Претражи Живе Речи Утехе

Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима. Питање паничара, који упорно трују животе и себи и свима око себе, постављало се више пута. Нажалост, таква осећања се налазе и код оних који себе сматрају верницима, па чак и формално црквеним људима. Живот хришћанина је, пре свега, борба са сопственим страстима и гресима, реч је о спасењу душе и поновном сједињењу са Богом. Није тако са паничарима. Они непрестано не желе да спасаваjу себе самог у Цркви, већ саму Цркву. Од правих или фиктивних непријатеља, од будућих невоља и тако даље. Према њима, сваки дан доноси Цркви нове невоље и опасности. Подсетимо се колико је пута последњих година Црква била „сахрањена“ и упоредимо са оним како Црква сада живи. Ускоро ће се навршити три године од тренутка када је Цариградски Патријарх Вартоломеј дао свој томос украјинским расколницима. Колико суморних „пророчанстава” је тада изговорено. И шта се заправо променило за ово време? Украјинска православна црква, као истинска Црква Христова, испунила је и испуњава своју мисију спасавања људских душа, мисију утехе страдалника и подршке слабима, мисију миротворства... Како су нам храмове отимали пре томоса, тако и сада их заузимају. Али Црква, ипак, наставља да расте и јача. И црквени људи је не напуштају. Или, тек недавно, какве су се невоље и страхоте очекивале од посете Патријарха Вартоломеја Кијеву. Неке су рекли – биће невоље, сада ће сигурно људи изаћи из храмова канонске Цркве и отићи у раскол. Да ли се то десило? Што више jе лажи, верник оштрије осећа истину. Сетимо се да је Господ Исус Христос Глава Цркве и само Он ће је заштитити и спасти. Судбине људи и света су у Његовим рукама. Морамо да слушамо Божје речи и пророчанства, а не да верујемо „проповедницима“ нових несрећа и катастрофа. Немојте се покоравати паничарима, ширити гласине, оговарати и сејати панику. Сврха оваквих акција никако није у спасењу Цркве, већ у самом процесу ширења панике. Овде се природно поставља питање: можда се уопште не треба плашити, паничарити и ширити панику? Шта је рекао св. Серафим Саровски? «Стекни дух мирни, и онда ће се хиљаде душа спасти око тебе» – спаси се и не паничи. Ово је суштина нашег служења. Паничарство и вера су неспојиви. Црквеног човека води Дух Свети. А правог хришћанина не би требало да узнемири ниједна од најузнемирујућих гласина и несрећа. Не би требало да одвлаче пажњу од главне ствари, која је "jедно потребно". А ако ми, пре свега, ћемо да испуњавамо заповести Божије, онда не може нас ништа уплашити на овом свету. Уосталом, ако је Бог с нама, ко ће против нас? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-panicharstvo-i-vera-su-nespojivi