Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православље'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Све је крајње једноставно: ритуал је појава која човековом животу истовремено даје религиозну конотацију и не обавезује га ни на шта. Дакле, народ воли, негује и поштује имиџ. И шта? Нисмо ми то смислили – није на нама да то укидамо, тако је од мог деде и прадеде, и, уопште, све ово постоји с разлогом. Народна предања се лако и чврсто преплићу са црквеним традицијама, и као резултат добијамо не само фолклор, већ и парацрквени фолклор - саставни део вере, који се доживљава, пре свега, као традиција. Тако у свести људи вера постепено почиње да се доживљава као део народне традиције, дајући предању извесну духовну тежину. Споља, све ово изгледа изузетно пристојно: у недељу човек увек иде у цркву, на празнике не ради никакав посао, уочи Рождества Христовог не једе и не пије до увече, причешћује се сваког поста и суботом за помен стално посећује гробље. С друге стране, тешко је не приметити чудну неравнотежу у таквој народној побожности: савестан, на први поглед, хришћанин сматра да су породична окупљања око кутије и дванаест великопосних јела важнија од вечерње литургије, види страшан грех у коришћењу маказа или бријању недељом, сматра да се, без обзира на квалитет исповести, тежину грехова и степен покајања, мора обавезно причестити, јер „рећи ћу ти шта људи говоре“, а неки чак и себе сматрају паметнијима од свештеника, јер оно што свештеник каже не одговара чињеници која је „од мог деде и прадеде“. Међутим, ово није најгора ствар. Најгоре је што најревносније обављање обреда и најревноснија оданост традицијама, односно спољашње манифестације религиозности на народни начин, ни најмање не обавезују човека да живи од вере. Да би се поступило „како се тражи“, у складу са црквено-народним предањима и обичајима наших дедова и прадедова, нису потребни ни духовни живот, ни борба са страстима, ни чистота срца. Једноставно речено, пузање испод икона на верским поворкама, одбијање јабука пред Преображење и настојање да се зарони испод Јеванђеља на молитви није у супротности са сујевером, свађом, зловољом или преваром. Напротив: строго поштовање обичаја помаже успављивању савести. Колико пута сам се лично сусрео са овим! „Моја баба је била таква верница, „пре покрова“ није ни воду пила“, а поклон је што њени сусељани памте старичину мрзовољност и десет година после њене смрти. Или разговарате, на пример, са особом која сваки пут падне на колена и остане тако док не заврше са певањем, шта год да јој кажете. И тако он, угледавши познаника, изненада прекида разговор и врло озбиљним погледом се окреће ка њему: „Слушај, Иване, реци Петру да ме увредио. А фраза „Шта сам криво рекла“ са усана неке особе, чија је непримерена истинитост изазвала свађу или довела до непријатељства, упркос томе што са сваког богојављања носи кући десет литара свете воде, класични је пара-црквени ритуализам... Међутим, све ово нису само примери свођења православља на испразни ритуализам. Ово је илустрација разлога за овај феномен. Зато се православље у народној свести своди на обреде, јер њихово поштовање не захтева никакав напор од човека. Зато је обредно веровање толико жилаво да позива да се без икаквог напора сматра верником, а та могућност је за многе примамљива. И тако ће увек бити, бар докле год верујемо да је свака црквеност добра и свака вера боља од невере. Управо у одбацивању ове предрасуде лежи одговор на вечито питање „Шта да се ради?“. Морамо да престанемо да охрабрујемо одлазак у цркву ради одласка у цркву. Чини нам се да је боље живети потпуно секуларно, не радити на црквене празнике, него живети на исти начин, али радити на празнике. Мислимо да је причешћивање два пута годишње, уз исповедање само „грешник сам, кајем се“ боље него да се уопште не причестиш. Претпостављамо да је наш пост „до прве звезде“ угодан Богу. Он је преко пророка Исаије рекао нешто сасвим друго: „Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом тријему? Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине.На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити.Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви.“ (Ис. 1:11-15). Ево одговора на наша питања: права црквеност подразумева активно преображавање човека. Ако су сви наши напори усмерени само на обављање ритуала и посматрање онога што људи говоре, а изнутра се не мењамо ни на који начин, онда је наша вера сујетна, наша љубомора бесмислена и наши напори бескорисни. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru
  2. Поштовани чланови форума, интересује ме какав је став Православне Цркве о судбини. Ако Бог зна унапред шта ће се десити сваком човеку јер је свемогућ и није ограничен временом, да ли то значи да сваки догађај који треба да се деси је већ познат Богу? Исус Христос је знао да ће га Јуда издати а Бог не би послао свог сина да страда ако није знао да ће васкрснути што значи да не постоји алтернативна верзија у којој Исус Христос није страдао и није васкрснуо тј. никакви фактори нису могли да спрече да Исус не страда и не васкрсава. По овој логици је Јуди било суђено да изда Исуса Христа.
  3. Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.
