Претражи Живе Речи Утехе

Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха. Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе... Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона. Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни). То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот. Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека. Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом. Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело. Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав. Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт! Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе. Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга . Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота. Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота. Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22). Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно. Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака: „Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу." јереј Димитриј Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор