Претражи Живе Речи Утехе

У току излагања на конференцији „Православље у свету: првенство и саборност у светлости православне веронауке“ јерарх Српске Православне Цркве бачки епископ Иринеј се дотакао једне од најактуелнијих тема у међуправославним односима – питања аутокефалности. Ваша светости! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драга браћо и саслужитељи-архијереји! Часни оци свештеници и монаси! Браћо и сестре! Сматрам да тема јединства Цркве и саборности обавезно обухвата и тему аутокефалности, зато што аутокефалност као структура црквеног уређења у току векова треба да представља јачање и потврду саборности и јединств Цркве и у најновијој фази њене канонске организације на васељенском нивоу, а у ствари је постала зид саблазни и камен спотицања. Уместо да служи јачању вере, расту тела Васељенске Православне Цркве, и пре свега, пастирској сотириолошкој бризи за спасење душа верника, тема аутокефалности се данас, нажалост, користи као оруђе и средство за подривање јединства Цркве с тенденцијом редефинисња и ревизије православне еклисиологије на такав начин да канонски неред и анархија, мешање и упад на канонску територију других Помесних Православних Цркава добијају жалосно квазибогословско објашњење и оправдање. Православни аспекат и сотериолошка перспектива рада Цркве у свету сад постају неважни и чак се игноришу. Све ово видимо данас на жалосном примеру Константинопољске патријаршије – наше Мајке-Цркве која је, нажалост, заборавила шта значе права мајчинска љубав и брига. Ако се црквена аутокефалност разматра у историјској перспективи, у контексту свих догађаја у историји Цркве, могу се наћи различите дефиниције и теорије у вези с тим шта је аутокефалност, какве су претпоставке за њу, услови за њено добијање и давање итд. Пре сто година угледни Сергеј Александрович Тројицки, којег подједнако сматрам и руским и српским богословом, о данашњој ситуацији на украјинској земљи писао је као да је лично био њен сведок. И исто као и преподобни Софроније (Сахаров) изразио је своју најдубљу бојазан у вези са поступцима и теоријама које су у Константинопољу настале век касније и које данас, нажалост, оправдавају најпознатији богослови Константинопољске Цркве. Из познатих различитих дефиниција и описа појмова аутокефалности следи врло једноставан закључак: аутокефалност је право епископа једне црквене области да имају сопствени самостални и независни Архијерејски сабор, да бирају поглавара чији избор убудуће не подлеже никаквој потврди или сагласности од стране другог вишег црквеног центра, већ га аутоматски прихватају све Православне Цркве. Сви остали елементи или аспекти аутокефалности су секундарни: није толико важно ко кога помиње, да ли свето миро освештавају самостално или га добијају из Цариграда – све су то детаљи који не изражавају суштину појма аутокефалности. У том смислу аутокефалност би, посебно због њене изузетно дубоке кризе која у целини може да изведе из кризе данашње црквене праксе, можда требало да постане једина тема на Критском сабору. На предлог и захтев Руске и Српске Помесне Цркве ова тема је на Сабору била обавезна. Чак ћу рећи да је то била једина тема која је била потребна на Свеправославном сабору. На саборима никад није било ничега што би личило на научне или богословске конференције – саборно су се увек разматрали проблеми, посебно јереси или канонски преступи, који су представљали опасност по јединство Цркве. Нажалост, већ у првим корацима на припреми за Критски сабор, шездесетих година прошлог столећа, сачињен је каталог који је обухватао 105 различитих тема, што је превише чак и за конференцију. И тек на самом крају је наведено неколико тема које су се мање-више дотицале изазова, проблема и искушења с којима се суочава васељенско Православље. На питању аутокефалности, као и на питању црквене аутономије радило се у току две или три деценије на Свеправославним предсаборним саветовањима и конференцијама и по њиховом завршетку