  4. У једној упечатљивој епизоди стрип-јунак Алан Форд започиње говор на комеморацији у част покојника. Међутим, никако не може да се сети његовог имена! Боб Рок му каже да покојник ипак мора имати идентитет, на шта му Алан Форд одговара да име умрлога уопште и није битно, па се обраћа званицама: „Окупили смо се овде да се сетимо једног поштеног човека чије ће име заувек остати урезано у нашим мислима и срцима“. Веома често, нарочито уочи празника Богогављења, у одређеним гласилима домаће информационе сцене, појављују се јунаци слични Форду и Року који наводно говоре о православном хришћанству, а да му не знају ни име. Због тога многе мислеће личности са правом одбацују такво безимено православље, чак и пре него што ће из опште културе стећи основна знања о аутентичној православној теологији. Искрено, једе ме стид од варваризованог хришћанства и осећам потребу да се извиним паметним људима због тога што се на сваком кораку суочавају са „православним“ примитивизмом и што га трпе. Много је примера, али овом приликом ево једне илустрације дотичне информационе деликвенције. Одређена гласила, чија имена ћу поменути вероватно првом следећом приликом, немилосрдно бомбардују јавност, на пример, следећим садржајима, који су за стомак интелигенције, условно речено, мање шокантни: „Општина је обезбедила мајице за све који ће пливати, а онога ко први стигне до крста пратиће срећа целе године“; „у сусрет Митровдану свако треба да буде у својој кући, јер ако не буде код куће целе године ће ноћивати по туђим кућама“; „данас је свети апостол Филип, ујутро изговорите молитву за испуњавање жеља“. Етнологија није теологија. А разноликост глупости је неисцрпна, и све то под плаштом познавања православља делује као потпаљивање ватре која треба да спали здравомислеће људе. O sancta simplicitas – рекао је Јан Хус када је, стојећи на клади, видео неку женицу како носи дрва за распаљивање пламених језика у којима ће Хус изгорети. Живимо у време када је наука доживела невероватан напредак. Реч је о открићима која су пре два-три века била незамислива и кретала се у области фантазије, а сада су реалност. Било је логично очекивати да ће се са напретком човек ослободити од јефтине религијске амбалаже. Међутим, очигледно је да се ствари нису коренито промениле и да се људи, уместо слободом, хране трицама и отпацима. Света Тројица, живи Бог љубави, ни у ком случају није агресор према човековој слободи. Код Бога нема застрашивања. Као апсолутна љубав, Бог није затворени систем стерилних правила. Такав систем оприсутњује само квази-теологију која са правом представља предмет интересовања и савремене психологије. Ова наука поистовећује наше Алан Фордове са патолошким нагоном – личности које они проглашавају праведнима да уживају, а неправедни да буду бачени у пакао једном заувек. Због тога озбиљни људи одбацују религију. Због тога, логично је питање: где се завршава фалсификат, а где почиње оригинал? Латинска именица religio заиста има много значења, а међу основним значењима су „дужност“ и „обавеза“ (M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb, 1900). Због тога, једно од значења религије је и везаност, обавезаност мртвим облицима и хипокризијом. Ако се узме у обзир да православље нису или барем не би требало да јесу само џипови и идеолошки систем срећног живота, онда православље није религија. Аутентично православље не обавезује него поштује човека и заснива се на његовом слободном избору. Мало је неартикулисано да се људи који су обавезани тиме где да преспавају за Митровдан и осталим примитивизмима називају православнима, а да, на пример, немају појма о логосима Божијим, о исихазму, о онтологији ума, о обожењу… Сходно томе, истински црквени учитељи се не интересују само за то шта ће човек постати после смрти, што је главна одлика религије, колико се интересују за то шта ће човек урадити од себе и свог живота овде и сада. По речима познатог патролога Романидиса, они хришћани који веру разумеју само као припрему за онај свет, у суштини, ништа не раде у животу осим што чекају да умру да би отишли у рај. Мора бити да је право на рај (ко га како схвата) њихово ексклузивно право, само ако су православни! Други, пак, посматрају Бога као бунар жеља, а такав Бог је само потреба, а не човекова метафизичка жеђ за сусретом и заједничарењем са Узроком свега постојећег. Православље не подразумева обавезу и грч. Живот православног човека није пијетистички шаблон човека који постојање схвата као изолованост од других а веру своди на скуп забрана. Човек ништа не мора, како му сугерише искарикирано православље, него може слободно да жели или да не жели. Зато, завршавам парафразирајући Веса Андерсона, који је једном рекао: ипак, још увек постоје бледи трагови цивилизације преостали у овој варварској кланици некада познатој под именом човечанство. Извор: Давид (Нинов), епископ стобиски, Времетворење, Скопје: Макавеј, 2019, стр. 179–181. Превод: Иван С. Недић, Јелена Недић
  5. Његово блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II служио је 2. јуна 2022. године, шестог дана своје пастирске посете Епархији арушкој и средњотанзанијској, на празник Вазнесења Господњег Свету литургију у цркви Благовештења Пресвете Богородице у Аруши. После отпуста Литургије, Његово блаженство је, уз саслужење Митрополита аксумског Данила и Епископа арушког и средњетанзанијског Агатоника, извршио групно крштење 25 катихумена у крстионици на отвореном поменуте цркве. Патријарх је пожелео добродошлицу новокрштеним у велику обитељ Православне цркве и уручио им појединачно мали напрсни крст, позвавши их да воле Цркву и чувају благо благодати Духа Светог које су примили светом тајном миропомања током целог живота. Истог дана, Патријарх је посетио главно црквено сиротиште у Аруши, где су га срдачно дочекали административно особље, запослени и деца. Извор: Александријска патријаршија
  6. Васељенски патријарх Вартоломеј је пре неколико дана у Фанару имао састанак са украјинским новинарима у присуству егзарха Кијевске Патријаршије епископа Михаила и главног секретара Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрита Григорија. Он се топло осврнуо на своју недавну посету Украјини и комуникацију са побожним украјинским народом. Није пропустио да говори о питању аутокефалности Украјинске цркве, али и о ставу Руске цркве. „Сан наше браће Руса је да предводе глобално православље. Али ово се неће догодити." Његова Свесветост је највише пажње посветио ослобађању Помесне Украјинске Цркве од утицаја Москве. Према речима васељенског патријарха, тема украјинске аутокефалности била је на дневном реду већ дуже време. Појавио се пре више деценија и увек је било покушаја украјинског народа да добије сопствену Помесну аутокефалну православну цркву. „А сада је дошао историјски тренутак када је Константинопољска мајка испунила овај ваш дугогодишњи сан“, рекао је Његова Светост. Васељенски патријарх није могао не занемарити препреке које поставља Руска црква. Његова Светост је поновио чињеницу да не постоји „шизма“ о којој су Руси говорили. Такође, ако верују да постоји „шизма“, они су је створили прекидом комуникације са четири помесне цркве. Као што нико други није обуставио комуникацију нити направио „шизму“ у недрима православља“, рекао је патријарх Вартоломеј. Његова свесветост је подсетио да је овај „раскол“ формирала Руска православна црква још 2016. године када су РПЦ и још три помесне цркве под њеним утицајем одлучиле да не присуствују Великом свеправославном сабору на Криту. У последњем тренутку су се Руси и још три помесне цркве повукле. „Очигледно, они нису желели да се тако важан догађај одржи под руководством и председавањем Васељенског патријарха“, рекао је Његова Свесветост, поделивши своја размишљања. „Сан наше браће Руса је да преузму вођство у православљу. Али ово се неће догодити. То је зато што, према канонима и правилима Православне Цркве, које су одобрили Васељенски сабори пре много, много година, ова предност, ове