Претражи Живе Речи Утехе

Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом. Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста. Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало. Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово? Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано. Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31). Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5). https://pravlife.org/ru

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес. Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем. Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, када тада чусмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске Богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја. Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана. У старијим годинама предавао нам је црквенославенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали! Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је „Господо, била ми је част“! Част је била наша Оче Ректоре! Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства. Христос Васкрсе! свештеник Дражен Тупањанин парох требињски Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан када наша Црква прославља свету великомученицу Марину – Огњену Марију, у уторак 30. јула 2019. године, Његово Преосвештенство Епиксоп шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали: протојереј – ставрофор Милан Беговић, протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељи г. Никола Ђурица и г. Марко Стевановић, а чтецирао је г. Владан Степовић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/susica30072019.mp3 Беседећи након прочитаног јеванђелског зачала у ком се говори о жени грешници која је миром помазала ноге Христове и излила сузе покајања, Епископ је истакао: “Ова жена кад је чула да је Христос у њеној близини, у дому код Симона, код ње се показала једна велика жеља да се сретне са Христом. Она је најскупоценијим миром помазала ноге Христове. Свети оци када тумаче ову причу, кажу да се у овој жени појавила она искра вере и она је знала да јој нико не може опростити грехе до сам Господ Исус Христос. Док су Христос и Симон седели за трпезом, ова жена није имала храбрости да погледа у лице Христово, Његово лице је светлело, а она је, осећајући покајање, стала иза Христа и почела је да плаче лијући покајничке сузе, квасећи ноге Христове и косом главе своје их је отирала. Овај догађај изазвао је једно страшно негодовање фарисеја Симона према овој жени, али и према Христу. Симон зна да је ова жена велика грешница и он сада сумња у Христа као пророка, јер би Христос требало да зна каква га се грешница дотакла. Христос не само да зна каква је ова жена грешница, већ зна и помисли Симонове, како он себе сматра праведним. Тако и ми често себе сматрамо праведнијима него што јесмо, а другога сматрамо мање праведним од нас, а не видимо да је често тај други и праведнији и бољи од нас. У дијалогу са Симоном доминира Христов суд о Симону и овој жени грешници. Овде Христос говори о двојици дужника и поставља питање Симону ко треба више да воли Бога, овај са мањим или овај са већим дугом. Права вера човека подстиче на покајање, молитву, љубав, наду. Из свега овога реченог, видимо да жена која је у почетку описана као грешница, представља на крају пример вере и пример свих дужника који немају од чега да врате дуг, али од Христа примају опроштај дугова. Она узвраћа покајничким сузама и показује нам да смо сви ми велики дужници, док са друге стране фарисеј сматра да он Богу не дугује ништа, него да Бог њему дугује. Он није позвао Христа да би видео у њему себе. Зато га Христос позива да не осуђује. Врло је важно да и ми у животу не осуђујемо, јер каквим судом судимо онаквим ће нам се и судити”. Извор: Епархија шумадијска