је усвајан свеправославни текст који је, нажлост, имо само једну тачку конфронтације – начин потписивања општеприхваћеног документа (томоса – прим.). И кад смо у Шамбезију на прелиминарним седницама, пре свега покренули тему аутокефалности, председавајући нам је хладно и оштро рекао да је ионако потрошено много времена на друге теме (премда оне понекад нису биле толико важне), а за тему аутокефалности нема времена и она се неће налазити на дневном реду. И, као што је тачно истакао Његова Светост патријарх Кирил, можда је ова тема (не могу то да тврдим) намерно искључена из дневног реда. Јер, да је оно што је учињено у току деценија Сабор усвојио као општеправославни став о аутокефалности, то је могло да спречи трагичне догађаје који су уследили након антиканонског мешања Константинопоља у питања унутрашњег живота Руске Православне Цркве на украјинској земљи. Појам аутокефалности се разијао у току векова. Као што је познато, у доба апостола, свака локална Црква је била потпуна католичанска Црква, односно, присуство све католичанске Цркве на једном подручју и у једном времену као пуноће благодати Светог Духа у општењу епископа, клира или свештенослужитеља, мирјана, верујућег Божијег народа. Због практичних разлога, с развојем Цркве и њене мисије у свету, испоставило се да је потребно да се организује такозвани систем митрополија. У доба Васељенских сабора, посебно до IV Васељенског сабора, у Римском царству је било више од сто аутокефалних митрополија. Међутим, постојале су митрополије и ван његових граница и веома је важно да се то има и виду: неке Цркве које су се налазиле ван граница Византијског или Римског царства чак су биле старије од Константинопољске цркве. Касније се развија систем који претпоставља да неколико епархија улази у састав једне митрополије, а неколико митрополија формира ширу заједницу – егзархију. На IV Васељенском сабору се помиње такозвани егзарх диоцезе – по неким тумачењима, то је сам константинопољски патријарх, али се мени чини да то није вероватно. Присталица сам мишљења оних који сматрају да је егзарх диоцезе био предстојатељ врло широке црквене структуре. На IV Васељенском сабору и после њега коначно је установљен патријаршијски систем с аутокефалним субјектима који је подразумевао пентархију (пет апостолских древних Цркава) и друге Цркве, на пример, Јерменску и Грузијску које су биле ван граница или делимично у границама царства и које су живеле и развијале се без пентархије. Судбина овог система црквене структуре и организације се нагло променила с падом Константинопоља, кад је Отоманско царство и нехотице постало наследник пале Византије. Чак се и султан међу својим многобројним титулама називао ромејским императором сматрајући себе његовим законитим наследником. И као такав, он је полазећи од својих муслиманских уверења, константинопољском патријарху дао таква права и овлашћења каква овај није имао у Ромејској хришћанској империји. Константинопољски патријарх је постао такозвани етнарх (милет-баша) који није водио само духовну бригу о православцима у Отоманском царству, већ је имао и политичку власт над њима, могао је чак да прикупља порез за султана без директног учествовања турске власти и чиновника. Дакле, још у ово време су се зачеле неке од идеја које су се у ХХ веку развијале на начин који смо већ поменули. Ово се, између осталог, може закључити на основу историјата с томосима које је Цариград издавао аутокефалним Црквама или ситуације у вези са признањем аутокефалног статуса Грузијске Цркве – јер не може се рећи да она никад није имала аутокефалност, али су пронађене формулације у којима се помиње да се не ради о даровању аутокефалног статуса, већ само о потврди коју је дала Антиохијска црква. У периоду XV-XVI века, кад је Руска Православна Црква стекла аутокефалност, запажа се јачање идеја да Константинопољ влада темом аутокефалности и да инокосно и самостално одређује колики ће бити обим сваке аутокефалности и у ком