Претражи Живе Речи Утехе

Пише: ђакон Павле Љешковић Прошло је неких дванаест или тринаест година од тренутка када сам на Маинском путу по први пут угледао необичну четворочлану руску породицу. Возили су се на бициклима, носивши на себи одјећу веселих, свијетлих боја. Сјећам се да је и тог јутра, баш као и сваки пут када би их у наредним годинама сусретао, читавом улицом одзвањао њихов гласан смијех и жамор, који би престао у тренутку када пролазе поред мене. Тада би, готово увијек, упућивали љубопитљиве погледе у правцу моје мантије. Бициклистичку колону би најчешће предводио отац, сувоњави човјек дуге, густе косе. За њим би по неписаном правилу возиле ћерке, близнакиње у двадесетим годинама, док би на крају колоне увијек била њихова мајка, четрдесетогодишњакиња кратке косе, офарбане у плаво. Једном приликом је њихов отац из неких разлога возио знатно брже него обично и стигао у Маинску улицу много прије своје породице. Угледавши ме, зауставио је бицикло, поздравио ме и започео разговор са мном. Рекао ми је да су се из руске метрополе још прије десетак година доселили у Будву. Такође је напоменуо да своју породицу учи тзв. здравим стиловима живота – вегетаријанству и медитацији. Значајним тоном је додао и следеће: „Ви православци погрешно поимате свијет. Бог и природа су једно! Живот је нужно кретање у круг којем нема краја. То је као да се непрестано по замишљеном кругу возиш бициклом. Тако ја и моја породици сваког јутра возимо један велики круг по Будви, ширећи љубав и позитивну енергију.“ Рекох му да Творац и творевина не могу бити једно. Међутим, творевина возглављена човјеком може бити у вјечној и непропадљивој заједници са Творцем. За то је био потребан позитиван одговор првог човјека – Адама, који је првородним гријехом ту заједницу одбио. У Новом Адаму – Христу, човјек, а преко њега и цијела творевина, је добио нову шансу за заједницу са Богом, коју треба слободно да одабере. Такође, живот није кружење већ праволинијски пут од рођења до смрти. Човјекова слобода није потпуна. Међутим, ни нужност није апсолутна, будући да човјек одабира, својом вјером и дјелима, да ли ће се његова душа након овоземаљског живота успети до заједнице са Богом или ће се стрмоглавити до најкрајње таме. Моје ријечи је пажљиво слушао до момента када је на бициклима пристигао и остатак породице. Након тога се поздравио са мном и наставио са вожњом. Од тада је сваки пут када би ме угледао учтиво климнуо главом према мени у знак поздрава. Међутим, након неколико година приликом њихових редовних вожњи могли су се видјети само он и ћерке, док његове жене више није било са њима. Он је и даље предводио колону, али је дјеловао тужно и замишљено. Мене није ни примијећивао, па ми се није ни јављао када прође поред мене. Последњи пут сам га видио неколико седмица прије последњег Божића. Овог пута је у вожњи прилично заостајао иза својих ћерки. Возио је толико споро да се сасвим јасно могао видјети болан грч на његовом лицу. У једном тренутку је погледао према мени. По начину на који ме је посматрао, закључио сам да ме уопште није препознао, нити се сјећао разговора који смо давно водили. Када сам трећи дан Васкрса кренуо у правцу Старог града на јутарњу службу и литургију, лагано ходајући Маинским путем, најприје сам зачуо добро познати звук који су производили точкови бицикала. Који секунд касније сам угледао дјевојке, сада већ тридесетогодишњакиње, како се возе устаљеном рутом. Умјесто одјеће веселих боја, обадвије су носиле панталоне и мајице црне боје. Такође, овога пута се није чуо онај весели жамор и смијех, који их је красио, будући да су возиле у потпуној тишини, пројављујући тако своју тугу и бол… Од необичне је важности да на вријеме пронађемо пут Истине којим ћемо се возити за вријеме свог земног живота. Важно је и то да у тој спасоносној вожњи не претичемо друге људе, нити да нагло кочимо, угрожавајући тако и себе и ближњег свога. Такође, поред пута ћемо с времена на вријеме бити у прилици да опазимо немали број странпутица, које на први поглед изгледају много привлачније од пута Истине. Међутим, странпутице увијек воде у бездан ништавила. Када човјек једном ту закорачи, касније ће му бити неописиво тешко да се врати на прави пут. Стога је важно стрпљиво и полако возити јединим истинским путем који води у вјечно блаженство и заједницу са Господом… Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви https://mitropolija.com/2025/04/24/tockovi-zivota/

Духовник није увек особа којој се исповедамо. Ја могу да имам духовног оца, али данас сам, на пример, у Москви и морам да се исповедим. Не могу да идем на Кипар и да се вратим ујутру, па ћу морати да се исповедим овде, али мој духовник је негде другде. Односно, могуће је да свештеник који исповеда и онај који духовно руководи буду различити људи. Морамо бити пажљиви према једном веома суптилном детаљу. Једно је - старац у односу на монаха, а другу улогу има духовни отац у односу на хришћанина који живи у свету. А и послушање је различито: једно је послушање монаха старцу, а друго је послушање хришћана свом духовнику. Монах мора све да пита. Ако спрема храну током дана, мора питати свог старешину шта да кува. Световна жена не мора да пита свог духовника шта да кува за вечеру; питаће о томе свог мужа. Монах ће питати свог духовника: „Има ли благослова да идем у Москву?“ Али ожењен човек неће питати свог духовника да ли треба да иде у Москву или не, јер је у монаштву послушање апсолутно, а хришћани у свету задржавају личну слободу. А духовник има власт само у оним стварима које се тичу духовног живота човека. Духовник може свом духовном чеду, хришћанину да каже да пости, на пример, у одређене дане, може да саветује које молитве да чита, када треба да се причести, али духовни отац не може да каже духовном чеду каква кола треба да купи и какву одећу треба да обуче, и да ли ће да оде на пут или не. Митрополит Атанасије Лимасолски извор: Манастир Ваведење

Да ли се савремени хришћани икада запитају због чега је хришћанство привукло себи многе народе да га данас има на свим континентима. Сигурно не због неког моралног система, јер свака религија га има. Није ни због обећаних „рајских“ чулних уживања, јер тако нешто не постоји у хришћанству. До одговора ће се тешко доћи, уколико се не схвати време у којем је човек живео када се Христос оваплотио (отеловио) и постао човек. На неколико места је Преподобни Јустин окарактерисао Земљу као једну огромну гробницу, гњилу и смрдљиву од људских телеса. Смрт, што на санскриту значи смрад, била је неприкосновени владар планете. Несигурност и нестабилност због болести, сеоба и ратова показивали су бесмисленост живота. Милост богова је опет стицана кроз крв и смрт, не само животиња већ чак и људи, а смрт је опет неминовно односила све. Точак среће се брзо окретао, тако да су они који су приносили крвне жртве у знак благодарности и умилостивљења боговима, врло брзо и сами постали исто. Страх и безнађе за све, а радости нигде. Са истока долази Исток (Извор) живота, и незаустављиво себи привлачи све. Цивилизација прожета радошћу живота, али не било каквог већ Вечног, осваја цео свет. Читави народи су пригрлили Христа, јер само је Он донео ону Истинску и Вечну радост која не пролази. Обузет том радошћу и знањем да му смрт, која је Васкрсењем постала само један пламичак у односу на пожар живота, више ништа не може учинити, човек је почео да ствара. Људски дух окрилаћен овом радошћу створио је многа дела, на која у било ком времену или чак универзуму можемо бити поносни. Али, уместо да иде даље до неслућених висина („Будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Мт. 5, 48) , човек се уморио. Ово се десило онога тренутка када је почео све да чини у своју славу а не у славу Онога који му је дао Радост и Живот. Стари пут смрти и туге полако је почео да се све чешће користи постајући велики као аутопут, а пут радости постао је само једна врлетна стаза којом се ретко иде. И уместо да обожава Живот и да му се радује, човек поново почиње да обожава смрт. Јесте да је она сада обучена у хаљине опуштености, разоноде и забаве, али и даље то је смрт. Циљ је привући децу и њихов дух загадити тиме, а када одрасту можда ће бити касно. Како другачије објаснити оно што је све чешће и све присутније међу нама, нама који се и даље зовемо хришћанима… Места за потиштеност нема, јер се једино радошћу туга побеђује. Христос, истински Живот и највећа Радост, рекао је хришћанима: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32) , а Апостол Павле поручио: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас!“ (Рим. 8, 31). Протојереј Бранко Чолић https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-branko-colicradost-zivota/

ПИТАЊЕ: Оче, имам 36 година, немам деце, нисам удата. Сви око мене су ми досадили, мозак ми кљују - роди за себе. Чак ме и доктори тако саветују - кажу да ћеш постати старородка, биће ти касно. Мој пријатељица је управо то урадила. Али многи је сада осуђују, кажу, без оца, није јасно од кога је родила. И она можда има смисао живота - бебу. И ја желим да будем мајка. Зар то није неправедно, оче? Неко има децу, а неко не? Зар жена не може да има дете? У Библији је чак написано да се жена спасава рађањем. Сада многе рађају за себе. Имам човека, говорила сам му о томе. Изгледа да му то не смета. Али не жели породицу и никакве обавезе. Мени и није потребно. Ја ћу га хранити. Могу и тајно од њега да родим. Не знам шта да радим. Време истиче. Можда стварно треба да родим што пре, јер не постајем млађа. Шта бих требало да урадим? ОДГОВОР: Ужаснут сам Вашим речима. Па, Ви би тражили од мене благослов да набавите пса. А Ви о детету говорите. Да и још ван брака, у блуду хоћете да родите – дакле, за себе. Каква неодговорност! Опростите, али бих хтео да питам и Вас и Вашу пријатељицу: „Драге моје, да ли сте полуделе?“ Не разумем значење овог страшног израза, засићеног дивљом себичношћу и самољубљем „родити за себе“, па чак и са додатком да „многи тако раде“. А да ли Ви знате да многи сада блудниче, пуше, пију, дрогирају се, а још и краду, седе у затворима због убистава и педофилије, раде абортусе??? Да ли вам је таква већина показатељ? Ако већина безбожног света већ иде потпуно по злу, да ли то значи да и ми треба да полудимо? ЗАУСТАВИТЕ СЕ !!! Не слушајте злобне критичаре који дају такве безумне савете. И какве везе имају људи с тим? Хоће ли Вам они судити на Страшном Суду? Да ли сте Ви сигурни да ће дете рођено, не у родитељској љубави и наклоности, већ у греху блуда, лишено оца и породице пуне вредности, бити срећно? Шта је он крив па је намерно осуђен на патњу? Ваша осећања су важна, али дететова је свеједно? Хоћете ли се играти са луткама? Деца су огромна одговорност, тешки труд и крст! А Ви све видите у ружичастом светлу. Као да ћете родити и бескрајна радост ће Вам пасти на главу. Не знате како се мајчино срце ломи када деца оболе, чак и умру, када настану разне туге и тешке околности, како се мајка брине за своје дете. Ви видите у рађању деце срећу и смисао живота, а нисте се запитали зашто људи са децом постају тако несрећни? Зашто родитељи понекад мрзе своју децу и криве их за њихове тешкоће и проблеме? И чак их напуштају, одричу их се ... Ако жена има суштински погрешан поглед на свет и нема мира у њеној души, онда је ниједно дете неће спасити. Дете без оца спалиће Вам сву душу. Болно ћете кривити себе што сте му одузели оно најважније и натерали га да пати. Ваше срце ће се сломити када дете буде гледали другу децу како се играју са татама, који их воле, љубе, грле, мазе, а Ваше ће за све ово бити ускраћено? Да ли сте заиста спремни да приредите такво мучење детету због свог суманутог хира да имате дете по сваку цену? Ако заиста желите да се посветите одгајању детета, онда је много боље узети дете из сиротишта и постати му мајка, дати му љубав и нежност, него починити страшни грех, родити у блуду и срамоти. На исповест ми долази на десетине жена које су се породиле на сличан начин (неке су се залетеле да се удају, неке су се надале да ће задржати мушкарца дететом, неке су радиле вантелесну оплодњу итд.) и рећи ћу вам, оне нису постале срећније од таквог греха и живот им се лоше посложио. Сада се кају и плачу што су дете користили као оруђе за постизање себичних циљева. Због суровости и самовоље оваквих несрећних мајки деца су изузетно ретко здрава и срећна. Чињеница остаје чињеница. Страствена жеља да се уреди свој лични живот и да не буду црна овца у нашем неморалном друштву постаје толика опсесија да су сироте жене у очајању спремне чак да осуде своју будућу децу на патњу. Какво безумље!!! Али спознаја греха долази врло брзо и неподношљив бол долази са њим, али ништа се не може променити. Разумем да је тешко слушати зле језике. Најпре ти саветују да блудниш и да рађаш „за себе“, а онда ће Вас називати раскалашном, прекоревати ти Вас да сте родили без оца и развратница. Престаните да се препуштате народном ликовању и прилагођавању лажном јавном мњењу – ово је, извините, просто глупо. Нека свако уреди свој живот, а не да паметује како ће ко живети. А они су и сами до ушију у гресима и проблемима, а још друге уче: „роди за себе“, „нађи човека“, „брзо се удај“, и причају којекакве глупости. Да ли они себе заиста сматрају паметнијима од Бога? Разумни људи схватају да је све по вољи Божијој, а безумне нема се шта да слушати. Не могу да разумем зашто је нама толико важно шта грешни људи говоре и мисле, а при том је апсолутно свеједно шта говори Бог? У Светим Заповестима Он упозорава – не грешите, иначе ћете страдати. И учи нас како да будемо срећни – отворите Јеванђеље, читајте. А ми намерно идемо против Њега и притом се још надамо некој врсти среће. А онда плачемо, патимо и Бога кривимо. Господ се из љубави Своје брине о нама, води нас ка спасењу, а ми лукавством и лукавством хоћемо да Га преваримо и све учинимо на свој начин, као да боље од Бога знамо како треба. Ох, како је све то страшно. Не мучите себе и схватите да рађање детета није смисао живота! Библијски цитат не треба искривљавати, већ знати до краја: „Жена се спасава рађањем ако пребива у вери и љубави, у светости са чедношћу“. Сви рађају: и мишеви и мачке. Родити је лако- то уопште није циљ само по себи. Овде је сама природа све уредила, и овде је заслуга жене мала, али само неколицина може да подигне правог хришћанина, пристојну и достојну особу. Духовно и морално стање нашег друштва је врло јасан доказ о томе. Испоставља се да ако се једноставно размножавамо, а не знамо да достојно по савести васпитавамо своју децу, по чему се онда разликујемо од животиња? Ви говорите о некаквој неправди – неко има децу, неко не. Али замислите само колико људи живи без деце, међу њима нису само монаси, већ и велике жене и изузетни људи! Као Матрона Московска, Ксенија Петроградска, Марија Египатска и многи многи светитељи. Свака особа има своју мисију на земљи. Не морају сви да рађају. Присуство или одсуство детета само по себи ништа не значи Господу, само су му важна наша чиста савест и добро срце. Удата или неудата, без деце или са 10 деце – све у животу треба прихватати како јесте. ЗНАЧИ ТАКО ЈЕ НЕОПХОДНО - ОВО ЈЕ ВОЉА БОЖИЈА И ТАКО ЈЕ БОЉЕ ЗА ВАС! У свакој ситуацији позвани смо да будемо срећни, служимо Богу и ближњима, радујемо се и благодаримо Творцу. Мој савет Вама је: идите чешће у цркву, причешћујте се, путујте по светим местима, чините добро, радујте се животу, и што је најважније, мање слушајте људе, а више Господа! Добар хришћански живот и оцрковљење отвориће вам потпуно нов и тако светао свет вере да није дозвољено свим породицама са децом и мужевима да доживе ово чудо! Није све тако једноставно рођена ... И чак немој ни да се бринеш, Бог има све под контролом и Он све чини за Ваше добро и спасење !!! Срећа, душевни мир и осећај пуноће живота никако не зависе од породице, деце, каријере, богатства и нечег другог материјалног. Ово стање апсолутног блаженства и мира Господ открива само оним људима који се потпуно ослањају на Његову свету вољу и испуњавају Заповести Христове! Што Вам искрено молитвено желим. протојереј Петар Гурјанов извор: СПЦ Котор

