Претражи Живе Речи Утехе

Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Будимо људи. Ова заветна порука почившег патријарха Павла највиши је израз хришћанске хуманости, пре него хуманизма, јер употребимо ли одређење хуманизам, много штошта бисмо из области историје идеја морали додатно разјашњавати. Позив да „будемо људи” делује некако одвише једноставно и многи су били склони да га протумаче као готово рутинску, репетитивну поруку једног остарелог монаха, без истинске везе са сложеношћу стварног живота, па и да је занемаре. А заправо, нема тежег и узвишенијег задатка од тога да се у временима опште обезљуђености и обездуховљености, у којима се до апсурда истиче оно што људе разликује и сукобљава, овлада способношћу да се у тим, по нечему другачијим људима, препозна исконски човек, ближњи, односно генеричко јединство људске врсте, каже у разговору за „Политику” проф. др Дарко Танасковић, академик, оријенталиста, доајен српске дипломатије. Његова књига „Религија у друштву, култури и политици”, објављена недавно као прва у новооснованој издавачкој кући „Духовна реч” Архиепископије београдско-карловачке, за инспирацију је имала управо тај „завет блажене успомене патријарха Павла”, како је проф. Танасковић објаснио на промоцији у крипти Храма Светог Саве. Стога је и прво питање за њега било да ли може да препозна колико се као појединци у нашем друштву, свесно или несвесно, владамо у складу са том дубоко хуманистичком поруком, на које он још каже: – У Србији се, али никако само ми у Србији, рекао бих, углавном не владамо у складу са овим универзално важећим заветом. Ми смо једни за друге првенствено православци, католици, муслимани, припадници различитих нација, тзв. левичари и десничари, припадници разних идеолошких и политичких партија и покрета, првосрбијанци и другосрбијанци, звездаши и партизановци… само не прво људи, а онда све остало, какав би редослед, да је среће, и хришћански, али и природно, морао бити, при чему би бесмислено било спорити реалност и значај историјски, културно и друштвено детерминисаних припадности и разлика. Само у случајевима великих несрећа и погибија пројављује се у нас солидарност која привремено упућује на то да смо сви ипак људи у невољи. Стрепим од отуђености и мржње које су се уселиле у срца и душе многих Срба. Књига има више од 700 страна, али, ипак, можете ли у овом разговору да сажмете оцену о положају и значају религије у српском друштву? Наш мудри „народни учитељ” Владета Јеротић често је понављао да је човек, поред осталих својстава, и homo religiosus, односно биће које има потребу да верује. Питао сам га једном није ли у том најопштијем смислу можда тачније рећи homo credens. Сагласио се да јесте. Наиме, кад се говори и размишља о религији, у хришћанству је од тога неодвојиво заузимање става према цркви, па то имам у виду покушавајући да одговорим на ваше крајње сложено и слојевито питање. Наиме, Срби су народ који, и када тога није свестан, има дубинску потребу да верује и та потреба га традиционално упућује ка православној црквеној религиозности, тако да је Српска православна црква свакако једна од најзначајнијих националних институција српског народа, у темељима и у трансисторијској вертикали његове идентитетске самоспознаје. То не важи само за оне Србе који се изјашњавају и осећају верницима, већ и атеисте, па и секуларистичке антитеисте, који се идентитетски самоодређују негацијски, кроз одбацивање религије и анимозитет према СПЦ. Без њеног постојања изгубили би ослонац свога, типолошки религиозног, веровања у властити атеизам. Дакле, религија је у Србији, позитивно или негативно сагледана и живљена, изузетно значајан чинилац друштвеног живота, а и појединачних судбина. А у политици? Или да обрнем питање, колико политика, по вашем мишљењу, има уплива у деловање црквених отаца? Политика, која се већ одавно, и то не само у нас, поглавито не схвата и не води у, условно речено, платоновском смислу рада за опште добро, утиче на све области и институције друштвеног живота, па неминовно у одређеној мери и на Српску православну цркву и њену јерархију. Покојни Радован Биговић резигнирано је једном констатовао да је данас политика једина метафизика за коју смо још способни. Према Христовим речима, црква његова није од овога света, али живи и делује на овоме свету, па се према томе нужно налази у сталном саживоту и садејствовању са својим социјалним, па и политичким окружењем, државним и друштвеним институцијама. Њени верници су грађани, који то не престају да буду кад, после верског обреда, изађу из цркве, онако како би заговорници једног погрешног схватања секуларности желели да буде. СПЦ је у време превласти комунизма и „научног атеизма” много пропатила и била систематски маргинализована. Она од укидања (што