Претражи Живе Речи Утехе

Зашто постимо? То питање нама, хришћанима, често поставља свет. Често га и сами себи постављамо. Зашто постимо, уколико се не мењамо? Улазимо у пост и излазимо из њега непромењени? Зашто да постимо, ако се наш живот не натеже попут лука да избаци из себе стрелу молитве упућене Богу? Историја нас учи да у древној Цркви није била толика количина постова. Неки се хватају за ту тезу као за појас за спасавање и проповедају глобално слабљење поста, његову флексибилност и прилагодљивост различитим епохама. Наводно, раније су се носиле хаљине, а сада фармерице. Али и једно и друго је одећа. Шта да се ради, жива је истина да у древној Цркви није било постова у толикој количини...Сем тога, у њој нису знали за интернет, скајп, телевизију, рекламе. Греси и пороци су били исти као данас, само није било прихваћено да се демонстрирају на сваком кораку, нити да се према њима односи као према животној норми. Савремени школарац, ученик 6-7. разреда, зна више грехова од одраслог човека 1. века. Праведни Филарет Милостиви није дозвољавао својим унуцима да шетају улицом како би их сачувао у целомудрију, а ми смо „улицу“ увели у свој дом. Преподобни Пајсије Светогорац је говорио да су сада младићи и девојке попут поља пшенице по којем је прошло стадо свиња: потпуно је све разроварено, само понеко класје штрчи на различитим местима. Тако је и целомудрије сачувано код младих: добро је ако макар поједини пар улази у брак у телесној чистоћи. Замислите само: пре свега 50 година све је било другачије! Једна старица у мојој парохији прича да је већ била девојка, а није познавала детаље интимног живота. Једном ју је комшија у шали пољубио и она је дошла кући у сузама и изјавила мајци да неће имати деце пошто ју је комшија цмокнуо у образ. Данас је све другачије. Наравно, можемо рећи да се трудимо да заштитимо децу од свеопштег разврата. Да, трудимо се. Али, у којој мери је уопште могуће извести тако нешто, уписујући дете у обичну школу? У којој мери смо ми избегли тај разврат, одрастајући у атеистичким породицама у безбожничко време? У трулој јабуци можда и има неки здрав део, али се она свеједно цела баца. Преподобна Марија Египатска, настанивши се у пустињи, 17 година је страдала од развратних представа и осећања која су се запечатила у њеној души за време блудног живота. Само великим патњама у пустињи успела је да их ишчупа из себе. Да, ми нисмо били на таквом дну као она, али нисмо ни пустињу прошли. Узмите чист лист папира и нацртајте оловком нешто на њему. А онда обришите гумицом. Да ли је лист постао онакав какав је био на почетку? Не сасвим. Да, на њему нема ничега. Али се не може рећи да је изворно бео. Тако је и са нашом окајаном душом. Једна је ствар не грешити, не кварити своју душу, а друго сагрешити и покајати се. Да, грех је опроштен. Али ће искуство греховног пада остати са нама заувек. Свети оци говоре да то није лоше: такво искуство нас може сачувати од нових падова. Међутим, то искуство може сметати и зато оци забрањују за време покајног подвига сећањем се заустављати на детаље прошлих сагрешења. Не знам како ви, али ја бих волео да нека искуства никад не спознам. Остати чист лист папира макар у нечему. Зато мислим да је повећање посних дана законитост. Што се више шири свеопшти разврат, то се Црква више труди да нас сачува од њега, стављајући на нас узде. Међутим, све је то лирика. Смисао поста је добровољно страдање. Из неког разлога о томе сада посебно не говоримо, негде стављамо акценат на телесно уздржање, негде на духовно, а смисао је заправо у мучењу. У мучеништву, ако вам се више свиђа. Добровољно, Христа ради, предајемо се тој казни. То никако није западно самобичевање са мирисом тајне гордости и емотивног компримирања у себе „страсти“ Христове. Нешто је друго. Ту пеку греси и немогуће је трпети. Савест ме изједа и дајући јој слободу, ограничавам се. Греси пеку...