привилегије припадају Васељенском престолу“, подсетио је патријарх Вартоломеј. Његова Свесветост је истакао да је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом у интервјуу рекао да је ова ситуација, ова структура Православне Цркве „зацементирана“. Прва катедра међу православним црквама увек ће бити Константинопољска, а московска пета. „Немамо проблема са Русима. Они су деца Цариграда. Као и ви, Украјинци, све Цркве на Балкану и Руска црква добиле су аутокефалност од Цариграда“, подвукао је патријарх Вартоломеј. „Није ме брига шта људи говоре о мени лично. Забринут сам што се оспоравају права цариградског престола“ Како преноси df.news током разговора, Његова Свесветост није занемарио нападе РПЦ и РПЦуУ на њега лично, посебно после посета Украјини и Сједињеним Државама. Али он, на хришћански и достојанствен начин, није узвратио. „Наша браћа Руси ме (лично – прим. аут.) критикују, оптужујући ме да гајим папске тврдње. Опраштам им и не заустављам се на томе. Мене (лично – прим. аут.), искрено, не занима шта ће рећи митрополит волоколамски Иларион, митрополит Бориспољски Антоније и други. Нека говоре шта хоће. Мучи нас када се доводе у питање права и привилегије цариградског патријарха, цариградског престола, јер су нам их дали васељенски сабори – нисмо их сами приграбили“, рекао је патријарх Вартоломеј и додао да би њихово довођење у питање био знак незахвалности или незнања. Према речима васељенског патријарха, његове посете Украјини и Сједињеним Државама биле су веома успешне и веома благословене. „Наша браћа Руси нису хтела да ове посете буду успешне“, рекао је патријарх Вартоломеј. Филаретова „дисциплинска“ анатема и устав Пилипа Орлика Његова свесветост и главни секретар Светог и свештеног синода подсетио је затим шта је претходило давању Томоса Украјинској цркви. У Украјини је до раскола дошло јер је Москва забранила и анатемисала митрополита Филарета када је Украјина захтевала аутокефалност након стицања независности као државе. Украјинци су се обратили Москви, али ова друга није дала својој цркви никакву аутокефалност почетком 1990-их. Филарет и његови савезници су забрањени и прогнани, и ту је настала велика рана на телу украјинског православља. Москва није имала право да да аутокефалност – Украјинци су морали да се обрате Цариграду да би је добили. „Ови прогнани Украјинци су апеловали на Васељенски престо. То је зато што је Васељенска патријаршија од Четвртог васељенског сабора, од 5. века, имала такву привилегију – да прима жалбе“, подсетио је архимандрит Григорије. Користећи ово право, Васељенска патријаршија је темељно проучила сва питања која се тичу православне украјинске браће и, прилазећи им са љубављу, решила то питање дајући им аутокефалност. Главни секретар Светог и Свештеног Синода скренуо је пажњу на занимљив детаљ за који многи Украјинци нису свесни. Текст Устава Пилипа Орлика тренутно је изложен у Катедрали Свете Софије у Кијеву. А у првим чланцима његовог текста напомиње се да након све борбе коју је прошао украјински народ, Украјинци изражавају жељу да буду у јединству са васељенским престолом Константинопоља. „Током свих ових векова, Украјинци нису престајали да траже црквену независност. Сви њихови покрети, који су касније сматрани расколом или покушајем одвајања, заправо су били жеља ових људи да не остану под утицајем Москве“, рекао је архимандрит Григорије. Главни секретар Светог и Свештеног Синода осудио је оптужбе противника аутокефалности Украјинске цркве, рекавши да је васељенски патријарх дао аутокефалност неосвећенима. "Ово није истина. Ако неко прочита изјаву дату 11. октобра 2018. да су поступци Васељенског Патријарха у том погледу били и канонски и историјски. Митрополити Макарије и Филарет апеловали су на Васељенски престо да преиспита њихов случај, због чега су подвргнути анатеми“, подсетио је начелник Светог и Свештеног Синода. Он је подсетио и да по црквеном праву Васељенски престо има могућност да прихвата жалбе. Када се донесе одлука на нивоу Помесне Цркве, особа која верује да је погрешно осуђена може да се обрати Васељенској столици да поново размотри свој случај. Архимандрит Григорије је поновио да је васељенски патријарх послао писма Макарију и Филарету у којима је објаснио да разлози за њихову осуду нису догматски нити везани за питања вере. То су били дисциплински разлози и стога је Васељенски Патријарх укинуо ове осуде, ове анатеме са Филарета и Макарија. Извор: https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-the-dream-of-our-russian-brothers-is-to-lead-global-orthodoxy-but-this-wont-happen/
  7. TRAGOM PRAVOSLAVLJA U AFRICI Sveti apostol i jevanđelista Marko smatra se osnivačem Aleksandrijske patrijaršije na severu Afrike. Prema nekim hrišćanskim izvorima, njegovi roditelji Jevreji imali su afričke korene. Smatra se, takođe, da su Afrička crkva i pravoslavna Aleksandrijska patrijaršija starije od Grčke crkve, a to se obrazlaže podatkom da je sveti Marko stigao u Aleksandriju pre nego što se sveti apostol Petar uputio u Grčku. - Zbog toga je Aleksandrijska crkva živela pod rukovodstvom patrijarha već u prvom veku nove hrišćanske ere, kada u Grčkoj još nije bilo episkopa, pa je to bio prvi period hrišćanstva u Africi. Međutim, govoreći o Africi u prvom veku, mi nemamo u vidu teritorije južnije od Sahare, gde u to vreme još nije bilo gradova, već su ljudi živeli isključivo u plemenskim zajednicama - objašnjava pravoslavni sveštenik Faotim Kalas iz Konga (Zaira). Monofiziti Monofizitska jeres je, prema nekim tumačenjima, versko učenje koje je tvrdilo da je Isus Hrist rođen sa ljudskom prirodom, a da je božansku prirodu stekao tek krštenjem na reci Jordan. Monofizitima se, u religioznom smislu, nazivani Kopti, Etiopljani i Jermeni, nakon što su njihove pravoslavne crkve odbile da prihvate odluke Četvrtog vaseljenskog sabora 451. godine u Halkidonu, a koji je odbacio "monofizitsku jeres". Na severoistoku su vladale moćne dinastije Meroe i Aksum, a još južnije sve do Rta dobre nade postojale su zemlje, bolje rečeno plemenske zajednice, naseljene narodima raznih jezika i kultura o kojima se gotovo ništa nije znalo u Aleksandriji i Rimu. U četvrtom veku je, beleži istorija hrišćanstva, izvesni Frumentije propovedao Jevanđelje u Etiopiji. NJegova propoved je imala uspeha i hrišćanstvo je za vreme potonjeg cara Ezane postalo državna religija Etiopije. Tako je 343. godine sveti Atanasije, arhiepiskop aleksandrijski, rukopoložio Frumentija u čin arhiepiskopa etiopskog i iz tog vremena potiče jedna od najstarijih hrišćanskih crkava na tlu Afrike. Tako je na visokim planinskim zaravnima, između jezera, šuma i sušnih stepa nastala etiopska civilizacija, čije je srce bilo osvećeno jevanđeljskom propovedi Abe Salame, oca sveta - kako su Etiopljani prozvali svetog Frumentija. Međutim, etiopsko carstvo neprekidno je bilo izloženo napadima muslimana i mnogobožaca, nekoliko puta je bilo na ivici propasti, ali svaki put je, kako tumače teolozi, božja milost sačuvala ovu hrišćansku zemlju Afrike. Godine razaranja smenjivala su razdoblja procvata, a planine su oduvek bile sigurno sklonište za etiopske hrišćane. Iz te teške epohe ratova i izolacije Etiopljani su formirali poseban pogled na svet, u kojem je Sveto pismo glavno merilo životne i istorijske pravednosti. Prema nekim crkvenim izvorima, rodoslovi etiopskih careva vode od legendarnog Menelika Prvog - sina cara Solomona i carice Savske. Nije slučajno ni to što se u etiopskoj crkvi, koja danas broji oko 30 miliona vernika, sačuvao red starozavetnih obreda: obrezanje i uzdržavanje od svinjetine, a subota se slavi isto kao i nedelja, dok se liturgija služi na drvenim kovčežićima, koji simbolizuju Zavetni kovčeg. Taj jevrejski uticaj se uklapa sa lokalnim tradicijama, tako da i danas na litijama i molebnima kesi (sveštenici) i dabtari (crkvenoslužitelji) u belosnežnim ili raznobojnim odeždama plešu na afrički način ples cara Davida uz bubnjeve, koji simbolizuju jerihonske trube.
  8. BY СТАЊЕ СТВАРИ on 16. ФЕБРУАРА 2022. • Трагедија патријарха Атинагоре је што је себе видео као равноправног сарадника САД у борби против комунизма и што је интересе православних Грка, посебно оних у Турској, изједначио с америчким интересима Патријарх Атинагора (Извор: СПЦ) Васељенска патријаршија почела је отворено да се ослања на САД са патријархом Атинагором, који је толико проповедао америчке идеале, да су га званичници САД избегавали. За све услуге „наградили“ су га потпуним ћутањем када су Турци коначно „очистили“ Константинопољ од Грка 1955. док је он био патријарх. За васељенског патријарха Атинагору историчари кажу да је најважнија личност у савременој православној историји. Они који историју доживљавају више емоционално, рећи ће да је Атинагора најтрагичнији патријарх савременог православља. После 17 година на челу грчке архиепископије за Северну и Јужну Америку, изабран је 1948. за васељенског патријарха у периоду почетка хладног рата између Запада и Совјетског Савеза. Многи су веровали, мећу њима и Патријарх, да је то рат измећу добра и зла. За милионе људи широм света САД представљале су заступника добра, слободе, правде… Током свог боравка у САД Атинагора је упознао председнике Рузвелта и Трумана и показао им своју спремност да помогне америчку обавештајну службу за време и после Другог светског рата. Тако је 1942. рекао агенту Канцеларије за стратешке службе (ОСС, претходница ЦИА): „Имам 3 владике, 300 свештеника и бројну организацију. Сви који су под мојом наредбом су истовремено и под твојом. Ти можеш да им издаш команду за било који посао. Неће бити питања и твоја наредба ће бити верно извршена.“ Месец дана касније 56-годишњи грчки архиепископ пријавио се као добровољац у америчку војску и био одбијен. Као знак отворене подршке, председник Труман је дао новоизабраном Патријарху председнички авион да га превезе од Вашингтона до Истанбула. Америка је тако показала Стаљину, који је контролисао Руску православну цркву, да и САД имају свог православног патријарха у Константинопољу. Православље, које је вековима и у рату и у миру било на удару католичке цркве и протестантских мисионара, сада се нашло као жртва између центара политичких моћи на Истоку и Западу. Данас се то најочигледније види у њиховим геополитичким ратовима у разбијању Руске и Српске православне цркве. Председник САД Хари Труман и архиепископ Атинагора 1948. За већину нас Срба, који с поштовањем гледамо на васељенског патријарха као на првог међу једнакима, овај однос САД према Васељенској патријаршији је новост. Грци су то научили мало раније са патријархом Атинагором, коме ни пољубац у Труманову главу ни све што је радио за САД није помогло да спаси православне Грке у Константинопољу од турског масакра 6. и 7. септембра 1955. Изгледа да је неписано правило да мали народи имају илузију о вечним пријатељима, а да велики народи само раде на вечним интересима. У америчким документима која су недавно отворена, а која користи Метју Неми (Matthew Namee), уредник orthodoxhistory.org, наћи ћемо само потврде како је Атинагора, васељенски патријарх, полагао наду на безбожне политичаре. Трагедија патријарха Атинагоре је и у томе што је себе видео као равноправног сарадника САД у борби против комунизма, што је интересе православних Грка, посебно оних у Турској, изједначио с америчким интересима. Постоји мноштво докумената америчких званичника о Патријарху и овде ћу навести само неколико примера. Извор: orthodoxhistory.org У документу од 4. априла 1951, амерички званичник пише како је Атинагора оптимистичан у погледу приближавања православних цркава на средњем истоку Васељенској патријаршији и Америци. Ту мисли на Антиохијску и Кипарску цркву; изражава наду и за Александријску патријаршију, иако за тамошњег патријарха сматра да је под великим утицајем совјетских комуниста и да би га требало сменити. Атинагора је убеђивао америчке званичнике како САД треба да остану на средњем истоку неколико векова како би испуниле своју, од Бога добијену мисију, да дају слободу, просперитет и срећу свим народима. Патријарх је такође изнео свој план да би волео видети Свету Гору под неком врстом управе, „културног благостања“, које би долазило од Византијског института из Вашингтона. Овим би се привукла финансијска подршка манастирима на Атосу, који би за узврат отворили своје архиве и библиотеке америчким истраживачима. Амерички амбасадор у Турској је 12. јула 1952. посетио патријарха Атинагору на Фанару (Фанар је градска четврт у Константинопољу у којој се налази седиште васељенске/цариградске патријаршије). Према поверљивом запису, најупечатљивија ствар коју је Атинагора рекао амбасадору јесте да се противи идеји да се Аја Софија врати православној цркви: „Патријарх је изразио непријатност због недавних захтева једног грчког уредника да се Света Софија врати православној цркви. Он се осврнуо на ранију властиту изјаву, која је недавно затражена у вези са поменутим чланком, у којој је похвалио Ататурка што је Свету Софију претворио у музеј, решење које он сматра веома погодним. Рекао је да не би прихватио Свету Софију за Цркву чак и ако би то било понуђено.“ Постоје различита тумачења овог Патријарховог става. Неки подсећају да је само 17 година пре ове Патријархове изјаве, Мустафа Кемал Ататурк, оснивач секуларне Републике Турске 1935. претворио Свету Софију у музеј. Само три године после ове изјаве извршен је коначни прогон и уништење православних народа, углавном Грка који су живели у Турској. Света Софија 1890. (Фото: Викимедија) Свету Софију, највећу и најлепшу цркву у православном свету, подигао је цар Јустинијан 537. године. Када су изасланици великог руског кнеза Владимира вративши се из Константинопоља описали лепоте ове цркве: „Ми нисмо знали да ли смо на небу или на земљи“ – он је одлучио да прими хришћанство и да покрсти целу Русију. Више од 900 година Света Софија је била хришћанска богомоља док падом Константинопоља 29. маја 1453. није претворена у џамију. У извештају америчког званичника из Турске од 10. априла 1953. између осталог пише како је Патријарх изразио велико одушевљење ситуацијом у Југославији и како су његови пријатељски односи са турским властима допринели да Турска финансијски помогне грчке школе, те како су Турци били осетљиви када су прослављали 500 година освајања Константинопоља. Он је са своје стране покушавао да Грке одобровољи да горко сећање на прошлост замене са бољим осећањем данашњице за „добре суседе“. Оно што је веома интересантно у овом извештају од 10. априла 1953. јесте како амерички званичници који су се виђали са Атинагором саветују своје претпостављене у Вашингтону да Патријарх толико проповеда амерички идеализам, да то његово проповедање може довести до негативних последица, јер га саговорници врло лако могу окарактерисати као човека који шири америчку пропаганду. „Патријарх надугачко говори о љубави и поштовању за САД и за идеале које Америка представља… Његово дивљење за САД понекад је толико неконтролисано да се просто постидимо. Не могу се отети осећају да, ако тако говори онима који нису Американци, окарактерисаће га као професионалног про-Американца, чиме ће његов утицај међу Турцима и православнима знатно опасти и сматраће га за човека који шири америчку пропаганду. Знам да су неке канцеларије прекинуле односе са њим. Имајући све ово у виду, предложио бих да наши будући контакти с њим буду дискретни да бисмо избегли његову блиску идентификацију с нама.