још увек не значи и потпуног ослобађања од) те системске дискриминације, тражи оптималну меру и модел свог учешћа у друштвеним пословима. У веома значајној, али и вишеструко осетљивој сфери односа између државе и цркве, динамично се успоставља континуирана интеракција, при чему неминовно долази и до узајамних утицаја. Иако су амбиције и очекивања са обеју страна и код неких појединаца повремено могла бити у нескладу са делокругом који припада држави, односно цркви, не бих рекао да је равнотежа њиховог међуодноса нарушена, како се у неким идеолошким и политичким групацијама тенденциозно настоји представити. Помиње се чак и „клерикализација” српског друштвеног амбијента, што је толико далеко од стварности и могућности да би се могло назвати и ноторном глупошћу. Срби могу, привремено, па и трајније пригрлити разне вредносно сумњиве и штетне видове понашања и одношења према свету, према другима, па и самима себи, али никако као заједница постати истински клерикалци. Колико као појединци, опет у зависности од тога да ли смо верници СПЦ, верници неке друге цркве, или атеисти, агностици и ини, знамо о начину деловања Цркве? Мислите ли да има превише неоправданог неразумевања, или су можда критике на њен рачун оправдане и адекватне? Има, свакако, много незнања или погрешног знања о цркви и црквености уопште, а и о Српској православној цркви, њеној институционалној природи, устројству и мисији. По правилу, што неко мање зна, лакше се одважава да износи аподиктичке судове и тешке оцене. Али постоји и нешто, бар по мом мишљењу, као општа слабост, „дефект” у постављању према цркви, и не само цркви, већ свему трансцендентном у савременим друштвима, укључујући и српско. То је суштинско несхватање и неуважавање значаја који за људе има духовна димензија живота. Политичка култура обележена и омеђена тим ограничењем није кадра пронаћи одговарајући однос између материјалног и духовног, искључујући духовно из свог видокруга. Она би каткада радо да инструментализује религију/Цркву и њен морални ауторитет, али никада да искрено постави духовност на место које би јој морало припадати. Чувено Стаљиново питање – Колико папа има дивизија? – није изгубило на актуeлности. Напротив! Само, том стаљинистичком логиком данас је надахнуто антидуховно, а самим тим и антицрквено планетарно наступање наводно либералног и слободоумног, а заправо тоталитарног глобализацијског фронта. Нема сумње да, поједностављено речено, и понашање свештенослужитеља може бити предмет јавне критичке, аргументоване анализе и да Црква у том погледу није и не треба да буде недодирљива, али у далеко највећем броју случајева није реч о таквом одговорном и конструктивном постављању, већ о нападима који имају за циљ урушавање угледа СПЦ у друштву, јер он је за неке снаге и даље неподношљиво висок. Уосталом, Слободан Стојићевић је у својој изврсној студији „Хибридни рат против Српске православне цркве” документовано и јасно показао да је православље, посебно руско и српско, из недвосмислених геополитичких разлога, данас на усредсређеном удару споља и изнутра. То није ни измишљотина, ни теорија завере, већ потврђена истина. Често се оштрица критике усмерава на поглавара СПЦ. Тренутно из појединих кругова п(р)озивају врх Цркве да се изјасни о отварању рудника литијума код Лознице, притом се у тим круговима аплаудира владикама и свештеницима СПЦ који су се јавно одредили против тог пројекта. Слично је било и у случају неких других важних тема, попут КиМ, вакцина, родно сензитивног језика, Параде поноса… У складу са оним што сам рекао у одговору на ваше претходно питање, логично произлази да је усмеравање критике на патријарха Порфирија израз максималног повећавања притиска на СПЦ у тренутку кад је, у вези са несумњиво битним еколошким питањем експлоатације литијума у нашој земљи, медијски и политички индукована до сада незабележена подела и поларизација унутар српског друштва, што добија веома опасне размере. Индикативно је, као израз безочног лицемерја и цинизма, да од патријарха, у име моралних вредности хришћанства и пастирске одговорности, дрско траже да се изјасни и исти они који у свакој прилици кад Црква јавно проговори о некој друштвеној теми дижу галаму, наводно штитећи секуларни поредак од клерикалног „мешања”. Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђељски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Зашто би се она стављала на неку страну у вези са једним недавно отвореним контроверзним и непримерено драматизованим феноменом, о коме тек треба да се на стручном и политичком нивоу компетентно проговори и, ако је могуће, поведе дијалог између заговорника супротстављених ставова. Ако је такав дијалог уопште могућ. А то што се поједини епископи и свештеници у лично име изјашњавају доказ је да у црквеној организацији има више демократичности и слободе говора него у неким наводним шампионима ових вредности из закрвљене политичке арене. Патријарх Порфирије је, говорећи на промоцији ваше књиге, поновио речи једног од старих архијереја да је у данашње време, које не одликује секуларизам него апостасија (одметање од вере или цркве), веома важно да људи који имају углед у јавном животу јасно и недвосмислено за себе кажу и да сведоче да су хришћани. Зашто? Па то је, из патријархове перспективе, очекивано и разумљиво. Постало је, са читавог низа разлога и процеса који већ дуго трају, готово зазорно јавно манифестовати хришћанска уверења, тако да се може стећи утисак како су људи који их заступају у изразитој мањини, што није тачно. Уосталом, литијски покрет у Црној Гори је то величанствено доказао у средини у којој је један осиони режим поверовао да може до краја искоренити из својих „поданика” све духовно и свето. Често у иступима истичете разлику у појмовима екуменство и екуменизам, мада ће вам брзи онлајн речници углавном рећи да је то исто? Разлика је битна, суштинска. Наиме, екуменство је атрибут изворне, јединствене Цркве Христове, док је екуменизам покрет да се превазиђе раскол из 1054. године и такво јединство обнови. Екуменизам се данас претежно везује за настојање Римокатоличке цркве да се под јурисдикцијом папе окупе све хришћанске конфесије, цркве и деноминације, што никако није прави и прихватљив пут васпостављања пуне „синодалности”. Римски епископ би могао бити „први у части”, али никако „први у власти”. О папском примату се све време води жива теолошка расправа. Међутим, због постојања проблема екуменизма није оправдано супротстављати се и ономе што указује на дубинско екуменство, као изворну природу хришћанства. Када ће бити време да неки папа посети Србију? Постоје мишљења у делу јавности да би актуелни поглавар Католичке цркве могао да буде прави човек за то, тј. да је он неко ко то заслужује. Уз ризик да будем oптужен за „папизам” и сличне грехе, уз пуно уважавање аргумената оних који се томе начелно противе, уверен сам да би нам посета папе Фрање Србији, под условом да буде сусретно и добро припремљена, донела више користи него штете, посебно на међународном плану. С обзиром на додатно опште заоштравање између (пост)хришћанског Запада и православног Истока, услед рата у Украјини, са свим последицама које је донело, не верујем да је тренутно могуће очекивати неке помаке у вези са посетом поглавара Католичке цркве Србији. Све што сам рекао односи се на овог папу и његов евентуални долазак… С обзиром на то да добро познајете исламски свет, шта вам говори, чини се, појачана активност вехабистичког покрета на нашем простору? Има ли везе са ратом у Гази? Има, наравно. Екстремизам се свуда и увек храни другим екстремизмом. Инциденти до којих је дошло у последње време упозоравају на потенцијал (привидно) „спавајућих” терористичких ћелија и појединаца у неким крајевима Србије и у БиХ, али склон сам уверењу да се ти ризици могу неутралисати и отклонити адекватним праћењем и деловањем наших безбедносних служби, односно да, за сада, не представљају у ширем смислу алармантну појаву. Одувек сам држао да је од радикализованих и углавном изолованих исламистичких група на дугу стазу опасније деловање неких „умерених”, објективно антисрпских муслиманских политичких субјеката у координатама система. То вероватно није „политички коректно” рећи, али је морално некоректно прећуткивати из разлога наводно „вишег реда”. Иначе, и екстремисти се, како видимо, прекогранично умрежавају и локално потпомажу. Тренутно имамо два ратна жаришта, на истоку Европе и на Блиском истоку. Како вам, као искусном дипломати, изгледа развој ситуације? Да ли и ви мислите да увелико сведочимо трећем светском рату? Папа Фрањо, кога смо помињали, оценио је пре неку годину да се у свету води трећи светски рат „на парче”. Изгледа да је био у праву. Нисам, свакако, ни довољно обавештен, ни компетентан, а наравно ни паметан и интуитиван, да бих се дрзнуо да са већим поуздањем одговорим на ово ваше судбинско питање. Мислим да опште ратне конфлаграције светских размера ипак неће бити, јер нема довољно правих актера за такав сукоб, односно милиона милитаризованих грађана, посебно на Западу, који би били спремни да обуку униформе и крену у победу или смрт у име магловитих, објективно далеких и измистификованих циљева. Јер, без обзира на неслућени, застрашујући узлет технолошке димензије рата, светског рата без великих војски на терену тешко да може бити. Али ко зна… До крупних, ризичних инцидената у сваком случају, и тренутку, може доћи. проф. др Дарко Танасковић Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/628845/Srpsko-i-rusko-pravoslavlje-na-udaru-spolja-i-iznutra

