Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'расправа'.
Found 8 results
-
Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест. Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест. Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“. Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим." Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву, да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао." И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава. И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити. Удаљимо се, браћо, од магије, сујеверја и синдрома кривице. Станимо пред нашег Господа аутентични и одлучни. Покајање има свој почетак али нема крај. То је путовање које се увек завршава у наручју нашег Господа, у Царству Небеском. Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор
-
Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти. У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу. Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио: „Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1] Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе? Данас се представници традиционалних цркава, укључујући римокатолике и православне, противе озакоњењу еутаназије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либералног хуманизма је заснована на разлици у базичном поимању живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се посматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5] Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7] Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они који изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога. Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекарске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима? Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“. Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света. Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности. Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обраћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те живот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19). Извор: Теологија.нет
- 1 коментар
-
- митрополит
- иларион
- (и још 9 )
-
ПРОФИЛ ЖИВОТИЈА УТЕШАНОВИЋА 2038. ГОДИНЕ ИЗВОД СТАТУСА И КОМЕНТАРА СТАТУС: Да ли треба да ступимо у светотајинско јединство са ванземаљцима? Zoran Djurovic: Ми смо све време у јединству, јер канони не помињу супротно. А ни Свето Писмо. Животије Утешановић: Ти би, владико, значи, рукоположио Венерјанина? Zoran Djurovic: Е кад сам избоксовао да жењени опет буду епископи, могу и на овом сад сабору средити да Венерјанке буду ђаконисе. Животије Утешановић: Али још увек није враћена служба ђаконисе... Zoran Djurovic: Još uvek... Божији Раб Правде: КАКАВ СИ ТИ НОВОТАРЧИНА ЖИВОРАДЕ НИЈЕ ТИ ДОСТА ШТО СЕ ЗАЛАЖЕШ ЗА КАТОЛИКЕ И ВАТИКАН САД БИ И ОВЕ ВЕНЕРЈАНЕ ДА ПРИЧЕШЋУЈЕШ, ДА НЕБИ И МЕШОВИТИ БРАК, ТО ЈЕ ГРЕХ ОД БОГА, ОНИ СУ ПОТОМЦИ ОНИХ ДИВОВА ШТО СУ ОДАЛИ ЗЕМЉОМ БОГ ИХ ПРОКЛЕО КО И СЕМИТЕ ХРВАТЕ И ОТВОРЕНОДВЕРАШЕ!!!!! АНАТЕМА!!!! Zgodni Jova: Ja bih oženio Venerjanku, zgodne su. Nešto kao Španjolke, samo naopačke. Imali bismo sina diva, to je kul. Животије Утешановић: Рабе Правде, као прво, не знам ни како си ово откуцао кад је подешено да се аутоматски банују сви они који стисну капс лок док куцају на мом профилу. Као друго, смири се, и Венерјани су разумна бића са словесном душом, препоручио бих ти да прочиташ одлуке прошлогодишњег сабора на којима је одлучено да су и Венерјани и Месечари наша браћа и сестре! Божији Раб Правде: МЕСЕЧАРИ НЕ ПОСТОЈЕ ТО ЈЕ ЗАВЕРА АМЕРИКЕ, ДА ПОСТОЈЕ ВИДЕЛИ БИСМО ИХ СА ЗЕМЉЕ КАКО ШЕЋУ МЕСЕЦОМ, ЧОВЕК НИЈЕ ОТИШО ДАЉЕ ОД ШПАНИЈЕ НИ АУСТРАЛИЈА НЕ ПОСТОЈИ ТО ЈЕ ИЗГОВОР ЗА СВЕ ЕНГЛЕСКЕ ЗАТВОРЕНИКЕ ШТО СУ ИХ ПОБИЛИ Жељко Ињац: I Zemlja je ravna ploča, je li? Spomenka S. Petrović Амин +++ преузето са профила Животија Утешановића
-
Лазар Нешић: Јован Дамаскин - Против манихејаца Расправа Сарацена и хришћанина
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Теолошки
-
ТЕКСТ 55261526.pdf Извор: https://www.academia.edu/35401260/Свети_Јован_Дамаскин_Расправа_Сарацена_и_хришћанина View full Странице
-
- лазар
- хришћанина
- (и још 9 )
-
