Опраштање је реч живота

Ниједан духовни напор и подвиг нема никаквог основа у духовном смислу ако нисмо спремни да опростимо брату. Јер како да нам Бог опрости кад ми не знамо да праштамо? Ово је духовни услов да нам Бог опрости. Опрост је најлакша и најтежа ствар за човека. Најлакша, јер шта те кошта да опростиш брату? А најтежа, јер заиста захтева свест о нашем стању и стању другог, захтева превазилажење егоцентричне самоизолације. У процесу комуницирања и стварања односа неминовно ће доћи време када ћемо се осећати погођено, повређено, прекривено многим ранама. Како да их победимо и опростимо брату? Опраштање није показивање супериорности – да сам изнад некога и дајем му опрост, већ да сам у заједници са њим, да улазимо у исти духовни простор и имамо исту реч живота. Међутим, ако други има другачију реч, како ћемо их ускладити? Повезивањем моје речи са речју другог. Ако моја реч садржи живот, ја ћу сигурно моћи да дам живот другоме и он ће се кад-тад пробудити ако то жели. Али ако је моја жива реч индивидуална, ако ме обезбеђује и даје ми индивидуални мир, онда је други према мени равнодушан, или боље речено, значајан ми је само у оној мери у којој ме цени, препознаје и даје ми оно што ми је потребно.

Бити у стању да се повежем са другим захтева дубоку свест о свом бићу. Ово није психоаналитички поступак којим могу да разумем карактер и понашање друге особе, да се ставим у његову позицију. Опраштање је дубљи догађај. Пре свега, то је чин личног покајања. Покајање значи могућност да учествујем у Божјим даровима, значи да Бог постаје видљив у мом животу, значи да се осврнем на Бога, спознам стварне димензије свог бића, спознам себе. Само на тај начин могу ући у везу са другим.

Опраштање подразумева разумевање другог, али како се то може учинити када немам однос са самим собом? И како да имам однос према себи када мислим да сам оно што се види, а не оно што заиста јесам? Лутамо између два стања — између нашег лажног ја, које пројектујемо на себе и друге, и нашег правог ја, које скривамо јер се осећамо сложено. Шта су себичност и немоћ да се опрости? Битка да заштитимо своје право ја. Као резултат тога, осећамо се повређено и погођено, и почињемо да се боримо против других да бисмо заштитили себе. Тако постајемо неспособни да опростимо. У ствари, немоћ да праштамо настаје, не зато што смо зли људи, већ зато што не можемо да прихватимо своје право ја са његовим манама, ранама и кваровима, и зато што не знамо за пут покајања којим можемо да се оправдамо у љубави Божијој. Затварамо се , окружујући се зидовима. Плод ове моје самоизолације и индивидуализма је немогућност да у свом животу прихватим другог са његовим грешкама, јер ће ме оне подсећати на моје грешке, које не желим да признам. И докле ћу ићи? До сукоба, до напетости, до одбијања. Дакле, опроштај није чин научен у недељној школи када смо били извиђачи и добра деца која су мислила: „Морам насилно опростити другоме, како ми је свештеник рекао, да бих се сутра причестио“. Ово је бајка. Шта је заиста важно? Да прихватим своје право ја, своје три пута бедно ја, и кажем: "Боже мој, помилуј ме." Тада сам због љубави Божије прихваћен и више немам разлога да се браним ни од кога.И више се не плашим да се откријем другима. Али у настојању да се заштитим и сакријем своју стварност, активирам разне одбрамбене механизме. И што се ови механизми више јачају, постаје немогуће повезати се са другим и опростити му.

Све је тако једноставно. Дакле, могућност спасења претпоставља да смо били у контакту са Божијим опроштењем, да смо искусили Божију љубав и милост. Ако је неко тврдог срца, нема места у Богу, не зато што га Бог одбацује, већ зато што нема појма о стварности Божијој. Јер, дајемо оно што имамо у срцу. Ако је оно обогаћено Божијим снисхођењем и љубављу, ми ћемо манифестовати тај етос. Али ако у себи немамо такав етос , онда се откривају духовне маске и наша беда коју не можемо да прихватимо. И шта ћемо онда? Почињемо да калкулишемо шта ми је други урадио, а шта ја њему. Али које наше стање меримо са другим? Наше лажно ја. Уредно ја, преварантско ја. А ко је други? Онај кога не познајемо. Зашто се сукобљавамо једни са другима и не опраштамо једни другима? Зато што пројектујемо своје лажно ја и не познајемо другу особу, само замишљамо каква је. Какву би онда везу могли да изградимо и како би она могла да траје? Дакле, основа свега овога је покајање и ништа друго.

Пост је чин покајања. То није промена у исхрани. Шта је покајање? Да кажем Богу "Одустао сам од свега и тражим Те!". Покајање значи изношење на површину и активирање моје дубоке чежње за Тобом, Боже. Свако покајање је чежња за Богом. Покајање активира ову чежњу, ово тражење, и моје биће оживи .

Ово је пост. Због чега да се расправљам са људима када тражим Божју љубав и желим да ступим у везу са другима? Хоћу ли тражити признање од света кад Тебе желим?! Зато се молим. Седим, познајем своју беду, и не желим ништа, него само Тебе тражим и чезнем за Тобом. То у мени развија друга чула, егзистенцијално ме активира. Социјална или психолошка активација човека је чињеница, јер у себи смо мртви, нисмо оживели, јер права социјализација почиње од тренутка када оживимо изнутра.

Права социјализација је повлачење себе у Христа , а то је дело поста и подвига, да моје срце почне да оживљава и да могу да опростим и прихватим другог.

Када тешко прихватамо неправде које су нам други учинили, то говори о нашем духовном краху. Када коментаришемо шта су нам урадили, анализирамо и гунђамо, то је доказ наше духовне смрти. Замислите колико постајемо досадни себи и другима када покушавамо да докажемо да смо у праву и исцрпљујемо се у идеолошким обрачунима.

Човек Божији је празан, слободан, удобан, тих, и сви га прихватају. Такви морамо да постанемо, да људи уживају са нама и да градимо однос са њима – када није важно наше мишљење , јер имамо живот. Кад имаш живот у себи, какво мишљење да имаш, шта да доказујеш и зашто да се супротставиш другоме?! Скроман човек је слободан и удобан, све теши и сви уживају у њему. Постао је прави човек. А то је постигао јер се препустио љубави Божијој. Зато му ништа не смета. То значи имати блажену равнодушност јер имамо живот у себи.

архим. Варнава Јанку

https://www.bogonosci.bg