Како редко то стање додирне човека који је одавно оцрковљен! Где си, блажено неофитство, када сам са сузама падао пред сваком иконом? Нажалост, ми израђујемо навику ка благодати, ка храму, ка молитви. Та навика ствара зид незаинтересованости који је са годинама све теже срушити. Само се поједине речи пробијају кроз зид. Свако је обремењен својим грехом. Савест сваког човека засебно треба да реши какво страдање му ваља примити зарад очишћења душе. То није компензација жртве, нити је откуп. То је онтолошко исправљање вектора душевних склоности. Ако страдам од блудних помисли и желим током поста да се уздржавам од хране до вечери одређеним данима, или да чиним метаније, или да се још нечим оптеретим, то није због легализације духовне нечистоте у себи, веч због ослобађања од ње. Не желим да грешим! И не могу да не грешим. Желим да се испуним благодати и не могу да пронађем у себи снаге за стицање исте. Шта да чиним ја, грешни?! Како би се победио дуализам тела и духа, јавља се жеља да се покида и само тело, да се покида на комадиће и тако прекине рат. Али није то Богу угодно. Њему су потребни бескрвни мученици. Враћам се на апостола Павла и бодрим се: пре две хиљаде година он је описао моје муке: „Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?“ (Рим. 7: 22-24) Проблем се у принципу може решити, само не желимо да се мучимо. У свему желимо да на буде лако. Осећати глад и жеђ за нечим-то није за нас. Мучење глађу, када се сваки одкуцај срца осећа у глави, када крв заморна и тешка са муком протиче кроз крвне судове и недостаје снаге за најпростија дејства, све нас то одвраћа. Немамо могућности. Ми смо породични људи, имамо посао, децу, наводно, нека монаси посте. Како ћемо без снаге ићи на посао? Још болести, пролећна авитаминоза, храна пуна хемије, стрес, без тога је патње довољно. Уопште, телесно уздржање је примитивно, грубо доживљавање поста. Високи, духовни, може се рећи и интелигенти доживљај је нешто друго. Нажалост, гледајући на свете, не наилазимо на други доживљај поста, сем као на борбу за слободу. Грех нас тиранише и чини нас робовима похоте. Задобити слободу од његове власти, то је једина сврха посног подвига. Нема ни једног свеца, био он монах или мирјанин, да је постио са пола снаге. Све драге слабости које дозвољавамо свом срцу и уму, за које знамо да не носе у себи велики грех, све се оне као чичак лепе за нас. Сваки од тих заноса одвлачи на себе напоре срца, тако да на крају дана долазимо изломљени, без жеље и енергије да принесемо Господу дар чисте и пажљиве молитве. То се дешава зато што савремени живот узима од човека превише емоционалне снаге. Шта је било у давним временима? Сељак је радио у пољу, негде се нашалио са неким, са неким поразговарао, али се углавном бавио мирним созерцањем, ка чему је усмеравао свој труд. Данашњи живот тражи од човека непрекидно напете нерве. Све време смо принуђени час да се смејемо, час да плачемо. Такав ритам брише из живота и најмању могућност созерцања, а без усресређености пажње споља, немогуће ју је сконцентрисати ни изнутра. Читавог дана смо растрзани на разне стране и кидамо се на комаде. После те сумануте трке стајемо пред иконама и у јурњави покушавамо да започнемо молитву, као да сечемо дрва. Није чудно што наша хладноћа срца остаје зид између душе и Бога. Изненађујуће, али тај емотивни допинг којим нас билдују сваког дана, уместо да умекша наше срце, супротно, чини га неосетљивим. Сваким даном је све теже до нас допрети. Свака реч се дотиче само површине срца као грабуљама, и после сат времена нови догађаји чине равну, недавно избраздану површину. Да би неко благодатно семе проникло у дубину срца, да тамо остане и узри, реч усмерена ка нама мора бити изузетно оштра, тек тада земљиште може да роди. Само, где наћи такве речи? Који Исаија ће нас пробудити? Пост треба да нам буде педала кочнице. Ушли смо у пост и одстранили све туђе емоције којима свет покушава да нас нахрани. Нека са нама остану само наше породичне бриге, а свет ће се снаћи и без нас током тих месец и по, као и ми без њега. Али, можда ни то није довољно. Ми, деца 21.