Претражи Живе Речи Утехе

ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП РАШКО- ПРИЗРЕНСКИ И КОСОВСКО- МЕТОХИЈСКИ ТЕОДОСИЈЕ вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије Вековима се људски род суочава са пандемијама и разним болестима и Црква је кроз своју историју ове догађаје смирено прихватала као допуштење Божије које треба да нас врати више Богу, ближњима и покајању. Бројни су примери када су управо болести и страдања у ратовима подстицали људе да боље разумеју како је овај земаљски живот пролазан и како живот на земљи треба да искористимо за оно што је за све нас најважније, а то је да првенствено тражимо Царство Божије. Са таквим односом према животу, овакве пошасти и страдања не колебају Цркву, већ је чине још снажнијом и духовно јачом- беседиo je за „Јединство” Његово Преосвештенство епископ рашко -призренски и косовско -метохијски Теодосије о пошасти пандемије коронавирусом и наставио: -Страдања нас буде из тренутне учмалости и неосетљивости и треба у нама да пробуде више осећаја за оне који пате, више одговорности једних за друге и више међусобног праштања. Живот у благостању сличан је сањарењу, и неки људи тако читав живот могу да духовно преспавају, а да заправо не осете праве вредности које једино долазе од Бога. Зато, као и све друго што долази по допуштењу Божијем, и ову пандемију примамо са благодарношћу, чврстом вером да ништа не бива без Божије воље и допуштења, и да у овом времену треба да покажемо више бриге једних за друге, уместо да само мислимо о себи. Да ли је ово време из пророчких текстова Старог и Новог Завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света ? Можемо на разне начине да покушамо да разумемо тајну Божијег деловања у историји, али никада не смемо да заборавимо да је промисао Божији неизмерно изнад наше логике. Човек стално покушава да умом разуме Бога, а заправо он од нас тражи веру и срце отворено за Његову љубав и благодат, коју нам неизмерно свакодневно даје, а да је ми често нисмо ни свесни. Многи су управо у тешким околностима духовно прогледали и неки, од духовно најзначајнијих периода у историји Цркве и људског рода, наступили су управо након великих трагедија. Морамо се умом смирити пред Богом и тајном постојања и тек онда се у том смирењу нама отвара сасвим нова перспектива у којој је све смислено и чудесно добро, али не на начин како ми људи обично то очекујемо. У којој мери човек данашњице ремети природни след и изазива природу? Тајна човековог пада о којој се тек донекле говори у књизи Постања, заправо је губитак органске заједнице и јединства живота човека и Бога, а самим тим и човека и остале творевине. Бог није казнио човека изагнавши га из раја, већ је човек изгубио своју чедност и детињу безазленост у покушају да се претвори у једно сасвим самостално биће,независно од Бога. Жеља човека да постане бесмртан сам по себи, нестрадалан, да своје биолошко постојање овековечи без Бога, неизбежно је довела до губитка свести о томе да је наше истинско постојање једино у Богу по чијем смо лику створени. Човек бесомучно покушава да све око себе прилагоди својим егоистичним потребама, што је и довело до тога да је нарушен природни склад који је Бог приликом стварања осмислио. Живећи Христом, учимо се да све што долази примамо са поверењем у Бога, чак и онда када нам ствари изгледају као природне катастрофе. Бог нас стално учи да је живот много више од биолошког постојања и да онај који у њега верује не може вечно умрети. Али ако наш живот искључиво посматрамо на један самољубив и себичан начин, тада постајемо сурови према другима, према природи око нас, а то све у борби да преживимо. У томе је трагедија човековог покушаја да сам победи силу смрти, која је ништа друго него одсуство свести да смо створени за живот и да га имамо у Богу. Свакодневно 96 милиона ћелија умире у нашем телу и бивају замењене новима. Читава створена материја је у сталном кретању, биолошки живот и смрт заправо су део природног тока, а истински живот јесте живот у сталној свести Божијег присуства у нама, Бога који је свуда и све испуњава. Са таквом свешћу све људе видимо као оне који носе лик Божији и сву твар гледамо као чудесан израз премудрости Божије. Такав однос из корена мења наш трагични себични однос према животу, болести, страдању и чини нас истинским баштиницима радости неодузимљиве, коју имамо у Христу Исусу. Народ често користи изреку «Чувај се и Бог те чува». Колика је тежина ове изреке у време злокобне короне? Гледано у контексту практичног живота у овом времену и простору, веома је важно да имамо одговоран однос према себи и другима. Наше тело је саздано да буде храм Духа Светога и дужни смо да се бринемо о њему. Нажалост, због својих себичних страсти и сталне потребе за уживањима и свакаквим претеривањима, човек уништава своје здравље. Човеково тело је створено као једна савршенахармонија органа у њему. Али ако се неодговорно односимо према било ком делу нашег тела и душом живимо без заједнице са Богом, последице су неизбежне. Ипак болест не треба гледати као казну. Многи свети људи су били болесни и страдали су, али не због неодговорног односа према себи и другима, и такво страдање им је било на духовну корист. Они који свесно угрожавају своје здравље и здравље других просто онемогућавају Богу да им помогне, јер излазе ван животворног тока божанског деловања и настају поремећаји. Такве болести изазивају још већу пометњу и страх код људи, јер не видећи од себе ништа више него тело, људи су у паничном страху да ће потпуно нестати. Бог нас учи да не излажемо себе непотребним опасностима и да посебно не чинимо ништа што друге може да угрози. Злоупотреба наше слободе којом можемо да нанесемо патњу другима постаје тежак оков патње и бола. Људи доживљавају да их тако Бог кажњава, али Бог љубави просто не може да помогне онима који нису спремни да помогну самим себи, јер Његове дарове они користе погрешно, себи на штету. Нажалост, све више је људи нарушеног менталног здравља склоних суициду или одузимању живота другом људском бићу у страху од пандемије и чињеници да је корона окупирала сваку област живота. Колико чврста вера помаже код оваквих криза? Пандемија, са којом се тренутно суочавамо, довела је до незабележеног поремећаја целокупног функционисања глобалног друштва у коме живимо. Никада људи нису били више зависни од материјалних ствари и технологије, и сама помисао да живот на који смо навикли неће скоро да се поврати, изазива код људи огроман страх и панику. Решење није у депресивним мислима и туговању, већ овај изазов треба да нам послужи као прилика да се подсетимо дубљег смисла живота, да осмислимо свој живот боље и корисније.Треба да проводимо више времена са својим ближњима од којих смо се отуђили, мање времена да трошимо на непотребне активности у којима смо губили дане и да,по мери наших могућности, покажемо више солидарности са онима који страдају. Вера у Бога није магија која нас чува од сваке невоље и страдања, јер зашто би онда сам Господ рекао да ће они који у Њега верују бити гоњени, да ће страдати. Он нам није обећао благостање у овом свету, већ нам је оставио свој мир: „Мир свој дајем вам, мир који није од овога света“. Тај мир је највећи дар и ко га задобије, предајући се Божијем промислу и његовој неизрецивој вољи, нашао је истински пут у Царство Божије. Вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. У древним временима, пагани су се увек чудили, како су хришћани били радосни док су ишли на страдање, како се нису плашили телесне смрти и болести. То није фанатизам, не дао Бог, јер бито моглода угрози животе ближњих. Не. Истинска вера је вера радости, благодарности Богу на свему и за све. Све наше туге и радости то постају само у нашем уму, а ако све што нас сналази примимо као промисао Божији, онда ништа, попут ове тренутне епидемије, не може да нас духовно поремети. Нажалост, они који живе по логици „старог човека“ којим владају страсти, похлепа, самољубље, гордост, бунт, стално су у страху, јер су у грчевитом настојању да све око себе промене, а не оно што је у њима самима. Од Христа ми учимо да онај који промени себе тј. који се преуми (покаје) постаје способан да све што дође прими са достојанством и благодарношћу и чврстом вером, да ако је Бог са нама никаква болест, страдање, па чак и телесна смрт не могу нас одвојити од вечног живота. Тај живот није само неко обећање у будућности, већ почиње и сада и овде, и бројни људи светог живота то