Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'вера'.
Found 150 results
-
Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. професор Радован Биговић https://kompasinfo.rs/vera-je-dodir/ -
-
- 1
-
-
- михајловић
- данило
- (и још 5 )
-
Усадите у своја срца тако важне речи да је вера без дела мртва (Јак. 2, 20), јер и лутеранци и секташи који су се одвојили од њих не схватају како ваља оно што говори апостол Јаков. Они мисле да је могуће спасити се само вером, темељећи своје мишљење на речима Спаситеља: Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен (Мк. 16, 16). Зато се они и придржавају убеђења да је наводно довољно само поверовати у Господа Исуса Христа и крстити се, при чему под крштењем подразумевају само своје секташко крштење, одбацујући наше истинско. Они једни друге називају спасенима, децом Божијом, сматрајући себе већ светима. А зар смемо да сматрамо себе спасенима? Зар не знамо да се још много захтева од нас пре него што постанемо такви? Секташи своје мишљење оправдавају позивањем на речи светог апостола Петра: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју (1 Петр. 2, 9), истржући из Светог Писма поједине фразе и не поредећи их с другим текстовима. Али послушајте речи Исуса Христа: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21). Значи, осим вере у Бога, потребна су још и дела. Свети апостол Јаков говори о томе: Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има вјеру а дјела нема? Зар га може вјера спасти? Но неко ће рећи: Ти имаш вјеру, а ја имам дјела. Покажи ми вјеру твоју без дјела твојих, а ја ћу теби показати вјеру моју из дјела мојих. Ти вјерујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи вјерују, и дрхте. Али хоћеш ли да знаш, о човјече сујетни, да је вјера без дјела мртва (Јак. 2, 14, 18-20)? Није потребна просто вера, већ делатна вера. Треба да се она тако чврсто усели у наша срца, потпуно овладавши свим нашим помислима и вољом, да не можемо да живимо другачије од онога што нам заповеда вера у Господа. Јер онај ко је пун истинске вере, не може да крши заповести Христове, не може да живи непристојно, проводећи живот у смеху, у забавама, у блуду и прељуби. Може ли верујући човек да проводи свој живот у пијанству, лоповлуку, убиствима и разврату? А чак и међу бандитима има таквих који говоре да наводно верују у Бога – и сам сам то чуо од њих. Може ли таква вера да их спаси? Хоће ли се човек који свим срцем верује у Бога и тежи ка вечној истини, ка вечном животу осећати добро у окружењу неверујућих људи, који срамоте име Божије, међу сумануто развратним људима? Зар неће тежити ка томе да оде даље од њих као што су одлазили оци наши у дивље, непроходне шуме севера Русије, као што су древни праведници одлазили у вреле пустиње Египта, тражећи тамо осамљеност и могућност да буду у општењу с Богом које ништа не ремети, у сталној молитви? Да ли сме хришћанин који има породицу да пружа пример разврата својој деци; да ли сме да вређа, да угњетава и бије своју жену, да се свађа и псује? Али зар не знате такве који себе називају хришћанима и иду у цркву, а код куће праве безобразлуке: џангризава свекрва малтретира несрећну снају, трује јој живот, доводећи до тога да покушава да побегне из куће оставивши све. И оних који само побожно изгледају има много. Али колико вреди њихова вера? Њихова вера уопште не одговара Господњим заповестима. Може ли човек који верује у Бога да буде хладан, немилосрдан, да одбија да помогне својим ближњима? Може ли он зло да каже гладном: "Иди, Господ ће ти дати"? А тако често говоре, и деца слушајући то, понављају окрутне речи. Ипак човек не може да чини добра дела без помоћи Божије, само својим хтењем и усрдношћу. Само Божија благодат нас учи да волимо наше ближње, чини нас способнима за добро. А ова благодат се даје само онима који се не откидају од Чокота, који је Господ. Исус Христос онима који за цео живот остају његова гранчица или листић, који се хране Његовим соковима учествују у великим Тајнима које су установљене одозго. А секташи их или потпуно одбацују или изврћу. Могу ли људи без благодати да називају једни друге спасенима? Јер онај ко уставши против Свете Цркве чини најтежи од свих грехова – грех поделе – лишен је Божије благодати и не може да има истински добра дела. Сећајте се речи Христових: Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7, 21) и испуњавајте заповести Оца нашег Небеског, које нам је дао Исус Христос, а Њему припада слава и моћ у векове. Амин. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru/88511.html -