“ Велики и последњи масакр над православним Грцима десио се 6-7. септембра 1955. за време патријарха Атинагоре. У време избијања овог злочина у Турској је живело око 100.000 Грка. Добро организоване турске банде два дана су рушиле и палиле грчке зграде; убијали и старе и младе, силовали и женску и мушку децу, док је полиција посматрала са уживањем. Скрнавили су гробља, вадили кости из гробова, пљачкали цркве; од 85 православних цркава, само их је пет остало неоштећено. Палили су живе владике, свештенике, монахе. Извештаји који су послати председнику Ајзенхауеру, потпредседнику Никсону, државном секретару, остали су без америчког одговора. Помоћ су тражили и православни епископи из САД. Но амерички идеализам у који је Васељенски патријарх веровао је затајио. Помоћи није било ни патријарху Атинагори ни његовим верницима. Патријарх Атинагора на рушевинама грчке православне цркве у Константинопољу 6-7. септембра 1955. Америчка влада нити је осудила починиоце, нити је заштитила Грке, па у писму једног америчког званичника, упућеном државном секретару 21. фебруара 1956. (пет месеци после организованог злочина), читамо: Данас у Турској живи око 2.000 православних Грка, у Константинопољу их има неколико стотина, а на Фанару, где је седиште Васељенске патријаршије, кажу да има неколико десетина остарелих православаца. Ту живи и патријарх Вартоломеј, особље Патријаршије, неколико митрополита, који немају реалну парохију.
  9. У петак, 21. јануара 2022. године, многи православни хришћани, предвођени дванаесторицом архијереја Сабора православних канонских епископа САД, придружили су се годишњем Ходу за живот у Вашингтону, на годишњици Roe v. Wade, одлуке коју је 1973. године донео Врховни суд Сједињених Америчких Држава о легализацији абортуса широм земље. Православни хришћани су се окупили једногласно у одбрани живота и осуди абортуса. Као што је Његово Блаженство Митрополит Тихон потврдио у својој годишњој изјави објављеној почетком овог месеца, „Православна Црква наставља да се чврсто држи свог древног веровања да је сав људски живот, од зачећа у материци до нашег последњег тренутка, светиња за Бога. Јер Свето Писмо нам каже да „Бог није створио смрт, и не воли смрт живих. Јер Он је створио све и сва да би постојали“. У четвртак, 20. јануара, делегација од дванаест чланова Сабора канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава представљала је Православну Цркву током вечерње мисе у Римокатоличкој базилици Националног храма Безгрешног Зачећа. Након богослужења, архијереје је угостио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Елпидофор, председавајући Сабора, на саборној трпези. Митрополит Тихон је у петак, 21. јануара, угостио саборне архијереје са делегацијама у Катедралном храму Светог Николе где су протојереј Валериј Шемчук и ђакон Петар Илчук служили Свету Литургију. На крају богослужења, Његово Блаженство је срдачно пожелео добродошлицу својој браћи архијерејима рекавши да су се благодаћу Божијом сабрали да одслуже Свету Литургију, сабравши се као архијереји, свештенство и мирјани, као верни народ Божији, сједињени у вери и химнама, и како би исповедили важност светог дара живота. Након доручка који су приредили Његово Блаженство и заједница саборног храма, архијереји и свештенство су се придружили многим другим православним хришћанима из различитих делова земље, укључујући делегације Богословија Светог Владимира и Светог Тихона, на митингу на главном градском шеталишту и тргу (the National Mall) у Вашингтон ДИ-СИ-ју. Архиепископ Елпидофор је у име православних упутио уводне речи и молитву за Ход за живот 2022 . После иницијалне молитве, Митрополит Тихон је служио молебан и изговорио Вјечан спомен! за све жртве абортуса. Извор: https://www.oca.org/news/headline-news/strong-orthodox-presence-at-the-2022-march-for-life
  10. Ових дана, по Србији, пролазе многи лажни учитељи и пророци – индијски гуруи. Иду по Србији и хоће, наводно, да обучавају наш народ љубави. Ми имамо љубав која је у Православљу. Савршену веру и савршену истину. Нису нам потребна лажна учења нити лажни учитељи. Они су вукови у јагњећој кожи. Представљају се да су фини. Долазе у оделу јагњећем. У тој лажној хуманој науци, а у ствари су вуци грабљиви. Желе да придобију људе за своје учење и да их одвоје од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Када се овако нешто дешава, пастири словесног стада устају; као кад пастири устају да бране своја стада од вукова који их нападају. Тако и духовни пастири бране своје стадо од духовних вукова, лажних учитеља и пастира. А има их много. Представљају се као фини и хумани, а баве се ко зна чиме све. Иако истичу да је духовност њихова главна делатност, ко мало боље истражи њихово деловање, видеће да су ту примарни земаљски послови, нејасни и нечасни интереси. Зато се морамо чувати, браћо и сестре. Морамо препознавати ко је истински пастир. Да знамо свога пастира - свештеника у својој парохији, епископа у својој епархији; и свога патријарха који је на челу наше светосавске Цркве. То су наши пастири које је Бог поставио да нас воде и руководе, а не други који ће нас водити странпутицом и путем духовне погибли. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. 25/08/2021 Patmos Пише: Небојша Лазић, теолог Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“ Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним. Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту. Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере. Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)
  12. 25/08/2021 Patmos Пише: Небојша Лазић, теолог Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“ Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним. Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту. Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере. Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19) View full Странице