потврђују свакодневно, живећи у реалности Царства Божијег, сада и овде. Ту реалност потврђујемо и у Светој Литургији као кључном моменту нашег хришћанског живота. Пред нама је период слава и славља, који многи своде на јело, пиће, дружење и забаву, заборављајући прави смисао славе. Како славити у време Ковида -19? Наравно, увек морамо да се подсећамо да прославе празника светитеља, посебно крсних слава, нису поводи за неумерено узимање хране и пића или разуздану забаву. Светитеље као сведоке истине Христове, пре свега, прослављамо литургијски у цркви, колико је то год могуће у постојећим околностима. Окупљајући се око славског колача, породица треба да се подсети да смо сви ми једна домаћа црква Божија и да зависимо једни од других и да треба да живимо у слози и љубави. Мудро је у ова времена да се славе прослављају у ужем, породичном кругу, без звања више гостију, како би се избегло ширење болести. Нису ретки случајеви када су неопрезна славља са више људи завршена одласком неких чланова породице и пријатеља у болницу. Биће времена за већа окупљања и дружења. Сада треба показати расудљивост и пажњу да не угрозимо друге људе, и да се максимално придржавамо мера заштите колико до нас стоји. На тај начин ћемо много боље прославити наше светитеље, него што су то богате трпезе за више званица. Сада је и време поста и мора да знамо да и наше славе требају да буду одмерене и у складу са прописима Цркве. Пост није само уздржање од хране, већ време појачане молитве, бриге за друге, посебно за старе и болесне, време када треба да покажемо више осећаја за сиромашне и оне у невољи. За време османлијске власти Срби су се често у страху од Турака, молили Господу у својим домовима, претварајући их тако у храмове. Док не прође пандемија , можемо ли применити исто? Управо, тај пример може да нам покаже како су се наши стари у сличним ситуацијама довијали. Заправо, по многим тумачима, славски колачи су настали тако што није било могућности да се литургијски прослави светитељ у храму, па се породица окупљала у дому и домаћин је ломио хлеб са укућанима, благодарили су Богу и делили чашу славског вина и кољива. Све су то елементи које имамо у древном обичају јеврејског сабата, што је и постала основа за евхаристијски обред преко тајне вечере Христа са апостолима. Наравно, добро је колач однети на благослов у храм, ако свештеник због постојећих околности није у могућности да дође. Још је боље да се тог дана оде на литургију и причести се, уколико је то могуће. Славски ручак или вечера, заправо је икона литургијског обреда, у коме се окупљамо око једног хлеба и једне чаше, и делимо храну, благодарећи Богу на Његовом дару. Питање у људској култури је од када постоји , откуд зло у свету и где је порекло зла…? Све што је добро, и као такво,што постоји,од Бога је, јер Бог је једини Који јесте, као што је рекао пророку Мојсеју пред несагоривом купином на Синају. Као што у природи постоји материјално једино светлост, тако све што постоји је добро и створено је за добро. Зло је одсуство добра, као што је и тама одсуство светлости. Да би одагнали таму из собе, морамо упалити светло, или свући завесу са прозора да би светлост ушла у собу. Где је светлост присутна, ту нема таме. Човеков проблем јесте што зло прихвата као постојеће, и оно тако, на известан начин, постаје стварно, када човек живи делима таме и уклања се од дела светлости и добра. Отуда зло у овом свету. Зато Господ каже да се не противимо злу (као да оно стварно постоји) већ да се покајемо, променимо свој ум, живот, и заживимо делима светлости и љубави, и свака тама ће тада нестати. Ми смо окружени морем Божије љубави и доброте о којој говоре многи светитељи, али ако затворимо своје духовне очи, нећемо видети ту светлост и доброту, и све ће нам бити тамно и мрачно. Зато је духовни живот човека, отварање срца његовог. Ум са својим помислима, илузијама, страховима, сећањима, треба да утихне и да отворимо своје срце Богу, у тишини и миру. Тада истински почињемо да живимо и видећемо да је Бог све добро створио и да зло постоји само уколико се затворимо у таму својих лоших мисли и страхова. Тада наша душа сија и преноси радост на тело које постаје здравије и крепкије, као што лоше мисли и дела тело чине болеснијим и слабијим. Тајна Божија је веома једноставна и није без разлога Христос заблагодарио Оцу Небеском, што је истину сакрио од премудрих, а открио простим и онима чистога срца. Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама. Где је однос Цркве и државе најсрећније решење? Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије. Држава и разне идеологије, које је воде, пролазни су феномени који се стално мењају, на добро или на лоше, као што се то види из историје људског рода. Црква васцелу творевину уводи у нови начин постојања и она може да оплемени и државу, уколико се они који је воде руководе еванђелским принципима. То је и наш задатак. Не да дижемо револуције, исправљамо свет, као да је Бог нешто погрешно створио, већ да сведочењем Божије истине стално позивамо свет на нови начин постојања. Зато је Христос рекао да цару треба дати царево, поштовати закон и поредак, али да треба и Богу дати Божије и остати непоколебив у сведочењу истине Божије, па чак и уколико би то било противно вољи земаљских владара. Многи светитељи су пострадали зато што су истину Божију сведочили и тако се супроставили вољи моћника овога света. Истовремено, имамо и бројне владаре који су се држали еванђелских принципа, ињих усвојили као путеводитеље за функционисање државе. У историји нашег рода, то се посебно огледа у предању светосавља. Наши благочестиви владари су остали тако дуго упамћени, јер нису марили за пролазно, већ за непролазно. Они, који су ради пролазне земаљске славе одбацивали оно вечно и одрицали га се,остајали су на маргинама историје, или у најгорем историјском сећању нашег народа. Колико наша Црква може учинити да нестану јереси и расколи у српском народу и да сви с вером и љубављу према Господу и својој земљи буду јединствени? Црква се против јереси не бори огњем и мачем већ истином и правдом, трпљењем и љубављу. Они који и поред тога остају упорни у својим заблудама, цепају јединство Цркве и мењају предање Христово,тиме су сами себе издвојили из заједнице Цркве, која их и даље, као брижна мајка, увек чека да се врате. Тако се и блудни син вратио оцу након година лутања и отац, не само да га није презрео, нити је тражио његово понижење, већ му је потрчао у сусрет и наградио га, јер његов син беше изгубљен и нађе се. Али то никада не би могло да се деси да блудни син није претходно „дошао себи“ то јест променио се, преумио се (покајао) и схватио да је улудо потрошио своје дане, ван дома очевог. Бог жели да сви буду једно, као што каже Христос у својој првосвештеничкој молитви, али јединство није минимум договора и слагања, већ једномисленост у истини Христовој у којој једни друге органски препознајемо као своје, без обзира на спољашње разлике. Црквено предање никада није било униформно, али је било јединствено у Господу Христу. Живимо у времену када се и наша Православна Црква суочава са озбиљним проблемима око схватања свога јединства, нажалост око питања првенства, које је пре 10 векова и довело до великог раскола са хришћанским Западом. Увек мора да се подсећамо да онај који жели да буде први, свима треба да буде слуга. Служење другима, а не себичност, гордост и сујета овога света, то је оно што нас чини сличним Христу. Све је то тако једноставно, али ми то по својој слабости, као људи, често заборављамо. Можемо ли бити мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, као што је случај са Србима на Косову и Метохији, ако смо свесни моћи Божије која све невидљиво уређује и води путем којим жели ? Нас је наша невоља на Косову и Метохији, у вековима који су иза нас, научила да увек може бити и горе, па смо Богу благодарни на сваком дару и на свему што нам тренутно долази. То је заправо и најбољи пут како да очувамо унутрашњи мир у свом животу. Беспотребне бриге о будућности на коју најчешће не можемо лако да утичемо, или стално враћање у трауме прошлости, удаљују нас од овога дана и часа којим живимо. Хришћански живот је стално искупљење времена, да сваки дан и час проводимо у благодарењу Богу, молитви и трезвоумљу. Опет бих подсетио на незаборавне речи писма Диогнету из другога века где су описани рани хришћани, овим речима: „…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неки посебан начин говора, нити воде неки посебан начин живота…. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања свога……Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.“ Косово и Метохија је наша духовна отаџбина која нас упућује ка Христу без обзира на сва тренутна политичка збивања. Наше светиње нас као путокази стално упућују на пут Светога Саве, Св. Кнеза Лазара и других великих светитеља наше Цркве… да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека. Да ли је у сусрет Христовом рођењу прилика да се враћамо на највећу поруку Божића да је Христово рођење подстрек, могућност, позив да се свако од нас непрекидно духовно рађа? Ових дана молитвено и богослужбено хитамо у сусрет радосном дану Христовог рођења који нас стално подсећа на чудесну тајну над тајнама. Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу. Витлејемска пећина, зато је место нашег духовног рођења и новог живота који надилази овај пролазни живот и све његове туге и радости. То је истински живот, који почиње и сада и овде и никада не престаје. Зато је празник рођења Христовог истовремено увод у тајну васкрсења Христовог, јер нам открива истински смисао нашег постојања. Користећи ову прилику, желим да свим читаоцима Јединства пожелим благословене и мирне божићне празнике. Не заборавимо да је први Божић прослављен мирно и тихо уз витлејемске пастире и мудраце, уз анђелску песму. Ове године ћемо по свему судећи Божић прославити скромније него што је то уобичајено, али по ничему мање достојанствено, ако отворимо своје срце за ову чудесну тајну Божијег смирења. У својим молитвама и мислима, изузетно, треба да будемо са онима који ове празничне дане проводе у болесничким постељама и са онима који се несебично брину о њима, и који нам својом пожртвованошћу дају пример истинске љубави, којој нас управо Господ и учи. Рада КОМАЗЕЦ Извор: https://jedinstvo.rs/bog-nas-uci-da-ne-izlazemo-sebe-nepotrebnim-opasnostima-i-da-posebno-ne-cinimo-nista-sto-druge-moze-da-ugrozi/ View full Странице

Ovde stavljajte linkove ovdasnjih tema koje bi po vama svakako trebalo da se na neki nacin sacuvaju.

Сматра се да постоје четири могућа стадијума у настанку једног кривичног дела. Прва фаза је мисао о кривичном делу, односно идеја конкретног човека да би могао/желео/хтео да изврши кривично дело. Други стадијум је припремање кривичног дела. Трећа фаза је покушај, а четврти стадијум чини само извршење кривичног дела. Не пролазе сва кривична дела кроз сваку од ових фаза. Постоје ситуациона кривична дела, која се врше спонтано, нека се кривична дела чине на мах и слично. Човек је, осим када је реч о неурачунљивим лицима, свесно биће и сама (по)мисао о вршењу кривичног дела, пре радње извршења, увек постоји, чак и када не представља неко дуже промишљање, а нарочито не и планирање. Од давнина важи правило да се за мисли не одговара. То што је неко имао идеју да изврши кривично дело, чак маштао о томе и слично, само по себи не представља деликт у кривичноправном смислу. Човек може мислити било шта и за то, наравно, не може одговарати, осим изузетно, када неке мисли изговори и тиме изврши, на пример, увреду или када својим речима друго лице подстрекава на вршење кривичног дела. Покушај кривичног дела је кажњив онда када је то законом за одређене деликте прописано или када је реч о кривичним делима за која је прописана казна од пет година затвора или тежа казна. Свршено кривично дело је, наравно, увек кажњиво. Обрнуто, припремање кривичног дела по правилу није кажњиво. Само је, изузетно, припремање одређених деликата дефинисано као радња извршења. Такође, за одређене врсте специфичних кривичних дела, као што су дела којима се напада уставно уређење и безбедност државе, прописано је кажњавање и за њихово припремање. Мотивисано примерима из полицијске праксе, када су спречена нека планирана убиства, Министарство унутрашњих послова предлаже да се у наше кривично законодавство унесе ново кривично дело – припремање убиства. Овај предлог је легитиман, али треба пажљиво анализирати шта би се реално постигло таквом новом инкриминацијом, коју је веома тешко уочити у упоредном кривичном праву. Важно је имати у виду да и нека већ постојећа кривична дела, практично „покривају” ситуације које се односе на припремана/планирана убиства. Такви учиниоци скоро увек имају ватрено оружје, често и аутоматско, или експлозивне направе, тако да је у далеко највећем броју случајева у пракси свакако реч о кривичном делу неовлашћене производње, држања, ношења и промета оружја и експлозивних материја. Припремање убиства је, по логици ствари, веома ретко индивидуална активност. По правилу су планирана убиства део миљеа организованог криминалитета, тако да би у пракси овде најчешће била реч и о кривичном делу удруживања ради вршења кривичних дела. Затим, припремање убиства би се у неким варијантама могло подвести и под кривично дело договор за извршење кривичног дела, које може постојати и када није реч о организованом криминалитету. Коначно, тешко је замислити припремање убиства, а да оно није скопчано са набављањем одређених средстава за његово извршење. Тада је реч о кривичном делу израђивања и набављања оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела, које постоји када се оружје, муниција, експлозивне материје или минско-експлозивна средства, као и средства потребна за њихово прављење или отров, за које зна да су намењени за извршење кривичног дела, израђују, набављају или се другом омогућава да до њих дође. Када се има у виду под која се већ постојећа кривична дела може подвести припремање убиства, онда се поставља питање шта би то додатно било обухваћено новом инкриминацијом, а да, притом, није реч само о (по)мисли да се изврши кривично дело, а саме мисли нису кажњиве. Ако се, пак, сматра да постојећа кривична дела, за која одговарају „планери” убиства које је полиција у томе, срећом, осујетила, нису запрећена довољно тешким казнама, онда је далеко једноставније и правно-технички много боље да се код неких кривичних дела која имају припремни карактер (као што су договор за извршење кривичног дела и израђивање и набављање оружја и средстава намењених за извршење кривичног дела), пропише тежи облик, ако се такви деликти односе на убиство или неко друго тешко кривично дело, као, на пример, разбојништво. Иначе, начелно се не сматра добром претерана „креативност” у формулисању кривичноправних норми, што је посебно типично када је реч о стварању нових инкриминација. Кривично законодавство је у правној држави изразито стабилно, те чак и наглашено „конзервативно”. Онда када се оно модификује, то се чини плански, веома опрезно и посебно уз избегавање претеране брзине, која лако прерасте у брзоплетост. Професор Правног факултета Универзитета у Београду Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа извор извор

Научни скуп на тему: „Срби у Угарској 1848–1918: Од Мајске до Велике народне скупштине”, отворен је у петак, 2. новембра 2018. године, у свечаној дворани Матице српске. Учеснике скупа су поздравили Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј, господин Игор Мировић, председник Покрајинске владе, господин Здравко Јелушић, председник Скупштине Града Новог Сада, и професор Драган Станић, председник Матице српске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Обраћајући се учесницима скупа, Епископ бачки је казао да је сећање суштина празника. Када кажемо сећање, не мислимо на обичну интелектуалну реминисценцију, на размену информација, сазнања и података о некадашњим личностима и догађајима, него мислимо на живо сећање, сећање у духовном смислу, посебно ми хришћани, на литургијско сећање, а оно значи оживљавање давних личности и догађаја. Ми о празницима и у том литургијском сећању, на неки начин, тајанствено и чудно, али ипак реално, постајемо савременици догађаја и учесници са другим личностима, а у исто време је то предокушање, антиципација будућих догађаја, навео је владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је истакао да овај скуп не доживљава као обично, радно окупљање, већ празнично. У свим религијама и културама, оне најзначајније ствари се прослављају више дана и то је посебно наглашено у традицији наше Православне Цркве. У литургијском смислу празновање се дели на три дела: један уводни, који се зове претпразништво, онда главни празник, и следи период попразништва, где празник и даље траје, али постепено се приводи своме завршетку. У нашем данашњем контексту, ја се усуђујем да кажем да сматрам овај скуп једним свечарским, али озбиљним научним скупом, где као Претпразништво обележавамо и славимо Мајску скупштину, као сâм празник Велику народну скупштину у Новом Саду, и као Попразништво – наше време, нас у овом нашем времену, са одговорношћу за време које је пред нама, поручио је владика Иринеј. Наглашавајући да овакви скупови осветљују осетљиви период наше историје, председник Матице српске је оценио да су научна истраживања драгоцена данас када треба да ваљано изучимо формулу опстанка у глобалном европском и светском поретку. Уколико тачније и верније опишемо природу света у којем постојимо, утолико ћемо се на међународној, војној, политичкој и економској сцени изборити за достојанствени опстанак српског народа и свих народа који са Србима деле животни простор, истакао је професор Драган Станић. Два велика догађаја, Мајска скупштина и Велика народна скупштина, међаши су али и сведоци целокупне наше историје и борбе нашег народа за идентитет и слободу, оценио је господин Игор Мировић, додајући да је епилог тог времена и те истрајне борбе управо Велика народна скупштина одржана у Новом Саду, када су победила начела једнакости и равноправности. У оквиру обележавања стогодишњице присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, како је најавио председник Покрајинске владе, биће отворен Музеј присаједињења и откривен споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу у Новом Саду, а у Српском народном позоришту биће изведена представа Светозар. У раду скупа учествовали су: др Љубомирка Кркљуш, др Дејан Микавица, др Горан Васин, др Љубодраг Ристић, др Александар Животић, др Мира Радојевић, др Горана Раичевић, др Слободан Владушић, др Владимир Симић, др Игор Борозан, др Тијана Палковљевић Бугарски, др Милан Мицић, др Драго Његован, др Ненад Нинковић, др Александар Хорват, др Гордана Петковић, др Владимир Баровић, др Слободан Бјелица, др Саша Марковић, др Сузана Кујунџић-Остојић, др Ђура Харди, др Габријела Губова и др Ференц Немет. Научном скупу је присуствовао бивши нишки Епископ Јован (Пурић). Извор: Епархија бачка View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 28. јануара са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог великомученика Димитрија Солунског у Колашину. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да се, попут Христових ученика, око Господа већ преко двије хиљаде година окупљају хришћани, а посебно дјеца. Звучни запис беседе „Ми и прослављамо управо ту и такву дјецу, Божју дјецу, какав је био и наш отац Свети Сава, који је још као мали заволио Господа и који је из те љубави према Господу оставио царски двор и отишао за Њим“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да се Светио Сава највише прославља у Црној Гори. „Овдје има и оних који имају пост Светога Саве. На Дурмитору има оних који су Светога Саву прослављају као породичну крсну славу. А посебно је Свети Сава школска слава, био и остао. Нажалост, овдје код нас у Црној Гори су послије Другог свјетског рата забранили Светог Саву као школску славу, па су намјесто Светог Саве увели Јосипа Броза и његове следбенике које и дан-данас по школама прослављају. Али ми настављамо да славимо најбољега из нашега рода – Светога Саву и учимо се да идемо оним путем којим је он ходиоп“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика је рекао да је у Колашину посебно потребно поменути Патријарха Гаврила Дожића, исповједника Цркве Божије. „Бојим се да ми понекад њега заборављамо. А он је наследник Светога Саве, једини одавде из овога краја, од Роваца и двије Мораче и из Колашина. Још овдје му нијесу дали ни улицу. А прва улица у Колашину треба да буде патријарха Гаврила Дожића. А биће, ако Бог да, кад мало и ми духовно сазримо… Патријарх Гаврило је једна изузетна личност у историји нашег народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су дјеца полазници вјеронауке при овом храму извела светосавски програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Млађи основци посебно изложени насиљу на интернету среда, 20. сеп 2017, 08:50 -> 09:20 Извор: Science Daily http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2875017/mladji-osnovci-posebno-izlozeni-nasilju-na-internetu.html