-
Господ ...потом рече Томи: пружи прст твој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан но веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Ради Томе Господ се и јавио по други пут, ради једног човека, једног грешника. Онај, кога хорови ангелски окружаваху, с радосним клицањем Њему као победитељу смрти, оставља Своје небесно стадо и хита да спасе једну залуталу овцу. Нека се постиде од Његовог примера сви они људи, који кад дођу до велике славе и силе у овоме свету забораве своје немоћне и бедне пријатеље, па се још са стидом и презрењем уклањају од њих. Због Свог човекољубља Господ не преза ни од каква понижења ни од каква труда. Из човекољубља Он силази по други пут у једну скромну собу у Јерусалиму, као прослављен и свесилан. О, та благословена соба, из које се излило више благослова на род човечји него из свих палата царских! Кад се господ показао Томи, Тома је радосно узвикнуо: Господ мој и Бог мој! Тим речима Тома је признао Христа као човека и као Бога, обоје у једној живој личности. А сад додир прослављеног Господа био је довољан да да Томи ону благодат Духа, оно обновљење живота, и ону власт праштања и задржавања греха, коју је Господ на осам дана раније дао осталим апостолима речју и духновењем. Јер кад је Господ још као непрослављен, у смртноме телу, могао кроз додир тога тела исцелити крвоточну жену и испунити је силом и здрављем, тим пре је Он могао, у Свом васкрслом и прослављеном телу, подарити Томи кроз прикосновење сву ону силу и власт, коју је подарио био другим апостолима на други начин. Наравно, није искључено, да је Господ баш и на исти начин подарио овом приликом силу и власт Томи као раније и осталим ученицима, мада се о томе у Јеванђељу не говори. Јер ни издалека није све записано, што је Господ рекао и учинио после Свога славнога васкрсења, као што мало доцније јеванђелист сам то изрично потврђује. Главно је, да је и Тома, на овај или онај начин, примио од Господа онакву исту силу и власт као и остали ученици, што се, у осталом, доцније јасно показало у његовој апостолској служби, у чудотворним делима и у херојској смрти. (Из житија св. апостола Томе види се, да је он због своје неустрашиве проповеди о васкрслом Господу Христу био осуђен на смрт. Пет војника проболи су са пет копаља овога храброга војника Христова. Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid0265L2bh54TLPhR6MEERqSP5Gg7SefaV6qq157EWkAf9XvdXsYHHMtbthDiAB69jDml/ -
-
-
-
-
-
-
После Свога славног Васкрсења, Господ наш Исус Христос је ходао земљом још 40 дана, потврдио ученике у вери, отворио им ум за сагледавање Светог Писма. Затим је узео најближе ученике, попео се са њима на Маслинску гору, дао последња упутства, благословио их и, како свакодневно читамо у Символу вере, отишао на небо и сео са десне стране Бога Оца (види Лк. 24:36-53). Зашто Христос Спаситељ после Васкрсења није на видљив начин остао овде, међу нама, него се узнео на Небо? Постоје различити одговори на ово питање. Врло је вероватно да се наша вера не заснива толико на чуду, колико на свесном, чврстом избору између добра и зла, истине и лажи. Нажалост, већина људи који су видели чуда која је Он чинио на земљи, проповедајући Јеванђеље 3,5 године, нису Му остали верни у критичном тренутку, већ су Га издали. Прво су викали: „Осана сину Давидовом!“ (Мт. 21:9), али су у трагичном тренутку почели да узвикују: „Распни, распни Га!“ (видети Лука 23:21). Стога је осмог дана по Васкрсењу, када је Христос извршио Тајну Исповести, рекао: „Блажени који не видеше и повероваше“ (Јн. 20, 29). Јер када је човек укорењен у злу, ни највеће чудо га не може исправити. О томе је опет говорио сам Христос Спаситељ у параболи о богаташу и Лазару: „...ако ко и из мртвих устане, не би веровао“ (Лк. 16,31). Неколико пута дневно, драга браћо и сестре, сви се суочавамо са избором добра или зла, истине или неправде. Како живот показује, већина бира зло. Шта тек рећи за нас, обичне људе, када се чак и свети апостол Павле искрено покајао да не чини добро које хоће, него чини зло које неће (в. Рим. 7,15). Да би се оправдао пред Богом, лукави људски ум смислио је за себе огроман број објашњења током две хиљаде година историје хришћанства. Зашто не могу да се молим? „Зато што имам много важних хитних послова. Зашто не могу да постим? „Зато што се бојим за своје ионако слабо здравље. – Зашто се не могу увек руководити гласом савести и понашати се по истини? „Зато што ме тада неће разумети, и стећи ћу много непријатеља. Ова листа питања и лукавих изговора је бескрајна. Међутим, што више кријемо своју кривицу, то се више удаљавамо од Бога, а то значи да постајемо преносници сваког зла, чинећи понор између Бога и себе и свих људи. Како можемо превазићи овај понор непријатељства и неразумевања? Морамо почети од себе. Морамо се трудити да се наш ум, воља и срце увек крећу у истом правцу – ка Богу. Међутим, како упозоравају свети Јован Касијан Римљанин и многи други свети оци Цркве, на овом путу ка Богу постоји велико искушење - да се мења само споља. То јест, можете се много молити, постити, чинити добро, стицати духовно образовање, али у себи ћете и даље остати зао, завидан, сладострасан, незахвалан, лукав човек. Сада се, на пример, сви труде да се чешће причешћују Светим Христовим Тајнама. Ово је предивно! Ми свештеници смо веома срећни када је на Литургији много причасника. Међутим, морамо признати чињеницу да данас већина то чини само као побожну дужност, без скрушености срца. Најгоре је то што се људи понекад причешћују, држећи у срцу огорченост, непријатељство, бол, па чак и непријатељство, побеђени нечистим помислима. Међутим, Причешће није само лек, већ својеврсна награда за победу над страстима уз истовремено увиђање своје недостојности пред Богом. Свима је позната прича како је једна жена чекала Христа, који би, према гласинама које су се брзо прошириле по селу, требало да дође к њој, јер је себе сматрала најпобожнијом. Урадила је генерално чишћење куће, скувала најбољу храну, обукла се у најскупљу одећу и почела да чека Христа. Најпре јој је на врата покуцао просјак, који је тражио милостињу и био веома гладан, али га је жена отерала, јер је веровала да пре свега треба да упозна најдражег госта. Тада је дошла комшиница и замолила је да јој помогне, али је жена поново рекла да нема времена. Коначно, увече, дође побожни ходочасник и замоли је да преноћи, али га жена опет не прихвати, тврдећи да чека драгог Госта. Али, онда је дошла ноћ, а Гост није дошао. Отишла је да спава, и у сну је видела Христа. Почела је да Га испитује зашто није дошао к њој. Спаситељ је одговорио да је три пута био пред њом, али она Га је сваки пут отерала. Тако је жена кроз овај сан схватила да је њена побожност само површна, церемонијална, да у њој нема праве духовне силе. Сада је Вазнесење, Господ се узноси на небо и позива све да иду за Њим. Имамо природну жељу за добротом, за Богом, али увек морамо да се сетимо да се Вазнесење није догодило одмах после свих чуда која је Христос учинио, већ после страдања, Голготе и Васкрсења. А то значи да пре него што се хвалите својим добрим делима, треба да се ослободите зла које живи у нама. Ако то не учинимо, онда ће наша побожност бити као магла која нестаје на сунцу, као прашина коју зачас развејава ветар сујете. https://pravlife-org.translate.goog/ru/content/pochemu-nasha-vera-dolzhna-osnovyvatsya-ne-stolko-na-chude-skolko-na-soznatelnom-vybore? -
