Претражи Живе Речи Утехе

Институт за трансфузију крви Србије организује акције добровољног давања крви од 5. до 11. августа 2024. у Београду и другим градовима Србије. Под паролом „Желите ли да урадите нешто веома важно данас? Дајте крв… рачунамо на вас!“ Институт организује акције током целе године јер је потреба за крвљу и крвним продуктима велика. У Србији је потребно да буде 40 давалаца крви на 1000 становника (4%), а тај проценат се годинама креће око 3%. Добровољно дајте крв у свом граду или општини. Ваш дар је од непроцењиве вредности – хвала што га делите са другима. Институт за трансфузију крви Србије – акције Понедељак, 5. август 2024. Пожаревац, Дом Црвеног крста… 8.00-14.00 Смедерево, Спортска хала… 8.00-14.00 Нови Београд, стари Меркатор, аутобус… 9.00-12.00 Уторак, 6. август 2024. Ваљево, Црвени крст… 9.00-15.00 Владимирци, Конак, аутобус… 9.00-14.00 Среда, 7. август 2024. Костолац, Термоелектрана „Костолац Б“… 10.00-14.00 Петровац, Црвени крст… 9.00-14.00 Шабац, Културни центар… 9.00-15.00 Лазаревац, Центар за културу… 10.00-16.00 Обреновац, Термоелектрана „Никола Тесла А“… 8.00-14.00 Лајковац, код поште, аутобус… 9.00-15.00 Четвртак, 8. август 2024. Лозница, Вуков дом културе… 10.00-15.00 Обреновац, Црвени крст… 9.00-14.00 Смедеревска Паланка, Месна заједница „Доњи град“… 9.00-14.00 Петак, 9. август 2024. Чукарица, Пожешка улица, код Дома здравља, аутобус… 9.00-13.00 Љиг, трг, аутобус… 9.00-14.00 Субота, 10. август 2024. Раковица, Видиковац, Храм Светог Преображења Господњег, аутобус… 9.00-14.00 Палилула, Борча, Стоп Shop Ретаил Парк, аутобус… 10.00-15.00 Недеља, 11. август 2024. Нови Београд, Делта city, аутобус… 10.00-13.00 Земун, Форум Парк,аутобус… 10.00-13.00 Кад дарујете крв, она отпутује до нечијег срца. Институт за трансфузију крви Србије – инфо Адреса: Светог Саве 39 Радно време: радним данима од 7.00 до 19.00, суботом од 8.00 до 15.00 Телефони: 011/2443-651, 011/3812-700 Е-маил: [email protected] https://www.danubeogradu.rs/2024/08/institut-za-transfuziju-krvi-srbije-dobrovoljno-davanje-krvi-5-11-avgust-2024/

Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест. Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест. Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“. Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим." Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву, да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао." И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава. И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити. Удаљимо се, браћо, од магије, сујеверја и синдрома кривице. Станимо пред нашег Господа аутентични и одлучни. Покајање има свој почетак али нема крај. То је путовање које се увек завршава у наручју нашег Господа, у Царству Небеском. Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор

Уторак Страсне седмице посвећен је сећању на оне јеванђелске приче које се везују за крај људског живота и људске историје: параболе о талентима, Страшни суд и десет девојака. Свети Василије Велики, размишљајући о теми краја света, каже да за верника није важно када ће доћи васељенски крај, смак целог света, јер је за нас важније да говоримо о нашем сопственом крају - смрти, која може доћи у било ком тренутку нашег живота. Дакле, Спаситељеве речи везане за крај људске историје морамо применити на себе, усмерити своје мисли ка сопственој смрти. Оне говоре о најважнијем – о томе шта ће бити „пролаз” у вечни живот. Оне нам говоре о оним људским ризницама, без којих је немогуће наћи оправдање на Страшном суду. Говорећи о Суду, морамо имати на уму да није Суд тај који човека чини злочинцем, он нас само назива оним што заиста јесмо. Ми сами, током свог живота, чинимо све да будемо оправдани или осуђени на Божјем последњем суду. Зато читавог живота, пролазећи кроз суд Божији, кроз суд своје савести, никада не треба да остављамо по страни искрено покајање, већ, прибегавајући Божанској милости и љубави, треба да молимо Господа за опроштај својих грехова. Треба запамтити да је улазак у Царство Божије могућ само ако имамо одређено богатство. Само богат човек улази у Царство Божије, али не са оним богатством ка коме су усмерене енергије већине људи. Не са богатством које се троши на задовољство људског меса. Парабола о талантима нам помаже да разумемо однос између Божијег Промисла о човеку и његовој слободи. Бог даје људима различите таленте - присуство Творца у људском животу одређује способности човека, укључујући и способност прикупљања духовног богатства. Господ свакоме од нас даје различите способности, различите могућности. Он нам даје, да тако кажемо, разне „почетне могућности“ и слободу да располажемо са свиме што је уложио у нас по сопственом нахођењу. Као резултат тога, или увећавамо богатство које нам је дато, или га закопавамо у земљу. Дакле, ми сами одлучујемо шта ћемо са даром Божијим. Ово је наше право, дато нам од Свевишњег, и то је резултат нашег слободног избора. Сличан садржај можемо видети и у параболи о десет девојака. Свети Инокентије Херсонски овако разматра њен текст: Христос се у параболи назива Жеником, јер смо сви ми заручени за Сина Божијег у тренутку нашег Крштења. И брак се одлаже, али само до тренутка када пређемо границу физичког живота и смрти; а на посебан начин се овај брак одлаже до Страшног суда, када је коначно одређена судбина сваке људске душе. Дакле, једна од главних идеја ове параболе је да укаже на важност сталног спремања за сусрет са својим Створитељем. Осим тога, веома је занимљив један изузетан детаљ, који се понавља у многим јеванђељским параболама – извесно кашњење: кашњење господара, касни долазак младожење, дуго одсуство краља. То значи да се сваком пружа могућност да схвати своју одговорност. Стога нам је дато време да га искористимо за развој талената који су нам дати. Још једна важна тачка, по мишљењу митрополита сурошког Антонија, на коју указује Јеванђеље, јесте чињеница да нас на Страшном суду неће питати ни за чедност, ни за наше веровање, већ пре свега за то да ли смо учинили добро ближњима: нахранили гладне, посећивали болесне итд. Треба да запамтимо да све што чинимо другоме, чинимо Христу. Позвани смо да растемо у љубави да би наша људска љубав могла да учествује у љубави Божанској. На крају крајева, само у овом случају ћемо почети да живимо вечни живот. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org

Сумња у себе је обично резултат неких околности које су се догодиле у животу особе. Психолози верују да већина наших психичких проблема потиче из детињства. Кључни тренутак у свачијем животу је однос са родитељима. Управо њихове грешке често постају разлог за развој несигурности код детета. На пример, тата је сањао да се бави неком професијом, али није успео. Када отац има сина, уз његову помоћ покушава да оствари свој сан - чини све да дете стекне жељену професију. Али, дете то не жели: оно има другачији начин размишљања, различите способности. Долази до сукоба. То је неизбежно, јер родитељи пројектују своје наде, снове, жеље на своју децу – а деца не могу да их игноришу. Када родитељи не воде рачуна о дететовим жељама, оно одраста несигурно јер сумња у своје вредности. Развија осећај кривице и страха јер не испуњава очекивања оца и мајке. Ове проблеме је веома тешко превазићи чак и у одраслом добу. Често се дешава да у породици један од родитеља врло јасно доминира над дететом, потпуно подређујући његов живот својој вољи. Он одређује како да се дете облачи, где да иде у шетњу, са ким да се дружи, које способности да развија. Дете не живи самосталним животом и не одлучује. Када постане пунолетан, веома му је тешко да самостално доноси одлуке, због чега се развија сумња у себе. Како ово превазићи? Пре свега, препоручио бих да верујете другима. Када човек осети подршку и осећа да није сам, много лакше савладава тешкоће. То не значи да морате да делите своје тајне са свима. Мислим на могућност да једноставно разговарате са неким, питате за савет. Такав саговорник може бити не само члан породице, већ и пријатељ, вољена особа, чак и свештеник. Друго: нађите храбрости да направите корак. Често сањамо о нечему, али не чинимо ништа да остваримо свој сан. Страх од неуспеха нас ограничава и спутава. Морамо покушати да то превазиђемо. Трећи корак је да се радујете својим успесима. Да ли је нешто успело? Да ли сте успели да обуздате своје страхове и превазиђете неизвесност? Причајте о томе, немојте се стидети да покажете своју радост! Четврто, урадите нешто што вам доноси задовољство. Можда сте цео живот сањали да цртате, али се никада нисте усудили да покушате. Упишите се у уметничку школу или на неки курс. Немојте се стидети својих преференција и хобија. Имам пријатеља који одлично везе, али му је непријатно због свог хобија јер „није мушки“. Увек му кажем да, ако воли овај хоби и он му доноси задовољство, онда треба да га ради, да ужива и буде срећан. Не можете зауставити импулсе душе. Пети корак је стално учити. Данас постоји много предавања на Интернету која вам омогућавају да научите нове ствари и да се развијате. Понекад човек има много слободног времена, али га узалудно троши. Позовеш га да иде на неко предавање, да чита, гледа нешто - он одговара: „Зашто ми то треба? Ја имам тридесет година!" Односно, ставља тачку на себе, а то је велики проблем. Веома је важно развијати се, посебно за особу која пати од сопствене несигурности. Када постанете бољи, паметнији и научите нешто ново, много је лакше превазићи сумњу у себе. Зато не дозволите да ваша несигурност пусти корене, радите, читајте, савладајте је. Уверен сам да је веома важно, не само за хришћанина, већ за сваког човека, да пронађе слободу и радост. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua

Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14). Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква. А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно. Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца. Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад. И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка. Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа. Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина, виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама. Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном! Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја. Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже! Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej

Када се неко присети ранохришћанског обичаја причешћивања на свакој Литургији, понекад се може чути јадиковање, да су, наравно, сви ти хришћани били свети, али ми смо се уситнили и немамо такве смелости. У ствари, људи су увек исти. Вреди памтити да су први векови хришћанске историје били праћени готово сталним тешким прогонима. Свака Литургија могла би бити последња у земаљском животу њених учесника. Али сада многи наши једноверци заправо живе у истим условима. Претња изненадном смрћу због воjних деjстава виси над свима. Храмови се и даље одузимају. Сви ми у сваком тренутку можемо изгубити и богослужење и сопствене животе. Времена су заиста страшна, трагична, окрутна. Али да ли је ово разлог за очај? На крају крајева, хришћани ранијих епоха искусили су и време прогона и време рата. Али да ли их је то довело у очај? Све је потпуно супротно! Оваква времена чине да човек мање обраћа пажњу на пролазне вредности, више на вечне вредности. Управо сада, више него икада, можемо да схватимо и ценимо саму прилику да чинимо добра, стрпљиво подносимо искушења и учествујемо у богослужењима, посебно у Евхаристији. И оваква времена нас у вери спајају са нашим прецима. Данашње патње и туге нам помажу да разумемо њихову психологију, њихов морални избор, њихову молитву. Погледајте како сада одјекују речи молитве и псалама, у каквој нам се пуноћи откривају мученички животи, са каквом се изразитошћу откривају списи светих отаца. Целокупно вишетомно светоотачко искуство се више не посматра као нешто далеко археолошко и уско академско. То је живо искуство, и сада га можемо најпотпуније разумети. И пошто смо ово схватили и схватили, можемо га искористити. Нисмо сами, са нама је Бог живи, са нама су сви Анђели Господњи, са нама су сви светитељи свих епоха, јер су Творцу сви живи. И ово поимање треба да испуни наша срца радошћу и да нам да снагу у овом тешком времену. Само да не грешимо, не подлегнемо паници и страху, не дехуманизујемо се. Избор је наш! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-ceniti-evharistiju

Уосталом, често мислимо да живимо лоше. То се не односи само на животне прилике, већ и на црквени живот. Подсетимо се како се недавно црквена јавност жалила на много различитих проблема у Цркви. Овде су и „зле бабе“ које терају младе из цркава, и проблеми разумљивости богослужења, и недоследност субјективних представа о побожности са стварним животом у парохијама и још много тога. Истовремено, у градовима, и не само великим, чак и за најзахтевније парохијане могао се наћи храм за свачији укус: овде се пева боље, овде су свештеници љубазнији, а овде – само ближе кући. Али сада се све променило. А да ценимо оно што имамо, понекад је могуће само уз претњу да ћемо то изгубити. Данас више није важно прелепо певање на клиросу и истанчано осликавање унутрашњег црквеног простора, не проповеднички таленти настојатеља, па чак ни одсуство наметљивих стариjих парохијана, сада је нешто друго постало наjважнија ствар. Тек сада многи почињу да схватају да сви ови „проблеми“ Цркве, о којима се са таквом жестином расправљало на разним црквеним и прицрквеним медијским платформама, чак и ако нису били натерани, више нису значаjни испред чињенице да постоjе могућност отићи на Литургију, да има прилике за отворену молитву и учешће у Тајнама Цркве. Jер за многе људе данас ова прилика постаје све ређа, ако не и потпуно изгубљена. Расколници и даље заузимају храмове, упркос свим њиховим лукавим изјавама. Поред тога, многе светиње пате и нестају као резултат воjних дејстава. Толико често одлажемо свој духовни живот за касније да ни не помишљамо да ово „касније“ можда уопште неће доћи. И, нажалост, често су само страшна кризна времена у стању да нас отрезне и врате наш немирни ум оној ствари, која "је једно потребно“ (Лк 10,42). Нека нас Господ чува у овим тешким временима и подари нам памети да ценимо најважније ствари! митр.Антоније https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-vazhno-je-da-cenimo-ono-shto-imamo

Можете једноставно прихватити стварност као неоспорну чињеницу и прилагодити своје жеље њој. Можете деловати без обзира на сметње и покушати да промените стварност. И можете се претварати да нема стварности, надахнути себе и друге илузијом да она не постоји и живети у овом измишљеном виртуелном простору. У прва два случаја хармонија се постиже лишењем. У првом - кроз понизност, у другом — кроз активност. Али резултат ће бити вредан тога. На први поглед, трећа опција је најудобнија. Али ово је тек на почетку. Jер, пре или касније, без обзира на то како се сакриjеш од стварности, она ће се и даље испољавати. А онда човека чека горко разочарење. Тако да у овом животу нећете моћи да побегнете од патње. Зато Црква учи своју децу да буду реални у односу на свет, на живот. Не стварајте илузије, не скривајте се од проблема. Ово је важно и у обичним људским активностима и у духовном животу. Као што Спаситељ каже у Јеванђељу по Матеју: «Царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га». Зато је за све нас толико важно да се не обмањујемо, већ да живимо у истини, понизно прихватимо стварност и уз Божију помоћ то променимо на боље. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-da-se-ne-zavaramo

„А што излази из уста излази из срца, и оно погани човјека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. И ово је што погани човјека…“ (Мт. 15, 18-19) „I heard a siren from the docks saw a train set the night on fire I smelled the spring on the smoky wind Dirty old town, dirty old town.“ Ову пјесму ирске групе The Pogues, која се на моје не мало изненађење чула преко разгласа у аутобусу, прекинуо је кондуктер који је уморним гласом рекао: “Цетиње. Полазимо по пријему путника“. Зграбио сма ранац и изашавши напоље, сусрео се са оштрим и хладним цетињским ваздухом. Брзим кораком сам се упутио према школи, успут примијевтивши појачано присуство милиције у граду. Након одржаног часа, зачуо сам комешање и повике који су долазили из правца зграде Владиног дома. Сишао сам на приземље и од дежурних ђака у портирници сазнао да се група грађана „спонтано“ окупила и вријеђала професора Информатике у нашој школи, а од скора и премијера државе Здравка Кривокапића. Међутим, то је трајало свега неколико тренутака, будући да су се грађани брзо разишли. Вративши се у зборницу, сјетио сам се сличног догађаја, који се збио прије неких двадесетак година, када сам био матурант ове школе. Наиме, једног суморног, јесењег јутра, пролазећи поред Музичке академије, угледао сам осамдесетогодишњег човјека избораног лица, како држећи храпавим рукама у вис подигнут штап, не бирајући ријечи вријеђа групу ђака првог разреда. Прваци су, између свега осталог узевши у обзир и његове године, реаговали доста смирено. Ипак, један од њих га је упитао: „Господине, зашто нам псујете мајку српску, а на глави носите црногорску капу са крстом и четири слова С?“. Накратко промисливши, старац му је одговорио следеће: „Није важно што је на капи, важно је шта је у срцу!“ И заиста је важно што је на срцу! И кад Господ у свој својој слави буде дошао, неће судити нашим капама, него нашим срцима! И тешко оном срцу у којем се наталожио вирус братомржње! Тај се вирус, као ниједан други, преноси са кољена на кољено, и опаснији је и убитачнији од било које друге пандемије. Стога, на нама је да не дозволимо да овај вирус овлада нашим срцима. Међутим, ова се борба не води против крви и тијела, већ против „господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12). Само обучени у „свеоружје Божије“ (Еф. 6, 11) можемо очистити наша срца и приправити их за Дан који ће „скоро доћи“ (Отк. 22, 20). аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при храму Свете Тројице у Старом граду Будви Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ охридски и Митрополит скопски господин Јован данас се вакцинисао против вируса корона и поручио да је "врло важно да због других, због ближњег свог бринемо једни о другима, како не бисмо заразили некога". - Ја верујем да постоје људи који се не боје да ли ће се сами заразити, али је потребно да се вакцинишемо због других, да не будемо ми ти који ћемо заразити некога. Како каже, важно је вакцинисати се како бисмо били сигурни да се преко се преко нас зараза неће проширити. Видео прилог погледајте ОВДЕ Извор: Новости