Млади између 18 и 30 година све више напуштају лутеранство и прелазе у свето православље у Финској, јавља Савез православних новинара. Расте и монаштво у нордијској држави. Док и Евангелистичка лутеранска црква Финске и Финска православна црква под Васељенском патријаршијом имају статус државних цркава, прва је далеко већа. Према статистици финске владе из децембра 2021, 66,6% становништва припадало је лутеранској цркви, док је само 0,4% припадало православној цркви. Међутим, према речима о. Микаела Сундквист-а из Ванте, северно од Хелсинкија, приметан је тренд преласка из лутеранизма у православље, посебно након пандемије коронавируса. Раније је постојао спор, али стабилан пад броја православних у Финској. о. Микаел напомиње да је чуо за сличне трендове у Стокхолму и у САД. „У разговорима са младима често чујем да поштују Православну Цркву јер она брани традиционалне вредности“, рекао је о. Микаел . „То је углавном због погледа на породицу и сексуалност“, каже свештеник. Чини се да мушкарци постају конзервативнији, а жене, напротив, либералније каже о. Микаел , иако такође напомиње да се и младе жене обраћају, од којих су многе раније биле увучене у езотеризам и Њу Ејџ. Повећање броја обраћеника је повезано са повећаним интересовањем и за монаштво, каже игуман Микаел Нумела из манастира Нови Валаам у Хајнавесију. Манастир редовно контактирају младићи који су заинтересовани да се придруже. Тројица су прошлог месеца ступила у братство, а један монах је пострижен у Велику схиму. о. Антоније је први схимонах на Новом Валааму после неколико деценија. Братство је тренутно највеће у последњих неколико деценија, од шездесетих година прошлог века, са 18 чланова братства. https://mitropolija.com/2024/04/09/mladi-finci-sve-vise-prelaze-u-pravoslavlje-kazu-finski-svestenici/