  13. У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва. „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу. То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини. „Дивна су дела Твоја, Господе, све се испуњава благошћу. Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
  15. Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану. Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој. Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка. Уредник: Горислав Папић Аутор: Далибор Жарић Извор: РТС
  16. Послушајте предавање Блаженопочившег Владике Атанасија (Јевтића) које је одржао је у суботу 26. децембра 2015, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу на тему “Православље сабор са свима светима“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  17. Покушавам да нађем неку тему или неко мишљење о овоме али доста штурих информација налазим. Поставио сам овде статус: "Како бити православан и успети у бизнису ? Посао је такав да захтева да будем строг, одсечан, да си игра мало и на кварно са конкурентима. Како умиксати веру и бизнис ? Стална борба у мени између та два." Ја нисам власник фирме те мој однос са пословним партнерима,странкама и конкурентима не може бити онакав какав ја желим. Често се са супротне стране налазе људи који газе све пред собом, лажи, варање... Ја као представник своје фирме на доста добром положају морам да браним интересе и представим своју компанију у најбољем светлу и да радим за њене интересе, што повлачи да и ја морам бити понекад сличан њима. Како ускладити веру и посао.... КОнстатан стрес,притисак,рад по цео дан... Да ли неко има сличну ситуацију или је размишљао о овоме?
  18. Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион
  19. Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC...
  20. Председник Северне Македоније Стево Пендаровски тражио је од Kонстантинпољске патријаршије званично признање неканонске македонске православне цркве, која се 1967. одвојила од СПЦ. Став СПЦ по том питању дефинисан је 2002. године - најшира аутономија да, самосталност не. Поводом захтева Пендаровског, за "Блиц" је о упливу политике у црквене ствари и последицама евентуалног добијања аутокефалности МПЦ од васељенског патријарха Вартоломеја, ексклузивно говорио архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Да ли је по канонима да председник државе тражи од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо право" и омогући признање такозване цркве? - Председник Северне Македоније требало је најпре да се информише шта значи "апелационо право" и да ли га Kонстантинопољска патријаршија има да би решавала питања унутар јурисдикција других аутокефалних цркава. Овако изгледа неозбиљно за председника једне државе да тражи оно што адреса на коју се позива нема могућности да му испоручи. Ако се погледа случај украјинске цркве можда је адреса васељенског, а не српског патријарха, ипак права, да би МПЦ добила самосталност? -Адреса није права, а нажалост, оваквим поступцима председник РСМ се показује потпуно изгубљеним на тој позицији. Северна Македонија није теократска држава и председник нема никакво право да привилегује једну верску заједницу на рачун друге. Ово говорим јер пресуда Европског суда за људска права да православна Охридска архиепископија буде регистрована као верска заједница у РСМ није испуњена од 2017. године, када је донета, а председник се ниједанпут за три године није заинтересовао докле се дошло са испуњавањем те пресуде. Најважније му је што ће следеће недеље ићи на сеоски вашар у Бигорском манастиру МПЦ, како се нашироко најављује, и то у времену када за све остале грађане важе прописи о прекиду масовних окупљања због Цовида. Ово, наравно, не говорим да бих деградирао председника, него да констатујем колико је он сам себе деградирао својим поступцима. Да ли државни врх Северне Македоније овим обраћањем деградира СПЦ, која је матична црква, или пак користи сукоб Цариградске и Московске патријаршије око украјинског питања, како би у завади православља издејствовао самосталност МПЦ? - Мислим да је по наговору једног митрополита МПЦ, који је изузетно близак са премијером РСМ, државни врх стекао утисак да је погодно време да на исти начин по којем је један део цркве у Украјини примио аутокефалију из константинопољског трона, може да се поступа и са МПЦ. Ако су мало трезвени, како они из државног врха тако и епископи унутар МПЦ, сетили би се колико је непријатности за читаву цркву донело једнострано признавање аутокефалије једном делу цркве у Украјини од Kонстантинопољске патријаршије. Њу су признале само три од 14 других помесних цркава. Ако се примени исто неканонско признавање аутокефалије и према МПЦ, сигуран сам да ни толико цркава неће то прихватити. Време је да радимо на поправљању расклаћеног јединства међу православнима, до којег је дошло након признавања аутокефалије у Украјини, а не отварати нове фронтове до којих бисмо неминовно стигли ако се опет неканонски и једнострано призна аутокефалија некој другој цркви. Да ли је овај потез нова провокација за СПЦ? - Можда и није било замишљено да буде провокација колико се ради о неспретности и непознавању ствари, како смо већ поменули. Ако и јесте провокација, она је потпуно неозбиљна и сведочи о ниском, боље речено детињастом нивоу провокатора. Kакве би последице оваква одлука имала по СПЦ, односно да ли би то могло да значи и ревизију акта о успостављању канонске надлежности Српске патријаршије из 1922. године и да ли би то дало крила црквеним сецесионистима у свим бившим југословенским републикама? - Ако буде призната аутокефалија такозваној МПЦ од стране Kонстантинопољске патријаршије, то наравно не може бити без ревизије Томоса из 1922. године, али то је можда могло у једно друго време када је Kонстантинопољска патријаршија сама одлучивала не само о додели, већ и о одузимању аутокефалија појединим црквама. У 18. веку она је одузела аутокефални статус Пећкој патријаршији, а годину дана касније и Охридској архиепископији. Таква самовоља тада није могла да се ефектуира без подршке турске власти, али данас ништа слично не може да се учини, чак ни са подршком САД, а да то не проузрокује дубоке последице читавој цркви. Из једне такве неканонске одлуке последице би биле понајвише на Kонстантинопољској патријаршији која још увек држи првотрони пиједестал. СПЦ не бежи од дијалога, па је нејасно зашто с њом не преговара свештенство