Нема никакве сумње – сви се ми рађамо с различитим темпераментима. Неки од нас су повучени и склони филозофирању, други су живахног духа и препуни иницијативе, а неки су агресивни, па их ја зовем ратницима. То су они који на сваки изазов или препреку гледају као на нешто што се треба сузбити свом расположивом снагом. Нека деца када су фрустрирана, тихо плачу, јер не могу да покрену играчку, док ратници у истој ситуацији вичу, бацају и шутирају играчку. Такви ће вероватно остати до позних година и не исплати се покушавати мењати их. Не зна се узрок таквог темперамента, али се зна да га је често јако тешко имати. Ратници троше пуно енергије и имају компликован однос с другим људима. Нисмо сви ратници. Код нас осталих, агресија, дакле, иритација, љутња, бес и мржња извиру из разних извора. Један од њих је страх. Страх од немоћи, страх од губитка, страх од смрти. Осећај кривице често доводи до агресивног понашања. Кад више не можемо да се носимо са осећајем кривице и самокритике, почињемо да критикујемо друге и пребацујемо на њих кривицу. Но, најчешћи извор агресивности јесте осећај да нисмо толико вредни нашим најближима, колико бисмо то хтели да будемо. Потреба потврђивања да смо вредни онима које волимо дубока је заједничка људска потреба и тај осећај вредности темељ је наше самосвести. У породицама, неизоставно, с времена на време долази до застоја у комуникацији. Почињемо нејасно да се изражавамо и осећамо се несхваћенима. Размишљамо и доживљавамо ствари обрнуто и често нам је тешко да се снађемо у томе. Не успева нам да будемо присутни духом, па се онај други осећа напуштеним или одбијеним… И тако бисмо могли да наставимо са набрајањем, јер постоје бројне ствари које привремено блокирају контакт и чине нас усамљенима. Када се то догоди, тада изгубимо осећај да смо вредни партнеру или родитељим. Некада је то незнатно и краткотрајно, а неки пут изгубимо тло под ногама. Наша прва реакција је агресивност. Постајемо нервозни, изиритирани, љути или бесни. Ова осећања долазе до изражаја на различите начине и у разним облицима. Женама традиционално никада није било дозвољено да покажу љутњу на једнако отворен и груб начин као што је то било мушкарцима. Уместо тога оне плачу. Генерацијама је деци било забрањено да плачу када су их родитељи малтретирали, па су се уместо тога појављивали тзв. психосоматски симптоми – главобоља, стомачне тегобе, температура, хронични умор… да наведемо само оне најчешће. Мушкарци често заћуте и потраже спас иза новина, ТВ-а, ловачке пушке или штапа за пецање. Све су ово културолошки различити, друштвено прихватљиви начини изражавања агресије. Исто важи и за последицу, усмеравају агресију унутар себе – самооптуживањем, депресијом, осећајем кривице и сл. Када један члан породице изненада постане агресиван, то значи: „Осећам да вам нисам вредан колико бих то желео да будем. Осећам се погрешним, искљученим или као да вас оптерећујем.” Због тога је важно агресији понудити добродошлицу у породици. Агресија није непријатељ љубави и брижности, него једно од многобројних изражавања љубави. Игнорисањем или сузбијањем она ће и даље расти, временом ће експлодирати или се само заледити. Заправо, то је нелогично! Зашто постајемо агресивни, критични и оптужујемо ако се не осећамо вреднима за заједницу (породицу)? Зашто не реагујемо логично и не постанемо, нпр. тужни? Баш је то необично! Код одраслих често долази до стања латентне иритације, што доводи до осећаја да се свађамо око безвезних ствари. Кад то почне да се догађа, крајње је време да се веза анализира – узајамно и свако самог себе. Осећај како нисмо довољно вредни нашим најближима је скоро увек повезан са реалним стањем да, у ствари, и нисмо тако вредни као што мислимо или се надамо. Узмимо један класичан пример: Вековима је најважнија улога мушкарца у породици била набављање хране или брига о својој породици. Уз појам рада врло ретко се повезивала жеља или интерес. Иако се овакав став у последње време полагано мења у развијенијим деловима света, мушкарац се још увек првенствено води својим прастарим поривом за збрињавањем породице и побољшањем животних услова. Иако су и жене изашле на тржиште рада, оне још увек у својим срцима дају приоритет заједничком животу и блискости с партнером или децом, и ето сукоба! Он напорно ради како би задовољио потребе породице и побољшао економску ситуацију, док она сматра како он занемарује њу и децу. Мали број мушкараца има самоувид и реторичке способности да може да каже: ”Слушај, ја идем на посао управо из обзира према својој породици!” Или, нпр. жена која проводи највише времена код куће и има способност за стварање кућног угођаја. Након свега учињеног, она се буни како он не цени довољно њен допринос. Оба партнера троше пуно енергије за стварање осећаја да су једно другоме вредни, али често не стичу утисак да су њихови напори уродили плодом. Због тога је повремено важно разјаснити како и колико успешно свако од нас понаособ покушава да изгради осећај вредности за другу особу. Агресија једног или оба партнера јасан је сигнал да се ова тема мора ставити на дневни ред. Ову повезаност осећаја вредности и агресије најјасније могу увидети родитељи у односу према својој деци. Готово да и нема односа у којем ће родитељи свој осећај вредности за своју децу изгубити безболно и једноставно. Чим се то деси, многи од нас почињу да вичу на децу или их кажњавају и туку. Као и већина других агресија, и ова потиче из немоћи и страха. Деца не уочавају битну разлику када их родитељи истуку или „само” изгрде. У оба случаја врло брзо ће изгубити осећај своје вредности за родитеље и реаговаће, управо, агресивно. Почињу да одговарају, ударају, туку млађу сестру или све окрену „на унутра” и постају туробни и оптерећени кривицом. За агресивност родитеља увек су одговорни родитељи. То никада није кривица деце. Такви смо ми људи и због тога треба да пазимо да се агресија не претвори у спиралу зла у којој из агресије произлази насиље. Као одрасле особе можемо да разговарамо једни с другима и разјаснимо узроке агресије. Деци и младима потребна је наша емпатија и воља за разумевањем њиховог унутрашњег живота. Њихова љубав према родитељима је несумњива, но, оно што је доведено у питање, је њихова самосвест. Јеспер Јул https://familylab.rs/agresija-neophodan-deo-porodicnog-zivota/

