Претражи Живе Речи Утехе

Ne samo hrišćani, ne samo zapadnjaci, već i mnogi ljudi iz različitih kultura zabrinuti su kada otkriju da se islamski prorok Muhamed oženio devetogodišnjom djevojčicom po imenu Aisha. Neki idu toliko daleko da optužuju Muhameda da je pedofil, koristeći tako emotivan jezik kao što je "zlostavljač djece" da opiše Muhameda zbog ženidbe s mladom djevojkom prepuberte. To je mnoge muslimane dovelo do toga da ili odbace tradiciju koja dokumentuje Aišinu mladost kada se udala za Muhameda ili da smisle neku vrstu moralnog opravdanja braneći Muhamedov brak sa maloljetnicom. Naš fokus ovdje je da ispitamo šta muslimanski izvori kažu o Muhamedovom braku s Aišom i također se pozabavimo uobičajenim muslimanskim argumentima koji se iznose ili u odbranu priče ili odbacivanje kao jednostavno pogrešne. Svoj ćemo odgovor podijeliti na dva dijela. U ovom prvom dijelu predstavit ćemo podatke iz priznatih muslimanskih izvora (prvenstveno sunitskih izvora) kako bismo vidjeli šta oni kažu u vezi s Aišinim godinama u vrijeme njezinog braka. Također ćemo pokrenuti neke druge točke koje se direktno ili indirektno odnose na pitanje Aishine mladosti u vrijeme njenog braka. U drugom ćemo dijelu pokušati stupiti u interakciju s tipičnim muslimanskim argumentima koji se često pokreću u vezi s ovom temom. Islamski dokazi Sada iznosimo islamske podatke koji pokazuju da je Aisha bila djevojčica od devet godina kada je Muhammad s njom sklopio brak. Sav podebljani, kapitalni i podvučeni naglasak je naš. SAHIH AL-BUKHARI SAHIH MUSLIMAN SUNAN ABU DAWUD SUNAN NASA'I SUNAN IBN-I-MAJAH IBN HISHAM AL-TABARI IBN KATHIR IBN QAYYIM MARTIN LINGS SAIF-UR-RAHMAN AL-MUBARAKPURI A evo i religiozne fetve koja spominje Muhammedove fizičke odnose s Ajšom: Sljedeća veza pruža neovisne dokaze da gornja fetva zaista postoji: U gornjoj vezi islamski učenjak dr. Ahmad Al-Hadž Al-Kurdi komentira dotičnu fetvu. On odgovara osobi koja pita da li fetva stvarno postoji ili nije i da li je Muhammad počinio ovu radnju ili ne. U odgovoru kaže da je Muhammad to najvjerovatnije učinio nakon što je sklopio brak u 9, a ne kada je imala 6 godina. Njegova rasprava se odnosi na to kada je Muhammad to učinio djevojčici, a ne da li je to učinio ili ne. Također čitamo: Evo još jednog: Odvratna akcija koju fetva opisuje dozvoljena je svim ostalim sunitskim muslimanima, što mogu vidjeti sljedeće tri fetve: Postoji i šiitska referenca koja odobrava praksu. U knjizi Ayatu Allah Al Khumaini, "Tahrir Al wasila," str. 241, broj 12, stoji: Aisha nije bila jedina mlada djevojka za koju je Muhammad imao oči: Rezime analiza Prema službenim sunitskim muslimanskim izvorima, Muhammad se oženio Aishom kada je imala oko šest ili sedam godina. Ovaj brak sklopio se tri godine prije Muhamedove migracije u ono što je na kraju postalo poznato kao Medina. Muhammad je vjenčao Aishu otprilike četiri godine kasnije, ili druge godine svog dolaska u Medinu, kada je ona imala devet godina. Muslimanski izvori općenito datiraju Muhamedovu migraciju u Medinu (poznatu kao Hidžra) 622.-23. A ovi izvori takođe kažu da je Muhamed rođen u godini slona, 570. godine nove ere. To znači da je Muhamed imao pedeset godina kada se oženio Ajšom i otprilike pedeset četiri godine kada je zapravo spavao s njom. Problem nije samo u tome što je Aisha imala devet godina kada se Muhammad oženio s njom, već u tome što je Muhammed bio čovjek koji je prešao pedesetu. Muhammad je bio dovoljno star da bude Aishin djed. Aisha je bila jedina djevica s kojom se Muhamed ikada oženio. Muhammed je dao sljedeći razlog za vjenčanje s mladim djevicama: Stoga Muhammedovi komentari ukazuju na to da je njegov razlog za ženidbu s Aišom dok je mlada djevica takav da bi mogao da je miluje i seksualno igra s njom! Muhammad je takođe imao oči za dojenčad, obećavajući joj da će se oženiti kad odraste. Ibn Ishaq smješta ovaj događaj u vrijeme bitke kod Badra 624. godine nove ere, kada je Muhammed imao otprilike 54 godine. (Guillaume, str. 310-312) Sada budimo velikodušni i pretpostavimo da bi Muhammad čekao da djevojčica napuni deset godina da bi se udala za nju, Muhammad bi u to vrijeme imao najmanje 62 godine! [1] Dakle, ovdje imamo dva slučaja kada muškarac koji ima preko pedeset godina baci pogled na dvije djevojke prepuberteta! Sad je ovo problem. Osim toga, Muhammad je umro kada je Aisha imala osamnaest godina, ostavivši je udovicom do kraja života. Ovo nas sada dovodi do našeg sljedećeg odjeljka. Muhammad: Milost za čitavo čovječanstvo? Kur'an tvrdi da je Muhammed milost za sva stvorenja: Slučaj s Aišom stvarni je dokaz da je Muhammed bio sve samo ne milost. Na primjer, prisjetimo se da je u gore navedenim tradicijama Muhammad ostavio Aishu bez udovice bez djece u dobi od osamnaest godina. Ono što ovo čini tako užasnim je to što je Muhammed prenio zapovijed kojom zabranjuje bilo kome da se ženi bilo kojom od svojih udovica! U vezi s ovim odlomkom Ibn Kathir je napisao: Jedna web lokacija Shia piše: A prema autorima knjige The True Guidance : Stoga ga je Muhamedova ljubomora dovela do "otkrića" zabranjivanja njegovim ženama da se ikad ponovo udaju. U tome je Muhammed u suprotnosti sa Svetom Biblijom koja kaže: Aisha nije jedina koja je doživjela ovu prilično nesretnu sudbinu. Muhammad se oženio Jevrejkom po imenu Safiyyah nakon što je ona ubila svoju porodicu u bici kod Khaybara: Prema muslimanskim izvorima, Muhamedov napad na hajbarske Jevreje dogodio se 630. godine. (7 Hidžri). (Uporedi Guillaume, str. 510) Kada je Muhammed došao u Medinu 623. godine. (AH 1), Safiyyah je bila mlada: Dakle, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Safiyyah bila još uvijek mlada, možda u srednjoj i kasnoj tinejdžerskoj dobi, kada se Muhammad oženio njom. Muhammad je umro 632. godine. (AH 9), ili otprilike dvije godine nakon vjenčanja sa Safiyyah. Jedna muslimanska web lokacija kaže da joj je bilo sedamnaest godina kada se Muhammad oženio, što znači da je imala otprilike dvadeset godina kada je umro: Drugim riječima, Muhammed nije samo uzeo Safiyu za suprugu nakon što je ubio njenu porodicu i muža, već joj je ostavio i mladu udovicu do kraja života! Da biste vidjeli šta je Muhammed učinio Safiyyinom suprugu, pročitajte ovaj članak . Muhammad je takođe imao "otkriće" kojim je zabranjivao svojim ženama da napuštaju domove: Evo, opet, komentara Ibn Kathira: Za više informacija o ovoj temi toplo preporučujemo ovaj članak o šiijatima . Prema muslimanskim izvorima, Aisha je umrla 678. godine nove ere, u približno 66-oj godini ( izvor ). Al-Tabari je napisao: To znači da je Aisha trebala ostati udovica bez djece, zaključana u svojoj kući, sve do dana svoje smrti. Aisha je živjela kao udovica 47 godina dok nije umrla! Daleko od toga da je to čin milosrđa, ovo je bila jedna od najgorih kletvi koje je mlada djevojka mogla doživjeti u svom životu. Misliti da žene kao što su Aisha i Safiyyah nikada nisu imale radost u odgajanju vlastite djece ili u mužu koji bi ih tješio i ispunjavao sve njihove potrebe do kraja života, u najmanju ruku je zaista iskidanje srca. Ipak, nažalost, sigurni smo da ovo neće smetati mnogim muslimanima, jer su navikli vjerovati da je sve što je Muhamed radio bilo božanskom inspiracijom. Oni pretpostavljaju da je on bio pravi prorok i tako da sve što je činio mora biti ispravno uostalom. Ali vjerujemo da i drugi muslimani koji su otvoreni za istinu mogu vidjeti da je Muhammed vjenčavši Aišu i Safiju prokletstvo s kojim su morali živjeti dok nisu umrli. Više o Muhamedovim brakovima i njegovim suprugama preporučili smo sljedeće članke: Ali pričekajte, ima još! Prije zaključenja ovog dijela, moramo spomenuti da Muhammed nije bio jedini kojem je Allah navodno "dao dozvolu" da se oženi prepubertetom. Čitaoci mogu biti šokirani kad otkriju da Kuran u stvari dozvoljava i drugim muslimanima da se vjenčaju sa djevojčicama prepuberteta! Pažljivo zabilježi šta kaže sljedeći stih: Okolni kontekst bavi se pitanjem perioda čekanja na razvod i ponovni brak. Kuran poručuje muslimanima da sačekaju određeno vrijeme prije nego što razvod postane konačan ili odluče odustati. Kuran potiče muškarce da pričekaju period od tri mjeseca u slučaju žena koje ili više nemaju menstruaciju ili čak nisu ni započele menstrualni ciklus ! Prema tome, islam dozvoljava muškarcima da se vjenčaju sa djecom prepuberteta i čak se razvode od njih ako tako odluče! U Sahih Al-Bukhari nalazimo sljedeću predaju: U vezi s ovim ajetom Ibn Kathir piše: I: Istaknuto salafijsko muslimansko mjesto navodi: Posljednja tačka povezana je s izvorima koje smo gore citirali, a koji su spomenuli Muhammedovu praksu "nabijanja" Aishe jer nije bila spremna za konzumaciju. Drugi članak na istoj stranici kaže: Uzimanje tobožnjeg tačnog stava kao datog znači da osoba zaista može angažirati djevojku od sedam godina u seksu pod uvjetom da ona to može podnijeti! Zapravo, ovo postavlja niz neugodnih pitanja: Tko odlučuje kada je spremna? Sudeći prema gornjim citatima, spremnost za snošaj očito je definirana na samo fizički način. Da li to jednostavno znači da je penis sposoban kliznuti, a da je ne rastrgne? Da li su uopće zabrinuti drugi biološki i psihološki aspekti zrelosti? Nadalje, kojom metodom suprug treba da testira da li je ona spremna ili nije? Koliko puta bi trebao pokušati prodrijeti u nju samo da bi otkrio da to još ne djeluje? Koliku štetu to nanosi djevojčici? Ovaj članak daje više informacija o različitim relevantnim aspektima zrelosti. Za više informacija o cijeloj ovoj temi, preporučujemo ovu diskusiju o diskusionim grupama . Ovo nije jedina muslimanska web lokacija koja priznaje da islam dozvoljava brakove sa maloljetnicima. Evo još jedne stranice koja to isto čini: Što je još važnije, Kur'an uči da ne postoji period čekanja za brakove koji nisu sklopljeni: Prethodno navedeno ukazuje na to da bi period čekanja mogao biti primjenjiv samo ako je muškarac stvarno spavao s mladom djevojkom prepuberteta! Drugim riječima, islam dopušta muškarcima seks sa maloljetnicima, zakonski sankcionišući pedofiliju!

Da li je bestijalno prebijanje u Novom Sadu, o čemu smo se obavestili putem društvenih mreža, a ne putem institucija, nešto što nismo videli u rasponu od 1990. godine do danas? Da li je način na koji policija i tužilaštvo reaguju, odnosno ne rade svoj posao, vest? Da li je ekskluzivna scena u Srbiji u kojoj postoje nasilnik, žrtva i publika koja kao da je zastala da čuje uličnog svirača? Da li su reakcije na društvenim mrežama u kojima pravednici predlažu kidanje mesa, lomljenje kostiju i svašta maštovito, kao rešenja za problem nasilja, potvrda da smo, bez obzira na vek u kome živimo, i dalje oni stari? Zoran Pavlović, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i socijalni psiholog, podseća da je dan u kome snimamo podkast „U mikrofon“ Svetski dan demokratije i da su građani, prema istraživanjima, bili više za demokratiju 1996. godine nego posle 2007, te da je „ta činjenica deo iste priče o nasilju i nedostatku političke kulture“. Govoreći o demokratiji i kulturi nasilja, koja se ovde neguje, može li se reći da je pad demokratije u Srbiji koji konstatuju relevantne međunarodne organizacije upravo srazmeran količini nasilja? Nisam siguran da to ima direktne veze – generalno ima veze sa strašnim problemima sa kojima se naše društvo susreće u funkcionisanju institucija. Postoji teza, koja je meni srcu draga i koja kaže da je demokratija samo posledica nekih tendencija koje među građanima jednog društva već postoje, odnosno da ne možemo nametnuti demokratiju odozgo. Ne možete u društvu, gde građani ne podržavaju demokratiju i u kome je politička kultura već jedno vreme spornog demokratskog kvaliteta – a pitanje je da li je ona ikada zapravo bila na visokom nivou – podražavati demokratiju. Mi smo posle 5. oktobra promenili insititucije, dobili neke nove koje su obeležje demokratskog društva i onda je trebalo da svi postanemo građani i da se ponašamo u skladu sa tim, posle decenija koje su prethodile atmosferom suprotnoj građanstvu. Deca koja su rođena 2000. godine punoletni su građani ovog društva, koji bi trebalo da nose ovo društvo, u nekom smislu, ali podaci ne daju osnova za optimizam. Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Poslednjih dana u nekim medijima i na mrežama istrajavaju različite reakcije na užasne scene prebijanja i lomljenja ruku čoveku koji je bez svesti. Jeste li pogledali taj snimak? Nisam imao stomak da to pogledam. Otvorio sam portal na kome sam video „skrinšot“ scene u kojoj je mladić koji pokušava da slomi ruku čoveku koji je onesvešćen. Ja jednostavno nisam imao stomak da to pogledam, takva vest me je lično, kao čoveka, jako pogodila i zaista nisam mogao da to odgledam. Postavlja se pitanje – šta takvi događaji čine nama kao društvu, odnosno da li su reakcije na društvenim mrežama koje su, čini mi se, dominantne i koje pozivaju da se nasilniku sa snimka čini isto i gore od onog što on čini onesvešćenom čoveku, kao zadovoljenje pravde, nešto što je uobičajeno i normalno? Tu postoji nekoliko jako važnih momenata koji su generalno i psihološka i socijalno-psihološka priča, i pitanje je kako bismo mi reagovali da smo se tamo zatekli. Sa jedne strane te reakcije koje ste pomenuli sa pravom možemo nazvati nasilnim, jer se u psihologiji pod nasiljem i agresijom podrazumeva i namera da se nekome nanese šteta, što ne znači nužno da će do povređivanja ili štete doći. Ako ja planiram da nekog povredim, a ne uspem, ja ću i dalje biti okarakterisan kao agresivna osoba. Ako vi zaista pročitate komentar „Ja bih njemu polomio kosti”, možemo se sa pravom zapitati da li se taj čovek ponaša na drugačiji način od onoga koga posmatra dok nekom drugom lomi kosti. INTERVJU SA ZORANOM PAVLOVIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU Ali ako je većina komentara takva, čega je to posledica? Ne možemo generalizovati. Možda su to komentari koji su privukli najviše pažnje, možda ste ih zapamtili, ali čini mi se da je bitno reći da na nekom nivou ljudi tako besno reaguju jer taj snimak kod onoga koji ga gleda budi poriv da kazni onoga koji je nasilan. Ono što vidim kao jako sporno je ideja da bi tu stvar trebalo rešavati tako što će neko da uzme pravdu u svoje ruke. To je zaista matrica koja se ponavlja i koja u nekom smislu rađa nasilje. U kojoj meri je ovde reč o nepoverenju u institucije, koje u ovom slučaju nisu delovale tri nedelje od događaja, što daje za pravo tezi koju ste pomenuli u jednom intervjuu – „Čija vlast, onoga i pravda“, odnosno zakon se primenjuje u odnosu na to ko je učinilac nekog dela? Građani ne vide da su tužilaštvo i policija reagovali, zapravo sada imamo informaciju da su zakasnelo reagovali, simptomatično, nakon što se snimak pojavio u javnosti, što je za mene, dodatno, potpuno monstruozan aspekt. Ali zaista je, čini mi se, ključ ovog problema ta stara floskula „Čija vlast, onoga i pravda“, i to je na žalost naša istorijska konstanta. Mi to imamo praktično od kada imamo i modernu srpsku državu, ali je to jako strašna stvar zato što šalje ljudima poruku da se moraju ponašati u skladu sa tim. Mi zapravo ne znamo da li su ljudi pozvali policiju ili ne – ako se ne varam, ljudi na snimku stoje i gledaju. Da budem iskren, ja mogu da zamislim sebe kako sa detetom prolazim i – da li bih bio spreman da u toj situaciji reagujem? Bih, ali na jedan specifičan način – tako što bih pozvao policiju. Da li ima potrebe da vas vraćam na činjenicu da ta moja intervencija podrazumeva da ja verujem da će institucija kojoj se obraćam adekvatno reagovati? Mogu vas vratiti na jedan paradigmatičan primer koji je bez presedana, iako je naša moderna istorija zasićena svim i svačim, a to je slučaj Savamale. Tamo su ljudi bili maltretirani, vezivani, tukli su ih neki u fantomkama, a oni su pozvali policiju koja nije došla. Nažalost, pravda, intervencija policije, tužilaštva – strašno su selektivne. Ovde vlast nije servis građana, nego su oni ustanovili princip da se reaguje u skladu sa usko partijskim interesima, sa bliskim vezama, a ne