такозване МПЦ већ иде код Вартоломеја? - Нема никаквих преговора између Kонстантинопољске патријаршије и МПЦ. Били су покушаји непризнате МПЦ и државног врха РСМ да се тражи да Васељенска патријаршија мериторно решава по предмету по којем апелационо право признаје само МПЦ, али не и друге православне цркве. Већ сам објаснио да је један од митрополита непризнате МПЦ успео да обмани државни врх да они траже немогуће. Немогуће би било без последица по читавом православљу да се Патријаршија у Kонстантинопољу одлучи да намеће некакво непостојеће право апелације за овакве предмете, а да то нема ођека у читавој цркви. Јер, да ли ће се признати безусловно право апелације Kонстантинопољском трону априори за све предмете у Цркви или ће се то сагледавати историјски, канонски, а понајвише еклисиолошки, није безначајно за јединство православне цркве. Kако ће се сагледавати позив Вартоломеја делегацији СПЦ да пристане на разговор о решавању статуса непризнате МПЦ и да ли он треба да се прихвати? - Било је таквог предлога васељенског патријарха још почетком ове године, али док траје пандемија Цовида тешко је да се очекује сусрет. Ми никада нисмо били против разговора са непризнатом МПЦ и жалосно је што су они изгубили 18 година, а да немају никакав контакт са СПЦ. Нису се могли водити некакви озбиљни разговори када је МПЦ у симфонији управо са државном врхушком држала донедавно отворене неке судске спорове против мене само да би могли, уколико преговори не успеју, да ме поново ставе у затвор. Под таквим условима, наравно, не може се ни разговарати, а још мање преговарати. Судови под директним утицајем државне врхушке Да ли сте завршили у затвору јер чврсто стојите на одбрани ставова СПЦ или је ипак било и кршења македонских закона? - Ми смо били први који смо још са нашом првом осуђујућом пресудом из 2003. године писали ЕУ и САД да је суд у тадашњој Македонији политички. На основу извештаја тих земаља где се писало да сам "затвореник савести" ја нисам био екстрадиран из Бугарске где сам ухапшен 2009. године, по налогу интерпола Македоније. Данас више нема човека, ни у земљи, али ни у свету који не зна да су судови у РСМ под директним утицајем државне врхушке коју смо поменули. Судија код које је предмет о испуњењу пресуде ЕСЉП о регистрацији ПОА, рекла је да је неће испунити док за то не добије сагласност од премијера РСМ. Та правна несигурност која постоји у земљи рађа сукобе незадовољства, које нажалост поменута врхушка из позиције власти то не региструје или занемерује, али је верницима то довољан показатељ да таква власт није дата од Бога. Arhiepiskop ohridski Jovan ekskluzivno za "Blic": Samostalna makedonska crkva bila bi ŠTETNA ZA PRAVOSLAVLJE WWW.BLIC.RS Predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski tražio je od Konstantinpoljske patrijaršije zvanično priznanje nekanonske makedonske pravoslavne crkve, koja se 1967. odvojila od SPC... View full Странице
  21. Даница Црногорчевић, дјевојачки Никић, данас је једна од најпопуларнијих вокалних солисткиња и интерпретаторки духовне и етно музике из Црне Горе. Рођена је у Бару, љубав према духовној музици се појавила у дјетињству, на часовима вјеронауке, а озбиљнији и смисао у циљу истраживања етноса српског народа појавио се током средњошколског образовања. Повезан садржај: Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву! Помозимо снимање нових песама и спотова Данице Црногорчевић Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду! Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота! У интервјуу за портал Катера Даница Црногорчевић је говорила о љубави ка етно и духовној музици, пјевању о Косову и Метохији и Црној Гори, која протеклих годину дана се бори за очување Српске православне цркве и њених светиња. *Када се родила љубав ка етно и духовној музици у Вашем животу? Даница Црногорчевић: Помаже Бог драги читаоци! Љубав према етно музици се пројавила нешто мало касније од љубави према духовној, те сам похађајући вјеронауку и као дијете активно одлазила на литургију, а поред пробуђене вјере пробудила се и љубав према духовној музици. Што се етно музике тиче, та љубав, или уопште спознаја традиционалне музике десила се у основној школи. Касније у средњој се она обликовала и добила много озбиљнији смисао у циљу истраживања етноса нашег народа, и не само нашег, него и народа и култура осталих земаља Балкана па и шире. Завршила сам музичку школу у Београду, што је такође обликовало моју свијест о класичној музици као нечему што је заиста битно за развој осјећаја за музику уопште па слободно могу рећи и за развој умних способности, јер музика је на неки начин уско повезана са многим наукама које учимо у школи, а касније које користимо у свакодневном животу. *Колико је било потребно уложити времена и труда до издавања првог албума? Даница Црногорчевић: Заиста је требало много труда и времена свакако, мада када човјек посједује довољно новца онда све то брзо иде, у овом мом случају није тако било, те смо муж и ја имали доста мука око издавања. Доста млади нашли смо се у ситуацији да тражимо спонзоре који ће бити вољни да помогну и хвала Богу што нас је тако брзо упутио на праве људе. Наш митрополит Амфилохије, који је игуман манастира Острог, је благословио да управо тај манастир буде издавач што је за мене била велика част. За други ЦД је већ доста лакше, зато што имамо пређашње искуство и сада знамо гдје су грешке које више не би требало понављати. Све иде доста брже што се тиче снимања и издавања, једино је опет проблем новац који покушавамо да скупимо, али даће Бог да ускоро буде и то готово. Додуше данас се ЦД-ови ријетко купују, али свакако да ме то неће спријечити да издам и други албум. Ускоро објављујем још једну духовну нову пјесму која ће се такође наћи на другом албуму уз прелијепи спот. То је наша пјесма, која је настала као компилација супруговог и мог рада, управо тако је настала и већ позната нова пјесма „Весели се српски роде“ која је за само мјесец дана прикупила више од пола милиона прегледа, што је за ову врсту музике јако тешко. *Како изгледају припреме за наступе и концерте, и које од њих бисте до сад издвојили као посебне, оне којима се највише поносите или које најљепше памтите? Даница Црногорчевић: Најљепши су они концерти и наступи којима ви некоме чините добро, у смислу хуманитарних акција. Они највише испуњавају. А оне које највише памтим то су наступи по Русији, у Москви, Санкт Петербургу, затим посебан наступ у Оптини Пустињи, која је свето мјесто нашег православља, наступ у Шпанији такође памтим као нешто што се издваја по самој