На медијима који су непосредно пратили трагични догађај у Основној школи „Владимир Рибникар“ наслушали смо се критика на рачун насиља на телевизијским програмима, приче о недовољној безбедности у школама, вршњачком насиљу и слично. Ретко ко је поменуо срж проблема – урушавање основа друштва, на првом месту породице, а потом ауторитета уопште: учитеља, наставника, директора, старијих лица. Увек је било изгредника свих врста. И пре више од пола века било је организованих туча, банди дечјег узраста. Било је и случајева када би појединац иза ћошка сачекивао децу и тражио паре да би их пустио да прођу тим делом улице. Али то се решавало брзо и ефикасно. Отац нападнутог детета кришом би пратио своје дете и када би млади нападач пришао жртви, отац би, уз две-три васпитне ћушке, спасао своје дете, а младог хулигана опоменуо и помогао му да скрена с пута ка већем криминалу. Данас би такав отац био на оптуженичкој клупи, а млади изгредник би био само опоменут. Хајде да се законима о правима деце додају и дечје обавезе, јер нема права без обавеза. Хајде да родитељи почну да одлажу испуњење сваке жеље свога детета као својеврсни тест из којег ће сазнати да ли то детету заиста треба, или ће жељу брзо заборавити, што значи да му то што је тражило уистину и не треба. Хајде да деци отпушимо уши на којима носе слушалице и да опет постану део заједнице, а не да као зомбији иду улицом и сударају се са светом не примећујући људе око себе. Прво охрабрење ће бити када почну да уступају место у превозу старијим особама. Хајде да наставници децу поново почну да васпитавају и образују, уместо што су приморани да их едукују. Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом. • Ауторка је редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, истакнути српски композитор, пијаниста и музички педагог. Оснивач је Педагошког форума за сценске уметности (1998). Потиче из угледне даљске фамилије која је дала Уроша и Милутина Миланковића. Извор: Политика, 6.5.2023, рубрика „Међу нама“, стр 20.-
- 1
-
-
- васпитање
- миланковић:
- (и још 2 )
-
Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом На медијима који су непосредно пратили трагични догађај у Основној школи „Владимир Рибникар“ наслушали смо се критика на рачун насиља на телевизијским програмима, приче о недовољној безбедности у школама, вршњачком насиљу и слично. Ретко ко је поменуо срж проблема – урушавање основа друштва, на првом месту породице, а потом ауторитета уопште: учитеља, наставника, директора, старијих лица. Увек је било изгредника свих врста. И пре више од пола века било је организованих туча, банди дечјег узраста. Било је и случајева када би појединац иза ћошка сачекивао децу и тражио паре да би их пустио да прођу тим делом улице. Али то се решавало брзо и ефикасно. Отац нападнутог детета кришом би пратио своје дете и када би млади нападач пришао жртви, отац би, уз две-три васпитне ћушке, спасао своје дете, а младог хулигана опоменуо и помогао му да скрена с пута ка већем криминалу. Данас би такав отац био на оптуженичкој клупи, а млади изгредник би био само опоменут. Хајде да се законима о правима деце додају и дечје обавезе, јер нема права без обавеза. Хајде да родитељи почну да одлажу испуњење сваке жеље свога детета као својеврсни тест из којег ће сазнати да ли то детету заиста треба, или ће жељу брзо заборавити, што значи да му то што је тражило уистину и не треба. Хајде да деци отпушимо уши на којима носе слушалице и да опет постану део заједнице, а не да као зомбији иду улицом и сударају се са светом не примећујући људе око себе. Прво охрабрење ће бити када почну да уступају место у превозу старијим особама. Хајде да наставници децу поново почну да васпитавају и образују, уместо што су приморани да их едукују. Није случајно „васпитање и образовање“ термин који се готово два века изговара управо овим редом. • Ауторка је редовни професор Факултета музичке уметности у Београду, истакнути српски композитор, пијаниста и музички педагог. Оснивач је Педагошког форума за сценске уметности (1998). Потиче из угледне даљске фамилије која је дала Уроша и Милутина Миланковића. Извор: Политика, 6.5.2023, рубрика „Међу нама“, стр 20. View full Странице
-
СОФИЈА ПРЕМУДРА ГОСПОДА ПРОСЛАВИ, ТРИ ПРЕКРАСНЕ КЋЕРКЕ НА ЖРТВУ МУ СТАВИ. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/svete-mucenice-vera-nada-i-ljubav-i-majka-im-sofija-1 -
Патријарх Порфирије: Златна нит која повезује наш народ - вера и Црква
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС -
Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. https://patmos.rs/2022/07/25/atanasije-limasolski-vera-je-najvece-iskusto-koje-covek-moze-da-stekne/ -
ИНТЕРВЈУ: муфтија београдски МУСТАФА ЈУСУФСПАХИЋ Курбан – култура, вера или традиција Александар Апостоловски Ово је један у низу празника у којима се вежбамо да будемо редовнији у пожртвованости зарад Бога у корист ближњега, Богу понизни човек је то одувек практиковао без обзира на то у ком времену био и ког је весника следио, каже муфтија Јусуфспахић Курбан-бајрам је велики муслимански празник, траје четири дана и слави се од 9. до 13. јула. О овом светом празнику муслимана за „Политику” говори муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић, који објашњава улогу Исламске заједнице Србије (ИЗС) на нашим просторима и поједине промене које су се десиле у низу протеклих векова и деценија на Балкану. Муфтија Јусуфспахић такође појашњава и обичаје током Курбан-бајрама. Шта је курбан? Курбан је пожртвованост у служби Бога за корист човека, човечанства, човечности, али с намером курбана – приближавања Богу. Доприносом човеку, у намери приближавања творцу човека и свега, остварујемо смисао живљења у друштву. Тиме евоцирамо успомену на божјег весника Ибрахима и његовог прворођеног сина Исмаила, који су били спремни на пожртвованост личну, на путу ка творцу, који их је благословио рогатим овном. Курбан – пожртвованост су зарад Бога, у корист човека, приносили сви божји весници, Мухамед, Исус, Давид, Мојсије, Исмаил, Исак, Абрахам, сви од почетног до печатног весника и њихова богољубна следба, а о установљености курбана од памтивека човека сведочи и благословљена пожртвованост једног од Адемових синова. Благдан Хаџибајрам или Курбан-бајрам је један у низу благдана у којима се вежбамо да будемо редовнији у пожртвованости зарад Бога у корист ближњега. Богу понизни човек је то одувек практиковао без обзира на то у ком времену био и ког је весника следио. У последњој Алаховој објави Курану, нама је дата наредба која гласи „после смо теби објавили веру која је објављена и Ибрахиму, веру изворну, богомдану, праву, а он, Ибрахим-Аврам, није Алаху иког сматрао равним”. То је било упућено Алаховом посланику Мухамеду, што значи да је пожртвованост личним доприносом курбана, наредба коју нам је Алах објавио да следимо Алаховог посланика Ибрахима (Абрахам) који је био спреман на највећу пожртвованост, с његовим сином Исмаилом, такође, божјим весником. Како се курбан практикује у исламу? Муслимани практикују неколико врста курбана. Заветни курбан, чије време није одређено, којим се Богу заветујемо да ако нам омогући неку жељу, да ћемо именом њега и зарад њега, месом нахранити потребите нам ближње, курбан за Курбан-бајрам који се чини у одређено познато време и то, по могућству, првог дана Бајрама, после бајрамске молитве, што је десети дан месеца хаџа (зул-хиџе), последњег, дванаестог месеца лунарне године. Такође је једна од врста курбана и акика курбан, који се жртвује и богорадно удељује потребитима, после рођења детета. Све што нема такав карактер пожртвовности зарад Бога у корист потребитих уопште није курбан, већ је пука набавка меса за личну исхрану. Да ли је жртвовање курбана само муслимански обичај? И други испољавају пожртвованости, али не с намером божјег благослова, већ зарад овосветских релација, Богу придружујући. Како сам већ претходно објаснио, жртвовање курбана је наредба узвишеног Алаха, самог Бога, јединог творца свега, што значи да је то важан верски обред покорне послушности њему (ибадет). Приносилац треба бити чисте искрене намере према Богу, да би му он прихватио пожртвованост и допринос. Адамови синови су приносили курбан, али је само једноме од њих прихваћен, а другом је одбијен