам је потребан човечији лик, и то пре свега онакав какав видимо код Светитеља. С тим у вези, завршио бих мишљу чувеног старца Порфирија Кавсокаливита: „Нека нас не муче последња времена, нити антихрист и његови знаци. Јер, треба да знате, ако у себи имамо Христа, ни у чему не може нам нашкодити антихрист, ни најмање“. Слава Господу за све. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  9. ЕВАНГЕЛСКИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА (Тумачење Откривења светог Јована Богослова) протојереј Александар Колесников Како је већ речено, свети Јован Богослов је тајанственим сликама описао будућу судбину света и Цркве. Ти тајанствени описи тешки су за разумевање и изазвали су веома различита тумачења. Међутим, зна се да је једном приликом Господ наш Исус Христос у разговору са ученицима на Маслиновој гори, три дана пре Свога великог страдања, доста подробно говорио о будућим судбинама света и Цркве. Та Његова беседа била је као последње упозоравајуће завештање ученицима и следбеницима о будућим саблазнима и опасностима које им прете. Ту у тој Својој беседи на гори Елеонској Господ је предказао одвијање будућности света мада много сажетије него у Откривењу светог Јована, и много једноставнијим језиком. Христос у тој Својој беседи и апостол Јован Богослов у Откривењу, говорећи о будућој судбини света и Цркве, нису могли противречити један другом. У основном, они су говорили једно исто. Управо зато што Христос говори о тој будућности једноставнијим језиком, сам садржај те Његове беседе је најдрагоценији кључ за разумевање или поимање тајанствених ликова у Откривењу. Дакле, за њихово тачно тумачење, морамо најпре проникнути у садржај Христове беседе (Мт. гл. 24). Међутим, постоји једна тешкоћа око правилног разумевања ове беседе: у њој Христос описује будуће догађаје не у оном поретку како ће се они одвијати у стварности, него по реду питања која су Апостоли поставили свом Божанском Учитељу. Од свих тих питања евангелисти нам наводе само прва два. Зато, да бисмо појмили Христову беседу на Маслиновој гори, морамо логички повезати њене поједине делове. Тада ће Христова беседа имати следећи садржај: Христос је са својим ученицима изишао из Јерусалим-лог храма после коначног раскида са свима утицајним јеврејским странкама. Апостоли као да осећају да је Њихов Учитељ последњи пут посетио Храм. Обузела их је туга, па гледајући наса дивљењем говоре Му: "Учитељу! Погледај ове грађевине ад камена!", А Исус им рече: "Не видите ли све ово? Заиста вам хажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће ушити" (Мт. 24, 2). Апостоли, очекујући из дана у дан зацарење свога Учитеља над јеврејским народом и, предвиђајући могућност разних катастрофа у тренутку зацарења, очигледно су мислили да ће једна од тих катастрофа бити и разорење Храма. Горели су од жеље да сазнају час тих страшних догађаја, па су запитали Господа: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?" (Мт. 24, 3). Апостоли су мислили да су Му поставили једно питање, јер су мислили да Његово зацарење и рушење Храма има да се догоди у исто време. У ствари, они су поставили Господу два питања: 1. Када и како ће бити разрушен Јерусалимски Храм, и 2. Када и како ће се јавити Христос на земљи у сили и слави на свршетку историје. Христос у Својој беседи управо даје одговоре на ова два бритања, указујући Апостолима на велику временску раздаљину тих двају догађаја. Одговор на прво питање налази се у почетку, у средини а на крају беседе. Ево како је Господ одговорио на прво питање: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде (Мт. 24, 4-6). Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом - који чита да разуме, - тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући, и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. Авај трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се ови дани (Мт. 24, 15-22)... А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада, који буду у самоме Граду нека излазе напоље, и који су у пољу да не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано... И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свима народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не наврше времена незнабожаца (Лк. 21, 20-24). Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи (тј. неће изумрети ово поколење), док се све ово не збуде (Мт. 24, 34).. Али још није крај" (овога света) (Мт. 24, 6). Овим речима Господ је одговорио на прво питање које су му поставили Апостоли, питање о времену разорења Јерусалимског храма. Ми сада знамо да су се ове речи Христа дословно испуниле над јеврејским народом. Није прошло ни четрдесет година после те Христове беседе, а у јеврејском народу, који се одрекао правога Христа, напрегнутост ишчекивања појаве Месије достигла је врхунац. Тада су се појавили и лажни христоси и лажни пророци. То напето стање користили су демагози и авантуристи. Они су узбунили народ до крајности, прво су одгурнули на задњи план умерене и поштене представнике нације, а затим, свргнувши законите власти свога народа, подигли су општи устанак и против власти римске империје у Јудеји. Истовремено у самом Јерусалиму избила је социјална револуција, братоубилачки рат. Самозване народне вође наоружале су руљу са дна друштва и започеле пљачку знатнијих и имућнијих људе. Све се то радило под маском остварења јеврејске народне слободе и заштите народне светиње. Римске легије под командом сина римског цара Веспазијана - Тита Флавија - опселе су Јерусалим. Опсада је трајала жоро две године. Невоље које су у то време рата преживели становници Јудеје и нарочито грађани Јерусалима током опсаде, не могу се описати. На њих су се сручили истовремено и ужаси војне опсаде (глад, жеђ, погибија од оружја) и ужаси социјалне револуције (самовоља, грабеж, убиства). Вође побуне оскрнавили су и сам Храм. Најзад, седамдесете године после Христа Јерусалим љ заузеле римске војске. Храм је изгорео до темеља. Много Јевреја је било убијено, а преживели су били оковани и продани у ропство широм царства. Завршивши најаву тих догађаја у блиској будућности ј:п су имали да се збуду у Јудеји и Јерусалиму, Господ као да преноси свој поглед са ових блиских догађаја на догађаје далеке будућности светске историје и даје одговор на друго питање аполима - "о знацима Његовог доласка и свршетку века". Тај део своје беседе Он почиње као да хоће да каже: - Ви ћете делимично бити у праву, када, угледавши раи друге невоље над Јерусалимом, будете очекивали крај света. Ја сам вам тако подробно испричао о њима, јер догађаји овог времена биће веома слични са знацима који ће најавити Други ки долазак Мој. У последња времена устаће народ на народ, » царство на царство, и биће глад, помор и земљотреси по местима. Све ће то бити тек почетак болестима (Мт. 24, 7-8), тј. е ужасни ратови и друге тегобе наступиће као знаци и показатељи измицања последњих времена. Међутим, пре свега овога" (Лк. 21, 12) - "тада ће вас дати на муке, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омре друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја тај ће бити спасен" (Мт. :4, 9-13). 1. владаће свеоишиа иомама за материјалним добрима ("као у дане Ноја"), 2. готово ће сасвим нестати истинита вера на земљи (истинско Хришћанство), 3. истовремено, лажне вере захватиће већи део човечанства кроз ироповед лажних иророка, чак и лажних христоса. Из овога се може закључити да раширеност атеизма није последња фаза у религиозној историји човечанства, него претпоследња. Атеизам ће бити само оруђе у борби против истините хришћанске вере да би се помоћу њега срушила и разорила истинска Црква Христова. Али човечанство не може да живи без религије. И у тој атмосфери атеистичке празнине развиће се лажне религије и биће основане лажне цркве. Верско и морално стање људи биће тако безумно да ће се узбунити цела васелена, и сручиће се чак и космичке катастрофе са последицама на земљи. "И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и Месец своју светлост изгубити, и звезде са неба пасти" (Мт. 24, 29). Због свих тих знамења на сунцу, месецу и звездама притиснуће све народе на земљи туга и недоумица, море ће се узбуркати; људи ће умирати од страха и од очекивања ужасних невоља које прете васелени, јер ће се силе небеске усколебати (Лк. 21, 25-26). Сасвим другачије ће се тада понашати верници. - "А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше" (Лк. 21, 28), јер, коначно наступа Други долазак Христов. "Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (свети Крст), и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31). "А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац мој једини" (Мт. 24, 36). Зато, као да нам Господ саветује, не бавите се гатањем и израчунавањем тачног дана мога доласка и свршетка света, него препознајте последње време по знацима на које сам вам указао, - "тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима" (Мт. 24, 33). Расуђујте исто као кад видите да су олистале гране смоквине, знате да је близу лето (Мт. 24, 32). Из овога је очигледно да ће долазак Сина Човечијега бити, мада неочекиван за већину људи, ипак јасно наговештен свима. Стога, стражите, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42). "Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наић: на вас изненада" (Лк. 21, 34). "Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи" (Мт. 24, 35). После тога долази Христос да би извршио Последњи суд над човечанством и успоставио Царства славе: "Тада ће сести на престо Славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и разлучиће их као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарце с леве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и онима што Му стоје с леве стране. Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу у ангелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25, 31-34, 41, 46). Из ових упоређених одговора које је Господ дао на оба питања својих Апостола да се закључити да ће догађаји у Јудеји за време пропасти Јерусалима и рушења Храма бити веома слични догађајима последњих времена, пред Други долазак Христа: ужасни ратови, друштвени нереди, страховлада лажних учитеља и антихришћанских вођа, која ће довести људе до великих невоља - глади, епидемије, стихијне катастрофе у природи као што; земљотреси и суше... а разлика између тих двају догађаја је количинска: невоља прве епохе задесиће само Јеврејски народ, кој се одрекао Христа и почео да гони апостолску Цркву, док ће невоље друге епохе обухватити цео свет, пошто ће се тада сви народи окренути од Христа, а из општег неморала појавиће се фанатични мрзитељи Цркве и она ће бити од њих прогоњена у целом свету. Зато, ако неко хоће да стекне представу о узроцима и току догађаја последњих времена – тај би морао да се упозна са историјом јудејског рата 68-70. године. Запањујуће је да су идеје и догађаји тог времена тако слични по својој суштини са идејама и догађајима нашега времена... Спољашност је донекле другачија, али суштина је иста! Значи, догађаји на измаку времена овога света, по речима Христа, одвијаће се следећим редом: 1. ратови и друге социјалне и геофизичке невоље, 2. завршено проповедање Евангелија свима народима, 3. прогон Цркве, 4. превласт лажних пророка и зацарење антихриста, 5. космичке катастрофе у свемиру, 6. Други долазак Христа, 7. Последњи Суд. Свети Дух би увео вернике у велику недоумицу ако не би јасно указивао у Светом Писму основни узрок духовног пада човечијег рода, због којега свет мора да пропадне. То објашњење се налази у Евангелију по Матеју (4, 1-11) и у Евангелију по Луки (4, 1-13). Узрок пропасти света је успех Сатане да овлада светом и човечанством. То Сатанино стремљење да овлада целим светом описано је још у Старом Завету. "Како паде са неба, о Даница, сине зоре?... А говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори богова, на страни северној. Попећу се у висине над облаке, изједначићу се са Вишним. А ти си се у пакао суновратио у дубину преисподњу" (Иса. 14, 12-15). Међутим, Сатана је и после свога суноврата увек стремио да овлада светом. Евангелије нам сведочи да он све време покушава да се наметне. Ти његови покушаји се састоје у следећем. 1. Прави Христос, Син Божији, дошао је на земљу да оснује на земљи Царство Божије - Царство духовно. Позвавши људе да уђу у Царство Божије, Христос им је указао пут ка Царству, али Он уважава слободу људи - њихову слободну вољу. Биће сваком према његовом слободном извору. Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио. 2. Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана. То све ми дознајемо из евангелског описа Христових искушења у пустињи. "И изведе Га ђаво на гору високу и показа Му сва царства овога света за трен ока. И рече Му ђаво: "Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће све твоје" (Лк. 4, 5-7). Тада је ђаво лагао да су му већ потчињена сва царства земаљска. Међутим, ђаво је овде одао своје замисли: да себи пот-чини све државе света и да нађе човека који би се наметнуо за владара свим државама света, а сам би се потчинио Сатани. Прави Христос је одбио да то учини. Но Евангелије нам указује на будућег самозванца који ће, навукав личину (маску) Христа, прихватити понуду ђавола да узме сва царства земаљска. И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи. Зато је Христос рекао: "Ја сам дошао у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете прим-ити" (Јн. 5, 43). Пред нама искрсава питање које се природно намеће. а који циљ жели Сатана да постигне када овлада свима државама, на чијем челу има да буде његов човек? Евангелије нам открива тај његов циљ. Он је заиста ђаволски: да обмане и уништи човечански род. У том смислу је Христос рекао маловерним Јеврејима: "Вама је отац ђаво... он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори; јер је он лажов и отац лажи" (Јн. 8, 44). Ово су главна места из Евангелија које мора проучити сваки пре него почне да чита Откривење. Без размишљања о овим евангелским местима, читање Откривења, као грлом у јагоде, неспремног човека може да одведе у празноверна нагађања и опасна фантазирања.
×
×
  • Креирај ново...