Гошћа овонедељне емисије Храм била је Катарина Божић, диригент, вокални солиста и уметнички руководилац вокалног ансамбла „Бели анђео" (од 2013. године). Звучни запис разговора Катарина Божић (рођена Вешковац, 1990), завршила је основне, мастер и специјалистичке академске студије на Катедри за дириговање у класи маестра Бојана Суђића (ФМУ, Београд). У раду са хоровима и ансамблима освојила је више првих и специјалних награда у земљи и иностранству. У току досадашњег рада снимила је више тонских записа са различитим ансамблима. Проучавањем и извођењем српске православне духовне музике бави се од свог најрањег детињствa. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

Како онда обележити, прво нематеријално културно наслеђе, које се налази на Унесковој листи? Може ли Ковид 19, подсетити, шта јесте суштина славе? Које обичаје, овај вирус, ипак не може да зарази? Гости емисије "Око" су владика Стефан Шарић, викарни епископ патријарха Иринеја и старешина Храма Светог Саве, ђакон Радомир Маринковић и Марија Здравковић, директорка КБЦ "Бежанијска коса". Емисију води и уређује Сања Драгићевић Бабић. Извор: РТС

Вијест о смрти високопреосвећеног митрополита Амфилохија као громогласна труба одјекнула је не само у Црној Гори и Српској Православној Цркви неко у цијелом свијету. Љубав и поштовање које је стицао деценијама служећи, проповиједајући и свједочећи Бога и Јеванђеље Христово превазилази чак и страх и опасност од новонасталог коронавируса. Од самог упокојења блаженопочившех митрополита народ је почео да се сабира око његовог светог одра. Стотине љекара су га испратили из Клиничког центра, а у току јучерашњег дана хиљаде људи је дошло у Цетињски манастир да се у молитвеном мимоходу опросто од свог вољеног Митрополита. Тако ће бити и данас и сјутра када је планирана сахрана. Свјесни цјелокупне здравствене ситуације, али и огромног поштовања које је новопрестављени Митрополит уживао, још једном апелујемо на све учеснике испраћаја да се придржавају свих прописаних здравствених мјера, да носе маске и држе дистанцу. У циљу обезбјеђивања што веће заштите набављено је 5000 заштитних медицинских маски које ће данас бити подијељене онима који не буду исту имали. Нека нас и у овој ситуацији води она чувана мудрост Марка Миљанова, јунаштвом да бранимо себе од других, а чојством да бранимо и чувамо друге од себе. Такав је био и наш Митрополит и томе нас је учио. Данас, на празник Светог Петра Цетињског ће у 9 часова бити служена света заупокојена Литургија у Цетињском Манастиру. Испраћај митрополитових земних остатака за Подгорицу ће бити у 13 часова. Молитвени дочек у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици је планиран у 14 часова. У недељу 1. новембра света архијерејска заупокојена литурхија биће служена у 9 часова. Литургију ће служити Његова Светост Патријарх Иринеј уз саслужење више архијереја. Након литургије биће служено архијерејско опијело, а након тога ће се обавити сахрана у крипти Саборног Храма у Подгорици. Вјечан спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Из штампе је изашао нови 375. септембарско-октобарски број „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора, задужен за медије, представљајући нови број, каже да је тема истог „Света тајна јелеосвећења“, те да о тој теми има више текстова. Поред стандардних рубрика, заинтересовани могу прочитати интервју са текстописцем и музичарком Леном Ковачевић, која живи хришћанским животом и која каже да је молитва темељ свега, па тако и музике. Ту су и текстови о Васељенским саборима, књижевним делима, библијским животињама, али и о вишедетним хришћанским породицама. Извор: Радио Источник

У недјељу другу Великог и Часног поста-пачисту (светог Григорија Паламе) 15. (2) марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у параклису Манастира Рмња посвећеном светом Јовану Златоустом. Владици је саслуживао протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић, Парох први дрварски. Његово Преосвештенство Епископ Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о светом Григорију Палами који је препознао ону нетварну Божанску Свјетлост приликом тиховања и својим божанственим умом одбранио свештене Исихасте. Управо због тога што се у ово великопосно вријеме Исусова Молитва константно изговара као вид непрестаног славословља Богу. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У трећу припремну недељу пред Велики пост - 23.фебруара - недељу о Страшном суду (Месопусну), на празник Светог свештеномученика Харлампија, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је свету архијерејску Литругију у Горњој Толиси у храму Светих Апостола Петра и Павла. На светој архијерејској Литургији у братској љубави и Христовој оданости, Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Јово Лакић, парох шамачке прве парохије и архијерејски намјесник модричко-градачачки, протојереј-ставрофор Војко Стевановић, парох скугрићки, протојереј Јадранко Стојановић, парох копривљански, протонамјесник Немања Лукета, парох осјечански и протођакон Богдан Стјепановић. Епископ Фотије је у својој бесједи, упућеној вјерном народу, нагласио важност примања Светих Дарова и учествовања у Евхаристији и истакао као основну потребу човјека те као духовни отац савјетовао све вјерне да се причешћују Пресветим Даровима сваке Литургије. Након замвоне молитве освештан је фрескопис који је комплетиран у храму те је Епископ искористио прилику да поучи народ о значају фрескописа у храмовима како данас тако и кроз вјекове постојања хришћанства. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће. „Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије. Извор: Радио Источник

Сви можемо живети и делати по узору на милостивог Самарјанина. Да ли ћемо некоме нешто дати или га само саслушати, уколико има потребу да са неким подели своју невољу, сасвим је свеједно. Важно је да препознамо да је он наш ближњи и, још важније, да смо ми њему ближњи, неке су од поука које носи овонедељно издање емисије „Сведочења“. Произнео их је, тумачећи једну од најлепших јеванђељских прича – причу о милостивом Самарјанину (Свето јеванђеље по Луки, зачало 53), протонамесник Невен Лукић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији. Извор: Радио Источник