и, нажалост, тада се догодило прво убиство у овоземаљском животу, из сујетне љубоморе и нечисте намере. Приношење курбана је такође велики знак захвалности на све благодети које нам је Бог дао и то је приближавање Богу. На крају извор речи курбан је семитског арапског порекла, јер у том језику реч курбан значи приближавање Богу. Како се овај обред спроводи на нашим просторима? На нашим балканским просторима су се десиле и неке деформације у практиковању курбана и плод су погрешног поимања ове весничке праксе, па су током претходних векова примећене неутемељене праксе што је допринело одређеним девијантним појавама и удаљавању од изворног значења, па су људи почели да преливају крв жртвоване (заклане) животиње у темеље нове куће да би сачували кућу од ђавола и црне магије, или да кољу курбан у име умрлих и то да чине на самом гробљу поред гроба својих најближих. Чак у неким пасивним пределима остаци закланог курбана су закопавани поред тих гробова. Све то нема везе с изворним значењем курбана. Разлог томе је што није било довољно људи упућених у веру. Оно што има утемељење јесте да се за душу, живих и умрлих, зарад благослова божјег њима и свему, нахране потребити и срца да се зближе. Да ли је сада лакше с обзиром на технолошка решења, попут интернета, друштвених мрежа, да не дође до таквих грешака? Медијске олакшице, брзи проток вести и несметана доступност извора је мач с две оштрице. Лакше се долази и до исправног и позитивног извора, али и до неисправног, негативног и злонамерног извора, који не разуме дух времена и простора у којима живимо ми, овдашњи муслимани, и својим упутама, често и незаснованим на извору, подрива овдашње муслиманско биће и бивствовање. Најтежи изазов ове генерације и задатак садашње ИЗС је да усклади коришћење верских права и слобода и потребе за друштвеном интеграцијом уз примену Алахових прописа, у оквиру законских регула државе у којој живимо. Немамо проблем с обичним верницима, колике су нам потешкоће с онима који се представљају као познаваоци вере, а нису, или јесу, али недовољно да осете потребу овдашњег муслимана, јер нису с овог поднебља. Да ли Исламска заједница Србије успева да изврши своју улогу због чега и постоји? С обзиром на чињеницу да наша ИЗС постоји већ 155 година (од 1868), она је прошла разне ситуације, успоне и падове, промене власти, врло често бивајући и кадровски десеткована, тако да нам не недостаје искуства у суочавању с таквим и сличним изазовима. Наш је највећи адут стрпљење, неисхитреност… Заустављамо лоше намере, добром намером и мирним понашањем и директним контактом с народом – џематом, не само упутствима него и практичним деловањем и радом с нашим саветницима. Како се припремате за обележавање Курбан-бајрама ове године? Као што знате, сад је време за Курбан-бајрам, па ИЗС ове године још директније, преко своје Вакуфске дирекције, преузима на себе регулативе тог догађаја, да се изврши на најбољи верски начин и примењујући све услове и одредбе наше вере. Такође је неопходно заштити средину где живимо, да се курбани жртвују на одређеним местима где је то предвиђено и по закону у сарадњи с ветеринарском установом. Проверава се стање животиње пре клања, да ли је здрава, да ли је шеријатски одговарајућа, излазимо из оквира појединаца који на томе зарађују позамашне суме, не водећи рачуна о природној средини и начину како се на прави и законски начин ослобађати од остатака који не могу да се искористе, јер се све то обавља у званично регистрованој кланици. Као што се за такву врсту промета продаје животиња, пази да се испоштују порески прописи, тако се такође пази и да крајњи купац, приносилац курбана, добије што повољнију цену. Искуство Исламске заједнице Србије је несумњиви гарант у превазилажењу свих изазова којима нас кроз време искушава сами створитељ. Уверени смо у добру сарадњу народа ове земље и државе са ИЗС и спремни, као и увек, за сарадњу и партнерство за опште добро, уз божију помоћ. Курбан-бајрам мубарек олсун свим муслиманима Србије и мир божји свим народима и грађанима ове наше једине домовине Србије. Извор: Курбан – култура, вера или традиција WWW.POLITIKA.RS Курбан-бајрам је велики муслимански празник, траје четири дана и слави се од 9. до 13. јула. О овом светом празнику муслимана за „Политику” говори муфтија београдски Мустафа Јусуфспахић, који... -
Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. https://teologija.net/vera-je-dodir/ -
Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима. Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима. Живот хришћанина је, пре свега, борба са сопственим страстима и гресима, реч је о спасењу душе и поновном сједињењу са Богом. Није тако са паничарима. Они непрестано не желе да спасаваjу себе самог у Цркви, већ саму Цркву. Од правих или фиктивних непријатеља, од будућих невоља и тако даље. Према њима, сваки дан доноси Цркви нове невоље и опасности. Подсетимо се колико је пута последњих година Црква била „сахрањена“ и упоредимо са оним како Црква сада живи. Ускоро ће се навршити три године од тренутка када је Цариградски Патријарх Вартоломеј дао свој томос украјинским расколницима. Колико суморних „пророчанстава” је тада изговорено. И шта се заправо променило за ово време? Украјинска православна црква, као истинска Црква Христова, испунила је и испуњава своју мисију спасавања људских душа, мисију утехе страдалника и подршке слабима, мисију миротворства... Како су нам храмове отимали пре томоса, тако и сада их заузимају. Али Црква, ипак, наставља да расте и јача. И црквени људи је не напуштају. Или, тек недавно, какве су се невоље и страхоте очекивале од посете Патријарха Вартоломеја Кијеву. Неке су рекли – биће невоље, сада ће сигурно људи изаћи из храмова канонске Цркве и отићи у раскол. Да ли се то десило? Што више jе лажи, верник оштрије осећа истину. Сетимо се да је Господ Исус Христос Глава Цркве и само Он ће је заштитити и спасти. Судбине људи и света су у Његовим рукама. Морамо да слушамо Божје речи и пророчанства, а не да верујемо „проповедницима“ нових несрећа и катастрофа. Немојте се покоравати паничарима, ширити гласине, оговарати и сејати панику. Сврха оваквих акција никако није у спасењу Цркве, већ у самом процесу ширења панике. Овде се природно поставља питање: можда се уопште не треба плашити, паничарити и ширити панику? Шта је рекао св. Серафим Саровски? «Стекни дух мирни, и онда ће се хиљаде душа спасти око тебе» – спаси се и не паничи. Ово је суштина нашег служења. Паничарство и вера су неспојиви. Црквеног човека води Дух Свети. А правог хришћанина не би требало да узнемири ниједна од најузнемирујућих гласина и несрећа. Не би требало да одвлаче пажњу од главне ствари, која је "jедно потребно". А ако ми, пре свега, ћемо да испуњавамо заповести Божије, онда не може нас ништа уплашити на овом свету. Уосталом, ако је Бог с нама, ко ће против нас? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-panicharstvo-i-vera-su-nespojivi-
- 2
-
-
-
- вера
- паничарство
- (и још 1 )
-
Пре много година у посету ми је дошао један студент. Са великом неодлучноћу и истовремено са истрајношћу тврдоглавог трагача, изјавио је, да је атеиста, међутим, да би веома желео да верује, али да не може. Годинама се питао, тражио је, али сав његов напор није давао никакав резултат. Разговарао је са професорима, образованим људима, али није могао да утоли жеђ за октрићем нечег веома важног. И ето, тај студент је чуо за мене и решио је да подели са мном своја егзистенцијална трагања. Питао ме је о научном доказу постојања Бога. – Да ли си упознат са интегралима и различитим једначинама? – Нажалост, не – одговорио је – изучавам философију. – Штета, јер ја знам само за такав доказ – рекао сам кроз шалу. Студент се збунио и заћутао је. – Опрости – рекао сам – што сам се мало нашалио са тобом. Али Бог није једначина нити некакав математички доказ. Када би то било тако, онда би сви образовани људи веровали у Њега. Видиш, Богу се можеш приближити другачије. Да ли си некада ишао на Атос? Да ли си срео правог аскету? – Не оче, али желим да одем тамо. Слушао сам о том месту. Ако