Претражи Живе Речи Утехе

Данас сам упознала Давида. Давид је прелепа душа, деветнаестогодишњи младић који је дете и остаће дете заувек. Подсетио ме је зашто сам завршила дефектологију. Подсетио ме је колико љубав, радост, труд, искреност и неисквареност лече. Подсетио ме је да ниједна брига, ниједна болест, ниједан ланац материјализма не сме да окује нашу душу, да не смемо да дозволимо да наша душа остари бригама овога света. Давид ме је данас поново научио ономе што ме сваки пут научи отворено срце посебног детета - дијагнозе су само медицински речник, свако ко душу другог гура у дијагностички оквир не зна шта је љубав ка човеку. Можда сам молитвама оних који ме воле стигла данас до Давида. Да му помогнем да каже, иако он већ толико дивно говори, осмехом, цртежом, погледом. Да ми помогне да помогнем и њему и себи. Радост. Љубав. Давање. Додир. Хвала и слава Богу.

Данас су многе речи превредноване и изгубиле смисао. Међу њима је и појам вере. Људи је своде на обичну људску веру. У „постхришћанској епохи“, за „постмодерног човека“, вера је постала за „добронамерне“ скуп добрих начела; за „моралне“ скуп моралних прописа; за „побожне“ вршење религиозних ритуала; за „патриоте“ део националне традиције; за „модернисте“ симбол конзерватизма; за „научнике“ симбол мрака и незнања; за „трговце“ духовна добит; за „тужне“ утеха. Веровати значи прихватање неких начела, ставова, истина, вредности, без испитивања, доказивања и проверавања. Веру људи често разумевају као „увереност“, „уверење“, „убеђење“. Бити верник значи бити уверени присталица неког учења, доктрине, идеологије. Веровати подразумева прихватити неко учење, космологију без логичких и емпиријских доказа. За неке веровати у Бога значи веровати у Бога као идола који благосиља и штити њихову моћ и власништво. За „услужне“ и псеудоинтелектуалце веровати значи прихватати а не разумети. „Веруј и не истражуј“ (парола непознатог порекла)! Неки је сматрају „квинтесенцијом метафизике“ (Христо Јанарас). Вера је овде слепа. Апсолутно поштовање ауторитета. Таква вера је идејни темељ сваког тоталитаризма: идеолошког, политичког, религиозног. „Без невоље нема богомоље“ (народна изрека). Људи често верују и траже Бога у време страха, рата, несрећа, елементарних непогода, патње, бола, немаштине. Када ти периоди прођу они се враћају животу који нема никаве везе са Богом. Верују кад им нешто треба, а када то прође опет настављају да живе као да Бога нема. Има људи који не верују у Бога, али су кажу религиозни. Воле да сврате у Цркву (када нема никога у њој). То им „прија“. Тада налазе „мир“ и „спокојство“. Вера је нека врста рекреативног задовољства у „светим“ и „узвишеним“ стварима. У цивилизацији где је основни смисао живота што више произвести и што више потрошити, вера је неопходна и корисна за националне интересе, породицу, друштво. Она људе чини добрим и поштеним. Ако си „добар“ Бог те награђује, ако си „лош“ Он те кажњава. Тако се разрешује сва људска (не)правда. Вера је важна за васпитање деце и омладине. Од ње се очекује да их „дресира“, да буду покорна и послушна. Вера је терапија, помоћ и утеха, гарант индивидуалне среће и задовољства. За неке је вера само „каранфил на реверу“. Они верују у оно што се најбоље плаћа. Веру неки тумаче као „традицију“ и „леп обичај“ (обавезујемо се данас на оно што је било некада, на стил егзистенције који је био у прошлости). Шта вера није? Вера није интелектуално знање, ни повремено религиозно осећање, које настаје и нестаје. Предмет вере нису апстрактне идеје већ конкретне личности у које човек има поверење. Вера није неко мишљење, морални пропис, уверење које се темељи на умовању. Вера није механичко понављање, рецитација онога што се научило, нити је прихватање теорије о стварима о којима се заправо ништа не зна. Постмодерни човек веру разуме као некадашњи стил егзистенције, као нешто „јучерашње“. Вера је конзервативизам, нешто што је супротно модерни. Обавезујемо се данас на оно што је било јуче. Вера није научна истина, друштвена навика, национална традиција. Вера није утисак или осећај, оптимизам према животу, задовољена потреба за сигурношћу. Ипак. Од свега тога нешто и јесте. Шта је вера? Вера је поверење, лични однос. Вера је дар Божији. Вера је живот, ја–ти однос. Вера је додир, сусрет са Христом, поверење у Христа. Веровати значи „стицати Духа Светог“ (Св. Серафим Саровски). Вера није приватно тражење истине већ прихватање Истине. Вера је прихватање Христовог погледа на нас саме, на друге људе, на ствари око нас, на човечанство, на историју, на свемир, на самога Бога. Вера је светлост која прожима и обасјава цео живот. Вера је искуство, однос, комуникација. Она може бити посредна и непосредна. Ступњевита. Вера је поверење у Јеванђеље (Св. Николај) и у Христову радосну и спасоносну вест. Веровати значи имати поверење у Бога, поверење у сведочанство праотаца, пророка, апостола, светитеља. За хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упросторио, о коме ти говори и сведочи Црква. Вера није ја и његови проблеми и потребе. Вера је екстатична. Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је „принос“, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи. Ако се даје да би се нешто добило, не добија се ништа а губи се све. Ако се даје све, а не очекује ништа, прима се све. Вера је као и љубав заборав на себе, одрицање од свога Ја, „излазак“ из себе. Вера је нада, „потврда ствари невидљивих“ (Јев 11, 1). Вера је својство само људских бића. Вера је чежња, жудња, надом испуњено исчекивање нечег што се жели (Александар Шмемен). У „свету без другог“ вера је стално одсутна-присутност Другог који једино живот може да учини вредним и смисленим. Вера је додир другог. Савремени човек претвара и себе у религију, апсолутизује себе и своје. Гради идентитет на себи. Веровати значи одрећи се себе и својега (свога ја, своје нације, партије, културе, идеологије) и саживети се са не-Ја, са Богом. Људи се често служе Богом и другим. Вера их тера да служе Богу и ближњима. Када људи данас кажу да верују у једнога Бога под тим обично подразумевају све богове. Веровати у једног библијског Бога – Свету Тројицу – значи веровати у јединог Бога који искључује све друге. Зато се вера у Христа означава као „ускогруди фанатизам“, а сујеверје као „ширина погледа“ на свет. Хришћанска вера претпоставља јединство, синтезу, равнотежу оностраног и овостраног, Бога и човека, душе и тела, вере и разума. Вера у оваплоћеног Бога Логоса је вера у стваралачку силу разума. Веровати и деловати неразумно противречи самој природи Бога (Бенедикт XVI). Постмодерни „клуб себичних“ (осионих, грамзивих, похлепних, самољубивих) и Бога претвара у „тржишни производ“ који се нуди и „модулира“ за потребе клијената. „Гладни у изобиљу“ црквену веру мере по ономе што она чини за човека (нацију, партију, државу, свет) а не по ономе шта она јесте. За хришћанску веру је важније бити него имати. Људи данас често трансформишу Цркву у религију, потом религија постаје култура, па политика и на крају се утопи у тржиште. Купујем, дакле, постојим! Све, па и „религиозна добра“ у пребогатом супермаркету псеудодуховности. Зато они нешто стално траже од Бога, тргују са Њим. Траже да Он врши њихову вољу, да реализује њихове планове, уместо да они творе вољу Божију. У времену „глобалне“ тортуре и симромаштва веровати значи живети за друге, волети друге и делити са њима све. Вера је човеков дијалог са Богом, природом и другим људима. Вера је стил живота а не један његов део. Извор: Теологија.нет View full Странице

Пре неки дан крстио се у нашој амстердамској цркви један фини младић. У Литургији. Сад, кад сам прихватио свештеничку службу још сам сигурнији да све - и крштење и венчање и опела, колико год је могуће треба вратити у Литургију. Било је испуњено смислом... На крштење му дошли и родбина, али и неки холандски пријатељи. Новокрштени се први причестио, па онда остали, Холанђани гледају... Двојица су закаснила, због неких проблема са чамцем па ме он после Литургије и крштења замолио да уђу у цркву и да мало виде. Логично, осетио сам обавезу да узмем улогу водича. И како сад симпатичним момцима из протестантске средине (питање је колико се уопште баве верским темама) објаснити где су ушли и шта је то код нас православних толико занимљиво. Иконе се ту намећу као тема, па мошти... Покушао сам да им објасним да ми православни имамо велико поверење у моћ додира. Прво у моћ додира Бога и човека. Христос је савршени додир, прожимање, али оно што они могу да виде то су иконе и мошти које ја и новокрштени пред њима љубимо. Објашњавам да ми иконе и мошти љубимо као материјално место додира са светитељем и преко Светитеља са Богом. Љубимо - волимо. Лица су им озбиљна, као код људи који мало тога разумеју, али нису одустали од жеље да разумеју. Иконе су им чудне, а од откривених моштију мало зазиру. Дан пре Литургије и крштења било је у цркви опело упокојеном мученом брату. И било је много Холанђана. А ковчег - отворен. Видело се да се многи плаше покојника, већ мало воштаног изгледа. А наши прилазе и целивају. Што крст у покојниковој руци, што чело самог покојника. Љубимо - значи волимо. Не одустајемо од додира и тамо где је смрт стала између нас и вољеног. Наравно, повући ћемо се пред моћима природе и оставићемо тело да пропада, али не дозвољавамо да смрт потпуно господари. Показујемо јој да је се не плашимо. Да прилазимо телу које је кренуло ка распадању са вером да ће оно васкрснути и да ћемо се и ми једном васкрсли опет са њим срести. Све ми се више чини да у ово време галопирајуће виртуелности ми православни још увек нисмо рекли ни део оног што можемо да кажемо и покажемо све детињастијем свету који све више бежи од живота и смрти, као важног ако не најважнијег дела живота. А људи, поготово на Западу, све више зазиру од додира. Не морамо да будемо теолози, па ни савршени верници. Али вера у моћ додира Бога и човека наша је снага коју морамо да сачувамо. Због тога ваљда славимо и онај сумњичав Томин додир тела васкрслог Христа. Али, због тога је скандал Литургија на којој се нико не причести или се причести само мали део оних који су се окупили око Христовог Тела и Крви. Ми чувари додира да одбијамо додир! Недопустиво. Други ће нас гледати, можда ће се чудити, а онда ће се сетити колико њима заправо недостаје додир. Не било који додир. И љубавни додир заљубљених, може бити само пољубац смрти, али може бити и тежња да се додирне Бог у другоме. Нисам мислио ово све да напишем. Почело је од Преноса моштију Светог Николе, који данас славимо, Славе моје доскорашње београдске цркве али, заправо, то је то. о.Ненад Илић Н извор извор