На дан када празнујемо велику светитељку и заштитницу, Свету Петку, 27.10.2019. године, Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је Свету Архијерејску Литургију у Кањанима. Поводом славе храма посвећеног овој дивној светитељки велики број верника окупио се данас како би јој узнели заједничку молитву у светом сабрању. Света преподобна мати Параскева родила се у граду Епивату од побожних и добрих родитеља и имала је брата који се звао Јефтимије, који је од њихових родитеља, пре него што су се упокојили, добио благослов да се замонаши, те је тако и учинио и постао епископ града Мадита, у данашњој Грчкој. Након смрти родитеља и Света Петка повукла се у јорданску пустињу, замонашила и подвизавала дуго година. Толики је био дар молитве који је имала, да јој се у једном тренутку јавио сам анђео Господњи и рекао јој: „Воља је Божија да се вратиш тамо одакле си дошла, да се вратиш у своју постојбину, да тамо наставиш да се подвизаваш и да се тамо упокојиш“. Прошавши кроз Цариград, где се поклонила икони Мајке Божије, вратила се у свој родни град у коме сви бејаху заборавили на њу и нико није знао ко је она. Како је тада важио закон да на месно гробље могу да се покопају само становници тога града, након што се упокојила верници су је сахранили ван града, близу мора и с временом се заборавило на место где лежи њено тело. Недалеко од тог места подвизавао се један столпник и ту се десио бродолом у коме је настрадао морнар. Столпник је замолио људе да сахране тога морнара и када су копали његов гроб наишли су на мошти Свете Параскеве и покрај ње су сахранили тога морнара. Ту исту ноћ Света Петка се јавила неким побожним људима и рекла је где лежи и да јој јако смета мирис кој се шири око тог упокојеног морнара. Они су сутрадан дошли, ископали њене мошти и видели су да је њено тело читаво, да је Господ због њеног подвига удостојио да се слава Његова пројави управо кроз њу. Данас њено тело лежи у граду Јашију, у Румунији и многи људи из разних крајева долазе да се поклоне пред њеним моштима и замоле Господа да путем ње искаже своју милост према онима који су у муци. „Из ове приче ја бих извукао нешто што је мени као човеку, Епископу и Далматинцу јако битно, а то је да поучени њеним примером, како јој је анђео Господњи наложио да се врати у своју постојбину, тако и ја вас могу да замолим да не заборављате овај наш крај, да се сећате само по добру и да се овде враћате што чешће, јер је управо ово наше место окупљања место на коме су се сабирали наши преци. Тако се и ми током године окупљамо при својој светој Цркви, у разним крајевима наше Далмације, виђамо се, сусрећемо и радујемо се једни другима. На тим нашим сабрањима и ви који сте у расејању и који овде долазите показујете управо то да нисте заборавили своју отаџбину, а то много значи нама који смо овде, јер је то знак да нас ни Господ није заборавио. Много је људи овде код нас који су потребити, којима треба неко да их обиђе и ако не можемо другачије да им помогнемо, онда да им макар олакшамо својим присуством, утешимо их и умањимо им њихову самоћу“, поручио је Епископ Никодим. Извор: Епархија далматинска

Зашто је брак света Тајна? Који је циљ брачне заједнице између мушкарца и жене? Брак и брачни живот који су у сагласју са животом у Цркви, теме су о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост у студију био је протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На дан када наша Црква прославља свету великомученицу Марину – Огњену Марију, у уторак 30. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епиксоп шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протојереј – ставрофор Милан Беговић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирао је г. Владан Степовић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/susica30072019.mp3 Беседећи након прочитаног јеванђелског зачала у ком се говори о жени грешници која је миром помазала ноге Христове и излила сузе покајања, Епископ је истакао: “Ова жена кад је чула да је Христос у њеној близини, у дому код Симона, код ње се показала једна велика жеља да се сретне са Христом. Она је најскупоценијим миром помазала ноге Христове. Свети оци када тумаче ову причу, кажу да се у овој жени појавила она искра вере и она је знала да јој нико не може опростити грехе до сам Господ Исус Христос. Док су Христос и Симон седели за трпезом, ова жена није имала храбрости да погледа у лице Христово, Његово лице је светлело, а она је, осећајући покајање, стала иза Христа и почела је да плаче лијући покајничке сузе, квасећи ноге Христове и косом главе своје их је отирала. Овај догађај изазвао је једно страшно негодовање фарисеја Симона према овој жени, али и према Христу. Симон зна да је ова жена велика грешница и он сада сумња у Христа као пророка, јер би Христос требало да зна каква га се грешница дотакла. Христос не само да зна каква је ова жена грешница, већ зна и помисли Симонове, како он себе сматра праведним. Тако и ми често себе сматрамо праведнијима него што јесмо, а другога сматрамо мање праведним од нас, а не видимо да је често тај други и праведнији и бољи од нас. У дијалогу са Симоном доминира Христов суд о Симону и овој жени грешници. Овде Христос говори о двојици дужника и поставља питање Симону ко треба више да воли Бога, овај са мањим или овај са већим дугом. Права вера човека подстиче на покајање, молитву, љубав, наду. Из свега овога реченог, видимо да жена која је у почетку описана као грешница, представља на крају пример вере и пример свих дужника који немају од чега да врате дуг, али од Христа примају опроштај дугова. Она узвраћа покајничким сузама и показује нам да смо сви ми велики дужници, док са друге стране фарисеј сматра да он Богу не дугује ништа, него да Бог њему дугује. Он није позвао Христа да би видео у њему себе. Зато га Христос позива да не осуђује. Врло је важно да и ми у животу не осуђујемо, јер каквим судом судимо онаквим ће нам се и судити”. Извор: Епархија шумадијска