Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио данас, 16. марта 2025. године, свету Литургију у храму Светог Саве на Врачару и том приликом поучио: - Волео бих да и то кажем, ослањајући се на данашње Јеванђеље, да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете, и да управо блокирајући све оно што је грех, блокирајући зле помисли, зле речи и зле поступке једних у односу на друге, сви међусобно разговарају, и учећи се и учећи једни друге да изналазе најбољи пут на којем има места за све. И наравно да кажем и то, јер неретко се доводило у питање шта ми мислимо о студентским захтевима. Мислим да нема човека који није за то да буду испуњени студентски захтеви, али ја нисам тај, а и вероватно је мало од нас сабраних овде који може да каже да ли јесу или нису. То треба да кажу компентентни, позвани и плаћени за то. Зато и ту треба да се блокира безизлаз, да се блокира беспуће, да се блокира у нама искључивост, да се блокира егоизам, да се блокира самољубље, да се блокира све оно у нама што не подразумева постојање другога. СПЦ

Брига о будућности наше деце почиње врло рано, често и пре него што одлучимо да постанемо родитељи. Много је дилема и питања која себи постављамо, а све у страху хоћемо ли умети да ослушнемо и препознамо прави пут којим као родитељи треба да идемо. Свакако, на том путу постоје многе раскрснице. Сигурно једна од важнијих је и питање образовања. Рани развој, али онај који деци омогућава да уче кроз игру и упознавање света око себе, различитих врста уметности, културе и науке, за дете може бити само од велике користи. Зато је и избор вртића који ће дете похађати једна од оних одлука којој треба посветити посебну пажњу. Ако сте близу те раскрснице, важно је да знате да вас немачки вртић у Београду срдачно позива на Дан отворених врата, у своје просторије на Сењаку. Немачка међународна школа у Београду, са импресивном традицијом од 170 година, отвара врата свог вртића и предшколске установе 13. марта 2025. године у 17 часова, у улици Сање Живановића бр. 15. Искористите ову прилику да сазнате више о нашем јединственом педагошком концепту који се темељи на највишим образовним стандардима и вредностима немачког образовног система. Зашто изабрати немачки вртић? Немачки вртић нуди рано усмеравање на немачки језик, интегрисано у игру и комуникативни амбијент. Иако за упис у вртић не постоје посебни услови, познавање немачког језика је обавезно за упис у Немачку школу. Зато је важно да на време предузмете праве кораке како бисте оптимално припремили своје дете за школу. Координатор установе, Софије Владисловић, школовање је завршила у Немачкој и доноси драгоцена искуства из немачких образовних институција. Њено опсежно знање о немачком образовном систему и посвећеност квалитетној предшколској едукацији чине је идеалном особом која ће одговорити на сва ваша питања. ”Јединствене предности нашег вртића су пре свега мале групе за индивидуалну подршку и блиску бригу које деци од почетка уливају осећај сигурности. Посвећени и стручни васпитачи свакодневно стварају сигурну и инспиративну атмосферу како би деца што лакше прихватила нови језик и могла да изразе своје потребе у сваком тренутку. Уска и свакодневна сарадња са родитељима је приоритет за оптималан развој деце. Томе доприносе и редовни разговори и свакодневна размена информација.” – казала је Владисловић за портал Зелена учионица. Модерне и светле просториј вртића и предшколе прилагођене су потребама деце у раном узрасту и одличне су због своје иновативне архитектуре која базира на немачким стандардима. ”Кретање и свеж ваздух су обавезни свакакога дана, тако да за нас време никада не може бити лоше, већ је све до адекватне гаредеробе, како каже једна немачка пословица. Пространост просторија као и дворишта свакодневно омогућава малишанима максималну слободу покрета. Фокусирамо се на одрживо и на будућност усмерено образовање које подстиче децу на самостално учење и активно учешће. То, нпр, значи да реквизите за наше активности углавном правимо сами и деца учествују у том процесу. Поред тога имамо и малу башту, кухињу, па чак и пса који који је постао омиљени члан наше вртићке породице.” – открива нам наша саговорница. Вртић је основан са циљем да се створи установа која оптимално припрема децу за изазове будућности – како за упис у Немачку школу, тако и за међународне могућности у образовању. ”Многи наши дипломци су похађали реномиране универзитете у иностранству и користе предности међународно признате дипломе Немачке школе. Нека пријатељства међу децом и родитељима трају од вртића до матуре а некада још и дуже и то је још једна у низу ретких предности наше школске заједнице.” – каже Софија Владисловић и позива све заинтересоване родитеље да посете вртић. https://zelenaucionica.com/nemacki-vrtic-u-beogradu-deca-gaje-povrce-i-zacine-brinu-o-vrtickom-ljubimcu-a-vreme-nikad-nije-prepreka-za-boravak-napolju/

Господ је од праха створио човека, али нас воли као рођену децу и жељно очекује. Господ нас је толико заволео да је ради нас примио обличје човека и пролио Своју крв за нас и њоме нас напојио и дао нам Своје пречисто тело, тако да смо постали деца Његова, од тела и крви Његове. Постали смо телом слични Господу као што и земаљска деца личе на свога оца. Дух Божји сведочи нашем духу да ћемо вечито бити са њим. Господ нас непрестано зове себи. Он живи у нама и у светим тајнама Цркве, кроз које нас уводи тамо где ћемо видети славу Његову. Свако од нас учествовати у тој слави по мери љубави коју је имао. Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. Онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами. До суза ми је жао људи који не знају Бога и Његову милост. Нама је Господ показао Себе Духом Светим иако живимо у свету. Чудна је то ствар. Благодат ми је дала да разумем да су сви људи који воле Господа и чувају заповести Његове, испуњени светлошћу и слични Господу. Они који су против Бога, испуњени су мраком и слични су ђаволу. Ово је природно, јер је Господ светлост и Он просвећује Своје слуге, а они који служе ђаволу добијају од њега таму. * * * Познавао сам једног малишана. Изгледао је као анђелче. Био је смирен, поштен и кротак, лице му је било бело са руменим обрашчићима; очи светле, плаве, добре и спокојне. Када је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио благодат Божју. Када је имао 30 година, сасвим му се изменио изглед. Почео је да личи на звер, на разбојника. Знао сам и једну лепу девојку коју је касније грех унаказио. Видео сам и супротно: видео сам људе који су ступили у манастир лица поружнелог од греха и страсти, али који су покајањем и исправним животом стекли необично пријатан изглед. Господ ми је још дао да у манастиру Стари Русик, за време исповести, видим исповедника у обличју Христа. Стајао је у исповедаоници у неисказаној светлости и мада је имао сасвим седу косу, његово лице је било свеже и лепо као у младића. Овако исто сам видео и једног епископа за време свете литургије. Видео сам тако и оца Јована Кронштатског, који је по природи био човек обичног изгледа, али од благодати Божје његово лице је постајало као у анђела и човеку је било милина погледати га. * * * Човек је створен од земље, али Бог га је толико заволео да га је украсио Својом благодаћу и постао је сличан Богу. Жао ми је што мало ко зна ово, а све је то због гордости наше… Кад бисмо се смирили, Господ би нам открио ту тајну, јер нас много воли. Једном су људи рекли Господу: „Ево мати Твоја и браћа дошли су да Те виде“. Он је тад одговорио: „Ко извршује вољу Оца мога Који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мт 12,47-50). * * * Има људи који говоре да нема Бога. Они тако говоре јер у њиховом срцу живи горди дух, који им убацује у мисли лаж о Истини и Цркви Божјој. Они мисле да су мудри, а не знају да те мисли не долазе од њих, већ од злог духа. Ко прихвати те мисли и заволи их, орођује се са злим духом. Нека Бог никоме не да да га смрт затекне у таквом стању. У срцима светих људи живи благодат Светог Духа, која их зближује с Богом и они јасно осећају да су по души деца Оца небеског и стога и говоре: Оче наш… (Рим 8,15-16; Гал 4,6-7). Душа се радује и весели од ових речи. Духом Светим она зна да је Господ наш Отац. Иако смо начињени од земље, Дух Свети живи у нама и чини нас сличним Господу нашем Исусу Христу, као што и земаљска деца личе на свог земаљског оца… Ко је Духом Светим познао љубав Божју, тај не зна за одмор ни дању ни ноћу. Кад умори тело и прилегне, његова душа и на постељи је ненасита и свом снагом тежи Богу, Оцу своме. Господ нас је ородио са Собом. „Ти си, Оче, у мени и ја у теби, нека и они буду једно са нама“ (Јн 17,21). Тако Господ Духом Светим од нас чини јединствену породицу са Богом Оцем. Из књиге „Поуке старца Силуана“

У мом домаћинству често се расправља о томе кад време тече најбрже а кад најспорије. „Најспорије је у ауту!", виче мој син. „Никад!", одговара моја ћерка. „Сувише сам заузета за то да би ми време пролазило споро, али можда викендима кад смо на софи и гледамо филмове." Постоји и одређени консензус; обоје се слажу да дани после Божића и њихових рођендана почну да се вуку кад им допре до свести да морају да чекају још 365 дана да би прославили још један. Године се развлаче у бескрај у њиховом узрасту. Тог осећања се добро сећам; летњи распусти испуњени игром са водом, скакутањем по свеже ошишаном травњаку, док се веш суши на штрику а сунце неспутано сија. У таквим тренуцима заиста је изгледало као да време протиче спорије. Тереза Мекормак, професорка психологије која проучава когнитивни развој на Краљичином универзитету у Белфасту, у Северној Ирској, верује да су деца и време крајње недовољно проучавана тема. Њен рад се одавно бави тиме да ли постоји нешто суштински различито у вези са временским процесима код деце, као што је унутрашњи часовник који функционише према различитим брзинама него код одраслих. Али је ту и даље више питања него одговора. „Чудно је да и даље заправо не знамо одговоре на питања као што су када деца почну правилно да разликују прошлост и будућност, имајући у виду да се чини да то употпуњује структуру ономе како размишљамо о нашем животу као одрасли", каже Мекормак. Она објашњава да, иако не разумемо најјасније кад деца почињу да схватају линеарни проток времена, знамо да релативно рано у развоју деца постају осетљива на рутинске догађаје као што је време оброка и одлазак на спавање. Она истиче да то није исто као имати осећај одраслих за линерани проток времена. За разлику од деце, одрасли имају способност да размишљају о тачкама у времену независно од тога кад се тај догађај одиграо, захваљујући њиховом познавању конвенционалног система часовника и календара. Семантика такође игра улогу. „Потребно је време да деца постану потпуно способни корисници темпоралног речника, користећи изразе као што су пре, после, сутра и јуче", каже Мекормак. Мекормак додаје да је наше разумевање проласка времена такође засновано на томе кад се од људи тражи да праве те процене о времену. „Да ли постављате питање док се догађај одиграва или ретроспективно?" Она даје пример са којим ће многи моћи да се поистовете. „Време од тренутка кад је моје дете рођено до тренутка кад је напустило дом сада изгледа као да је прошло у трептају ока. Али током тог времена, док заправо учествујете у самом одгоју детета, један једини дан траје читаву вечност." Студије су показале да се способност процењивања трајања и брзине проласка времена развија одвојено код људи. Мала деца млађа од шест година изгледа да могу да појме колико брзо прође час у учионици, на пример, али њихов суд је везан више за њихово емотивно стање него за његово стварно трајање. Ова два елемента спајају се у каснијој фази кад деца почињу да схватају везу између брзине и трајања. А ту је и питање сећања. Већина истраживања усредсређује се на то како наше искуство проласка времена зависи од тога како наш мозак складишти сећања и чува искуства. Ово одавно фасцинира Золтана Надашдија, доцента психологије на Универзитету Еотвош Лоранд у Будимпешти. Као редовни студент на Универзитету у Будимпешти 1987. године, Надашди је наговорио колеге студенте да спроведу теренску студију о перцепцији времена међу децом и одраслима. Он је желео да разуме зашто изгледа као да се време продужава док се одвија нека несрећа, на пример. Експеримент је био једноставан. Показали су групи деце и одраслих два видео снимка, оба дуга један минут и питали их који видео им је деловао дуже а који краће. Три деценије касније, Надашди и његов тим су одличили да понове експеримент. Инсерт пун акције између полицајаца и пљачкаша и релативно досадан снимак људи који веслају на реци приказани су трима старосним групама пре него што су оне замољене да оцене трајање уз помоћ покрета руку. Исход је био