организацији и спознаји разних других култура и музике, затим још један диван наступ у Румунији, у граду Таргу Мурешу, ће ми остати увијек у сјећању због људи који су доживјели нашу православну музику на један несвакидашњи начин са сузама у очима и великом хришћанском радошћу у души. Заиста ти људи имају јаку вјеру и да сви људи у Божијим храмовима функционишу као једно, то сам имала прилику само тамо да видим и нигдје више. *Какве емоције наступе онда када пјевате о Космету, Црној Гори, Србији, када пјевате Господу и колико бивате испуњени на и послије таквих наступа? Даница Црногорчевић: Што се и да видјети од традиционалних пјесама највише ме испуњавају управо оне које су посвећене нашем распетом Косову и Метохији. Са посебним осјећајем изводим пјесме које су посвећене Косову и Метохији из разлога што је то наша духовна колијевка коју не смијемо заборавити, а камоли занемарити. Наше најзначајније светиње, ћивоте светитеља, цркве и манастири се налазе на том подручју. Посебно треба истаћи народ који је пострадао и који је протјеран, а који и данас вапи за својим домовима и својим ближњима о којима нема трага ни гласа. Али ипак бих у први план издвојила појање духовне музике, конкретно псалама у цркви, на Богослужењу, као и саму Литургију. То се и не доживљава као наступ, то је молитва која испуњава и грије срце необичним пламеном наше вјере Православне. Управо због тога што је атмосфера молитвена и пјесма, односно појање, потпуно је предано Господу, човјек све више добија снаге и воље и зато се не може уморити па макар пјевао сатима. А обичан наступ црпи доста енергије због непосредног контакта са људима и превеликом еуфоријом коју саме пјесме односно ритам или текст неке одређене пјесме носе са собом. *Како је настала идеја за пјесму „Православље Црном Гором блиста?“ Да ли је заиста тако данас када гледамо на ова дешавања у Црној Гори? Даница Црногорчевић: Када је сав овај тако рећи „хаос“ наступио на подручју Црне Горе, пуно пјесама на ту тему су ми слали људи не бих ли отпјевала неку која је посвећена литијама. Међутим, конкретно ова пјесма која се у почетку звала „Црква Света“ , касније смо је именовали „Православље Црном Гором блиста“ на приједлог мог супруга, је дошла до мене директно од ствараоца те пјесме, Дајане Петровић из Ваљева. Она је иначе оснивач и члан групе „Нектарија“, која иза себе има мноштво квалитетног духовног стваралаштва. Када ми је послала ту пјесму, примила сам је као и остале, онако са једном дозом интересовања али нисам пуно очекивала, док ми срце, слушајући је, само није задрхтало. Онда сам знала да је управо то та пјесма која ће бити мој „поклон“ за цјелокупну ову ситуацију која се сада дешава. Ова пјесма је другачија од осталих пјесама које су везане за компилацију пјесама „Не дамо светиње“ управо зато што се може издвојити из контекста овог времена и слушати се и у будућем периоду када ако Бог да све ово прође у најбољем могућем реду. Да! Заиста је тако! Заиста Православље блиста, не само сада, него оно блиста могу слободно рећи последње три деценије у пуном смислу те ријечи, јер када би сте обратили пажњу на то колико је само светиња овдје обновљено благословом и трудом нашег митрополита Амфилохија, не би сте могли да повјерујете који је то број цркава обновљен, колико је монаштва обновљено, колико је само велелепних храмова саграђено, па шта је то осим блистање Православне вјере на овом простору, а и то блистање се преноси шире и даље. Да не помињем буђење народа и праве вјере у њиховим срцима. Тако да оно што је вијековима било уткано у наше бивствовање на овом простору српског народа, сада је само добило још већи сјај, и зато ова „одбрана једне једине апостолске цркве“ ће бити само јача и јача, што више буду ударали то ће више и јачати наше оружје молитве и вјере. А свима је кристално јасно да је Божија увијек посљедња. *На скуповима широм Црном Горе понајвише се пјева о Косову и Метохији? Шта је заједничко Космету и Црној Гори у овим тешки тренуцима српске историје? Даница Црногорчевић: Готово да не постоји „скуп“ гдје се не опјева наше Косово и Метохија. Као што сам и рекла распето Косово и Метохија, распета је сада и Црна Гора. Нису успјели да са Косова и Метохије убију дух православља и униште српске вишевјековне светиње, тако ни овдје неће моћи да убију тај дух. То је оно што је тренутно заједничко у овим тренуцима, а да не помињем и залазим у историјски смисао нашег заједништва као и то да је Метохија припадала Црној Гори, а и важно је поменути то да су црногорски митрополити егзарси (чувари) светог трона Пећкога. *Да ли Вас можемо очекивати у неком будућем периоду у Источном Сарајеву и Републици Српској? Даница Црногорчевић: Већ три године заредом планирамо мој долазак управо у Источно Сарајево, али никако се није дало, била сам у другом стању оба пута, а сада сам и по трећи пут у благословеном стању. Јесте лијеп разлог, али свакако да ћу имати у виду да узвратим једним лијепим концертом за народ Источног Сарајева. Биће ми велика част и задовољство! Извор: Катера
  22. Доносимо нову песму и спот ђаконице Данице Црногорчевић "Православље Црном Гором блиста". Музика и текст: Дајана Петровић Аранжман: Александар Ковачевић Кавал: Милош В. Николић Интро: Протојереј-ставрофор Миодраг М. Поповић Клавир: Александар Ковачевић Пратећи вокали: Слађана Ковачевић, Југослав Кипријановић, прота Миодраг Поповић, Милош В. Николић. Снимљено и миксано у „АК Sound“ студију, Београд 2020. године. Продукција видеа: ИВАНГРАД студио, Беране. Такође, захвалност дугујемо Срећку Радовићу који је потпомогао снимање ове пјесме у студију „Светигора“, Подгорица Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Русија жели да направи православни храм у Сеулу 1. децембар 2009 - 9:01 Руска амбасада у Сеулу затражила је од Кореје земљу на којој би био саграђен православни храм. Русија се позива на историјску везу са Корејом када је цар Гојонг (1852-1919) побегао од јапанских убица баш у Русију. Пошто Руска Православна Црква нема храм у Кореји, Руси се окупљају на молитви у православном храму у Мапу, северни Сеул. Првобитни захтев упутио је блаженопочивши Патријарх Алексије II председнику Кореје Ли Мјунг-Баку током његове званичне посете Русији. Председник је одговорио Патријарху да је заинтересован за ту идеју. Међутим, из министарства која су у корејској влади задужена за ту врсту сарадње су одбили предлог. "У основи, захтев Русије није у складу са уставом Кореје која је секуларна држава," рекао је Ким Се-Ра званичник министарства.
  24. Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм:
×
×
  • Креирај ново...