ми Ви кажете, отпутоваћу тамо већ сутра. Познајете ли неког образованог човека са којим бих тамо могао да се сретнем? – Кога преферираш: ученог који ће те изневерити или светог који ће те пробудити? – Радије бих ученог. Бојим се светих. – Вера је дело срца. Покушај ипак да се сретнеш са светим. Како се зовеш? – питао сам га. – Гаврило – одговорио је студент. Послао сам га к аскети. Упутио сам га куда да иде, дао сам му одговарајућа упутства, нацртао мапу. – Доћи ћеш к њему и задаћеш му исто питање. Кажеш да си атеиста и желиш да се обратиш у веру и да нађеш доказ да постоји Бог. – Бојим се. Стидим се – одогворио је. – Због чега се стидиш и бојиш светог, а мене не? – питао сам га – Иди њему и просто га питај исто што си и мене. Након неколико дана студент је отишао аскети и затекао га је у дворишту, како разговара са младићем. Насупрот њима на греди су седела још четворица и чекали. Гаврило им се плашљиво придружио. Није прошло ни десет минута како се разговор старца и младића завршио. – Како сте младићи? Јесте ли појели ратлук, попили воде? – Хвала старче – одговорили су младићи са љубазношћу својственом мирјанинима. – Хајде овуда – обратио се он Гаврилу, истичући га међу осталима – узми кутију ратлука, а ја ћу ти донети воде. Хајдемо, открићу ти једну тајну: у реду је да је човек атеиста, али атеиста који се зове као архангел? Први пут видим тако нешто! Нашег јунака умало није задесио инфаркт, када је одједном чуо ово откриће. Како је старац знао његово име? Ко му је говорио о његовим сумњама? Шта је на крају крајева њему старац желео да каже? – Оче, могу ли да поразговарам са Вама? – промрмљао је, застајкујући. – Погледај, пада мрак. Узми ратлук, попиј воду и упути се у оближњи манастир како би преноћио. – Али оче, желео сам да разговарам са Вама. Је ли то немогуће? – О чему да разговараш? Која је сврха твог доласка? „Када је то рекао, осетио сам – причао је младић – како сам се испунио другим ваздухом. Моје срце се напунило вером, душа се загрејала, а сумње су се разишле без сваког логичког аргумента, без дискусија и даље без јасног одговора на моје питање. Моје „ако“, „зашто“, „може ли бити“, су ишчезли сами од себе. Од тог тренутка за убудуће су остали само „како“ и „шта“. Све то што младић није нашао у науци, пронашао је у откровењу светог, који је завршио четири разреда основне школе. Свети људи су врло разумни. Они над тобом врше операцију без анестезије, али ти том приликом не осећаш бол. Врше трансплантацију без отварања тела. Уздижу те до неизмерних висина, не користећи лествице светских логика. Враћају ти веру, не оптерећујући ум. https://obitel-minsk.ru/sr/vera-to-je-delo-srca -
На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ. Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу. Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност. Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video -
Игуман Тумански Димитрије: Вера треба да се изнова подмлађује
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Архимандрит Димитрије, игуман Манастира Тумане, истакао је у беседи произнесеној у Недељу Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022, да веру треба стално да обнављамо, да подмлађујемо. "Вера је у век слободан избор човека да ходи за Господом и зато дела вере - милосрђе, покајање, опраштање, врлински живот, нада у милост Божју је благословени плод нашег усмерења ка Христу. И зато је и пост дат као благословено средство и истински помоћник онима који верују и који се спасавају, да своју веру непрестано преиспитују и приносе Господу". Беседу је објавила јутјуб страница Манастира Тумане. На интернет страници Манастира је најављено да ће представљање књиге игумана Димитрија "Манастир Тумане - чудо љубави Божије" бити приређено у Аранђеловцу 15. априла, у "Дворани Парк", од 19 часова, уз учешће о. Димитрија. Беседа оца Димитрија: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/iguman Tumana o Dimitrije Nedelja sv.Jovana Lestvicnika 3.4.22..mp3
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.