Већина истраживања о сајбер насиљу фокусирала се углавном на адолесценте. Међутим, ново истраживање које је испитало коришћење мобилних телефона међу децом од трећег до петог разреда основне школе, показало је да је тај узраст нарочито подложан овој пошасти. Студија која се бави овом темом представљена је Америчкој националној академији за педијатрију у Чикагу. Истраживачи су прикупили податке анкетирајући више од четири и по хиљаде ученика од трећег до петог разреда, у периоду од 2014. до 2016. године. Око 9,5 процената деце пријавило је да су жртве насиља на интернету. Истраживање је показало да су сајбер насиљу веома изложени ученици трећег и четвртог разреда основне школе Др Елизабет Ингландер, професорка психологије са Државног универзитета Бриџвотер, изјавила је да родитељи често наводе предности давања мобилног телефона детету, али да давање тих уређаја мањој деци има и непредвиђене ризике, што показују и резултати истраживања. Поседовање мобилног телефона пријавило је 49,6 посто ученика трећег, четвртог и петог разреда. Власници мобилних телефона у трећем и четвртом разреду често су пријављивали да су жртве сајбер насиља. У сва три разреда, више власника мобилних телефона признало је да су и сами чинили ту врсту насиља. Истраживачи истичу значај одлуке да ли детету треба дати мобилни телефон Др Ингландер истиче да истраживање треба да буде подсетник за родитеље да узму у обзир и ризике и користи када одлучују да ли ће детету основношколског узраста дати мобилни телефон. „У најмању руку, родитељи могу да разговарају са дететом о тој теми, укажу му на одговорности које иду уз поседовање мобилног уређаја и упознају га са општим правилима комуникације у тој друштвеној сфериˮ, навела је она. Приредила: Татјана Цвејић

Извор:http://www.rtrs.rs/vijesti/vijest.php?id=268648 Научни скуп у Загребу о јасеновачким жртвама (ВИДЕО) Симпозијум о страдању народа у 20-ом вијеку "Ново-мученици - поли-перспетива" одржан је у Загребу. Организатори су Одбор за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, и београдски Музеј жртава холокауста. Загреб - научни скупФото: РТРС Симпозијум о страдању народа у 20-ом вијеку "Ново-мученици - поли-перспетива" одржан је у Загребу. Организатори су Одбор за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, и београдски Музеј жртава холокауста. Главни излагач била је Петра Хелт, редовни професор Јерусалимског универзитета, која је изнијела тезу "Савремено схватање мученика у Јудаизму и Хришћанству". " Требало би бити познато шта се у Јасеновцу десило Србима, како би се спријечила њихова патња у будућности", навела је Петра Хелт са универзитета у Јерусалиму. У дискусији су учествовали потомци жртава холокауста, али и потомци оних који су били на страни злочинаца. На крају, закључак је био исти. " Докле год не развијемо, као што су Нијемци развили ту способност аутокритике, ту способнос рефлексије, ми ћемо тапкати у мјесту", рекао је Драго Пилсел, новинар и публициста. Неопходно је открити истину о страдањима Српског народа са ових простора, како се она никад не би поновила, поручено је са данашњег скупа. С тим у вези, овај симпозијум потребно је посматрати у контексту подизања свијести о ономе што се десило у Другом свјетском рату. " Мислим да нам је свима потребно више едукације младих на том плану, то је једна обавеза", навела је Мира Николић. " Страдање Српског народа у Другом свјетском рату није власништво нити Србије, нити Републике Српске, него све и једног Србина на свијету, и ми сви треба да дамо свој допринос", каже Дарко Бањац, посланик у Народној скупштини Републике Српске. Научни скуп организован је у оквиру обиљежавања Светих новомученика Јасеновачких, уз посебан осврт на 75. годишњицу страдања народа са Козаре, који је био највећа жртва Јасеновца. "Козара јесте симбол страдања, али је с друге стране и симбол побједе, и ми не да обиљежавамо само 75 година страдања Козаре, него и 75 година отпора", навео је епископ Пакрачко-славонски Јован. Централна прослава Светих великомученика јасеновачких уприличена је данас Светом архијерејском литургијом у Манастиру Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. View full Странице