Неки људи кажу да је наш живот веома кратак. Али, мислим да га ми и сами себи скраћујемо због окрутног поступања према њему, због бескорисног губљења времена и кварења нашег морала. Ако свој живот користимо са дужним поштовањем, пажњом и економичношћу, онда ће, наравно, бити довољно велик. Уопште, човек не цени време, он га расипа и лако троши и није му на корист; Људи често живе на земљи као бесмртници. Време се продужава у мери у којој човек духовно расте, у мери у којој увећава дубину и сакралну природу смисла живота. Неки су старили а да нису сазрели у животу, а неки млади су старили пре него што су одрасли. Плаше се смрти, не знају како да живе. Они не знају шта је живот, шта је смрт, ни шта је прави смисао људског живота. Смрти се највише плаше они који су осуђени својом савешћу, који нису променили свој унутрашњи изглед на боље, који су заведени животним задовољствима. Људска духовност се снажно опире пропадању и злу које време може донети. Мир може трајно да пребива у човековој души тек после озбиљних искушења окрутним прогоном од стране зла. Поверење у Божији Промисао пружиће озбиљну помоћ у остварењу овог живота. Филозоф Сенека каже да „ није ствар у томе да имамо премало времена за живот, већ што га олако. Ако се човек занесе потрагом за задовољством, луксузом, славом, благостањем, онда неће разумети како је цео његов живот текао. Неутажива жеђ за новцем, пијанство, лењост, амбиција, похлепа и интриге муче његове тежње. Ове страсти не дозвољавају свом робу да види истину. Задовољства окују човека за земљу и не дају му могућност да се отргне од земаљских ствари. Многи се диве богатима, али не знају да ти људи у себи носе струје олујног мора. Мало је оних који су могли сасвим отворено да кажу да су потпуно задовољни собом. Човеку се не даје онолико времена колико би желео, јер се према њему не би понашао пажљиво. Не заборављајте добра дела, јер сте смртни и привремени. Ако човек на разне начине упада у било какву заблуду, онда ће у дубини, у ствари, тражити могућности да пронађе мир. Када је човек заузет многим бригама и метежом, не може да се концентрише и да има неку врсту повратка, нема времена да живи у слободи. Људи се врло често уморе од прошлости и садашњости. Они сањају и теже да живе бољим животом у будућности, али ништа не чине у том смеру. Живот пролази, а човек, уроњен у многе бриге, то не примећује. Пита се како је толико година прошло тако брзо. Колико је кратак живот многих брижних људи? У животу полажемо испит. Ако победимо своје страсти, ако тежимо љубави, ако мрзимо зло, ако спознамо себе, ако упознамо Бога, тада ћемо постићи циљ, смисао нашег живота. Кад положимо испите, осећамо миомирис света вечности. Не бојимо се смрти. Нисмо уморни од живота. Кајемо се, надамо се, радујемо се. монах Мојсије приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Данас, 3. октобра 2024. године од 18 часова, у крипти храма св. Марка на Ташмајдану, предавање на тему "Етика живота и смрти" одржаће протонамесник Драган Поповић докторанд на ПБФ у Београду и аутор књиге "Биоетика смрти – утилитаризам и православље". Најтоплије препоручујемо да дођете на ово предавање. Извор: Радио "Слово љубве"