Статус вероучитеља и јавна расправа о Нацрту закона о образовању
a Странице је објавио/ла Vladan :::. у Друштво
Они који су у Београду, Нишу и Новом Саду могу да присуствују јавној расправи и допринесу да се спречи наставак системске дискриминације веручитеља у односу на остале наставнике. У предлогу закона стоји да вероучитељи (и само вероучитељи) могу искључиво да заснују радни однос на годину дана а не на неодређено време. http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22952&Itemid=1 Текст предлога закона: http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/FINAL-ZOSOV-ZA-JAVNU-RASPRAVU-12_05_2017_docx-1.pdf ЈАВНА РАСПРАВА ЗОСОВ - А Јавни позив за учешће у јавној расправи о Нацрту закона о основама система образовања и васпитања Министарство просвете, науке и технолошког развоја позива све грађане и стручну јавност да се упознају са текстом Нацрта закона о основама система образовања и васпитања, као и да дају своје предлоге и сугестије. Јавна расправа спровешће се у периоду од 19. маја до 8. јуна 2017. године. Трибине на којима ће бити представљен Нацрт закона о основама система образовања и васпитања, биће одржане у: Новом Саду, 26. мај 2017. године у ОШ „Светозар Марковић Тоза“, Јанка Чмалика 89, у периоду од 9,00 – 11,00 часова; Нишу, 01. јун 2017. године на Електронском факултету, А. Медведева 14, у периоду од 10,00 – 12,00 часова; Београду, 08. јун 2017. године у Сали београдске општине Врачар, Његошева 77, у периоду од 9,00-11,00 часова. Примедбе, предлози и сугестије достављају се Министарству просвете, науке и технолошког развоја путем посебног формулара који се може преузети на званичној интернет страници Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Формулар са примедбама и предлозима потребно је доставити на следећу е-маил адресу [email protected]. Саставни део овог јавног позива је Нацрт закона о основама система образовања и васпитања са образложењем и Програм јавне расправе који је одредио Одбор за јавне службе Владе.- 3 коментара
-
- статус
- вероучитеља
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Они који су у Београду, Нишу и Новом Саду могу да присуствују јавној расправи и допринесу да се спречи наставак системске дискриминације веручитеља у односу на остале наставнике. У предлогу закона стоји да вероучитељи (и само вероучитељи) могу искључиво да заснују радни однос на годину дана а не на неодређено време. http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22952&Itemid=1 Текст предлога закона: http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/FINAL-ZOSOV-ZA-JAVNU-RASPRAVU-12_05_2017_docx-1.pdf ЈАВНА РАСПРАВА ЗОСОВ - А Јавни позив за учешће у јавној расправи о Нацрту закона о основама система образовања и васпитања Министарство просвете, науке и технолошког развоја позива све грађане и стручну јавност да се упознају са текстом Нацрта закона о основама система образовања и васпитања, као и да дају своје предлоге и сугестије. Јавна расправа спровешће се у периоду од 19. маја до 8. јуна 2017. године. Трибине на којима ће бити представљен Нацрт закона о основама система образовања и васпитања, биће одржане у: Новом Саду, 26. мај 2017. године у ОШ „Светозар Марковић Тоза“, Јанка Чмалика 89, у периоду од 9,00 – 11,00 часова; Нишу, 01. јун 2017. године на Електронском факултету, А. Медведева 14, у периоду од 10,00 – 12,00 часова; Београду, 08. јун 2017. године у Сали београдске општине Врачар, Његошева 77, у периоду од 9,00-11,00 часова. Примедбе, предлози и сугестије достављају се Министарству просвете, науке и технолошког развоја путем посебног формулара који се може преузети на званичној интернет страници Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Формулар са примедбама и предлозима потребно је доставити на следећу е-маил адресу [email protected]. Саставни део овог јавног позива је Нацрт закона о основама система образовања и васпитања са образложењем и Програм јавне расправе који је одредио Одбор за јавне службе Владе. View full Странице
- 3 нових одговора
-
- статус
- вероучитеља
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
К'о што тема заповеда... Изволите.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.