Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор др Милош Весин ће у среду 7. маја 2025. године од 19 часова, у великој сали Задужбине Илије М. Коларца у Београду, одржати своје редовно пролећно предавање. Овога пута, уважени прота ће говорити на тему "Како се односимо према болу", а улаз за све заинтересоване је слободан. Извор: Радио "Слово љубве"

У Ризници Српске православне цркве у Котору синоћ је одржано предавање др Милоша Весина „Психологија праштања/непраштања“. Угледног предавача на Православном богословском факултету „Свети Сава“ у Либертивилу, умировљеног пароха чикашког и познатог пастира, који је дипломирао на студијама музике, доктора теолошких наука и доктора психологије и присутне на предавању поздравио је архијерејски намјесник которско тиватски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, захваливши се госту што нам је уприличио још једно интересантно и надасве корисно предавање усмјерено човјеку данашњице оптерећеног разним искушењима. „Многи су се можда зачудили када су видјели наслов овог нашег заједничког промишљања јер праштање, односно не праштање, је нешто што нас у мањој или већој мјери све дотиче. Сама тема, Психологија праштања / непраштања, колико год да је на први поглед чудновата, са друге стране више је него веома оправдана, зато што све у овоме животу има своју психологију, уколико се на психологију гледа као на науку о души. Нажалост, кроз многе своје школе савременог испољавања психологије, она је често више налик статистици него науци о души. Сама ријеч опраштање и читав процес кроз који човјек мора да прође да би некоме опростио, или да не би опростио, не може а да не укључи човјекову душу“, каже о. Милош. Наставља констатацијом да је само праштање човјеку неопходно како би му било лакше – „опраштање би требало да му буде онај незаобилазни дио духовне хигијене“. Незаобилазан у овој причи, наставио је, творац је аналитичке психологије Карл Густав Јунг, који је у почетку био веома сагласан са Фројдом (блиско сарађивали у периоду 1912. до 1917. године). Разлаз је услиједио, не по питању става о људској сексуалности, па ни о односу према несвјесном, већ због односа према религији. „Док је с једне стране Фројд био потпуно под утицајем Маркса, Јунг (син протестантског пастора из Швајцарске) иако отворен за многе правце у животу, имао је ту протестантску дисциплину. Јунг је тврдио да религија не подлеже класичном начину научног посматрања зато што надилази саму науку. Не као оно што је против науке, него као оно што је у једном домену изнад науке“, казао је о. Милош. То је, истакао је, веома важно јер се у Светом писму први пут сусрећемо са опраштањем, кроз негативан вид опраштања, односно кроз одуство молбе за опроштај. „То је већ при првом људском преступу нашег праоца Адама, када је окусивши од плода, учинио оно што данас мање-више свако од нас чини, када учини нешто што није требало да учини. Онда ту видимо колико је Стари завјет, цјелокупно Свето писмо, једна саврмена и модерна књига“, казао је о. Милош. Подсјећа да је Адам, када је згријешио, прво осјетио страх, затим се као последицу страха сакрио, а онда, као и што ми сви чинимо у таквим ситуацијама, покушао да нађе оправдање. Ако га нема онда кривицу покушавамо да пребацимо на неког другог. „Осјетио је, истина, и стид и када је Господ кренуо, не да га грди већ питајући га „Адаме гдје си“, покушао да обнови дијалог љубави, Адам је казао: Чух Твој глас и сакрих се зато што сам го (као да до тада није био наг). А Бог га упита: Ко ти рече да си наг, да ниси случајно јео од Дрвета познања добра и зла?. Ту долазимо до једне сјајне и толико данас неопходне дефиниције нагости. Није нагост када се човјек скине тјелесно, него је суштина нагости када човјек остане огољен у односу на однос са Богом. Свети Симеон Нови Богослов, тумачећи управо ово мјесто из Старог завјета, каже: Адам је био огољен управио захваљујући томе што се својом слободном вољом оденуо у трулежност. Свукао је са себе нетрулежност у коју га је Бог обукао и обукао је на себе одјећу трулежности, одјећу смртности. Адам и даље не тражи опроштај. Што мислите како би текла даље историја да је Адам имао куражности, смјелости и да је рекао: Боже погријешио сам, пролупао сам, извини, опрости. Не, он је рекао: Жена коју си ми Ти створио, она ме је наговорила и ја окусих од тог забрањеног плода. Касније, то се преноси даље и на његовог сина Каина који, када је видио да је Бог примио жртву његовог брата а није његову, осјетио је истовремено и љубомору и завист“, подсјетио је о. Милош. Каже да је психолошки гледано Каин први опсесивни неуротичар људске историје. Поменута два случаја, рекао је о. Милош, прва су два случаја одсуства молбе за опроштај. „Сада прескачемо хиљаде година и долазимо до новог Адама, до Господа Исуса Христа који је дошао из љубави“, казао је о.Милош. Подсјећа и на револуционарне текстове за 6. и 7. вијек које је тада писао Свети Исак Сирин који каже: „Чак и да Адам није згријешио, Христос би дошао међу нас из љубави“. „Јер, читав овај свијет је створен из љубави и човјек као круна стварања је створен да би био у непрестаном љубавном дијалошком односу са Богом и да би људи били у истом таквом односу са људима. То је циљ онога што је живот“, казао је о. Милош. Констатује како је себичност она рампа на путу људима да другима не опросте, а Христос се јавља као видљиви, тјелесни, оваплоћени опроштај Неба према земљи. „Што је Његово распеће ако не тријумф опраштања? Распети Христос са крста, које ријечи упућује? То нису биле псовке, то није била грдња, то није било видјећете ви када дође мој отац, као што би смо ви и ја, рецимо, реговали. Не то су биле ријечи: Оче опрости им јер не знају шта чине“, казао је о. Милош. Говорећи о стањима савременог човјека оптерећеног стањима ега и суперега, о човјеку који не попушта ни најрођенијима, каже да се на тај начин увећава количина отрова у истом том човјеку. „Можете ви мрзити некога колико год хоћете, можете му не опраштати до миле воље и преко воље, али то не уништава њега. Уништава ваш однос са том особом и то је чињеница и уништава вас“, наставио је о. Милош, додавши да се честа појава канцера данас не дешава одједном, како се то често мисли, те да наука говори да је близу 90 процената свих облика ове болести, као и кардиоваскуларних, психосоматског поријекла. Указује да је све апсолутно повезано, па чим се наруши хармонија, баланс између тијела, душе и духа, обично тијело мора да страда. „Врло је погрешна изрека у здравом тијелу здрав дух. Не, тамо гдје је здрав дух, иако је тијело болесно, лакше ће то да подноси и моћи ће да оздрави. Јер, као што сами себе разбољевамо, тако сами себе можемо и да оздрављамо уз Божију помоћ. Због тога, ништа толико благотворно не дјелује на човјека као опраштање“, истакао је о. Милош, уз ријечи да је злопамћење она најљућа змија коју можемо да његујемо у својим грудима, те да човјек који истински воли он увијек мора и да опрашта. Зато, каже, најважиније је опростити и заборавити. „Неко би рекао не може то тако, али шта чујемо на Литургији? Узмите и једите ово је тијело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова“, подсјећа о. Милош, истичући да се једино снагом опраштања човјек може толико приближити Богу да онда, када је показао велику љубав, и Бог њему опрашта. Опраштање, како је назначио, на међусобном нивоу дјелује терапеутски „јер ослобађате се терета, али се и друга особа ослобађа истог тог терета“. „Моћ опраштања нам је свима надохват руке, као и да се оде и некоме каже извини, опрости, или дати опроштај онда када вам се чини да је то немогуће“, казао је о. Милош, прочитавши на крају предавања несвакидашњи примјер опраштања унапријед, кроз поруке у писму два дјечака из Крајине, остављене онима који ће ту доћи да живе. Дјечаци Г. и М. су са својим породицом имали 24 сата да због злогласне „Олује“ бјеже са својих огњишта, али су га оставили тако да тај неко ту нормално (уколико је то могуће) настави да живи. Све је описано у књизи која ускоро треба да изађе. „На крају треба рећи да је свако опраштање супротно логици, али је у складу са Логосом. Једино је Логос, једино је оваплоћени Син Божји у стању да савлада логику. Логика је начин како смо ми људи научени да размишљамо по законима које су нам оставили Сократ, Платон, Аристотел… Али, постоји нешто што је јаче од тога, а то је Логос. Не знам колико су часова вјеронауке ова два дјечака имали, али су погодили суштину. Они су отишли са великим болом, са великом муком, са великим теретом на леђима, али растерећени у душама, зато што су ту своју собу, како су је назвали престону дворану њиховог дјетињства, оставили да неко искористи најбоље и да ужива неко ко ће можда бити као и они протјеран из неке своје собе, из неке своје престоне дворане, неко према коме они нису ни жељели ни могли, али нису то ни дозволили себи да осјете мржњу. Ту је онај кључни моменат и зато сваки пут од сада било у храму или у своме дому, када читате ријечи Молитве Господње и дођете до оног дијела И опрости нам дугове наше, сјетите се да ли сте опростили, да ли сте затражили опроштај“, казао је о. Милош Весин, закључивши да је срце „престона дворана“ свакога од нас, наших живота, од којих имамо само један са циљем да би смо у њему препознали свој смисао. Извор: СПЦО Котор

Традиционално новембарско предавање протојереја-ставрофора др Милоша Весина у Коларчевој задужбини биће одржано у уторак, 12. новембра 2024, од 19 часова, а биће посвећено обележавању 100 година од рођења знаменитог српског академика Владете Јеротића, који је уједно био иницијатор очевих предавања на Коларцу. Улаз је слободан. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45414

Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржаће предавање на Коларцу и говорити на тему "Да ли и како нам Бог говори и да ли Га чујемо?". Предавање ће бити одржано у великој сали у среду, 8. маја 2024. године са почетком у 19 часова. Улаз је слободан. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=43869

Једна од држава, која се налази у нашем сусједству, а о којој мало знамо је Румунија. Држава богате историје и традиције, која се попут наше налазила на вјетрометини путева. На том раскршћу се формирао народ јединствене традиције и културе. Настали као мјешавина Дачана и Римљана, народ близак латинским, а ипак источни православни народ. Румунија је највећа балканска држава са преко двадесет милиона становника. Већина је православне вјере. У комунистичком периоду прошла је голготу. Методи увезени из Совјетског Савеза гоњења, затварања и мучења неподобних, били су незамисливи, суманути, апсурдни, као и сами разлози за њих. Ово се посебно односило на младе богослове, свештенике, монахе. Неки од њих су: Старац Јустин Парву, вјероватно један од најпознатијих савремених духовника Румуније. Упокојио се 2013. године. Прошао је незамисливу тортуру. Оптужен да је слушао радио ”Глас Америке”у свом манастиру, уз лажне свједока осуђен на вишегодишњу казну затвора од 1948 до 1964. године. За то вријеме радио у крајње убитачним неусловним рудницима, гдје су се услед недостатка кисеоника гасиле сијалице, доживио нељудска мучења и понижавања. Мучења су се састојала од тјерања затвореника да говоре да не воле своје родитеље, ближње, Цркву, изговарају богохулне ријечи. Након овог сатанског третмана побожни људи су се осјећали горе због изговореног него због самих батина. Молили су се Богу да им опрости. Потом би доживљавали олакшање. Многи од њих ова искушења нијесу поднијели. Душевно су обољели или извршили самоубиство, које је такође било забрањено. Кога би ухватили да се на овакав начин решава мука, био би још више мучен. Валери Гафенку, побожни младић, који се услед тортуре у затворима тешко разболио. Иако млад са великом могућношћу да преживи, свој лијек уступа једном протестантском пастору, који ће много година после, свједочити о овоме пред америчким конгресом. Свјесно је жртвовао свој живот за ближњег, у овом случају за инославног пастора. Отац Георги Калчу је у затвор доспио као млад човјек. Доживио тешку тортуру и мучења. Радио на плантажама пиринча у суровим условима са минимумом хране. Да не би изгубио разум током психолошких метода мучења брзо је у себи изговарао Исусову молитву. Ипак, једном је покушао самоубиство, био ухваћен и тешко кажњен. Пуштен је као и отац Јустин Парву 1964. године током опште амнестије под притиском Запада и Америке. Касније је поново хапшен и излаган тортури. Након чега дефинитивно одлази за Америку, гдје бива духовник многим сународницима и осталим православним хришћанима, помажући и иновјерне. Током комунистичког периода Румунија је имала необичан став према Цркви. Није је прогонила попут Совјетске Русије, али у суштини владало је слично неповјерење, тако да је свако могао завршити на већ описани начин. Посебно су злогласни били затвори Питешти и Герла. Дешавао се и један необичан процес. За прво вријеме владавине комуниста, повећавао се број монаштва, док се није забранило даље монашење, а млађи монаси распуштени и натјерани да раде у фабрикама. И данас је Румунија једна од држава са највећим бројем монаха, у односу на остале већински православне државе. Тако да њихов број достиже петсто и хиљаду монаха у појединим манастирима. Старац Тадеј је говорио да је најаче Православље управо у овој држави. Поред набројаних познати у читавом свијету су румунски духовници отац Арсение Бока, отац Димитри Станилое, Старац Клеопа Илие, Старац Арсение Папачок. Познати су и румунски интелектуалци попут Ежена Јонескуа и Мирча Елиадеа, чије је рад на изучавању свјетских религија врло цијењен широм свијета. Тако је врло поштован од свјетски познатог антрополога Клод Леви Строса, као и од наших теолога, посебно блажене успомене владике Атанасија Јевтића. Данас је Румунија лидер по развоју и економији на овим просторима. Земља противречности, скромности и духовности. Румунија у срцу. https://zurnal.me/milosh-lalatovi-rumunia-zema-dukhovnosti-stradaa-i-epote/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин ће у суботу 2. децембра 2023. године, у крипти Спомен-храма Светога Саве на Врачару, беседити на тему "Зашто смо изгубили библијски ум?". Предавање почиње у 18 часова и 30 минута, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Велика сала Културног центра у Чачку. Предавач др Милош Весин говориће на тему "Савремени хришћани између љубави и страха". Уторак, 14.11.2023. у 18 сати. Организатор: Удружење "Ирмос" https://www.facebook.com/groups/215044438625445/

Пише: О. Милош М. Весин Размишљах данас, 8. септембра 2023., у светлу чудесно лепог житија Светих мученика Адријана и Наталије – чији спомен славимо, и о следећем: Боже, колико ли је младих људи широм света, али хајде да узмемо само оне који су по имену православни хришћани, или да се само ограничимо на младе православне Србе и Српкиње, који знају безбројна имена из читавог осињака света савремене „забаве“. Без обзира да ли је реч о онима из света поп, рок, турбо-фолк и ине музике, света филма, или „звездама“ самозваних „ријалити програма“ и сличних идејно малигних вируса и тешких обољења која данас преплавише обале на којима млади, и не само млади, данас траже и налазе „забаву“. Тако је широм Америке, тако је у Србији, јер је тако, па наравно, и у Америци. А ако би се, са друге стране, неко усудио да на улицама било ког града истока или запада, севера или југа, упита те младе људе ( оне пред браком, или у браку, или у ма којој другој вези, али свакако у вези са мушко-женском привлачношћу) ко су, на пример, Свети мученици Адријан и Наталија, дај Боже да би и пола од једног процента знало за њих. А тај диван пар већ вековима блиста чистотом оне једине благословене привлачности која се из богочежњиве душе из света у нама, шири ка свету око нас. Та и таква привлачност не подлеже оним тако лелујавим и несталним, и увек променама подложним „естетским стандардима“. А баш се данас слави њихов спомен, данас 8. септембра по новом, или 26. августа по старом календару. Адријан и Наталија су као супружници живели свега тринаест месеци заједно. У Никомидији. Али оно што је суштина њиховог заједништва открива нам уистину непатворени и радосни квалитет привлачности! Ево како Црква, на данашњи дан, славослови о њима: Ревност мужа благочестивог привукла је жену богољубиву ка поукама светим. Док друга једна поетска струна православне химнографије о њима каже и ово: Некада је супружница, по злом савету змије, изагнала Адама из раја, а сада Наталија свештеним беседама Адриана у рај премудро уведе. Запитајмо се: ко су данас узори младима, а особито младим паровима, и како и зашто, тако неосетно, гњилост испразности и одсуство смисла, уз сву, за узврат, стечену пуноћу тривијалности, заузима не тек „почасно“, већ често и једино место на листи животних приоритета? А овде је испред нас један тих, а својом лепотом ненаметљиво гласан, пример истинољубиве, богољубиве и човекољубиве привлачности! Пример, али и доказ шта се дешава када двоје не гледају без престанка једно у друго него, како је то мудро и надахнуто рекао Никита Михалков, када двоје гледају у истом правцу! Тек онда то може из себе да изнедри квалитет несебичне љубави и оплемењеног ероса, који је увек излажење из себе и своје самодовољности и самозаљубљености. Све остало су опсене и чаролије, варке и замке чулности, непредвидива игра хормона, молекуларни танго пумпе за крв и амигдала у мозгу, несазрела пубертетска опчињеност и томе слично. Наравно да и све наведено може да има своје чари, али то не може да буде ни окосница, а некмоли темељ нечег постојаног! Те и сличне мисли ме прате кроз цео овај Божији дан. Како је дивна, свеобухватна и чедољубива Црква Христова, јер Она не велича и не слави само испоснике, пустињаке и девственике, него и оне, или – посебно оне, који су неухватљиву драж препознатости, а онда и искуствену лепоту блискости доживели вођени снагом привлачности оног „магнетизма“ који не зависи од овога што је само овде и само сада. Па ако је цена те привлачности и на њој, богомирисним благословом, извајане љубави – мучеништво, онда нека је слава Богуна том великом и светом дару – дару мучеништва! А мученик, мученик је увек и само- сведок! Сведок Љубави! Сведок Онога Који је љубављу, и из љубави, али и зарад љубави, саздао свет Речју која беше у почетку. Има ли благороднијег животног позива од мучеништва? Наравно, мучеништво се не тражи, оно се не изазива, али ако до нас дође кроз захтев или принуду овога света да бирамо између Христа и света, онда они који заиста имају снагу истинске привлачности у себи, они, Христом у себи, увек постају сведоци. Да, чак и онда, или – посебно онда, ако то сведочење приводи ка последњем трептају овоземне маловремености и улива се у ничим спутану и безобалну радост и светлошћу лица Божијег обасјану вечност.