Једног дана, моја најмлађа ћерка Маша и ја, након молитве и причешћа у Оптинској пустињи, отишле смо на ручак у локалну трпезарију. Има много људи, дужи је ред него за Чашу причешћа. Али имале смо среће што смо добиле сто. Седимо и уживамо у чувеним оптинским рибљим кнедлама и разгледамо. И видимо веома интересантну жену са послужавником како стоји између столова које су заузели исти срећници. Чини се да се још није замонашила и не планира да то учини, али се свим силама труди да покаже да више није обична смртна мирјанка. Ако видите такву даму, одмах ћете разумети на шта мислим. Са њом је њена дружбеница. Још не тако „напредна“ у свом православном раду, али ништа мање типична. Очигледно је да је недавно пронашла веру и, задржавши дах, хвата сваку „богом надахнуту“ реч прве поменуте. Стоји мало иза ње. Док сам са интересовањем посматрала ове две жене, схватила сам да заправо немају где да седну. А за Машиним и мојим скромним столом биле су две слободне столице. Да будем искрена, нисам их баш желела у свом друштву, али ипак сам хришћанка. „Седите овде“, махнула сам им — Има два слободна места. - Нећу да седнем! — оштро је узвратила она „виша по чину“, пресекавши мој хришћански импулс у корену. Кнедла ми је издајнички запела у грлу. - А... Зашто? - Ниси се помолила пре јела! Кнедла се још чвршће залепила... - Помолила сам се! У себи! — Из неког разлога сам почела да се оправдам. - Не верујем ти! – рекла ми је жена и окренула се. Чак сам извадила и своје огледалце да бих се уверила да је све у реду са мном и да рогови нису израсли кроз моју елегантну платнену беретку. Па како другачије да им објасним кад ми не верују... А даме су остале исповедно стајати са послужавником. Да будем искрена, ситуација је била чак и смешна. У овој истој трпезарији, моје ћерке и ја смо својевремено биле просветљене како да правилно уронимо у свети извор. Стајале смо у реду за храну и водиле разговор да ли да одемо до извора преподобног Пафнутија Боровског. „Али, нећу да се стрмоглавим у њега“, рекла је Тоња, наша четврта ћерка. „Одлучите саме“, одговорила сам. - О чему ти то говориш?! — чуо се огорчени женски глас иза. - Дефинитивно треба заронити главу у њега! Разумем да је боље то учинити, али нећу на силу да давим дете. „Нека ради како јој одговара“, рекла сам. „Остаћеш без главе, дете“, окренула се жена ћерки, схвативши да мене не може да убеди, „демони ће доћи на врх твоје главе и седеће ту са окаченим ногама." Ћеркине очи су се рашириле од страха, па сам пожурила да је пошаљем за сто даље од ове слатке даме... А у трпезарији Саввино-Сторожевског манастира чула сам да се моштима можете поклонити само на празан стомак. „Зато што треба да упијете благодат из светилишта у посуду неокаљану грешном храном“, објаснила је једна жена свом сапутнику. Верујем да ни сама није разумела шта и ради и где то води. Храна и светиње су генерално бескрајна православна тема. У поменутој оптинској трпезарији једном сам чула групу жена како разговарају о припреми „хране“ за причешће. Иако се чини да су већ исрпљене све дискусије, међутим, изволите... „Треба да једеш пре причешћа, а не после“, рекла је једна од њих својим другарицама, машући пред њиховим лицима виљушком са рибљим котлетом са ражња." „Замислите само“, наставила је, „да сте се причестили на празан стомак, у себи имате Тело и Крв Христову, самог Христа, а ви желите да једете. Поједете овај котлет и он падне право у Христов стомак. А да сте раније јеле, онда ништа не би пало у Његов стомак бар до следећег дана." И да би ово потврдила, поново је протресла виљушком са котлетом испред њихових лица. Овај покрет је вероватно произвео неки посебан хипнотички ефекат на све. Јер, и ја сам се у једном тренутку запитала, да ли је тачно да ће котлет „пасти право на Христа“? Али, њихов разговор се овде није завршио. Друга жена из тог друштва рекла је да се и сама причешћује на сасвим другачији и једино исправан начин: - Стомак мора бити потпуно празан! Апсолутно! Зато и не перем зубе пре причешћа. Да ни једна кап воде или псате за зубе не уђе унутра! Хвала Богу, отишла сам у тренутку када је једна од саговорница гласно саосећала са свештеником који је исповедао на Литургији ове побожне жене неочишћених зуба. Не знам како се спор завршио. Пре отприлике девет година у Оптинској трпезарији (поново) упознали смо једну веома занимљиву породицу. Тачније, прво су се упознали наши мужеви. Девојчице и ја смо тумарале по манастиру. Имали смо тада три ћерке, а ти људи су имали три сина. Близанци или тројке, тренутно не могу са сигурношћу рећи. И тако, отац три девојчице и отац три дечака нашли су заједнички језик по овом основу. А онда смо и ми, мајке, дошле. Смејали смо се, шалили се и разговарали на разне теме. Тако сам сазнала за њихову невероватну причу. Дуго нису имали деце. Шта год да су радили - доктори, прегледи, различите процедуре - разочаравајуће дијагнозе. Нада, очај, молитве. Уобичајено. И једног дана им је неко рекао да треба да иду у Оптину пустињу, до моштију св.Амвросија Оптинског. Замолите га за дете, прочитајте акатист. Прихватили су овај савет и кренули. Молили су се, плакали, молили, поново се надали... Вратили су се кући, и врло брзо се испоставило да је жена трудна. И то, да не очекује само дете, већ тројке одједном! Да не би св.Амвросије устајао двапут, очигледно. А у њиховом случају - три пута. Изнела је трудноћу до термина и безбедно се породила. И првом приликом поново су дошли у Оптину да се зхвале светитељу. У тој посети смо их и упознали. Следећи догађај се десио у истој оптинској трпезарији, где сам посматрала веома тужну сцену. За столом су јели бака и њен унук. Било је јасно да је дечак веома болестан. Сада схватам да је највероватније имао аутизам. Тада још увек нисам разумела дијагнозе, али је било очигледно да је момак веома необичан. Лоше се понашао са становишта просечног детета. Правио је буку, одгурнуо је баку која је покушавала да га нахрани, устао, поново сео. Али, није сметао другим људима. Само је гласним звуцима привлачио пажњу. И видело се колико је бака уморна и како је све то боли. Кроз сав тај умор, рекла му је: - Па, молим те, сабери се! Сада ћемо јести и отићи да се помолимо. Али он је био на својој таласној дужини. И било ми је тако жао и њега и ове баке, која је вероватно довела свог унука у Оптину у очајању и нади у Божију помоћ... Тако је и било. Касније сам их више пута видела и од других чула да лекари не могу ништа да учине и да се бака молила Господу свом снагом. А онда је у трпезарију ушла још једна „немонахиња“. Сва у црном, крстови, иконе, молитвеници, са осећајем сопственог духовног значаја. И са „свитом“ жена које слушају сваку њену реч. Баш као у првој причи. Врло брзо је овај дечак привукао пажњу ове духовне личности. И почело је: „Реци му“, ово је упућено баки, „да се понаша пристојно на светом месту!“ Бака је само уморно уздахнула. - Шта је с тобом? Јеси ли опседнут? — наставила је "полумонахиња". „Да би могао да живиш као хришћанин, покај се за своје грехе!“ А „свита“ је сувисло климала главама. Нисам могла да се уздржим овде: - Оставите их на миру, дете је болесно! – рекох тихо да баба неби чула. Али духовна госпођа је само стајала поред мене и моје речи нису допирале до ње. - Опседнут! Опседнут! — већ је кренула на мене. "Не знам ко је овде опседнут, али дете је болесно!" У том тренутку, женина пратња се усмерила на мене и почела да доказује да сам и ја опседнута, јер сам се усудила да расправљам са „молитвеником“. Чак сам се уплашила да ће ме ударити. А баба је ухватила унука за руку и отишла... И ја сам отишла, да ситуација не би постала гора, оставивши групу жена на челу са ауторитативном госпођом пуном осећања испуњене Божанске дужности... Овде ћу се зауставити са својим скицама из живота трпезарије, иако бих могла писати бесконачно. Једног дана ћу свакако наставити. Елена Кучеренко приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха. Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе... Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона. Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни). То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот. Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека. Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом. Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело. Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав. Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт! Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе. Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга . Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота. Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота. Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22). Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно. Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака: „Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу." јереј Димитриј Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Зато се Крст Христов назива Животворним. Зато се на јутрењу Великог петка у молитвама налазе стихови о томе како ће нас Господ просветити Крстом Својим. И такође речи у стихирама: „дошао си да дарујеш живот а не смрт“. Он је и ово страдање и смрт у виду распећа прихватио потпуно добровољно ради нас. Јеванђеље јасно показује да је Спаситељ знао ко ће Га издати и када ће и где бити ухапшен. И чим поче борба између страже првосвештеника и апостола, која би се, иначе, могла завршити победом ових других, Христос заповеда Петру да положи мач речима: „...Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26:52, 53); „...Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јован 18:11). Из овога се јасно види да Господ добровољно иде у страдање. И Он дозвољава да Га ухапсе. А на крају Страдања, пре своје смрти, Спаситељ изговара једну реч: „Сврши се!"(Јован 19:30). Искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа је остварен. На задивљујуће тајанствен, потпуно несхватљив начин, крв Богочовека проливена на Крсту опрала је наше грехе, уништила их и исцелила нас, отворивши пут спасењу. Како се лепо каже у тропару шестога часа: "Извршио си спасење, посред земље, Христе Боже, раширио си на Крсту твоје пречисте руке, сабирајући све народе, који вичу: Господе, слава Теби. " А шта се дешава после Христове смрти? Из пробушене ране тече крв и вода, умивајући свет и испуњавајући га благодаћу двеју Тајни – Крштења и Евхаристије. Земља се затресе, сунце се помрачи, а неки од мртвих васкрснуше. И црквена завеса над Светињом се расцепа. Шта то значи? Комплетно обнављање света. Човечанство и сва творевина се обнављају. И отварају се врата раја, где за Господом улази покајани, разборити разбојник, који је рекао: „...Помени ме, Господе, када дођеш у Царство Твоје!“ (Лука 23:42). На јутрењу Светог и Великог петка лепо се каже о свему томе: „Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби." Дошло је до обнове човечанства и управо зато Црква нуди да буде распета са Христом у Страсну седмицу, а посебно на Велики петак, да буде распета са Христом, како пишу Свети Оци, интелектуално, фигуративно, духовно, срчано на службама ове Велике седмице. Храм ваше душе ће се поколебати у великој тузи због Смрти Христове и великој радости због предстојећег Васкрсења Христовог. Пламен ваше гордости ће се угасити, умрети, помрачити. Ваша душа ће васкрснути, оживети и видети да је камени и мртви зид грехова и страсти поцепан и порушен и у овој великој чистоти пут у Царство Небеско ће постати видљив! Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

„Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи. Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу. У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих. „Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота. Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“. „Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле. Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин. Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени су људи који нијесу нашли смисао живота • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM „Усамљеност је један од највећих проблема савременог човјека, наиме, постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од

Сврха поста је покајање и веће удубљивање у духовни живот, што захтева одступање од уобичајеног световног начина живота, бар на неко време. Али проблем нашег друштва је што је готово немогуће потпуно побећи од света. И у далеким временима је то био горући проблем, зато су први монаси буквално отишли у пустињу. Међутим, ми нисмо у пустињи, свет нас непрестано и активно гони. Дакле, практичан задатак православног мирјанина сада није толико да побегне од света, колико да развије исправну вештину одговарања на искушења која долазе из света. Дакле, који је тачан одговор на оно што нам свет нуди сваког минута? За почетак, само треба да мало застанете. Покушајмо споља да погледамо информациону позадину нашег времена. Целокупна медијска сфера је усмерена на то да се одучи размишљању. Више чак ни не покушава да промени наше размишљање, уопште не тражи размишљање, захтева тренутне емоционалне реакције. А тамо где емоције замењују размишљање, манипулација је увек присутна. И зато, када било који спољни стимуланс упадне у нашу свест, неопходно је застати. Запитајте се: да ли су добијене информације корисне за моју душу? Буде ли ме на молитву, на љубав према ближњем, на добре мисли и дела? Ако не, онда је све очигледно. Овоме уче сви свети оци подвижници: како правилно препознати сваку помисао – да ли је она од Бога или, обрнуто, од злога. Зато за време Великог поста читамо аскетску литературу: „Лествицу“ Св. Јована Синаита, дела авве Доротеја, „Филокалија“ итд. Промишљено, пажљиво читање оваквих књига помаже нам да развијемо вештину духовног приступа свему што нам долази на памет споља. И, наравно, нема духовне заштите без молитве. Није џабе сваки час људског постојања освештан молитвом. Покушајмо да застанемо у брзом темпу нашег живота да се помолимо, да проверимо своје мисли и осећања, да се једноставно прекрстимо пре него што донесемо било какву одлуку. И тада моћ света и његових лажи више неће бити тако велика и јака. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Појава монаштва и аскетске традиције везује се за Копте. Чак и сада, коптски манастири су затворени током поста ради интензивније и концентрисаније молитве својих становника. Ово изазива неоспорно поштовање. Са теолошке тачке гледишта, Копти се придржавају такозване монофизитске традиције, а да нису „строги“ монофизити. Истовремено су отворени и пријатељски расположени према Руској православној цркви. 1. Копти имају једноставнији однос према светињама. На пример, сваки коптски парохијанин у нелитургијском времену може ући у олтар, додирнути и поклонити се пред олтаром, што је у нашој земљи дозвољено само свештенству. Међутим, ова простота не произилази из немара, већ из непосредне живе вере, која не долази из ума, већ из срца. 2. У већини коптских храмова обичај је да се изују ципеле приликом уласка. У неким црквама то није неопходно за улазак у храм, али је неопходно за оне који се пењу на солеј, укључујући и причеснике. 3. Учесници обично долазе са својим појединачним картицама, које се чувају код куће. 4. У огромној већини коптских храмова, са изузетком најстаријих, постоје клупе, седење је дозвољено током значајног дела службе. 5. У животу Копта има много заједничких тачака са муслиманима, то се не односи само на језик, већ и на свакодневни живот, одећу, кухињу и слично. По култури, Копти се мало разликују од локалних муслимана. 6. Обрезивање се практикује скоро свуда међу Коптима. Обрезује се мушка одојчад, иако Апостол говори о васпитном значају телесног обрезања, које је замењено обрезањем нерукотвореним – крштењем. Иако се црква ограђује од овог обреда, не сматрајући га црквеним, у народу постоји тежња да се овом обичају придаје одређено сакрално значење. Осим тога, овај народни обичај има и хигијенски значај. Највероватније је у питању нека врста старозаветног рецидива или утицај ислама. 7. Копти имају традицију да након крштења тетовирају крстове на зглобовима (крст у виду тетоваже на унутрашњој страни десног зглоба), па чак и на челу. Једно од могућих објашњења за појаву ове традиције у Египту и Етиопији је да у случају прогона онај ко има такав знак неће бити у искушењу да сакрије своју веру и да се одрекне, јер овај знак непобитно сведочи о припадности хришћанству. Другим речима, тетоважа коптског крста на десној руци новокрштеног је знак спремности на мучеништво за веру. 8. Коптско богослужење се разликује од православног богослужења и прилично је уочљиво. Дакле, обреди литургије православне и коптске цркве припадају различитим типовима – византијској, односно александријској. 9. Коптска литургија је мирнија, Копти немају ни мали ни велики вход, па самим тим ни херувимску песму на почетку Литургије верних. 10. На свакој литургији (на „Литургији речи“) Копти имају четири новозаветна читања из Светог Писма: из посланица апостола Павла, саборне посланице, књиге Дела апостолских и Јеванђеља. Јеванђеље се често чита два пута: свештеник на коптском и ђакон на арапском (јеванђеље на арапском „Инџил“). 11. Значајан део коптске литургије чине свештеничке молитве, које се читају наглас. 12. Коптска литургија је дијалог између црквенодостојника и народа; хорови су прилично ретки у Коптској цркви, тако да народ активно учествује у литургији. 13. Литургија у Коптској цркви је веома дуга – око три сата, а заједно са додатним обредима може трајати 4-5 сати. Службе дневног циклуса такође се приметно разликују од наших. 14. Међу карактеристичним одликама коптских литургија вреди истаћи ритуал приношења Дарова, током којег свештеник десном руком благосиља вернике, левом додирујући Дарове, као и ритуал извлачења крста – свештеник умаче кажипрст у чашу освећеног Вина и њиме црта крст на Хлебу. 15. Евхаристијски хлеб коптског обреда – квасна просфора са 12 крстова и на њој одштампаним текстом трисвете молитве. Причешће се врши на два начина. 16. Коптске службе дневног циклуса су веома аскетске, свештенство их обично обавља чак и без посебних одежди, читање Псалтира заузима главни део обреда, читање јасно доминира над певањем. 17. Православна црква користи Јерусалимску литургијску повељу, али се коптско богослужење заснива на традицији староегипатског монашког богослужења. 18. Копти се крштавају само потпуним урањањем (дечак 40., а девојчица 80. дан након рођења) речима: ово је „У име Оца и Сина и Светога Духа“. 19. Тајна Помазања се увек врши непосредно после крштења и обухвата 36 миропомазања светим миром. 20. Посебно се празнује Успеније Пресвете Богородице. Само Копти имају празник који се зове „Дан доласка свете породице у Египат“ (19. мај). Понтије Пилат је канонизован за свеца. 21. На глави Коптског патријарха и свештенства је тамни огртач са дванаест малих и једним великим крстом – у част Христа и дванаест апостола. 22. Чудно је да, ако су Копти монофизити (мада умерени, који се клањају Христу, пре свега, као Богу), онда треба да дају предност не реалистичком стилу, већ сложеној иконографији. Вероватно је древна коптска иконографија била другачија - строжа. По свему судећи, уништена је током владавине појединих калифа након муслиманског освајања Египта. Највероватније је, пре тога, иконопис био у складу са православним. Данас слике у коптским црквама својим примитивизмом и наивношћу подсећају на дирљиве дечје цртеже. На њима су приказана лица светаца великим, изражајним, светлим очима. 23. Честице моштију умотане су у колутиће црвеног сомота. Свака ролна приказује свеца (или је његова слика извезена), чије се честице моштију налази унутра. 24. Престо је обично огроман. У средини је велики ковчег са зделом унутра. Звезда на металном послужавнику, неколико прекривача. Нема олтара. 25. Свештеници носе мале крстове у рукама. На прсима имају кожне крстове. Коптски крст се састоји од две линије које се секу под правим углом са умноженим крајевима. Три закривљена краја представљају Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа; сви крајеви заједно симболизују дванаест апостола. Архиепископ Јов (Смакоуз) https://pravlife.org/ru