Све је крајње једноставно: ритуал је појава која човековом животу истовремено даје религиозну конотацију и не обавезује га ни на шта. Дакле, народ воли, негује и поштује имиџ. И шта? Нисмо ми то смислили – није на нама да то укидамо, тако је од мог деде и прадеде, и, уопште, све ово постоји с разлогом. Народна предања се лако и чврсто преплићу са црквеним традицијама, и као резултат добијамо не само фолклор, већ и парацрквени фолклор - саставни део вере, који се доживљава, пре свега, као традиција. Тако у свести људи вера постепено почиње да се доживљава као део народне традиције, дајући предању извесну духовну тежину. Споља, све ово изгледа изузетно пристојно: у недељу човек увек иде у цркву, на празнике не ради никакав посао, уочи Рождества Христовог не једе и не пије до увече, причешћује се сваког поста и суботом за помен стално посећује гробље. С друге стране, тешко је не приметити чудну неравнотежу у таквој народној побожности: савестан, на први поглед, хришћанин сматра да су породична окупљања око кутије и дванаест великопосних јела важнија од вечерње литургије, види страшан грех у коришћењу маказа или бријању недељом, сматра да се, без обзира на квалитет исповести, тежину грехова и степен покајања, мора обавезно причестити, јер „рећи ћу ти шта људи говоре“, а неки чак и себе сматрају паметнијима од свештеника, јер оно што свештеник каже не одговара чињеници која је „од мог деде и прадеде“. Међутим, ово није најгора ствар. Најгоре је што најревносније обављање обреда и најревноснија оданост традицијама, односно спољашње манифестације религиозности на народни начин, ни најмање не обавезују човека да живи од вере. Да би се поступило „како се тражи“, у складу са црквено-народним предањима и обичајима наших дедова и прадедова, нису потребни ни духовни живот, ни борба са страстима, ни чистота срца. Једноставно речено, пузање испод икона на верским поворкама, одбијање јабука пред Преображење и настојање да се зарони испод Јеванђеља на молитви није у супротности са сујевером, свађом, зловољом или преваром. Напротив: строго поштовање обичаја помаже успављивању савести. Колико пута сам се лично сусрео са овим! „Моја баба је била таква верница, „пре покрова“ није ни воду пила“, а поклон је што њени сусељани памте старичину мрзовољност и десет година после њене смрти. Или разговарате, на пример, са особом која сваки пут падне на колена и остане тако док не заврше са певањем, шта год да јој кажете. И тако он, угледавши познаника, изненада прекида разговор и врло озбиљним погледом се окреће ка њему: „Слушај, Иване, реци Петру да ме увредио. А фраза „Шта сам криво рекла“ са усана неке особе, чија је непримерена истинитост изазвала свађу или довела до непријатељства, упркос томе што са сваког богојављања носи кући десет литара свете воде, класични је пара-црквени ритуализам... Међутим, све ово нису само примери свођења православља на испразни ритуализам. Ово је илустрација разлога за овај феномен. Зато се православље у народној свести своди на обреде, јер њихово поштовање не захтева никакав напор од човека. Зато је обредно веровање толико жилаво да позива да се без икаквог напора сматра верником, а та могућност је за многе примамљива. И тако ће увек бити, бар докле год верујемо да је свака црквеност добра и свака вера боља од невере. Управо у одбацивању ове предрасуде лежи одговор на вечито питање „Шта да се ради?“. Морамо да престанемо да охрабрујемо одлазак у цркву ради одласка у цркву. Чини нам се да је боље живети потпуно секуларно, не радити на црквене празнике, него живети на исти начин, али радити на празнике. Мислимо да је причешћивање два пута годишње, уз исповедање само „грешник сам, кајем се“ боље него да се уопште не причестиш. Претпостављамо да је наш пост „до прве звезде“ угодан Богу. Он је преко пророка Исаије рекао нешто сасвим друго: „Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом тријему? Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине.На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити.Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви.“ (Ис. 1:11-15). Ево одговора на наша питања: права црквеност подразумева активно преображавање човека. Ако су сви наши напори усмерени само на обављање ритуала и посматрање онога што људи говоре, а изнутра се не мењамо ни на који начин, онда је наша вера сујетна, наша љубомора бесмислена и наши напори бескорисни. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.

У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић

Његово блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II служио је 2. јуна 2022. године, шестог дана своје пастирске посете Епархији арушкој и средњотанзанијској, на празник Вазнесења Господњег Свету литургију у цркви Благовештења Пресвете Богородице у Аруши. После отпуста Литургије, Његово блаженство је, уз саслужење Митрополита аксумског Данила и Епископа арушког и средњетанзанијског Агатоника, извршио групно крштење 25 катихумена у крстионици на отвореном поменуте цркве. Патријарх је пожелео добродошлицу новокрштеним у велику обитељ Православне цркве и уручио им појединачно мали напрсни крст, позвавши их да воле Цркву и чувају благо благодати Духа Светог које су примили светом тајном миропомања током целог живота. Истог дана, Патријарх је посетио главно црквено сиротиште у Аруши, где су га срдачно дочекали административно особље, запослени и деца. Извор: Александријска патријаршија

Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска

25/08/2021 Patmos Пише: Небојша Лазић, теолог Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“ Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним. Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту. Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере. Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)

У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану. Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој. Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка. Уредник: Горислав Папић Аутор: Далибор Жарић Извор: РТС

Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион

Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...