века, морамо се изнова учити созерцању. Не, не у високом духовном смислу, већ у простом, савршено приземном. Да изађемо на ливаду, поседимо на клупици пола сата, погледамо на дрвеће у тишини. Да послушамо како се ветар игра са врховима борова и како их њише на разне стране. Тачно тако и нас ветар животних околности клати и притиска како му одговара и у његовој моћи је да нас ишчуша са кореном, ако нас Господ не сачува. Тако се човек од примитивног созерцања успиње ка молитви. Од удубљивања у себе рађа се пажљива и дубока молитва. Управо су се од таквог созерцања природе, која нас узвисује над светом, родиле дивне библијске молитвене алегорије. „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже!“ (Пс. 41: 2). Од созерцања странице „Фејсбук“, таква молитва се неће родити никада. Одсеци од срца све вештачке наслаге непотребних заноса и дај му живу воду самоудубљивања. То ће исто изгледати као мучење, посебно када је новина. И то је посни подвиг. Све што је угодно Богу и што води ка заповестима свакако је везано са страдањем старог човека у нама. Страдање није онтолошког карактера, оно нам није својствено у бити, као да приближавање Богу представља мучење. Не, то је страдање наркомана код кога је зло ушло у навику и остављање зле навике изазива слом. Ако се страдања наркомана који покушава да се излечи могу назвати мучењем, онда се и наши великопосни подвизи могу исто тако назвати. Јер смо ми типични наркомани на иглама забаве и телоугађања. Зато, браћо, имајмо један циљ: да пронађемо у себи тог наркомана и очистимо извор те зависности. О, какав ће слом тада настати! Свештеник Сергиј Бегијан https://srpska.pravoslavie.ru/92599.html

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

У понедељак, 16/29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелиста Матеја, свечано је прослављена храмовна слава храма у Српском Милетићу. Бденије уочи празника је служио протојереј Славко Стојисављевић, парох бачкобрестовачки, а саслуживало је више свештеника Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Преосвећени владика Дамаскин је у беседи после прочитаног одељка из светог Јеванђеља поучио верни народ. Говорећи о животу светог апостола и јеванђелиста Матеја, Епископ мохачки је истакао: „Ми видимо да када отворимо своје срце за Господа и када кренемо за Њим, Господ улази у њега, као што је ушао у дом цариника Матеја. Тако и ми треба да отворимо своје срце, и када кренемо за Њим – а кренућемо управо ако слушамо Његове заповести и ако творимо дела на која нас Он позива, ако постимо, Богу се молимо и чинимо друге хришћанске врлине – Господ ће доћи и уселити се у нас, као што је дошао у кућу цариника Матеја.” По заамвоној молитви је извршен чин благосиљања славских дарова, које је припремио овогодишњи црквени кум, г. Радуле Перишић. Залог кумства за наредну годину прихватио је г. Дејан Дујковић. По завршетку свете Литургије, протојереј Миле Мајкић, надлежни парох, захвалио је Преосвећеном владици Дамаскину на доласку у Српски Милетић и на речима поуке, а црквеном куму и свим дародавцима на труду око украшавања храма и припреми прославе храмовне славе. Епископ мохачки Дамаскин је заблагодарио и изразио радост што се налази у Српском Милетићу, међу народом који је пореклом са југа Србије. Потом је протојереј Владислав Пајић, архијерејски намесник оџачки, прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом се додељује архијерејска грамата признања г. Миловану Мацановићу из Свилојева, а архијерејске захвалнице госпођи Стани Радин, господи Дејану Дујковићу и Стеви Машуловићу из Српског Милетића, као и г. Браниславу Косовићу из Бачке Тополе. Сви именовани су одликовани због оданости вери и љубави према Цркви, показаној на делу кроз помоћ и допринос украшавању храма. Светој Литургији је присуствовао и велечасни Јакоб Пфајфер, римокатолички жупник из Оџака. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Литургијску бесједу произнио је отац Гојко након читања Светог Јеванђеља који је подсјетио на значај ванредног петодневног поста за спас народа на Косову и Метохији, које су Богом надахнуте, владике црногорско-приморски г. Амфилохије и будимљанско-никшићки г. Јоаникије препоручили као наши архипастири: „Ми не постимо да бисмо се бавили политиком, нити нас занима кад постимо ђе ће бити која граница, ђе ће бити који војник, како ће реаговати Европска унија, како ће реаговати Уједињене нације, то је друга прича. Ми постимо да народ не би настрадао. Молимо се Богу и постимо да не дође до пуцњаве, рата и да не дође до новога страдања, зато се молимо Богу. А, Бог је велики, Бог је љубав. Он све види и зна. Говорећи о овоземаљским царствима, границама, политици, свјетским господарима, отац Гојко Перовић је све упутио на Библију: „Отворите само Библију и прочитајте колико се царстава смјенило. Свако од тих царстава када је било на врхунцу моћи, мислимо да оно влада свијетом и да послије њега ниједно више неће доћи. Таквих је безброј царстава који су мислили и други народи су за њих мислили, да ће они владати свијетом до краја свијета и вијека. А онда, у Светом писму пише за једно од тих царстава: Сад је то легло за сове и за дивље звијери – престо гдје су некада владали ти цареви. Тако бива са свим земаљским царствима. Поучио је ректор Цетињске Богословије, отац Гојко вјерни народ да све то буде, па прође, а народ остаје да се душе спасу, да и ми душа спасимо и светиње на Косову и Метохији које су наше и нашега народа, али светиње цијелога свијета хришћанскога у Бога вјерујућега: „Чак су биле светиње вјековима и за оне људе који нијесу хришћани, али се осјећали Божију силу и у Дечанима и у Пећкој патријаршији, у Призрену у Архангелима.“ Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је подсјетио на људске склоности да не вјерујемо ништа више од онога што очи наше виде и истакао да човјеку стално треба вјере. „Око може пуно, али не може све. Не види све. Врло често смо ограничени, погледајте одавде, са овога мјеста, чак не видим ниједан дурмиторски врх. Не видим га, а то не значи да не постоји, то само значи да сам ја ограничен. И зато човјеку који хоће да има посла са Богом, џабе је сво знање, сва памет, техника, не знам како да си смирен, лијепо васпитан, да си из добре куће, ништа не помаже. Нијеси Бог. Само је један Бог и кад све знаш и кад имаш највећу могућу вјеру и побожност, опет ти треба увијек, још више вјере. Човјек је ограничен и зато никад доста вјере у оно што један, једини Бог може, увијек зна и види а не људи“, закључио је у својој надахнутој бесједи отац Гојко Перовић у Цркви Преображења Господњег на Жабљаку. Отац Миливој Јововић парох жабљачки на крају Свете службе позвао је вјерни народ да ове седмице додају још три дана поста и да након Вечерње учествују у молитви за спас српског народа на Косову и Метохији. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Петровски пост је Црква установила у древним временима. Али неки од нас не разумију значење овог поста, људи сумњају у његову сврсисходност и потребу да се пости. Пост је протест против гријеха, изазов начину живота који се темељи на гријеху. То је протест против огреховљеног себе: против наших зависности, наше слабости, нашег недостатка воље, страсти, неукротивих жеља. Пост је увек радост за свакога ко жели да духовно расте и да се развија. Духовни живот захтијева стално кретање, пењање, поправљање, јер само на тај начин се чисти и отвара душа. Постом човјек одговара на Божији позив. Пост – то је још једна прилика да се укроти и ослободи човјек сваког зла и опасности, а да све добро у њему ојача и умножи. Важно је да знамо смисао поста, јер у супротном он је само обична дијета. Треба да схватимо да је пост нама потребан а не Богу. То је прилика да опробамо своју снагу, ојачамо своју вољу, исправљамо све оно што је лоше у нама. Пост нас приближава истини и отвара наше очи да видимо истинску љепоту. Љепоту у људима, природи, храмовима, молитви. Постом откривамо дах вечности у вјетру и мору, у шуштању лишћа и звуку кише. Пост нас оплемењује. Чини нас пријемчивим за све свето и прекрасно, испуњавајући нас правом радошћу. И људи који одбијају да посте, лишавају себе могућности да упознају узвишене и чудесне ствари у нашем земаљском животу, које су заправо одјеци вечног живота, а не земаљског. Петровски пост почиње у понедељак 4. јуна и траје до празника Светих Апостола 12. јула. Извор:http://spzh.news/ru/chelovek-i-cerkovy/53688-petrov-post-postitysya-ili-net линк