облику ће она бити дата. У том смислу Константинопољска патријаршија касније све више и више ограничава аутокефалност. Може се рећи да је аутокефалност коју је добила Руска Црква била потпуна, права и истинска. Слична њој је аутокефалност Српске и Бугарске Цркве и неких других, на пример, Румунске Цркве. Неке од следећих су већ врло ограничене и временом се долази до „аутокефалности“ ПЦУ – цркве (боље речено псеудоцркве) у којој уопште нема никакве аутокефалности. Низ истакнутих богослова у грчком свету (а неки од њих су моји пријатељи из младости) придржавају се врло чудне идеје, изјављујући да наводно само од добре воље константинопољских патријараха (или напротив, њеног одсуства) зависи да ли ће некоме бити дата аутокефалност или не. Један од таквих богослова је, на моју жалост и разочарење, изјавио да је Константинопољ начинио огромну грешку што је, како је дозволио себи да се изрази, дао аутокефалност „руској хорди“ и „масама дивљака“. Међутим, он у потпуности занемарује чињеницу да је ова аутокефалност (прво незванична, али стварна, животна) представљала принудни одговор на то што је Константинопољ у то време био унијатска Црква: [у Москви је митрополит који је подржао унију] Исидор био једноставно протеран и никакав унијатски програм није усвојен. Нешто слично се десило и са српском аутокефалношћу у XIII веку: тада је у Константинопољу било латинско царство, остаци Византије су се налазили у емиграцији у Никеји и на другим местима, а константинопољски патријарх је био у прогонству. А Србија се већ у том тренутку налазила (и још увек се налази) на граници западног и источног римског света. У великој мери су се осећали католичко присуство и прозелитизам – чак је и рођени брат светог Саве у Црној Гори био католик. Светитељ Сава је морао да учврсти Православље у својој земљи – то није била побуна против постојећег поретка, за шта је био оптужен и за шта га неки и данас оптужују, већ једноставно борба за Православље, што представља један од главних аспеката живота и задатака аутокефалне Цркве. Затим пролази доба османске власти – и више нема, не само Византије, већ ни Отоманске империје и Константинопољ више није „град цара, сената и синклита“, није град султана и пентарха – константинопољског патријарха. То више чак није ни главни град Турске, већ је велики град, али ипак нема првенство. У току протеклих столећа већ су се појавиле нове аутокефалности – не увек добровољне, већ понекад принудне због околности. И у овом новом времену сразмерно с тим Константинопољска патријаршија има све мање власти: она не само да је изгубила власт над свим земљама и Црквама које су биле у њеној надлежност у турско време (као што је познато, Константинопољска патријаршија је тада просто на силу апсорбовала и бугарску трновску, и српску пећку, и друге јурисдикције; остале су само оне јурисдикције које су биле ван граница Отоманског царства – на пример, наша Карловачка митрополија и патријаршија за коју Руси знају, зато што су Сремски Карловци били центар руског живота у дијаспори итд.). Константинопољ остаје без већине своје пастве на сопственој исконској терторији у Малој Азији и притом се у њему врло снажно испољавају неопапистичке теорије које су познате још од времена Мелетија (Метаксиса), затим Атинагоре и посебно, нажалост, у наше дане. У овом смислу приликом разматрања праксе за давање свих врста и облика аутокефалности, треба разликовати потпуну, праву од непотпуне, крње, делимичне и условне аутокефалности. Пример за то представља Јеладска Црква у Грчкој. Она није добила потпуну аутокефалност и још увек је нема: она бира свој Сабор, али не бира поглавара. У Атини нема поглавара – постоји само Свети Синод који има председавајућег, али нема предстојатеља Цркве. Ово подсећа на ситуацију у Русији за време Петра Великог кад није било патријарха – само Синод и оберпрокурор. Даљи кораци у овом правцу су видљива, фиктивна и у суштини непостојећа аутокефалност као [описана у томосу који је издао Константинопољ] ограничена аутокефалност Цркве чешких земаља и Словачке и неке друге аутокефалности. Међутим, „аутокефалност“ која је дата украјинским расколницима уопште није аутокефалност, а није чак ни аутономија. Права и слободе које, на пример, Украјинска Православна Црква ужива као аутономна и самоуправна Црква у оквиру Руске Православне Цркве или коју је наша Српска Православна Црква својевремено дала расколницима у Северној Македонији (они су прво прихватили предлог, али су га касније одбили) – су много дубљи, шири и озбиљнији од ове наводне аутокефалности која је дата расколницима. „Томосом“ који им је дат не само да су предвиђена многобројна ограничења – већ се у њему отворено каже да они својом влашћу, началством и поглаваром треба да сматрају константинопољског патријарха. Посебно је жалосно што се у овом „томосу“ више не помиње Господ Исус Христос као Глава Цркве, као у пређашњим томосима, већ се каже да је константинопољски патријарх глава Цркве на земљи. Наравно, ово је апсолутно неприхватљиво и недопустиво за православну савест и означава ревизију Јеванђеља и ревизију Новог Завета. Питам самог себе и вас, Ваша Светости, драги оци и браћо: шта нам је чинити данас како бисмо пронашли излаз из ове веома дубоке кризе која је и [условљена] геополитичким факторима, спољашњим притиском, па чак и потпуно отвореним, директним мешањем представника западних сила, посебно највеће западне силе, а такође има унутрашња жаришта, унутрашње корене? То нису само поступци константинопољског патријарха који су само оваплоћење тенденције која се, нажалост, развија у оквиру нове теорије неопапизма. Излаз видим, с једне стране, у томе да се ослободимо, по могућству у потпуности, сваког спољашњег утицаја и притиска. Свима нам је познато да није само украјинска власт [вршила притисак] у време кад су расколници признати аутоматски, једним потезом пера, не само за праве јерархе (што није било и ни сад није истина), већ им је одмах призната аутокефалност – што је појава без преседана у историји Цркве. Треба чврсто избегавати сваки утицај власти – и унутрашњи и спољашњи, између осталог, треба избегавати и услове притиска и пружати му отпор, што је на примеру показала Руска Православна Црква у току 70 година совјетског периода у својој историји. Она се никад није клањала другом цару осим Цара Небеског и ниједном господару осим Господа. И то је пример за све нас. Мислим да се то догађало и у другим Црквама, али не у тако акутном облику. Шта још треба радити – то сматрам делом и смислом ове конференције – треба развијати здраве, истински православне и светоотачке појмове и идеје о аутокефалности, саборности и првенству (то је триптих који је органски међусобно повезан), за разлику од унутрашње идеологизације и апсолутизације које ствара Константинопољ, извесне унутрашње секуларизације појма аутокефалности и уопште губитка истинске црквене самосвести без које не можемо ићи напред. Сматрам да је настала ситуација врло трагична и опасна, али сам сигуран да Свети Дух руководи Црквом, како на дан Педесетнице, тако и кроз целу црквену историју. Спаситељ нас уверава да је „врата пакла неће савладати“ и сигуран сам да ће се наћи неко решење. Јер, ако овај раскол предуго потраје, нажалост, биће неизбежан нови раскол попут оног који се десио у XI веку и кривица ће пасти на оне који су га изазвали. Нека би дао Бог да се то не деси, да се временом ситуација на неки начин исцели и да ове дане доживе и људи који су сад у зрелим годинама. Служба за комуникације ОСЦП/Патријархија.ru 18. септембар 2021. год. Са руског за Правблог Sr - Марина Тодић https://t.me/pravblogs/2456

Плач је често знак да је детету потребна утеха, међутим, родитељи често греше ућуткујући га. Ево које фразе би радије требало да користите како бисте смирили своје малишане… Шта ако сваки пут када наши малишани заплачу или имају напад беса, они заправо раде нешто врло корисно? Ми не ценимо увек када наша деца заплачу, а оно што она заправо раде јесте да користе свој урођени систем за опоравак организма. Kада смо повређени, емотивно или физички, уместо да држимо то у себи, ми се празнимо кроз плач, смех или рад. На тај начин се тело ослобађа ружног осећаја. Међутим, већина људи не плаче, с обзиром да им је вероватно у детињству много пута речено “Не плачи”, али немојте чинити исту грешку са својом децом, јер имајте на уму – њихов систем за опоравак је још увек нетакнут. Ево неколико ствари које можете рећи свом детету, уместо чувеног “не плачи”… Охрабрујуће фразе: 1. Овде сам 2. Видим колико си узнемирен 3. Жао ми је душо, знам да је тешко 4. Бићу уз тебе док си узнемирен 5. Не идем нигде 6. Безбедан си 7. Не постоји ништа прече од тога да сада будем са тобом 8. Жао ми је што си изгубио свог меду/што је твој друг то рекао/што си испустио сладолед 9. Слушам те душо Фразе које враћају на срж проблема, како би се он уклонио или умањио: 10. Заиста си желео…ту играчку/сладолед/да тата остане код куће/да идеш у парк 11. Хајде да још једном погледамо то што те боли… Kолено/прст/стопало… 12. Фразе које их подсећају на ведрију страну ситуације: 13. Добићеш чоколаду ускоро 14. Знам да ћеш схватити све ово 15. Мама ће доћи касније 16. Сигурна сам да ћеш све ово заборавити ускоро 17. Неће овако бити заувек Фразе које треба да избегавате: 18. Видим да си љут (дефинисање осећања) 19. Хоћемо да идемо да видимо шта ради тата (одвлачити им пажњу од осећања) 20. Знам да хоћеш сладолед, идемо да га купимо (поправљање ситуације) 21. Добио си сладолед јуче (давање разлога) 22. Kакав је то грозан звук који правиш (чинити да се осећају још горе тако што их посрамљујете и ућуткујете) 23. Ако не престанеш, одмах идемо кући (Награђивање или кажњавање) Извор: Yumama

Тинејџери често крећу у средњу школу вођени перфекционизом – да постигну одличне оцене, врхунске резултате у спорту и имају сјајан друштвени живот. Тај притисак да се истакну у друштву, али и у академском смислу или у спорту може да потиче од родитеља, пријатеља или друштвених мрежа. Тинејџери се надају да ће, ако буду добро напредовали пре матуре, бити успешни касније. Међутим, истраживања показују да је перфекционизам непотребан да би ученици напредовали након средње школе. Родитељи би требало да се уздрже од усмеравања својих тинејџера ка савршеном успеху у средњој школи или да одгајају тинејџере којима су беспрекорна достигнућа приоритет. Тинејџерима није потребан савршен просек да би напредовали Једна од најзначајнијих области у којој се тинејџери боре са перфекционизмом су оцене. Одрасли често наглашавају важност добијања свих петица. Али да ли сте знали да добре оцене нису потребне за успех? Често појединци који нису били на врху у свом разреду постају професионалци у својим областима. Успех је вишедимензионалан, а академски учинак је само један његов аспект. Док ученици који добију четворку или тројку могу имати нижи просек, исто тако стичу вредне вештине на друге начине. Ове оцене ученицима дају искуство у превазилажењу изазова, прихватању неуспеха као могућности за учење и развијању отпорности на невоље. Често деца уче да јуре за перфекционизмом због онога што виде на својим екранима. На друштвеним мрежама виде наизглед савршене студенте, утицајне спортисте. Због свих тих милионских прегледа и безбројних лајкова на интернету, није ни чудо што се тинејџери осећају неадекватно и као да морају да ураде више. Друштвени медији су дубоко укорењени у нашој култури – готово је немогуће да тинејџери не буду под утицајем. Родитељи могу да интервенишу и помогну тинејџерима да се сналазе у ономе што виде онлајн. Прво, почните тако што ћете научити своје тинејџере да имају самопоштовање и здрав начин размишљања. Од малих ногу деца треба да науче да њихова вредност не зависи од изгледа, оцена или пријатеља. Такође, важно је да постану медијски писмени – тј. да су способни да се критички односе према свим информацијама које сазнају са Инстаграма, Фејсбука или ТикТока. Дакле, да не верују апсолутно свему што виде док скролују, као и да изграде здраве границе тако да не падну потпуно под штетан утицај друштвених мрежа. Родитељи, смањите притисак Иако родитељи не уче увек намерно своје тинејџере да буду савршени, понекад несвесно доприносе томе својим ставовима или реакцијама. Важно је запамтити да не хвалите свог тинејџера само за савршене поступке и уместо тога да му укажете на то да су и несавршености и те како вредне. Дакле, учите децу да се фокусирају на постизање онога што је „савршено прихватљиво“, а не искључиво на оно што је савршено. Тако ће тинејџери добити прилику да поставе јасне и изазовне циљеве, али без очекивања да све буде беспрекорно. Циљеви морају да имају акценат на напретку и померању граница, а не само на коначни резултат. Поред тога, родитељи могу научити тинејџере да су несавршености део пута ка личном и професионалном расту. Прихватањем несавршености, постављањем реалистичних циљева и неговањем окружења подршке, родитељи могу оснажити своје тинејџере да се сналазе у изазовима који су пред њима, уместо да поклекну под притиском савршенства. Савршени тинејџери – додатне напомене Перфекционизам није потребан да би се достигао пуни потенцијал. Уместо тога, фокусирајте се на постигнути напредак, велики или мали. Понекад ћете направити неколико корака уназад, али наставите да гурате напред и да учите у свакој ситуацији. Не заборавите да се осврнете уназад и размислите како би ваш прошли ја видео ваша тренутна достигнућа. Дозволите себи да будете поносни и задивљени својим растом. Запамтите, мерите свој успех кроз препреке које сте превазишли. https://zelenaucionica.com/zasto-roditelji-ne-bi-trebalo-da-uce-decu-da-budu-savrsena/

Јерарх Грчке православне цркве, митрополит пирејски Серафим, навео је три разлога због којих деца у геј „браковима” не би требало да буду крштена. Он је то изјавио 31. јануара 2024. грчком ТВ каналу ΣΚΑΙ у контексту расправе о владином предлогу закона о легализацији „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, преноси ортходокианевсагенци.гр . Прво, „ови људи неће моћи да васпитавају своје дете у Христовој поуци“, уверен је јерарх. Друго, према његовим речима, ако се Света Тајна крштења врши над децом геј парова, свештеник постаје „саучесник у овом чину“ и самим тим ће бити принуђен да „индиректно призна истополне ’бракове’“. И треће, како сматра митрополит Серафим, „из љубави, Црква не треба да крштава ову децу“, да касније не би развили идеју да је прихватљиво оно што раде њихови старатељи. Поводом владиног закона којим се предлаже легализација ЛГБТ „бракова“, јерарх је упозорио оне који ће за њега гласати да ће се у том случају ставити ван Цркве. Према речима Његове Еминенције, Сједињене Америчке Државе играју водећу улогу у интеграцији хомосексуалног покрета. „Само прошле године, америчка влада је потрошила 4 милијарде долара на промовисање ЛГБТ+ агенде широм света“, рекао је митрополит Серафим. https://pravlife.org/ru

У септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом уметницом Даницом Крстић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. *Драга Данице, потичете из честите и побожне породице, а често истичете да сте се правим вредностима и врлинама научили у својој породици која је домаћа црква. Поделите са нашим читаоцима те важне детаље о породици као темељу свега доброг и честитог? – Сматрам да је дете у већини случајева слика породице. Породично васпитање (култура), љубав и традиција је нешто што свако дете понесе са собом када стаса и одметне се у авантуру која се зове „живот“. Ја сам имала предивно детињство, одрастала сам окружена породицом која је увек била брижна, пуна љубави, а онда када сам кренула да се бавим певањем, породица ми је била и остала највећа подршка. То су ствари које су мене обликовале као особу каква сам данас, наравно када се одвојите од породице посао је тај који вас даље формира, васпитава и учи, али праве моралне вредности које вам породица усади никада се не изгубе колико год да је невреме јако или вас је олуја однела на другу страну, човек увек осећа шта је исправно и у целом том мраку успе да нађе своју звезду водиљу (што би била породица, вера, снага, љубав) и да се врати на прави пут. *Прва школа побожности био Вам је родитељски дом, а затим и часови верске наставе. Каква су Ваша сећања на то узрастање уз породицу и верску наставу? – Верска настава у основној школи је по мом мишљењу право време да се код деце поставе основна знања о нашој вери, иако деца не разумеју већину ствари која им се пласира. Добро је да млади имају са киме да причају о недоумицама, јер се дешава да код куће деца гледају слављење славе, Божића или било ког хришћанског празника, али да никада не причају са породицом зашто се то ради или и ако деца питају, породица не зна да дâ адекватно објашњење. Тако да би заједништво породице и образовног система требало да буде нераскидиво при подизању деце. Моје искуство је такво, да сам се интересовала, поштовала, али нисам разумела, требало ми је времена да сазрим и да водим дугачке разговоре са разним особама да бих схватила суштину. *Да ли бисте поделили неку анегдоту или лепо сећања са неког од часова верске наставе? – Није било неких посебних анегдота, али у средњој школи је веронаука попримила потпуно другачији облик, тако да је сваки час веронауке у средњој школи био наш простор за ширење видика, размишљање о озбиљним темама, па чак и размишљање на глас! Наш професор је имао потпуно другачији приступ, јер је био свестан да ради са децом која су музичари, што би значило да су у питању адолесценти који су додатно раздражљиви, обично се младе особе први пут сусрећу са неразумевањем или неодобравањем неких личних ставова од стране средине у којој живе, тако да је био свестан да је он тај који нам може помоћи да схватимо сами себе и како да се носимо са свим стварима које нас тек чекају у животу. Час смо почињали и завршавали молитвом, али градиво никада није bило сувопарно. Организовао нам је певање Литургије у главној цркви, излете, хуманитарне акције и кроз то нас је едуковао како да постанемо добри и поштени људи. Реченица коју ћу памтити до краја живота, која уједно савршено описује и његов приступ нама је: „Децо, ако постите, постите због себе! Немојте да идете по улици и да причате како постите да би вам се људи дивили, него у сред поста залепите себи јаје на чело па се шетајте по улици, јер прави хришћанин је СКРОМАН!“ *Када се и како појавила Ваша љубав према певању? – Када сам први пут наступила, нико није ни знао да знам да певам, иако сам стално нешто певушила по кући. Тата и мама су то повезивали са КУД-ом у коме сам играла и проводила доста времена слушајући и гледајући и њихове пробе. Онда се десио тренутак када смо сви схватили да знам да певам захваљујући захваљујући Биљани Крстић, коју сам упознала са шест година на њеном концерту у Крагујевцу. Родитељи су ме одвели пре концерта да ми дâ аутограм и Биља ме је питала да ли знам нешто да певам од њених песама. Рекла сам јој да знам све, тако да сам јој отпевала цео њен албум... Жена је била у шоку и онда је кренула да се убеђује са мојим родитељима да ја знам да певам и питала их је да ли би ми допустили да отпевам једну песму те вечери на њеном концерту. Родитељи су чврсто тврдили да ја не знам да певам, али свакако не би забранили детету да доживи такво искуство, и сад доста година касније ево мене на музичкој сцени са разним титулама и наградама иза себе, а искрено да вам кажем што се тиче певања била је то љубав на први поглед. *Ни један почетак није лак, али у Вашем случају љубав је та покретачка снага која Вас увек и изнова чини да будете на висини задатка. Вођени личним примером реците нам колико је важно да препознамо дар којим нас је Бог благословио? Хришћански етос нас учи да нема веће радости за човека, него када умножава дарове и тако прославља