u skladu sa nekim normama koje su izvedene iz demokratskih načela. Foto: Istinomer, Zoran Drekalović U kojoj meri činjenica da se u ovom trenutku policija i tužilaštvo „prepiru“ ko je kada reagovao na nasilje u Novom Sadu, a zapravo se oglašavaju i jedni i drugi tek pošto je snimak objavljen, predstavlja povod za ozbiljnu sumnju da mi nikada i ni na koji način ne bismo ništa znali da nema YouTube-a? Upravo tako. Jednako je porazno da institucije reaguju tek pošto se snimak pojavio u javnosti kao i da uopšte ne reaguju i ne rade svoj posao. To u krajnjoj instanci može da vodi negativnoj karakterizaciji raznih ljudi koji se nalaze na javnim funkcijama, uključujući i one koji se nalaze na vrhu države. U normalnim okolnostima, država ne bi trebalo da očekuje da građani rade posao koji je posao države. U Francuskoj imate zakon koji vam donosi strašno visoko novčanu kaznu ako pokušate da spasite davljenika u reci, a ne nazovete nadležne službe. U samo dva dana imali smo objavu snimka iz Novog Sada, ali i eksploziju automobila sa ljudskim žrtvama usred bela dana u Beogradu. Koliko ovakvi događaji utiču na emotivno stanje kod građana, odnosno da li se obični građani identifikuju sa nasilnim dešavanjima povezanim sa klanovima i ljudima sumnjivih biografija, ili je to daleko od naših svakodnevnih života? Jedan aspekt je svakako osećaj ugroženosti u kontekstu bezbednosti. Živite u državi u kojoj već imate svedočanstvo da su građani pozivali policiju, a da ona nije došla da interveniše. To je prosta stvar. Sa druge strane imate aspekt koji se stalno previđa, a to je da ljudi uče kako treba da se ponašaju i to ne važi samo za decu. Postoje istraživanja u psihologiji u kojima, između ostalog, posmatrate ponašanje dece kojoj puštate neke agresivne sadržaje. Tu su stvari nesporne. Ali ovde je dodatni problem nekažnjavanje dela koja bi morala da budu samerena u skladu sa zakonima ove zemlje. U moralnom smislu, izgubili smo kompas i mi više ne znamo šta je dobro, a šta loše. Govoreći o ovom događaju iz Novog Sada, da li ste mogli da čujete osude sa adresa najviših državnih funkcija? I šire, mimo tog događaja, koji je samo jedna vrsta simptoma, imate li poruke da je država tu da zaštiti stanovništvo i poruke kako se ne možemo ponašati? Mi, naprotiv, imamo istaknute javne ličnosti – funkcionere koji neskriveno i bez pardona vrše nasilne akte, jer gotovo svakog dana slušamo uvrede, vređanja, što je vid verbalne agresije. Govoreći o kulturi nasilja, mi smo tome izloženi decenijama, sa posebnim akcentom na ratne godine, na posledice ratova, ubistvo premijera, pa na posledice toga, sve sa ovim u čemu smo danas. Šta ta izloženost proizvodi u društvu – potrebu da se izađe iz toga, ili naprotiv proizvodi tzv. logoraški sindrom? Istraživanja pokazuju da dugotrajna izloženost nasilnim sadržajima, poput ovoga o čemu govorimo, izaziva dugoročne posledice. Jedna je podizanje praga tolerancije na takve događaje i to me, jednostavno, više uznemirava. Ne ulazeći u primerenost ili neprimerenost komentara na događaj iz Novog Sada na društvenim mrežama, ljudi su tu reagovali intenzivnije, ali najrealnija posledica dugotrajne izloženosti nasilju je stvaranje tzv. logoraškog mentaliteta, jer smo mi praktično naučeni da budemo bespomoćni i da ništa ne vredi da bilo šta pokušavamo. To je, čini mi se, prirodna posledica života u društvu koje karakteriše sve ovo o čemu smo govorili. Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Da li je onda u skladu sa tim – zapravo normalna – ona scena iz tramvaja kada je devojka izložena nasilju, a ostatak putnika sedi i gleda kroz prozor? Ne mogu reći da je normalna, ali je očekivana. Imate u socijalnoj psihologiji tzv. efekat posmatrača, nastao na jednom slučaju koji je ponukao razna istraživanja. Naime, navodno je devojka u Americi ubijana 45 minuta ispred jedne zgrade, a da ljudi nisu reagovali niti pozvali policiju. Ispostavilo se da ta priča nije tačna i da su ljudi reagovali, a da je ona preminula na rukama jednog komšije. Dakle, u slučaju iz tramvaja imamo „efekat posmatrača“, odnosno ljudi reaguju pasivno i ništa ne čine. U slučaju iz Novog Sada, ljudi stoje ali imaju „aktivnu“ ulogu, aktivno saučestvuju jer nemo posmatraju nasilje pošto su, koliko sam razumeo, u vezi sa tim momkom. Situacija da mi posmatramo, a ne reagujemo je očekivana za društvo u kome živimo, ali nikako nije normalna i ne bi trebalo da bude normalna. Trebalo bi da učinimo sve što možemo da se stvari promene. Ali kako to ne činimo ni na nivou društva, u kojoj meri onda možemo efekat posmatrača primeniti i na društvo u celini? To je dobar šlagvort za drugu temu koja mi se čini važnom. Istraživanja pokazuju da naše društvo karakteriše veoma izražen stepen međusobnog nepoverenja. Ne mislim samo na nepoverenje prema institucijama ili u hijerarhijskom smislu – posebno je problematično to horizontalno nepoverenje. Ljudi ne veruju jedni drugima. To znači da ne može da zaživi ideja da smo mi sugrađani koji imaju zajednički cilj, što je dobrobit ovog društva. To pokazuje takođe da je ovo društvo strašno rascepkano i da ljudi veruju samo svom najužem krugu oko sebe. To je ta filozofija porodice i prijatelja i života u skladu sa maksimom „Gledaj ti svoja posla“, ili „Šta se ti mešaš”, ili „Ne gledaj preko plota kod komšije“, ili „Ćuti, dobro je“. Kakav je efekat te filozofije? To proizvodi, da do kraja psihologiziram, da ste od malih nogu izloženi porukama da nije vaš posao ako se komšije svađaju, koga briga, to se mene lično ne tiče. Zašto je to strašan problem? Zato što je u takvoj situaciji nemoguća saradnja među ljudima, pa je nemoguće i da se ljudi pobune u nekakvom organizovanom smislu protiv ovakvih užasnih scena o kojima pričamo – bivaju podstaknuti samo onda kada su lično pogođeni. Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Da li je banalna analogija sa događajima od pre dva meseca, kada su se ljudi pobunili jer su bili lično pogođeni najavom policijskog časa? Videli smo da su onda bili podstaknuti da se pobune. Ali zapravo, u toj vrsti neke socijalne dileme mi ne shvatamo da moramo odustati od uskih, partikularnih interesa. Odustajanje od partikularnih interesa ne važi samo za političke elite, već i za obične građane koji posmatraju. Ovo društvo je strašno podeljeno, sada i po političkoj liniji, gotovo do ivice građanskog rata. Ako uzmemo u obzir politički kriterijum, najveći broj ljudi i dalje kaže – mene politika ne interesuje, ja se time ne bavim, trudim se da moj život bude van politike. To je za mene teza koja je potpuno nevalidna – građani ste ovog društva, sve je politika. Mene interesuje koliko nešto košta – i to je politika. Sa druge strane, imate zagađenu javnu sferu najraznovrsnijim mogućim skarednim sadržajem, od rijaliti programa, politike, od ponašanja u Skupštini, od javnih nastupa političara, i poruka koja se građanima šalje je da je to jedan sasvim normalan vid ponašanja. To je ta kultura nasilja u kojoj mi živimo, i ne vidimo ništa sporno u u sceni nasilja iz tramvaja i činjenici da se ono dešava i da ljudi okolo ne reaguju. Kada kažemo „Mi smo društvo koje je nasilno” ili „Negujemo kulturu nasilja”, kojim činjenicama se to dokazuje? Te konstatacije su možda preteške, da smo nasilno društvo. Međutim, fenomene o kojima govorimo nismo mi izmislili i oni ne karakterišu samo nas. Ja sam se lično mnogo bavio školskim nasiljem – u toj oblasti nismo previše ekstremni u odnosu na druge. Dakle, svi ti fenomeni nisu specifično srpski, ali to nimalo ne teši. Ono što vidim kao specifično srspki fenomen je to što je izgrađena „infrastruktura nekažnjivosti“. Pri tom mislim i na one na najvišim funkcijama, koji su po mnogim kriterijumima nedostojni takvih funkcija, ali i na druge. Recimo, gde imate predsednike opština koji pale kuće i angažuju ljude da pale kuće i da pucaju u vrata dok kuća gori? Možemo li zamisliti državu u kojoj bi takav slučaj bio i dalje bez epiloga? Živimo u njoj. Da. Ja se stalno, ne kao socijalni psiholog, nego kao građanin pitam kako je to moguće, zašto to neko radi, i tu imam banalan odgovor koji nije ni previše mudar – čini mi se, zapravo, da to radi jer mu je dozvoljeno, ne snosi nikakve sankcije, ne odgovara nikome, zna da ni na koji način neće biti kažnjen. Drugo, nasilje vam se i debelo isplati, jer smo došli do toga da se nasilnim metodama rešavaju neke stvari koje su od „državnog“, „javnog“ interesa, poput Savamale. Treće, priznanjem funkcionera države da ne mogu da se izbore sa fenomenom nasilja na stadionima te grupe su praktično nagrađene. Vučić je rekao da ne može da reši te probleme. Tako je. Praktično, vi time kažete da mi nemamo državu. Veber, na koga su se često pozivali, kaže – država ima monopol, ali država nije jedina koja sprovodi fizičku silu. Da se vratimo na reagovanje građana i na komentare tipa „Da sam ja vlast, ja bih ga obesio“. To zapravo posle svega deluje logično? Upravo tako. Logična i prirodna posledica je da ljudi reaguju onako kako im se čini da ima efekta. Nezavisno od toga što mi to ne odobravamo, ali ljudi su i razumna bića koja reaguju u skladu sa modelima ponašanja koji postoje u jednom društvu. Kako mi možemo očekivati od ljudi da se drže nekih pravila, propisa, da poštuju zakone, kada ih prvo ne poštuju oni koji ih donose? Drugo, čak i ako ih kršite, potpuno je neizvesno da li će uslediti neka sankcija i kada će uslediti. Kako, na primer, da objasnite strancima zakon o legalizaciji nelegalno izgrađenih objekata, ili protest nelegalnih taksista? Foto: Istinomer, Zoran Drekalović Da se na kraju razgovora vratimo na početak. Kažete da nemamo političku kulturu i da je to ishodište mnogih problema. Kako se dolazi do društva sa izgrađenom političkom kulturom? Jedna teza kaže – morate graditi demokratiju odozdo, morate izgraditi neke kapacitete unutar društva koji treba da iznesu demokratiju i demokratske institucije. Mi nemamo te kapacitete, ne treba da se lažemo, mi nemamo strukturne kapacitete za demokratiju, nemamo dovoljno obrazovanog stanovništva – određena struktura podrazumeva aristotelovsku jaku srednju klasu. Imamo mnogo funkcionalno nepismenih ljudi. Druga teza kaže da stvari ipak mogu doći odozgo, odnosno da mi možemo ljude naučiti da budu demokrate, tako što ćemo izgraditi demokratske institucije. Sada, pitanje da li je starija kokoška ili jaje. Da budem iskren, ja sam prilično pesimističan da će se stvari ovde skorije rešiti. I poruke koje mi od opozicionih političara čujemo uglavnom su u kontekstu toga da mi treba da nađemo nove ljude. Ja mislim da su nam prosto potrebne promene sistema. To stvarno zvuči kao floskula, ali moramo se dogovoriti kako ćemo se odnositi – ne prema ljudima, nego prema principima, i da branimo te principe. Čini mi se da je u tom smislu važna uloga ljudi koji mogu sebi da dozvole luksuz da budu u današnje vreme kritični prema vlasti. Mislim da treba da pokušavaju da mobilišu javnost i da šalju poruku da je drugačije mišljenje moguće, da je drugačija vizija društva moguća. U protivnom smo osuđeni na sliku koja ne dopušta nikakve druge interpretacije ili kritiku. Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović Pavlović: Nasiljem rešavaju stvari od „državnog“ interesa, poput Savamale - Istinomer WWW.ISTINOMER.RS Da li je bestijalno prebijanje u Novom Sadu, o čemu smo se obavestili putem društvenih mreža, a ne putem institucija, nešto što nismo videli u rasponu od 1990. godine do danas? Da li je način...

Ahtung ! Ahtung ! Već mi se nekoliko dana mota po glavi da otvorim temu gde bi članovi razmenjivali iskustva i priče sa služenja vojnog roka. Ne znam da li će biti zainteresovanih ali nema veze. Nekoliko pitanja za uvod: Da li ste bili u vojsci ? Kad ? Gde ? Zašto ? Ima i anketa. Red je da se autor teme prvi oglasi. Ja sam počeo u Subotici decembra 2000. Tu sam bio na obuci tri meseca pa još 9 meseci( k'o trudnoća :D) kao graničar na karauli Bezdan. Srpsko-hrvatsko-mađarska tromeđa. Odlično iskustvo. Često se sećam i smejem.

Mirjana Marković, supruga nekadašnjeg predsednika SR Jugoslavije i haškog optuženika Slobodana Miloševića, ponovo je u fokusu javnosti nakon što joj je ovih dana ukinuta presuda kojom je osuđena na godinu dana zatvora. Vest da se ova članica porodice Milošević-Marković približava ishodu da ne odgovara ni za jedno svoje zlodelo, pa ni za ovo, neki bi rekli banalno, koje se tiče "podstrekivanja na nezakonitu dodelu stana dadilji njenog unuka Marka", stigla je baš tokom obeležavanja 20. godišnjice NATO bombardovanja. I dok porodice žrtava ratova bivše Jugoslavije i dalje oplakuju mrtve, a svi i dalje osećamo posledice Miloševićevih i Markovićkinih zlodela, podsećamo zbog čega je važno da nikada ne zaboravimo šta su sve učinili. Ni sam Slobodan Milošević nije dočekao kaznu za sve što je učinio, a njegova deca, Marko i Marija, i supruga Mirjana, sa bezbedne udaljenosti i uudobnosti posmatraju šta se o njima govori u Srbiji, zemlji koja i danas živi "recidive" jednog sumanutog režima. PROČITAJTE I... KRVAVI TROUGAO MILOŠEVIĆ, NATO I OVK Koji su se sve razlozi krili iza BOMBARDOVANJA SRBIJE 1999. godine KLINTON, OLBRAJTOVA, SOLANA, KLARK... Pre 20 godina naredili su bombardovanje Jugoslavije, a evo GDE SU SADA ŠRAPNELI GA RAZNELI PRED OČIMA ŽENE I DVE MALE ĆERKE Milan je bio poslednja žrtva NATO bombardovanja, a nastradao je NA KUĆNOM PRAGU 1. NATO bombardovanje NATO je 24. marta 1999. godine počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ, da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Broj stradalih u bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, tokom Miloševićevog predsednikovanja, ni 20 godina kasnije nije definitivno utvrđen. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Milica Rakić Među poginulim civilima bila je trogodišnja devojčica Milica Rakić iz Batajnice, koja je bila u kupatilu kada ju je pogodio geler, koja je postala simbol stradanja ovog rata. U borbi za propagandni rat, žrtvovani su i radnici RTS. 2. Izgubljeno Kosovo Milošević problem Kosova nije rešavao kada je trebalo, već se na to "odvažio" tek posle sukoba u BiH i Hrvatskoj, i to vojno, što je bio povod za bombardovanje Srbije 1999. godine. Kapitulacija je potpisana u kafani "Evropa", kojom se zapravo srpska vojska povukla sa Kosova, a bombardovanje prekinuto. To je bio i početak kraja južne srpske pokrajine u sastavu Srbije. FOTO: KLIX.BA / PROMO Najstrašniji su podaci o poginulima na KiM. Procenjuje se da je na Kosovu tokom rata život izgubilo i nestalo više od 10.000 civila, a da je samo na početku sukoba, u proleće i leto 1998, poginulo nekoliko desetina hiljada ljudi. Prema podacima srpskog Komeserijata za izbeglice, do 2000. godine sa te teritorije raseljeno je oko 190.000 ljudi i to u države bivše SFRJ, a najviše njih je došlo u centralnu Srbiju. Pitanje Kosova je i dalje naš najveći problem i u ovom trenutku traži se rešenje o konačnom statusu KiM koje bi bilo prihvatljivo i za srpsku i za albansku stranu. Bez toga, Srbija neće moći da postane članica EU, niti će joj biti omogućeno da ozbiljnije pregovara sa Briselom. 3. Još krvavih ratova Milošević je pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada progranin, uništena imovina, porodice i životi. Najveća ironija je što je Milošević tvrdio da u tim ratovima SRJ, odnosno Srbija - nije učestvovala. FOTO: VERITAS / PROMO Kolone izbeglica U tim ratovima, od Slovenije, preko Hrvatske i BiH, poginulo je oko 140.000 ljudi, dok skoro četiri miliona njih postali izbeglice. FOTO: LT. STACEY WYZKOWSKI / WIKIPEDIA Granatiranje Sarajeva Međutim, izbeglice koje su spas potražile u Srbiji, nisu mogle baš tako lako da se zadrže gde su htele i gde su mogle, a Beograd je za njih bio zabranjeni grad. Prema nekim procenama, ukupna ekonomska šteta od građanskih ratova u bivšoj SFRJ iznosila je oko 100 milijardi dolara. 4. Prisilna mobilizacija U ratove koji su se vodili "za odbranu srpstva" i velikosrpske ideje nije slata samo profesionalna vojska, već najvećim delom mladići na odsluženju vojnog roka, ali i oni koji sa vojskom nikada nisu imali veze. Mnogi od njih se nikada nisu vratili, a veliki broj onih koji jesu, nikada nije zalečio fizičke i psihološke rane. 5. Politička ubistva Ivan Stambolić, novinar Slavko Ćuruvija, žrtve atentata na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka Draškovića u Budvi... Za sve to je bio zaslužan Slobodan Milošević. FOTO: N. RAUS / RAS SRBIJA Ivan Stambolić U pravosnažnim presudama u slučajevima Stambolića i Budve, srpski sudovi su u tri instance utvrdili da je Milošević "iz niskih pobuda" naredio ubistva političkiih neistomišljenika. 6. Napuštanje zemlje - zauvek Prema podacima UNHCR-a, od 1991. godine izbeglo ili je raseljeno između 3,7 i četiri miliona ljudi sa prostora bivše SFRJ. Iako je većina promenila mesto življenja u okviru bivših republika, ni najmanje nije zanemarljiva brojka od od 600.000 do 800.000 koji su emigrirali u zemlje Evropske unije, dok je njih između 10.000 i 15.000 zatražilo azil u SAD i Australiji. FOTO: V. LALIĆ / RAS SRBIJA Svi oni otišli su da se ne vrate u bilo koju od republika u kojima su živeli. Tako su čitave generacije napustile ove prostore, deca rođena ovde, nastavljala živote "tamo negde", iz početka, bez ičega, i veoma često sećajući se strašnih scena koje su tokom ratova preživeli. 7. Velika pljačka pod okriljem države Pod budnim okom i u režiji države osnovane su najpre "Dafiment banka" a zatim i "Jugoskandik", piramidalne štedionice koje su opljačkale destetine hiljada građana. FOTO: G. SRDANOV / RAS SRBIJA Jezdimir Vasiljević Bajka o lakoj zaradi trajala je neko vreme, kada je ceo sistem doživeo krah a ušteđevina većine građana otišla u nepovrat. Iako su osnivači ovih banaka bili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević, kasnije je otkriveno da je to bio državni projekat iza kojeg je stajao prvi bankar Srbije - Slobodan Milošević. PROČITAJTE I... Pre 25 godina pojavili su se Dafina i Jezda, a onda je usledila VELIKA PLJAČKA NARODA MALVERZACIJE SA DRŽAVNIM STANOVIMA Kertes, Ivković i Kneževićeva OSLOBOĐENI OPTUŽBI, nastavak suđenja Mirjani Marković u februaru SVI ZLOČINI PORODICE MILOŠEVIĆ Dugi niz nedela za koja Sloba, Mira i njihova deca NIKADA NISU KAŽNJENI Banke su nudile enormne kamate do čak 160 odsto mesečno. Sve više se ljudi uključuje u "projekat", a dnevne isplate postaju veće nego uplate. Krah se desio 1993. godine kada "Dafiment" proglašava bankrot, a Jezdimir Vasiljević beži iz zemlje. FOTO: IGOR JOVANOV / RAS SRBIJA Mihalj Kertes Samo su retki uspeli da izvuku novac, među kojima naravno nisu bili državni funkcioneri, pa su svoj novac izvukli Milutin Mrkonjić, Mihalj Kertes, Radoman Božović, Željko Ražnatović Arkan... Oštećeno je 150.000 ljudi za 450 miliona maraka. Ne zna se tačno koliko je novca izneto iz zemlje i da li je korišćen za finansiranje Miloševićevog režima. Država je vraćala i ove dugove. 8. Hiperinflacija Sve je počelo 1990. godine, koja je završena inflacijom od 121,7 odsto, a godinu dana kasnije inflacija je iznosila 235 odsto. Pre toga, država je "zamrzla" celokupnu deviznu štednju građana, kako je i nastao problem "stare devizne štednje", koju oni koji su je imali nikada neće dobiti u punom iznosu. Nju Srbija i 25 godina kasnije i dalje otplaćuje. FOTO: WIKIPEDIA / RAS SRBIJA Procene su da su obaveze banaka prema građanima Srbije i Crne Gore iznosile 8,7 milijardi maraka. U tom periodu kurs nemačke marke na crnom tržištu povećan je za više od 1.100 odsto. Procena ekonomista iz devedesetih je da je 4,7 milijardi maraka zahvaljujući sivoj emisiji novca otkupljeno od građana za dve godine. Jugoslovenska hiperinflacija je trajala 24 meseca. 9. Redovi za hranu, bonovi, šverc benzina... Ekonomske sankcije SRJ su uvedene 1992. godine, kada počinju i nestašiće ulja, šećera, deterdženta... Bio je ograničen i promet strateški prehrambenih proizvoda pšenice, kukuruza, brašna, i oni postaju retkost na tržištu. Ta godina završava se sa godišnjom inflacijom od 19.755 odsto, dok je godišnji rast crnog kursa dostigao 18.789 odsto! FOTO: K. KAMENOV / RAS SRBIJA Uvedeni su bonovi za benzin i dizel gorivo, pa je svaki automobil imao pravo na 40 litara benzina mesečno, naravno ako ga bude na pumpi. Redovi su bili jezivi, a bonovi su se "na crno" prodavali za više novca nego što je bila njihova vrednost. Plata je iznosila samo nekoliko maraka, ali pre podne, jer bi je popodne "pojela" inflacija. 10. Izborna krađa i protesti 1996/97 Krađa na lokalnim izborima bila je povod za građanske i studentske proteste, a pravi razlozi leže u nezadovoljstvu građana teškom socio-ekonomskom situacijom, izolaciji zemlje i želji ljudi, pre svega mladih, za promenama. Demonstracije su počele u Nišu, a kasnije su se vrlo brzo proširile na sve veće gradove u Srbiji. FOTO: SRDJAN SUKI / EPA; Građanske proteste organizovala je Koalicija zajedno, a uporedo sa njima počele su i studentske demonstracije. Režimski mediji njihove učesnike nazivali su "špijunima" i" stranim plaćenicima". FOTO: SRĐAN SUKI / EPA; Najmasovniji skup demonstranata bio je u novogodišnjoj noći, kada se na centralnim beogradskim ulicama okupilo oko pola miliona ljudi. Početkom februara, zbog pokušaja vlasti da spreči šetnje, koalicija Zajedno pozvala je građane da iz različitih pravaca dođu na Trg Republike. Međutim, kolona sa Novog Beograda blokirana je korodonom na početku Brankovog mosta, a pokušaji protestanata iz drugih pravaca da im se priduže takođe je sprečila policija. Na demonstrante su puštani vodeni topovi, a građani su udarani i pendrecima. Građanski protesti trajali su 88 dana, a studentski 117. Završeni su intervencijom OEBS-a i donošenjem specijalnog zakona čije je usvajanje tražio Slobodan Milošević kako bi se izvukao iz situacije u koju je sam upao. Tim zakonom priznata je pobeda opozicije na lokalnim izborima u Beogradu i drugim gradovima na osnovu nalaza misije OEBS-a. U drugom krugu lokalnih izbora u Srbiji, koalicija opozicionih partija "Zajedno" koju su predvodili Zoran Đinđić, Vuk Drašković i Vesna Pešić, pobedila je u najvećem broju velikih gradova, uključujući Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac. FOTO: PROFIMEDIA Zoran Đinđić To je bila prva pobeda srpske opozicije od uvođenja višestranačkog političkog sistema 1990. koja je uzdrmala Slobodana Miloševića i tadašnju vladajuću koaliciju SPS-JUL, zbog čega su pokušali da prekroje volju građana. Za šta je suđeno Miri Marković Podsetimo, Apelacioni sud u Beogradu pre nekoliko dana ukinuo je prvostepenu presudu kojom je u junu prošle godine na godinu dana zatvora bila osuđena nekadašnja predsednica JUL-a Mirjana Markovića povodom optužbi da je 2000. godine uticala na vladinu komisiju za nezakonito dodeli državni stan dadilji njenog unuka. Ovom odlukom naloženo je da se suđenje ponovi pred Višim sudom u Beogradu i otklone sve nelogičnosti iz presude i povrede krivičnog postupka. PROČITAJTE I... ZA UBISTVA I ŠVERC NEMA EPILOGA Mira Marković za ove UŽASNE ZLOČINE izgleda nikada neće biti kažnjena UKINUTA PRESUDA MIRJANI MARKOVIĆ Posle 16 godina od početka postupka ide se na NOVO SUĐENJE PRVA PRESUDA MIRI MARKOVIĆ Osuđena zbog stana, a njeno ime vezuje se za MNOGO MRAČNIJE ZLOČINE Markovićevoj se sudilo u odsustvu, jer je nedostupna pravosudnim organima Srbije i za njom je 2005. godine raspisana međunarodna poternica. Ona je optužena da je podstrekavala Živku Knežević da bez neophodne procedure pribavi stan u Beogradu od 47,36 kvadratnih metara Iloni Pešić, dadilji njenog unuka. Ipak, njeni gresi sežu dalje od jednog stana, te se uz ime nekadašnje prve dame vezuju i ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, šverc duvana devedesetih godina i druge mahinacije cele predsedničke porodice, koja je na vlasti bila tokom smutljivih vremena. Ratovi, žrtve, sankcije, nemaština, poniženje, izgubljeno Kosovo i neviđena inflacija koja je pojela srednju klasu, tek su neki od razloga zbog kojih će par Milošević-Marković i njihova deca uvek biti omraženi među Srbima.

Nemačka vlada usvojila je novi zakon o useljavanju stručne radne snage, kojim su ublaženi kriterijumi i podjednostavljene procedure za zapošljavanje u toj zemlji za radnike koji dolaze iz trećih zemalja, odnosno koji nisu ni nemački državljani ni državljani EU. Novi zakon (Fachkräfteeinwanderungsgesetz) koji će omogućiti radnicima iz zemalja kao što su Srbija ili Bosna i Hecegovina da pronađu posao u najjačoj evropskoj ekonomiji, donosi nekoliko značajnih promena. 1. Svi su kvalifikovani radnici FOTO : SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA Kako je navedeno na sajtu nemačke vlade, jedna od najznačajnih promena je to što će se prema novom zakonu izraz "kvalifikovani radnik" koristiti i za radnike sa visokom stručnom spremom (fakultetskom diplomom) i za radnike sa nižim stručnim kvalifikacijama, što će ovim drugima olakšati put do posla. 2. Traženje posla i u Nemačkoj Bitna promena je i to što će radnici u buduće moći da uđu Nemačku i pre nego što nađu posao, kao što je to do sada bio slučaj sa visokoobrazovanom radnom snagom. Kako navodi "Velt", novi zakon omogućava radnicima koji mogu da dokažu da imaju sredstava da se izdržavaju šest meseci (odnosno da ne budu na teretu nemačke države) i osnovno znanje nemačkog da dobiju boravišnu dozvolu. Posao bi trebalo da pronađu tokom tih šest meseci da bi im boravišna dozvola bila produžena. 3. Priznavanje diploma Bitan deo zakona je i "utvrđivanje ekvivalentnosti kvalifikacija". Priznavanje stranih diploma do sada je bio težak proces, koji je često bio teško ostvariv iz matične zemlje radnika. Novi zakon to menja odredbom koja definiše da u određenim okolnostima, radik može stručnu spremu stečenu u zemlji iz koje dolazi da dokaže nakon dolaska u Nemačku. PROČITAJTE I... NEMAČKA USVOJILA NOVI ZAKON Uvedene bitne promene, koje će važiti i za RADNIKE IZ SRBIJE To znači da kvalifikovani stranci mogu da uđu u zemlju, možda čak i počnu da rade, dok traje postupak priznavanja njihovih diploma i kvalifikacija. Radnici će moći da se prijave za stalni boravak ukoliko četiri godine konstantno imaju boravišnu dozvolu, rade i plaćaju penzioni sistem najmanje 48 meseci. Ukoliko su profesionalne kvalifikacije stekli u Nemačkoj, taj period je skraćen na tri godine. U zanimanjima u kojima postoji ozbiljan nedostatak kvalifikovane radne snage, kao što je IT ili usluge nege, ako je posao prihvaćen, čak nije ni potrebno dokazivanje kvalifikacija, piše "Euroaktiv". 4. Neće biti potrebno dokazivati da Nemac nije želeo taj posao Značajna razlika u odnosu na dosadašnji zakon je to što nemački poslodavci više neće morati da dokazuju da za mesto ponuđeno radniku imigrantu nije bilo moguće pronaći odgovarajućeg kandidata iz Nemačke ili EU. Ako radnik ima potrebnu kvalifikaciju i ugovor o radu, može da dobije posao bez obzira na poreklo drugih kandidata. F OTO: V.K. / RAS SRBIJA Takođe, radnu vizu mogu da dobiju i radnici čija zanimanja na spadaju u grupu traženih u Nemačkoj. 5. Olakšavanje procedura Kao bitna promena u zakonu, na sajtu se navodi da se ovim zakonom olakšava ostanak radnika u Nemačkoj u cilju doškolovavanja i priznavanja stručnih i profesionalnih kvalifikacija. 6. Radna dozvola iako je odbijen azil Što se tiče potražilaca azila, zakon predviđa privremenu dozvolu boravka i rada u trajanju od dve godine - takozvani "Beschäftigungsduldung". To znači da ako potražilac azila ima posao, dve godine ne sme biti proteran iz Nemačke. Ovo se odnosi na osobe kojima je azil odbijen, koje najmanje godinu dana imaju takozvani duldung, koji najmanje 18 meseci imaju regularan posao preko kojeg plaćaju porez i doprinose, i rade najmanje 35 sati nedeljno, navodi "Dojče vele". 7. Kada zakon stupa na snagu? Zakon stupa na snagu od 1. januara 2020. godine do kada će važiti postojeći zakon o zapošljavanju radnika iz inostranstva. Prethodno, zakon treba da prođe Bundestag. Nemačkoj nedostaje 1,2 miliona radnika, prema podacima nemačkog Instituta za istraživanje tržišta rada. https://www.blic.rs/vesti/svet/sedam-kljucnih-stvari-u-novom-zakonu-koji-srbima-otvara-vrata-za-rad-u-nemackoj/f17rsk3?ref=pushpushgo

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi. A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Neretko mi se desi da, u prolazu ili u razgovoru sa ljudima, čujem kako jedni drugima kazuju stvari koje bi trebalo da imaju utešnu ulogu. U takvim situacijama obično je lako prepoznati dobru nameru, a kad ste psiholog – i pogrešne načine da se uputi utešna reč. Sa druge strane, jezik kojim se svakodnevno služimo u dobroj meri odražava konstrukte u našoj glavi. Lav Vigotski je svojevremeno rekao da je jezik oruđe mišljenja. Naše misli, verbalizovane, moraju biti uobličene jezikom koji koristimo da ih iskažemo. Tako imamo situaciju u kojoj imamo dobru nameru (ili makar socijalnu normu) i nekome želimo da uputimo utešnu reč, ali ono što govorimo su konstrukti, fraze i rečenice koje ne preispitujemo previše, već ih u ovim situacijama ispaljujemo kao na autopilotu. Važno nam je da imamo te pripremljene rečenice, pošto su situacije u kojima ih izgovaramo neretko stresne i neprijatne. Tako nam izgovorena rečenica može poslužiti kao utočište od neudobne tišine, ali ostaje činjenica da tom rečenicom ništa nije rečeno. Štaviše, moguće je napraviti i izvesnu štetu. Zato je ovaj tekst baš o tome – o takvim rečenicama, koje olako izgovaramo, a koje nemaju značenje koje bismo mi voleli da imaju, posebno ne u situacijama kad je nekome potrebno pomoći ili utešiti ga/je. Pored samih rečenica, bavićemo se malo i njihovom analizom, ali i konstruktivnijim alternativama. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Frontmen grupe Architects, Sem Karter, prekinuo je koncert kada je primetio da je jedan muškarac iz publike napastvovao devojku koju je publika na rukama nosila do bine. – Neću pokazati na tebe, ali video sam da si uhvatio djevojku za grudi. To nije tvoje telo, zgađen sam, ovde nema mesta za takve stvari – povikao je Karter sa bine. On je više puta ponovio da niko nema prava da napastvuje druge i da neće dozvoliti tako nešto na svom koncertu. – Ako nameravaš ponovo to da uradiš, odlazi odavde i ne vraćaj se. Hajde da učinimo ovo bezbednim mestom za sve – nastavio je pevač dok mu je publika oduševljeno aplaudirala. Društvene mreže komentarišu ovaj potez pevača kao sjajnu poruku koja bi trebalo da dođe od svih koji imaju moć da se njihova reč daleko čuje. Izvor: Headliner линк