Претражи Живе Речи Утехе

Постоје тренуци код сваког од нас када осећамо да „треба да разговарамо“. Искрено. О нечем важном, болном или узнемирујућем. Али уместо да почнемо, ми одлажемо. Чекамо „бољи тренутак“ који никада не долази. Говоримо себи да то није толико важно, да можемо још мало да сачекамо. И као да се невидљива омча стеже у нама – напетост расте, а однос са особом се постепено мења, и то често не на боље. Зашто је тако тешко рећи шта заиста осећамо? Страх. Најједноставнији одговор, који је уједно и најтеже прихватити. Бојимо се. Бојимо се да нећемо бити схваћени. Да ће нас осудити, да ће разговор прерасти у свађу. Понекад је сама помисао да морате да изразите своја осећања речима застрашујућа. Лакше је ћутати. На то смо навикли. Ћутање ретко решава проблем. Оно може да замаскира проблем, да створи илузију спокојства, иако у том спокојству увек постоји скривена забринутост. Знамо да проблем није нестао. Чека, расте, претвара се у терет који постаје све теже подношљив. То се дешава у односима са вољеним особама, када бисте желели да кажете: „Недостаје ми твоје пажње“, али уместо тога промрмљамо у себи: „Све је у реду“. Или на послу, када треба да поставимо границе, а ми уместо тога пристајемо на додатне уступке како не бисмо разочарали свог шефа или колегу. И онда остајемо сами са осећањем неправде и огорчености. Искрени разговори не само да могу учинити да разјасните ситуација. Они вам прилику да се међусобно зближите. Да, није лако. И да, понекад су последице непредвидиве. Међутим, када одлучимо да кажемо шта нас мучи, постоји шанса да нас други човек чује. Постоји шанса на разумевање и то обострано. Не морамо бити савршено припремљени за овај корак. Али обавезно треба да почнемо са оним што осећамо. Не треба осуђивати другог или очекивати да ће нас друга особа одмах разумети на пола речи. Реците онако како јесте: „Важно ми је да попричамо“, „Осећам се збуњено“ или чак: „Бојим се да ово кажем, али желим да ме чујеш“. Наравно, друга особа можда неће реаговати онако како бисмо се надали. То је ризик. Али зар ћутање не носи и већи ризик? Оно нас дели, ствара јаз тамо где би могао бити мост. Тешки разговори се не дешавају случајно. То је избор. Избор који можемо направити за себе, ради искрености, да више не носимо тешке речи у себи. Па чак и ако је страшно, запамтите: сваки такав корак је корак ка лакшем и слободнијем животу, без бежања од онога што је важно. https://www.b17.ru/article/504344/ https://poznajsebe.wordpress.com/2024/12/27/otvoreni_razgovori/#more-5696

Са друге стране, језик којим се свакодневно служимо у доброј мери одражава конструкте у нашој глави. Лав Виготски је својевремено рекао да је језик оруђе мишљења. Наше мисли, вербализоване, морају бити уобличене језиком који користимо да их искажемо. Тако имамо ситуацију у којој имамо добру намеру (или макар социјалну норму) и некоме желимо да упутимо утешну реч, али оно што говоримо су конструкти, фразе и реченице које не преиспитујемо превише, већ их у овим ситуацијама испаљујемо као на аутопилоту. Важно нам је да имамо те припремљене реченице, пошто су ситуације у којима их изговарамо неретко стресне и непријатне. Тако нам изговорена реченица може послужити као уточиште од неудобне тишине, али остаје чињеница да том реченицом ништа није речено. Штавише, могуће је направити и извесну штету. Зато је овај текст баш о томе – о таквим реченицама, које олако изговарамо, а које немају значење које бисмо ми волели да имају, посебно не у ситуацијама кад је некоме потребно помоћи или утешити га/је. Поред самих реченица, бавићемо се мало и њиховом анализом, али и конструктивнијим алтернативама.