И човек и засебна историјска Црква издају хришћанство уколико се успокојавају на спољашњем, уколико не куцају на двери духовног Царства. Спољашње хришћанство није хришћанство. Оно је посветовљење, то јест најопаснија издаја хришћанства. Одступање наше, то јест свих они што ‘ваљда верују’ од вере је зашло толико далеко да се никаквим благочастиво-умереним разговоима о нарушавању црквених типика ништа неће постићи… Црква је заиста света и непорочна, али је та светост невидљива и недокучива. Видљива је у цркви пре свега мрља зла на златној ризи. Векови напретка у спољашњем хришћанству научили су нас управо томе да себе штедимо од сваког напора, то јест, не тражимо узак пут… Хришћанство је пасхална ноћ човечанства што стоји пред ‘вратима Царства’… Сваки грех улива воду у вино вере, и што је више воде, то је мање вина… Отпавши од смирене светости, вера је пошла пустињама духовних училишта, обликовала се у опекама богословских радова, књига које никога ни у шта нису убеђивале, венула под сунцем обредног благостања. И дође крај вере, крај хришћанског пута… ‘Доказати’ научно, у смислу рационалистичком, постојање Бога је немогуће, и ‘помиривати’ такође ништа не треба. Потребо је управо супротно: потребно је да наука ‘докаже’, докаже саму себе, потребно је нагнати науку да начини још један, одважан корак напред, и пустити је да сама угледа вечне видике што јој се отварају... Треба одбацивати лутернаство, а не лутеране, папство, а не католике. Постоји само једна једина Црква, Православна Црква, али њене тајанствене везе са хришћанима Запада, па и лутеранимма, нама су недокучиве, а оне заиста постоје, и ми знамо да на Западу има хришћана који се далеко више налазе у Цркви него многи од нас… Смисао живота је страшно прост: старати се да се свуда и увек сачува топлина срца, знајући да ће она бити још неком потребна, да смо ми увек потребни још неком… https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/05/06/сергеј-фудељ-смисао-живота-је-прост-ув/

Ниједан духовни напор и подвиг нема никаквог основа у духовном смислу ако нисмо спремни да опростимо брату. Јер како да нам Бог опрости кад ми не знамо да праштамо? Ово је духовни услов да нам Бог опрости. Опрост је најлакша и најтежа ствар за човека. Најлакша, јер шта те кошта да опростиш брату? А најтежа, јер заиста захтева свест о нашем стању и стању другог, захтева превазилажење егоцентричне самоизолације. У процесу комуницирања и стварања односа неминовно ће доћи време када ћемо се осећати погођено, повређено, прекривено многим ранама. Како да их победимо и опростимо брату? Опраштање није показивање супериорности – да сам изнад некога и дајем му опрост, већ да сам у заједници са њим, да улазимо у исти духовни простор и имамо исту реч живота. Међутим, ако други има другачију реч, како ћемо их ускладити? Повезивањем моје речи са речју другог. Ако моја реч садржи живот, ја ћу сигурно моћи да дам живот другоме и он ће се кад-тад пробудити ако то жели. Али ако је моја жива реч индивидуална, ако ме обезбеђује и даје ми индивидуални мир, онда је други према мени равнодушан, или боље речено, значајан ми је само у оној мери у којој ме цени, препознаје и даје ми оно што ми је потребно. Бити у стању да се повежем са другим захтева дубоку свест о свом бићу. Ово није психоаналитички поступак којим могу да разумем карактер и понашање друге особе, да се ставим у његову позицију. Опраштање је дубљи догађај. Пре свега, то је чин личног покајања. Покајање значи могућност да учествујем у Божјим даровима, значи да Бог постаје видљив у мом животу, значи да се осврнем на Бога, спознам стварне димензије свог бића, спознам себе. Само на тај начин могу ући у везу са другим. Опраштање подразумева разумевање другог, али како се то може учинити када немам однос са самим собом? И како да имам однос према себи када мислим да сам оно што се види, а не оно што заиста јесам? Лутамо између два стања — између нашег лажног ја, које пројектујемо на себе и друге, и нашег правог ја, које скривамо јер се осећамо сложено. Шта су себичност и немоћ да се опрости? Битка да заштитимо своје право ја. Као резултат тога, осећамо се повређено и погођено, и почињемо да се боримо против других да бисмо заштитили себе. Тако постајемо неспособни да опростимо. У ствари, немоћ да праштамо настаје, не зато што смо зли људи, већ зато што не можемо да прихватимо своје право ја са његовим манама, ранама и кваровима, и зато што не знамо за пут покајања којим можемо да се оправдамо у љубави Божијој. Затварамо се , окружујући се зидовима. Плод ове моје самоизолације и индивидуализма је немогућност да у свом животу прихватим другог са његовим грешкама, јер ће ме оне подсећати на моје грешке, које не желим да признам. И докле ћу ићи? До сукоба, до напетости, до одбијања. Дакле, опроштај није чин научен у недељној школи када смо били извиђачи и добра деца која су мислила: „Морам насилно опростити другоме, како ми је свештеник рекао, да бих се сутра причестио“. Ово је бајка. Шта је заиста важно? Да прихватим своје право ја, своје три пута бедно ја, и кажем: "Боже мој, помилуј ме." Тада сам због љубави Божије прихваћен и више немам разлога да се браним ни од кога.И више се не плашим да се откријем другима. Али у настојању да се заштитим и сакријем своју стварност, активирам разне одбрамбене механизме. И што се ови механизми више јачају, постаје немогуће повезати се са другим и опростити му. Све је тако једноставно. Дакле, могућност спасења претпоставља да смо били у контакту са Божијим опроштењем, да смо искусили Божију љубав и милост. Ако је неко тврдог срца, нема места у Богу, не зато што га Бог одбацује, већ зато што нема појма о стварности Божијој. Јер, дајемо оно што имамо у срцу. Ако је оно обогаћено Божијим снисхођењем и љубављу, ми ћемо манифестовати тај етос. Али ако у себи немамо такав етос , онда се откривају духовне маске и наша беда коју не можемо да прихватимо. И шта ћемо онда? Почињемо да калкулишемо шта ми је други урадио, а шта ја њему. Али које наше стање меримо са другим? Наше лажно ја. Уредно ја, преварантско ја. А ко је други? Онај кога не познајемо. Зашто се сукобљавамо једни са другима и не опраштамо једни другима? Зато што пројектујемо своје лажно ја и не познајемо другу особу, само замишљамо каква је. Какву би онда везу могли да изградимо и како би она могла да траје? Дакле, основа свега овога је покајање и ништа друго. Пост је чин покајања. То није промена у исхрани. Шта је покајање? Да кажем Богу "Одустао сам од свега и тражим Те!". Покајање значи изношење на површину и активирање моје дубоке чежње за Тобом, Боже. Свако покајање је чежња за Богом. Покајање активира ову чежњу, ово тражење, и моје биће оживи . Ово је пост. Због чега да се расправљам са људима када тражим Божју љубав и желим да ступим у везу са другима? Хоћу ли тражити признање од света кад Тебе желим?! Зато се молим. Седим, познајем своју беду, и не желим ништа, него само Тебе тражим и чезнем за Тобом. То у мени развија друга чула, егзистенцијално ме активира. Социјална или психолошка активација човека је чињеница, јер у себи смо мртви, нисмо оживели, јер права социјализација почиње од тренутка када оживимо изнутра. Права социјализација је повлачење себе у Христа , а то је дело поста и подвига, да моје срце почне да оживљава и да могу да опростим и прихватим другог. Када тешко прихватамо неправде које су нам други учинили, то говори о нашем духовном краху. Када коментаришемо шта су нам урадили, анализирамо и гунђамо, то је доказ наше духовне смрти. Замислите колико постајемо досадни себи и другима када покушавамо да докажемо да смо у праву и исцрпљујемо се у идеолошким обрачунима. Човек Божији је празан, слободан, удобан, тих, и сви га прихватају. Такви морамо да постанемо, да људи уживају са нама и да градимо однос са њима – када није важно наше мишљење , јер имамо живот. Кад имаш живот у себи, какво мишљење да имаш, шта да доказујеш и зашто да се супротставиш другоме?! Скроман човек је слободан и удобан, све теши и сви уживају у њему. Постао је прави човек. А то је постигао јер се препустио љубави Божијој. Зато му ништа не смета. То значи имати блажену равнодушност јер имамо живот у себи. архим. Варнава Јанку https://www.bogonosci.bg

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

У цркви св. Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици ће у четвртак 30. марта 2023. године бити одржано духовно вече на тему "Светиња живота и репродуктивно здравље", сазнаје Радио "Слово љубве". Предавање др Бојана Цакића и др Љиљане Савић почеће после вечерњег богослужења, од 17 часова и 30 минута. Сви су добродошли, поручује братство ове дивне светиње. Извор: Радио "Слово љубве"

Створитељ је створио свемир, Васиону, људе, видљиви и невидљиви свет. Он је творио дарежљиво, са безграничном љубављу, улажући сву Своју бесконачну величину и снагу, обилно удахнуо дух вечног живота. Господ је свако своје створење обдарио исконском лепотом, украсио небеским бојама, испунио добром, тако да би се сви радовали, ликовали, дивили једни другима и Њему. Слобода, дана људима као савез вјерности и вечне љубави, постала је круна Божје доброхотности према човеку. Шта је био резултат? Господ, који највише чезне за општењем и љубављу своје деце, понизно ишчекујући наше духовно стремљење, остаје сам. Мало људи ће се током дана сећати Бога, разговарати са њим од срца. Брзо нас тера река живота и покушавамо маневрисати, хватати се за обале, позивати помоћ. Слепи смо. Заборављамо да је Бог и само Он контролише ток ове брзе реке, заповеда олујама и ветровима, отвара хоризонте и уклања непредвиђене сметње. Наша сигурна пловидба не зависи од наших напора, знања, вештина, страних људи, већ искључиво од Његове воље и плана. У било којој ситуацији, најбоље је да пожуримо до Бога, тражимо Његову помоћ и заштиту, тражимо само у Њему утеху и умиривање, само Њему веруjемо и у Њега се поуздавамо. Господ нас воли беспоговорно, савршеном љубављу, и немамо право да је одбиjемо, одбацимо, јер је наша љубав према Богу плод нашег живота. Без испољавања и показивања те љубави, ризикујемо да постанемо дрво које је посађено, неговано, донело плодове, али нико није успео да их убере са њега. Шта ће бити са плодовима уколико их баштован не убере на време? Они труле. Иста ствар се дешава и с нашом душом, која Господару није на време дала плодове — своју љубав. Не обраћамо се Богу, игноришемо Његову помоћ и знакове, остајемо глуви за Његове речи. Ми немамо захвалност и саосећање према Господу, према Створитељу, који нас је створио из ништавила, удахнуо живот у нас, дао Себе за нас. Време лети неумољиво. Сва наша дела и догађаји пре или касније ће пасти у Лету, а само ће главни плод целог нашег живота остати за вечност — љубав према Богу. https://pravlife.org/sr/content/glavni-plod-celog-nasheg-zhivota

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава. Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано. И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо. Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо. Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим. Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев. Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин. Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи. Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане. ___ Проф. др Светомир Бојанин https://www.facebook.com/photo/?fbid=443569131207775&set=a.417771223787566

Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима. Савремени људи су несретни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету. Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компијутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Моги траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу. Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудерност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира. Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен. Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти. Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха. Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај. Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти. Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења. Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине. У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане. Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочио над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика. Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да отступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником. Такво лажно бестрашће је уствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти. Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чисоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота. арх. Рафаил Карелин https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-rafail-karelin-u-srcu-je-izvor-zivota-i-smrti/

Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor

Коjа је корист од тебе? Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус. Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили. Дакле, дан за даном наш живот пролази. Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио? Смоква се уздигла недалеко, Без плодова, само гране и лишће. А Он јој рече: «Која је корист од тебе? Каква радост за мене у твом стаjању Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет, А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...» Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве. Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста. Пре него што буде касно Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши. Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23). На шта је Господ мислио? Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово. А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве. Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа. Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу. Добро кроз снагу Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота. Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором. Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити. Не заустављати се У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани. И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени». И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте». Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза. И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта. Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања. https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota