Ствари које би требало да престанемо да говоримо једни другима

1. „Nemoj da se nerviraš.”

Ovo je rečenica koju najčešće izgovaramo kad vidimo da je neko besan ili razdražen, a nama se čini da je uzrok tog besa manji ili nevažniji nego što ga druga osoba percipira; ili nam prosto nije stalo da se bavimo onime što ta osoba oseća, a ipak imamo poriv da nešto izgovorimo.

Šta ne valja? 

Jedna od najgorih stvari koju možete reći iznerviranoj osobi je da se ne nervira, ljutoj da se ne ljuti, uplašenoj da se ne boji. Zašto? Pa, najpre, zato što je za takvu intervenciju već kasno: ta osoba se već uveliko nervira, ljuti ili plaši, tako da tu emociju nećemo sprečiti ukazivanjem da ne treba da oseća to što oseća. Dalje, time što osobi kazujemo kako (ne) bi trebalo da se oseća, mi joj odričemo pravo da ima kakvegod emocije, zarad toga što je nama neprijatno da se nosimo sa njenim emocijama.

Konstruktivna alternativa

Bolje je ćutati nego iznerviranoj osobi reći da se ne nervira. Ako baš nešto morate da kažete, recite joj da razumete njena osećanja (ali samo ako je to slučaj) i prosto je pustite da ventilira, pa kad se intenzivne emocije povuku, možete razgovarati o datoj temi.

2. „Moraš da budeš jak.”

Ovu rečenicu izgovaramo kad nekoga želimo da ohrabrimo, nesvesni da zapravo činimo sasvim suprotnu stvar. Osoba kojoj se dogodilo nešto što ju je skrhalo odjednom mora da bude jaka. Da li to ima smisla? Da li osobi koja je prehlađena ili je slomila ruku govorimo da mora da bude jaka? Ne, i zato je ova rečenica prilično destruktivna.

Šta ne valja?

Ne valja to što osobi kojoj upućujemo ovu rečenicu odričemo pravo da NE bude jaka i da radi sve one stvari koje „jaki” ljudi ne rade: da plače, da leži i gleda u jednu tačku, da joj je potrebna pomoć, da se oseća očajno, da pronađe svoj tempo prilagođavanja na novonastalu situaciju.

Konstruktivna alternativa

Recite da ste tu, da ste prisutni, da može da se računa na vas, da uzme vreme za sebe, da brine o sebi, da posloži svoje misli i osećanja. I nemojte zaboraviti da, pritom, niko od nas ne mora da bude jak: svi smo slabi kad smo pogođeni u bolne tačke. To je sasvim normalno, prirodno i ljudski.

3. „Treba da se trudiš da ostaneš pozitivan.”

Ovo je još jedno od pošasti pozitivističke tiranije, ali sa njom je najveća nevolja u tome što u sebi nosi zrno istine. Pozitivan stav jeste ohrabrujuć i konstruktivan, ali glavni problem sa ovom rečenicom je tajming. Naime, ako je izgovorite u trenutku kad je neka osoba saznala da je, na primer, izgubila člana porodice, onda je to jedna od gorih stvari koje možete da kažete. I zato nemojte.

Šta ne valja?

Ne valja to što namećemo drugima kako se oni imaju posećati i ponašati. Iako iza ove rečenice sigurno – bar u većini slučajeva – stoji dobra namera, to nije način da se ona iskaže. Zamislite da ste vi na mestu te osobe i da vam se ceo svet ruši. Kako biste reagovali da vam neko dođe sa ovako ispraznom frazom? I, još gore, da vas upućuje na to da bi trebalo da se osećate dijametralno suprotno od onoga kako se zapravo osećate.

Konstruktivna alternativa

Mišljenja sam da je ljudskije i konstruktivnije reći jedno iskreno „Jebiga”, nego u kriznim trenucima frljati se floskulama. Ako vam to nije dovoljno, konstruktivna alternativa je da osobi ponudite neku konkretnu pomoć – da odvezete decu kod babe, da joj spremite nešto za jelo, da joj dodate džemper. Ili, možda najteže, da prosto ostanete u toj neprijatnoj i bolnoj situaciji, da izdržite nalet i silinu emocija, i da je zagrlite i budete tu kad treba, bez prosipanja petparačkih fraza.

4. „Ko zna zašto je to dobro.” 

Ili „Sve se dešava sa razlogom”, što je zapravo isto sranje, samo drugo pakovanje. I ovde je caka u tome što ovo može biti korisna intervencija kad na obali mora, dok vam vetar mrsi kosu, uz čašu vina sa prijateljima prebirate po svojim životnim uspesima i neuspesima. Reći ovo osobi koja je u akutnoj patnji je neumesno.

Šta ne valja?

Ne valja to što se opet – bez ikakvog pokrića (kao da takvo pokriće postoji!) – postavljamo u superiornu poziciju, pa mi sad odjednom znamo da je to nešto što se desilo dobro. Dalje, postoje stvari koje nikako nisu dobre i nijedna filozofija ih neće racionalizovati niti udesiti tako da nas ne bole. Isto važi i za neizbežne stvari. Na primer, svakome od nas su umrli ili će umreti roditelji. To je prosto prirodan tok stvari, da deca sahranjuju svoje roditelje. Zamislite da vam potom neko kaže „Ko zna zašto je to dobro”? Nije dobro, nikada neće biti dobro; dobro može biti što što ste u besu rešili da odete kući peške pa prepešačili pet kilometara, ali za mnoge stvari u životu reći ovakvu stvar je neukusno.

Konstruktivna alternativa

Opet, ako je ovo jedino što nam pada na pamet – bolje je ćutati i ne reći ništa. Ako vama neko izgovori ovu rečenicu, uputite ga/je na staru srpsku izreku koja spominje gloginje i mlaćenje istih.

5. „Ako nešto jako želiš, to će se i ostvariti.”

Kuc, kuc, ko je? Realnost? Šta kažete, neće mi pomoći što jako želim da budem balerina, moram nešto po tom pitanju i da radim? Previše sam stara da sad postanem balerina? Molim, pa kako se usuđujete? Osim toga, ja znam da, ako jako želim, to će mi se i desiti… 

Šta ne valja?

Kad iz jednačine odstranimo verovanje u jednoroge, vortekse i anđele, ostaju nam gole činjenice: ne, neće biti dovoljno da nešto jako želimo da bi se to desilo. Nekad neće biti dovoljno da damo sve što imamo da bi se volja kosmosa pomerila za jedan mršavi milimetar. A nekad je zaista važno da jako želimo, ali je još važnije da iz te silne želje činimo korake u pravcu dolaska do toga šta želimo. Ne mogu da postanem balerina? Okej, postaću trkač. Od sutra ću početi da se spremam i treniram, a dok to radim, jako ću želeti.

Konstruktiva alternativa

Ako nekoga želite da ohrabrite, pametnije je reći nešto jednostavno i ljudsko kao što je „Verujem u tebe” ili „Tu sam za tebe, ako mogu nekako da ti pomognem”, bez stavljanja u poziciju mudraca ili konzumenta (pre)lakog štiva za teranje sebe da se osećamo pozitivno.

Kao što je već rečeno, kada nekome želimo da uputimo neku od ovih rečenica, namera koju imamo obično je dobra. Međutim, način na koji tu nameru iskazujemo je pogrešan. Sa druge strane, mnogo je teže ostati u neprijatnoj situaciji i ćutati, biti prisutan. Govor, pa čak i ćaskanje, mogu nam pomoći da prevaziđemo tu neprijatnost (to je ono kad ste anksiozni pa brbljate kao navijeni ili se, još gore, dok izgovarate određene rečenice, čudite šta je to, za boga miloga, što izlazi iz vaših usta, a mozak nije ni stigao da se aktivira). Ali, ako ćemo nekome da odmognemo samo zato što nismo u stanju da se nosimo sa sopstvenim negativnim emocijama, onda je najmanje što možemo da učinimo da razmotrimo šta je to što govorimo i radimo iz nehata ili čak iz najbolje namere, a što može da ima negativan efekat.

Nijedna od ovih rečenica sama po sebi nije i ne mora biti pogrešna (osim „Budi jak”; za nju apelujem zakonske sankcije, ali to tek treba da dođe na red). Odnosno, svaka od njih, u određenom kontekstu, može da bude konstruktivna. Ali, kad se nalazimo uz osobu koja je u akutnoj patnji, onda je pametno zaustaviti se na vreme, ne izgovoriti otrcanu floskulu, ne poslati pogrešnu poruku.

Mnogo je važnije biti tu, ponuditi svoju ruku, pomoć ili zagrljaj. Ko čega ima i voljan je da da, a u takvoj razmeni nema mesta za otrcane i potencijalno destruktivne fraze.

http://www.psihoverzum.com/5-stvari-koje-bi-trebalo-da-prestanemo-da-govorimo-jedni-drugima/?utm

@JESSY Cista 10ka za ovu temu. 

Čuj desetka! Dvanestica, bre!

Elem, u jednoj rečenici: ne govorite drugima ono što koristi vama, već
govorite drugima (a po nekad i ćutite drugima!) baš ono što njima treba.

пре 9 минута, Toma рече

Čuj desetka! Dvanestica, bre!

Elem, u jednoj rečenici: ne govorite drugima ono što koristi vama, već
govorite drugima (a po nekad i ćutite drugima!) baš ono što njima treba.

Matt 7:12 "Sve, dakle, što želite da ljudi vama čine, činite i vi njima. To je, doista, Zakon i Proroci."
 

Важно је и ко нешто каже,и у ком контексту.Често неко жури да некоме нешто каже да би се пре односило на онога коме говори него на њега самог.Поготово када се цитирају Христове речи,са таквом сигурношћу упућује те речи другом,као да је он ауторитетом и кредибилитетом на том нивоу.Тешити некога лепом причом о Царству небеском,а прстом  малим не макнути да некоме помогнеш,значи парцијално приступати Христовим порукама,бирати оно што нам се допадне у одређеној ситуацији,као да Христос није испричао причу о милостивом Самарјанину,нити је рекао речи : Кад једноме учинисте од ове моје најмање браће –мени учинисте (Мат. 25, 40). Кад не учинисте једноме од ове моје мале браће, ни мени неучинисте (Мат. 35, 45). 

Људи воле да се јуначе преко туђих леђа,да од других имају велика очекивања у смислу храбрости,жртве,праштања..а некако су ситничави према себи.

Ovakvi zacini su dobrodosli, osobito ako se razvija plodotvorna diskusija. Slazem se sa kontriranjem kao jedan of aspekata posmatranja stvari, a u svrhe izbegavanja kontrasta, krajnosti. Forsiranje sebe radi drugoga, to I jeste zrtvena ljubav koja pokriva sve, premoscuje slabosti, kao vertikalni dvig, pokret, u susret blagodati Bozijoj.

Требало би да престанемо да говоримо једни другима шта би требало да говоримо.

пре 8 минута, Grizzly Adams рече

Требало би да престанемо да говоримо једни другима шта би требало да говоримо.

Lako je nama sa oksimoronskim izjavama, no sta cemo sa konstruktivnom kritikom koja je good for your character ? 

tako je momci...samo nastavite...bitna je komunikacija...ne valja kada nema sta da se kaze....treba iskazivati emocije , ne negirati ih...ziva smo bica...

naravno , sa uvazavanjem drugih...

пре 13 минута, Grizzly Adams рече

Требало би да престанемо да говоримо једни другима шта би требало да говоримо.

Овде је више реч о томе шта не би требало да говоримо једни другима.

Није лоше некада и продискутовати о томе шта можда није неопходно рећи некоме.Понекад се људи сакрију иза цитата и јаких речи у смислу поруке некоме,мислећи да тиме могу да покрију своје неделање у практичном смислу.Некада права реч може да покрене некога,опет све зависи ко је изговори.