Бога. Уверен сам да и Ви личним примером сведочите о томе? – У претходном одговору сте имали прилику да прочитате о томе како сам почела да се бавим певањем, тако да сам сигурна да је то била воља Свевишњег. У том тренутку се могло учинити као случајност, али после толико година на сцени ја то могу да схватим као пут који ми је Он подарио. Није било лако, нити је, али Бог нам даје онолико колико можемо да изнесемо на плећима, из искушења учимо, излазимо још јачи и као бољи људи. *Да ли је наш народ свестан уметничког и културног богатства које имамо? – Чини ми се да многи јесу свесни, али да у тој већини нема довољно учених људи на битним позицијама који би могли да донесу осетну промену у земљи. Доста се потенцира на поистовећивању са Западом, али не у добром смислу, чини се као да се трудимо да идемо у корак са временом, али да се уједно јако ради и на губљењу српског културног идентитета. *Често учествујете на духовно-културним сабрањима која се одржавају у окриљу наше Свете Цркве. Једном приликом сте изјавили да Вас окриље Цркве надахњује и побуђује да још усрдније делате на пољу уметности и културе, знајући да права и истинска култура увек проистиче из култа, тј. богослужења. – Заправо су светиње места у којима ја налазим смирење и ума и душе, јер уметници знају доста да лете у мислима, да стижу до других планета и универзума. Понекад то постане контрапродуктивно, па у тим ситуацијама како бих се сабрала и дошла к себи одем у цркву, манастир, прочитам молитву и нађем свој мир, тако да након тога могу нормално да функционишем. *Шта бисте поручили младим људима? – Да истрају пре свега, да се не предају, јер сваки предан рад и труд на крају резултира позитивно. Живот је пун искушења, тако да би требало паметно да бирају, ко стоји уз њих јер када падну ти које су изабрали ко ће им пружити руку да устану и наставе даље? То је живот, пут пун успона и падова, али као што сам поменула, не предајте се лако и следите своје снове. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Да буду срећни, да уживају у радостима живота које нам Бог свакодневно пружа, да не забораве да се добро добрим враћа. *У име наше Редакције, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом разговору и желим Вам свако добро од Господа и пуно успеха у даљем раду. *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара" (стр. 48-51) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Светом јеванђељу по Матеју, зачалу 38, Господ Христос даје упутства како би требало да живимо на земљи, односно опомене како ће се Отац небески према нама одредити у зависности од тога колико смо у складу са њима живели. Слушаоцима Радија Источник поуке ове приче објаснио је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице, који је ове године прославио вредан јубилеј – 40 година свештеничке службе. Извор: Радио Источник

Са друге стране, језик којим се свакодневно служимо у доброј мери одражава конструкте у нашој глави. Лав Виготски је својевремено рекао да је језик оруђе мишљења. Наше мисли, вербализоване, морају бити уобличене језиком који користимо да их искажемо. Тако имамо ситуацију у којој имамо добру намеру (или макар социјалну норму) и некоме желимо да упутимо утешну реч, али оно што говоримо су конструкти, фразе и реченице које не преиспитујемо превише, већ их у овим ситуацијама испаљујемо као на аутопилоту. Важно нам је да имамо те припремљене реченице, пошто су ситуације у којима их изговарамо неретко стресне и непријатне. Тако нам изговорена реченица може послужити као уточиште од неудобне тишине, али остаје чињеница да том реченицом ништа није речено. Штавише, могуће је направити и извесну штету. Зато је овај текст баш о томе – о таквим реченицама, које олако изговарамо, а које немају значење које бисмо ми волели да имају, посебно не у ситуацијама кад је некоме потребно помоћи или утешити га/је. Поред самих реченица, бавићемо се мало и њиховом анализом, али и конструктивнијим алтернативама.