исти. „Четворогодишњацима и петогодишњацима је акциони видео био дужи, а досаднији краћи. За већину одраслих било је управо супротно." Они су користили покрете руком да би разумели да ли учесници доживљавају време као хоризонталан ток, што је било очигледно свим трима старосним групама. Оно што експеримент показује, каже Надашди, јесте да у одсуству чулног органа који би предвидео време, људи користе друге апроксимације. „Наше експлицитно чулно искуство времена је увек посредно, што значи да морамо да посежемо за нечим за шта мислимо да има корелацију са временом", каже он. „А у психологији се то зове хеуристика. Дакле, кад су у питању деца, на шта могу да се ослоне? Колико могу о томе да причају." Тај посредник се обично промени чим деца крену у школу, где почињу да уче о концептима симултаности и апсолутног времена. „Оно нам не даје сензацију времена, већ само замењује једну хеуристику другом. Кад пођете у школу, имате распоред. Ваш дан је потпуно контролисан." Мекормак помиње још два фактора који су у игри кад је у питању дечји концепт времена. „Један је да њихови процеси контроле нису исти као код одраслих", каже она. „Они умеју да буду нестрпљивији и теже им је да чекају", каже она. „Може да има везе и са њиховим процесима пажње. Што више пажње посвећујете периоду времена које пролази, чини се да за вас оно пролази спорије. Истраживање Силви Дроит-Воле, професорке психологије на Универзитету Клермон Оверња у Француској, и Џон Верден, професор емеритус психологије на Универзитету Кил у Великој Британији, открили су да исто важи и код одраслих. Они су установили да искуство проласка времена код особе у свакодневном животу не флуктуира са годинама, већ са њиховим емотивним стањем. Једноставно речено - ако сте срећнији, време вам брже пролази. Ако сте тужни, време се вуче. Кључни пример за ово је виђен током карантина за време пандемије, кад су истраживачи открили да је успоравање проласка времена било повезано са већим стресом, мањим бројем обавеза и тиме што сте старији. Такође је могуће изазвати тај ефекат гледањем филма - страшни филмови могу да учине да изгледа као да се време продужава, на пример, баш као и гледање призора који су нам одбојни. Друга истраживања показала су да непријатна искуства, као што је путовање претрпаним возом за време шпица, такође делује као да траје дуже него неко мирније путовање. Ту је и степен физичког пропадања како старимо који би такође могао да утиче на наше процењивање времена, према Адријану Бежану, професору машинства на Универзитету Дјук у Дараму, у Северној Каролини. Он је покушао да објасни загонетку наше перцепције времена кроз призму теорије коју је развио 1996. године о „физици живота", која је постала позната као „закон конструкта". „Највећи извор инпута у нашем мозгу је путем вида, од мрежњаче до мозга", каже Бежан. „Кроз очни нерв мозак добија слике, као кадрове из филма. Мозак се развија у раном детињству и користи се за примање мноштва тих слика. У одраслом добу тело је много веће. Раздаљина путовања између мрежњаче и мозга се удвостручила, путеви трансмисије су постали сложени, са више гранања. А уз старење, ми доживљавамо и пропадање." Ово, каже он, значи да се брзина којом добијамо „менталне слике" од стимулисања наших чулних органа смањује са годинама. То ствара сензацију сабијања времена у нашем уму док примамо мање менталних слика у јединици времена као одрасли него као деца. Студије неуродегенаритивних промена у вези са годинама показују да би могла да постоји веза између пропадања очног нерва и успоравања брзине којом обрађујемо информације и капацитета наше радне меморије. Али мора још да се ради на овоме да би се до краја разумело. У шта гледате такође уме да буде важно. На перцепцију времена може да утичу својства посматраног - величина сцене, колико лако ју је запамтити и колико је начичкана. Скорашња студија психолога на Универзитету Џорџ Мејсон у Ферфаксу, у Вирџинији, показала је да прва два фактора проширују време док га згуснутост и активност сцене скраћују. Наше срце такође пружа важан интероцептивни сигнал нашем мозгу о проласку времена - наш осећај колико дуго догађај траје мења се са ритмом откуцаја нашег срца. Ако ово заиста игра крупну улогу у нашем доживљају времена, онда можда није случајно што се брзина нашег откуцаја срца успорава са годинама. Наше брзина откуцаја срца достиже врхунац у месецима након што смо рођени, пре него што полако почиње да се успорава како старимо. Нешто се друго дешава многима од нас како старимо такође - почиње да се успоставља мање флуидна и нефлексибилнија рутина. Истраживања су показала да што је већи временски притисак, досада и рутина у нечијем животу, као и што је појединац више окренут будућности за разлику од живота у тренутку, брже му пролази време. Оно што радите у садашњости је неизненађујуће значајно за наше разумевање времена, без обзира на године. Како се наш ментални терет појачава, на пример, обично доживљавамо скраћивање времена јер потцењујемо трајање задатка што је он захтевнији. Узмите на пример двонедељни летњи камп испуњен забавом - могао би да буде упечатљивији од ваше читаве школске године. Надашди објашњава да је врло вероватно да те успомене на летњи камп заузму много већи део можданог ткива, због пуког броја авантура које су се десиле током тог кратког временског периода. „Могуће да доживљај људи онога што се стварно десило током одређеног временског периода делом одражава њихово сећање на количину нових ствари које се сећају да су се десиле", каже Мекормак. „На пример, ако сте старија одрасла особа, можда није било много великих животних промена које су вам се десиле у последњих 10 година." Али једном кад се десе, урезаће вам се у сећање једнако као тај летњи камп. Имајући то у виду, да ли је могуће за одрасле да успоре време, да би подсећало на оне безбрижне дане детињства? Нека истраживања сугеришу да физичко вежбање може да помогне да се успори наша перцепција времена, тако да би напросто већа физичка активност могла у томе да вам помогне (мада превелико оптерећење може да има супротан ефекат, јер физички замор може да скрати нашу перцепцију времена). Бежан такође има и неке идеје које изискују мањи напор. „Успорите мало, натерајте се да радите неке нове ствари да бисте побегли од рутине. „Частите се изненађењима. Радите необичне ствари. Јесте ли чули неки добар виц? Испричајте ми га! Да ли имате неку нову идеју? Урадите нешто по том питању. Направите нешто ново. Реците нешто", каже он. https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/09/blog-post.html

Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави? Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса. „Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић. Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење. „Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић. Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени. „Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/rajovic-pitala-me-je-jedna-uciteljica-kakva-je-to-skola-u-kojoj-se-deca-smeju-ako-mene-pitate-najbolja/

На почетку сваке школске године одвојим два часа за неку врсту говорне вежбе која ће децу релаксирати и вратити блискост у одељење кроз искрени разговор. Одавно то нису приче о распусту јер је раслојавање постало толико велико да те приче најчешће повреде једну групу која себи не може да приушти пристојно путовање или не живи у стабилној породици. Ове године су ученици шестог и седмог разреда имали тему Да сам ја…Требало је да се определе за једну личност или једно занимање, да објасне зашто то желе, како би то постигли и шта би све учинили у тој улози, какав утицај би могли имати. Рекла сам им да маштају слободно, на ова два часа могу бити шта год пожеле. Њихови одговори су врло занимљиви, и са психолошког, и са социолошког аспекта. Појавила су се ту уобичајена занимања, али и нека нова, за мене неочекивана. Међутим, циљеви које желе да остваре су потпуно другачији у односу на оно што су њихови вршњаци желели пре кусур година, јер, ма колико ми мислили да деца ништа не разумеју, да их проблеми друштва не додирују, то није тачно. Мудри су и врло сензитивни. Кренимо редом… Глумци, певачи и спортисти су одувек у врху. И сад су. Али, без обзира на то да ли су се опредељивали за одређену личност из овог света или за само занимање, деца су пожелела да своју популарност користе за помоћ другима у стручном и хуманитарном смислу. Истовремено, истицали су да је уметност за све људе значајна, пружа им радост. Спорт такође. Један ученик каже: било би више срећних људи. Пилоти су одувек били део дечјих снова. Али, ови данашњи би сви били ратни пилоти. Осим авантуре, они своју улогу виде у заштити целог народа од непријатеља који би могао напасти. Кажу: стално нам прете… Полицајци и све врсте суперхероја данашњој деци нису интересантни због надмоћи. Они би штитили слабе. Кажу: сувише је неправде данас… Лекари и медицинске сестре су и пре били атрактивни. Моји ђаци су истицали на првом месту хуману страну овог занимања, а одмах затим и велику зараду, статус у друштву и могућност одласка у иностранство. Прво би градили каријеру, стекли довољно за себе и своју породицу, а затим би помагали другима, лечили бесплатно, неговали старе, делили лекове онима који немају да их купе и… отварали сиротишта. Ветеринари би се старали о напуштеним животињама. Оне су тужне, људи су криви. Наставници и директори школа су увек били у дечијем фокусу. Данас им те личности нису интересантне са аспекта ауторитета или моћи, већ као неко ко би могао нешто променити. Да су наставници или директори школа, они би смањили број предмета, ограничили број часова на пет по дану, увели два часа физичког дневно. У школу би се ишло од понедељка до четвртка. Петак би био за дружење, утакмице, излете. На оцене и испитивање се нису жалили. Паметна деца, крећу од узрока. Ново занимање је психотерапаут. Зашто? Много је тужних, забринутих. Каже једна девојчица како треба постићи равнотежу тела и духа. Иако је ту формулацију сигурно покупила из разговора одраслих, она је баш то изабрала, то јој је привукло пажњу у њених тринаест година, то је видела као своју животну мисију. Зрело размишљање. И поразно за све нас одрасле. Нови избор је и пољопривредник. Неколико њих је често у селу код рођака и виде како се тешко живи. Када би они били ратари и сточари, решили би те проблеме, учинили би да сви живе достојанствено. Објашњавају: много раде, а немају ништа… Један број жели да буде мултимилионер, да ужива у свим радостима луксуза, али би и они део свог новца усмерили на сиромашне људе, борили би се за њихова права, отварали школе, утицали на политичаре да нестане рата. Неки су се идентификовали са Илоном Маском, довољно богатим да може гледати у далеку будућност. Или Џефом Безосом који је кренуо од нуле и стигао до звезда. На крају смо имали и малу показну вежбу из интегритета. Једна девојчица је пожелела да се нађе у кожи свог друга из одељења, па је рекла шта би све у том случају променила. Критика се углавном односила на понашање тог дечака. Затим је устао он и без икаквог стида или отклона одговорио: “Када бих све то променио, онда то не бих био ја.“ Боже, помислила сам, дај ми двеста грама ове свести о себи, па да живим срећно! Деца нас свачему науче. Када сам сабрала све утиске са ових часова, била сам прво тужна, а затим сам схватила да бих од ове моје деце могла саставити читаву једну владу која би наше друштво учинила оним правим. Јер деца су уочила све проблеме. Све их додирује и они, на себи својствен начин, траже излаз. Виде око себе гомилу несрећних људи без осмеха, сиромашних којима нема ко да помогне, болесних који не могу да се лече. Осећају се угрожено јер им се пречесто прети ратом и оскудицом. Први пут чујем да је дете пожелео да отвори сиротишта, баш тако је речено, у множини. Индикативна је појава психотерапеута и пољопривредника у дечијем избору јер она говори о прераној зрелости наше деце. Индикативна је и жеља да се стекне значајна материјална подлога, као и потреба да се омогући што лакши одлазак у иностранство. Кад дуго немаш ништа, онда желиш баш све. Наша деца су, дакле, сиромашна и забринута. Они не живе у шареном и ушушканом свету детињства. То право им је одузето. Све што желе и што произилази из њихових маштања су срећа, правда, једнакост, заштита од несигурности. Све то би требало да буде њихова стварност. А није. Одатле чежња. Наша деца су искрена. Они се не фолирају да су превелики алтруисти. Прво би помогли себи, па другима. Они свој пут виде на траси каријера, новац, моћ, па тек онда помоћ заједници. И ова искреност је необорива чињеница која представља шамар свима који себе желе приказати као жртве и мученике за добробит народа, оне који наводно немају ништа и за себе не желе ништа, али су ту да помогну. Наша деца су идеалисти и романтичари. Они желе бољи свет, радоснији и насмејанији. Они као уметници, супер хероји, ветеринари, уклонили би све неправде, вратили достојанство и осмех. Жао им је и људи и животиња. Знају како да помогну. Наша деца виде школу и учење као одскочну даску, без обзира да ли се учи вештина, наука или спортско умеће. Предлажу како се то учење може реформисати. Мудри су, не лају за караванима већ траже узроке њиховог лутања по беспућу. Само их треба саслушати. И, на крају, мислим да има наде. Ако су нам деца овако паметна и аналитична, ако осећају и више него што можемо претпоставити, на нама је само да их не повлачимо више у безнађе и да им не мрсимо путеве сопственим јадом. Дужни смо и обавезни да бар њима, кад већ нисмо себи, обезбедимо лепше место за живот, па да се неке будуће генерације могу вратити на маштања следствена младим годинама. Да не решавају наше проблеме, да не испаштају наше туге, не плачу над нашим пропуштеним приликама, да нас не гледају како кршимо руке правдајући се да смо немоћни. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/dala-sam-djacima-da-pisu-na-temu-da-sam-ja-njihovi-odgovori-su-me-uverili-ova-danasnja-deca-bolja-su-od-nas/

О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната. „Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје. Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“. „Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем. А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером. Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету. Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету. Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили. Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде. Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило. Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка. Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном. Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу. Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо? Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго. Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“ Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“ У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо. Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си… „Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“ Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад… А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“ У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?! Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више… Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем: „То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“ Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“ Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство? Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана. Кад звони, не истрче као и увек. Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу. Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио! https://zelenaucionica.com/zar-je-moguce-da-i-nasa-deca-to-rade/

Један од узрока одласка тинејџера из Цркве је неразумевање онога што се дешава на верској служби . Сва ова дела и речи су им бесмислени. Нико није одвојио време да им објасни значење молитве Оче наш, на пример. Могуће је да сваки дан дете заједно са родитељима изговара Оче наш ујутру, увече и преко дана. Али за њега ово није духовна ревност. Мало тинејџера разуме наизглед очигледне ствари када су у питању мистерије Цркве . Чак и ако дечак помаже у олтару, а девојка поје, то их не спасава. Често свештеник позива тинејџере у олтар, не да их васпитава у побожности према светој служби, већ само да парохијани буду импресионирани, па да га похвале. Тинејџер у цркви је изузетно усамљен, овде за њега нема пријатељског простора, а изнад свега, овде нема идеје која може да га импресионира. На срећу, није свуда тако. Много је дивних парохија, где се деца и тинејџери третирају са великим интересовањем, где је недељна школа занимљив и слободан простор, где се организују излети, кампови, омладински клубови и позоришта за тинејџере. Како се другачије може помоћи тинејџеру? Шта можемо учинити да молитва и свете тајне, како он сазрева, почну да звоне на нов начин за њега? Потребна је посебна духовна литература за тинејџере, у којој би се говорило о оним стварима са којима ће се сусретати. Време је да се, на пример, саставе одређена молитвена правила, укључујући и причешће: да се не преводе на матерњи језик, већ једноставно да се саставе молитве које укратко наглашавају унутрашњи свет адолесцента. Нашој деци, која одрастају, потребна је културна средина – здрава литература, филмови, представе, који говоре њиховим језиком. Дошло је време када се о проблемима адолесцената може разговарати у цркви, језиком молитве, стварањем удружења за адолесценте, клубова свих врста. Искрен разговор о исправном и погрешном Дете се суочава са озбиљним проблемима – неразумевањем, несазнавањем Бога, непознавањем себе. Тинејџери, ненавикли на одговорност, једноставно одбацују проблем и одбијају да га реше. Али има и оних који почињу да размишљају. Овде је важна улога свештеника. Он им може помоћи да правилно формулишу проблем, да конструишу разговор на прави начин како би тинејџеру јасно ставио до знања да је сада у годинама у којима се рађа његов унутрашњи, рационални, емоционални, духовни живот, а то је начин на који може да настави као одрасла особа. Ови разговори са тинејџерима нису без смисла, али морате знати да разговарате са њима као са одраслима, односно да разговарате на егзистенцијалном нивоу – о питањима добра и зла, о патњи, разумевању Бога, неразумевању самог себе. Морате јасно дати до знања тинејџеру да се сви људи суочавају са овим проблемима, да он није једини који пролази кроз ова искуства, да његово стање није јединствено. Често тинејџер нема где да чује ово. Родитељи му кажу: „Веровао си, ишао си у цркву, молио се. У шта си упао?" И уместо да комуницирају са својим дететом , они почињу да читају акатисте, да се моле икони Богородице „Увећање ума“. Деци из верујућих породица усађује се осећај кривице и то се зове покајање, смирење. Термин понизности је веома лак за употребу у сврху манипулације . Генерално, када образовање буде замењено манипулацијом, криза ће неминовно доћи. Манипулација функционише све док је дете мало и слабо. И тинејџер такође почиње да манипулише – да купује, да подмићује, да плаши и тако даље, односно да користи оне механизме које су користили његови родитељи. Лакше је манипулисати малим дететом него га васпитавати . „Ако не једеш поврће, ја те више не волим; ако не слушаш – долази ђаво и води те са собом“ – то су начини манипулације. А у арсеналу родитеља постоје их милиони. Не знам зашто, али се мисли да је ово образовање, а истина је да није. Протојереј Алексеј Умински припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Адолесценција је показатељ породичних односа, веома нежно, осетљиво доба . Зато, све што се дешава тинејџеру – његове негативне реакције, стања протеста, грубост и иронија, одбијање послушности, слушања – представља наше несавршености - родитељске несавршености које излазе на видело – нашу родитељску неосетљивост и наш недостатак. разумевања. А у хришћанским породицама то је и страна наше сопствене религиозности, несхваћене у потпуности и усмерене на нашу децу, не увек на најбољи начин. Управо тај фактор наше религиозности се не схвата, не живи, често сагледава површно, сагледава формално и шематски – то је једна од највећих недоумица у животу адолесцента. Јер он престаје да разуме себе у овом смислу. Са ужасом открива да се свет, који му се открива у стварности, не поклапа са тим светом детињства, са оним светом идеја о Богу, идејама о односима међу људима, које усађују родитељи, школа, па чак и свештеник много, много година. У човеку који сазрева однос према Цркви се мења, више није као у детињству – када је живео у недрима породице, у недрима парохије, где је све добро, све је праведно и, уопште, не морате ни о чему да размишљате. Живот у уму малог детета је веома једноставан. Од мајке и оца зна да само треба да се моли – и Бог ће му одмах помоћи. Али, сада, тинејџер у веома тешкој ситуацији вапи Богу, моли Га да му помогне - и ништа се не дешава. И није научен да делује самостално, јер су му родитељи усадили да ће Бог свакако чути и испунити оно што од њега тражите. Зашто то радимо? На основу чега одлучујемо уместо Бога? Како је то једноставно за нас! Некако се ослобађамо решавања многих проблема из детињства. Односно, ми, родитељи, гомиламо на Божија плећа оно што сами треба да решимо . Управо ова ситуација, када „Бог не чује“ – један је од најозбиљнијих узрока одласка тинејџера из Цркве. Зато што су мама и тата обећали да све што треба да урадите је да се молите – и све ће бити у реду! Нико није говорио детету о томе да је много патње на овом свету, о томе да се много људи моли Богу у најтежим ситуацијама и да њихова молитва може остати без одговора. Тинејџер не схвата да Бог долази у помоћ када човек почне да дела. Даље, тинејџер почиње да види Цркву другачије него у детињству , и многе од оних негативних ствари које је раније чуо о Цркви, испоставило се да су тачне. У његовој адолесцентској свести оне попримају хиперболичке (преувеличане) облике веома интензивно јер се у овом узрасту мане не опраштају, већ одмах изазивају одбојност. Протојереј Алексеј Умински приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Заштитник грађана Зоран Пашалић изјавио је данас су и поред бројних законских регулатива, деца и даље изложена различитим врстама психичког и физичког насиља, међу којима је све израженије вршњачко, и поновио да је неопходно оснажити децу да насиље препознају и да га пријаве родитељима и наставницима, а ови даље надлежним органима. „Неретко сведочимо да су од врло раног узраста деца жртве занемаривања, искоришћавања и насиља, од породичног до вршњачког. Због тога поново тражим од надлежних органа да се у складу са препоруком Заштитника грађана измени Закон о спречавању насиља у породици, тако што ће се изричито прописати да је дете жртва насиља увек када присуствује породичном насиљу“, рекао је Пашалић поводом 4. јуна – Међународног дана деце жртава насиља. Пашалић је нагласио да одрасли морају да створе услове за безбедан и здрав психофизички развој деце, али морају и да оснаже и науче децу да препознају и пријаве разне облике насиља. „Изменама нормативног оквира морамо реаговати на појаву насиља над и међу децом. Истовремено, деца морају да буду научена шта спада у злостављање и насиље, као и да буду оснажена да на прве назнаке неприхватљивог понашања, пре свега код својих вршњака, реагују и пријаве га одраслима“, казао је заштитник грађана. Пашалић је позвао све друштвене чиниоце, од породице преко рођака и наставника до надлежних органа, на координисану сарадњу и улагање додатних напора како би се деци обезбедила адекватна заштита од насиља. Извор: РТВ

Прва прича (средина седамдесетих) Живимо у новом насељу каква се тада граде. Сличне зграде, бетонске стазе и травнате коцке. То зовемо двориштем и цео наш дечји свет је омеђен, али слободан. Дане проводимо напољу. Онај ко није ту је или кажњен, или запослен неком кућном обавезом. Јер, и то је постојало. Кућне обавезе за децу, па кад се обаве, може се напоље. Школске обавезе су, такође, постојале. Наши родитељи су држали до успеха у школи. Он се подразумевао, захтевао, рапортирао, јер је и он био услов за напоље. А онда те то натера да све домаће урадиш што брже можеш, и то сам, јер су родитељи увек били преопширни за дечји укус. Али напоље је било најважније. Само ту је живот. И игра. И разговори. И свађа. И туга. И смех. И ривалство. И све оно што деца увек раде. Играчке се нису носиле. Осим ластиша, кликера, лопте, некад бицикла. Школица се цртала парчетом циглице коју смо чували испод степеништа, а кад се дође до креде, прокријумчарене из школе, био је то чист луксуз. Облачила се гардероба за напоље. Нипошто школска или свечарска. Зато смо се на брзину пресвлачили, а сећам се и једног дана када нисам имала времена да се пресвучем, па сам панталоне навукла преко плисиране сукњице. Успела сам некако да је нагурам трчећи низ степенице. Мајке су нас надзирале провирујући кроз прозор, али су контролори били и сви они одрасли који би кроз наше двориште пролазили. Игра се тада стишавала, свако од нас би се упреподобио, културно се јавио, јер би у супротном ризиковао казну за напоље. Када бисмо са игром прекардашили, били прегласни, стигли прерано, или загазили у време кућног реда, од два до пет, на тераси се указивала тетка Олга. Била је висока, стамена жена, са неким мачијим наочарима и натапираном косом. Појавом би спустила грају за неколико децибела, или нас разјурила ако сат показује два и пет. Мрзели смо је из дубине душе, али само у дечјем кругу. Стрепели смо када са родитељима пролазимо поред ње, јер, ако би се пожалила на наше понашање, следила је тирада о срамоћењу породице. И казна за напоље. Јер смо неваспитани. Нисмо се бунили. Мислили смо да тако треба, иако нам често није било право, али смо, чини ми се, научили како да стигнемо до личне слободе и изборимо се за оно што нам је битно, како да се суочимо са непријатностима, или их избегнемо, како да ефикасно завршимо све обавезе и посветимо се себи. Научили смо и да се наша слобода пружа до границе коју нам постављају други људи, јер нисмо једини на свету, нисмо најважнији. Туђи свет нам може засметати, али видик је увек отворен, очи се могу окренути и на другу страну ако си стекао довољно ширине и висине. Друга прича (средина деведесетих) Моје дете се игра у великом парку преко пута куће у којој живимо. Одлази тамо сама од своје шесте године. Увек јој облачим нешто јарких боја, па је могу видети кроз шибље и растиње. Радијус кретања јој је ограничен даљином мог погледа. Остали делови парка и улице иза су забрањени. Плашим се разних људи који се туда мувају. Деце је много. Свако носи по неку играчку од куће, размењују их, све је некако у том простору заједничко, трче, возе бицикле, праве куле у песку, слободни су и нико им не смета. Одрасли су само декор. Када се појави дете са пратњом, када та пратња почне да се меша у игру, успоставља правду и поредак штитећи свог мезимца, игра пуца. Моје дете долази кући бесно и нерасположено. Схвата то као неправду. Једнога дана ми у двориште стиже делегација деце, на челу са мојим. Узнемирени су и уплашени. Причају сви углас. Једва разабирам да им је неки човек одузео лопту и неће да је врати док мама не дође по њу. Ја сам најближа мама, зато сам изабрана. Питам их шта су радили, чиме су га наљутили и крећем по позиву. Иду иза мене, одговарају, воде ме до зграде иза парка и ту сам већ љута јер је прекршено правило да се иза круга фонтане не сме ићи, али ћутим и остављам то за после. На прозору високог приземља, са лоптом у руци, налактио се робусни и неиспавано подбули човек. Дочекује ме иронично: „Ви сте мама?!“, мери ме од главе до пете и грди децу која су га пробудила лупајући лоптом о зид. Ја стојим посрамљена и нема, у неверици, јер је подне, али се брзо опасуљим и тражим да се лопта под хитно деци врати. Питам га зашто је било неопходно да се зове мама, зашто тај неспоразум није решио сам са децом, а он ми одговара како је морао да види родитеља тако неваспитане деце. Баца лопту далеко преко нас, затвара прозор и оставља ме немоћну у кругу од шест пари дечјих очију које ме гледају сажаљиво и тужно. Јер деца не воле понижене родитеље. А не воле ни неправду. Ни бахатост. Разишли смо се ћутећи као сведоци нечега срамотног, али су та деца схватила да иза заштићеног круга постоји зло од кога се морамо измаћи ако желимо остати чисти и неоштећени. Научили су да су неке границе постављене смислено, да изаћи из круга фонтане може бити ризик са којим неће моћи да се изборе. За времена у којима су расли, чини ми се, ова лекција им је била драгоцена. Прича трећа (време садашње) Данас нема напоља без родитеља. Дакле, нема слободе да будеш то што јеси, да те друштво вршњака обликује, да се бориш, да уживаш, да се одмериш, снађеш, трчиш, паднеш, огулиш колено, али да не плачеш јер те повреда води кући. Деца се играју, а родитељи стоје около као контролори и координатори. Они решавају сукобе, усмеравају игру, штите и одвајају, додају воду, тегле торбе са играчкама, прте тротинете и гурају бицикле. Дете се не сме испрљати, не сме се ударити. И, што је најважније, свако је одговоран за своје дете. Никако се не сме опоменути оно туђе. Јер, нико више не верује у добру намеру. Страну сугестију схватају као гажење личног права, угрожавање територије или чисту завист. Данас би Олга из прве приче вероватно била пријављена за насиље. Или би добила батине од старије деце из краја. Данас се свако у парку игра својим играчкама. Размене су ретке и мучне. Обично их обављају одрасли уместо деце. Некад је то доведено до апсурда. Када је моја унука (четири године) узела луткицу друге девојчице (три године), мама те девојчице је захтевала да се луткица врати на место са кога је узета. По свим правилима педагогије са друштвених мрежа објаснила је мојој унуки (4) да мора прво тражити дозволу од њене ћерке (3). Ја такав разговор не могу ни да замислим. Други пут је једна бака поредила квалитет лопатица за песак, па је закључила да се моја унука може играти таквим лопатицама када јој то родитељи купе. Данас сам немоћна као и онда испод прозора на високом приземљу када ме унука погледа плачно и упитно. Како да објасним бесмисао, глупост и плиткост умишљене величине? Одрасли су престали да буду објективни коректори, престали су да цртају личне границе дозвољавајући себи и свом детету да се шире преко свега на шта помисле да имају право. А та права су истакли изнад свих обавеза. Данас су родитељи уплашени. Не могу спокојно седети код куће док деца јурцају около. Јер се око те деце често окупља све зло овог света. Не прође ни једна недеља, а да се не деси нешто страшно. Отмице, насиље, туче, пуцњава. Деца расту уз речи: пази, не веруј, склони се, јави се, бежи… Деца су лоцирана паметним сатићима и мобилним телефонима сваког момента. Окована им је слобода, одузето им је оно што им је неопходно да би постали људи. Параноја је постала колективна. Решење се не види. Јер неће да се види. Јер смо се помирили са тим да решења нема. Данас би мама из друге приче била насмрт пребијена. Читали бисмо о њој пар дана док је не замени неко дете разбијених зуба, или младић са погрешним навијачким шалом. Данас смо жртве страха, помешаног са себичношћу уверења да смо једино ми битни, зачињеног квазипедагогијом. Родитељи жртве производе децу жртве. Децу без слободе, али лепо обучену, без флека и одраних колена. Децу без манира да се поштује старији, али са свешћу о личним правима. Децу која не умеју да превеслају препреку, физичку или људску, али знају да формулишу захтев. Децу која виде само моћне родитеље јер се рупе на чарапи крију и од самих себе. Децу која мисле да је довољно да постоје, која презиру и одбијају механизам заслуге. Децу која расту у кавезу предрасуде да је све такмичење, да је једнакост слабост немоћних. Децу којој смо узели све. И направили пројекат личне карикатуре. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/deca-nam-rastu-uz-pazi-ne-veruj-skloni-se-bezi-locirana-su-pametnim-saticima-mobilnim-telefonima-bez-slobode-paranoja-je-kolektivna/

Хуманитарна организација Косовско Поморавље позива Вас на трибину "Нећу бригу – хоћу игру и књигу: Изазови у образовању и одрастању деце у енклавама на Косову и Метохији" на којој ће говорити: проф. др Ранко Рајовић, угледни специјалиста интерне медицине и неуроендокринолог, шеф Катедре за неуронауке у васпитању и образовању на Педагошком факултету у Копру; проф. др Вера Радовић редовни професор на Учитељском факултету Универзитета у Београду, аутор неколико књига, студија и радова из области дидактике образовања и професионалног развоја учитеља и наставника и Марија Васић дипломирани новинар и комуниколог из ХО "Косовско Поморавље". Трибина ће се одржати 10. априла од 18 часова на Учитељском факултету у Београду (Краљице Наталије 43). Трибина је хуманитарног карактера, а новац се прикупља за децу која током распуста немају могућност да се друже са вршњацима, јер је у њиховом селу мали број деце. Својим прилогом помогли бисте деци да посете летњу школу у Братиловцу, где би могли да се играју са својим вршњацима, уче кроз игру, имају излете и да макар једном у години заиста буду деца која осећају шта значи одрастати безбрижно, размишљати о игри и другарима и шетати слободно! "Наш другар Боки из Братиловца, код Косовске Каменице, једини је предшколац у свом селу. Током прошле летње школе упознао је нове другаре, играо се и учио са њима. Његова жеља је да и ове године добије прилику да се дружи у летњој школици, уместо да распуст проводи сам". Кликом на следећу адресу, мoжете се пријавити на овај догађај: https://forms.gle/Dt7vPLPdJspEgUHV7 Извор: ХО Косовско Поморавље

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели. Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације. Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине. Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари: 1. И ја сам дете Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не? Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам? 2. Моја чула не функционишу правилно Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени. Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме. 3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке. Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам. 4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне. Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем. Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области. 5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити. Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме. 6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим. Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење. 7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено. Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба. 8. Помози ми да се социјализујем Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим. Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме. Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци. 9. Препознај моје неуобичајене реакције Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих. Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће. 10. Воли ме безусловно Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали. Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале. Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам? Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више. https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html

Професор доктор Светомир Бојанин остаће упамћен по свом преданом раду и посвећености деци, по неуморној борби за то да деца имају право да уче и расту у окружењу које им је природно дато, на начин да их уважавамо и поштујемо као личности. С тим у вези је и његова књига “Школа као болест” у којој је објаснио све оно што је погрешно у вези са данашњим образовним системом. Говорећи о томе зашто је школа болест, др Бојанин каже: – Ах, зашто… Узмите било ког наставника физике, хемије, биологије… Он зна тај свој занат, то што је учио. Али он дође у пети разред, у седми, осми и он не зна, јер га нико није учио како се та хемија приказује детету од 10, како детету од 12 или оном од 15 година. Сваки наставник у школи се према детету односи са својим приватним осећањем и својим приватним и породичним искуством. Ми немамо стручну обраду материјала. Још је Коменски 1628. године кад је изашла Велика дидактика на чешком рекао: “Деци не треба да дајемо више него што она могу, нити брже него што могу. Не треба да им дајемо да уче оно што не разумеју, ни оно што не воле.” А кад сте ви чули да је неко министарство питало децу од 8 или 10 или 12 година шта би желели да уче? Кад сте чули да је спровело анкету међу родитељима, шта они мисле да би њихово дете од 12 година требало да зна? Јер, они ипак плаћају те наставнике.” – казао је др Светомир Бојанин још 2016. године. Осврнувши се на своје школовање, он је казао да је за њега школа била полицијска станица. – Моје детињство, моја школа је била полицијска станица. Тачно сам знао шта смем рећи у школи, а шта не смем. На питање о ауторитету школе и наставника и није ли он мало данас пољуљан, др Бојанин одговара посматрајући ствари из другачијег, традиционалном васпитању не баш тако блиског угла. – Ма какав сад ауторитет. А шта ће му ауторитет? Пустите то. Па није дете научило ни да говори ни да хода из радне навике. Оно се мучи да научи да говори. Он воли и хоће да научи. А онда из школе бежи и нико се не пита зашто бежи. Шта не воле у тој школи? Није ту само проблем учења математике, иако је она некима баук. Мени је била. Проблем је што се ми према тој деци ме односимо с разумевањем. То наставнику треба више него ауторитет. Ако се сетимо сви своје школе, сетићемо се сигурно неких необичних наставника. Они су на неки начин били у конфликту са законом, баш као и деца. Али су ти наставници они који су највише волели децу и највише су били с децом.” – говорио је др Бојанин. Како каже, деца свој излаз из овакве школе траже несташлуком и бежањем из школе. Говорећи о проблему вршњачког насиља Бојанин је казао тада да се оно не може решити ако не кренемо све испочетка. – Ми правимо траги-комичне реформе у нашој евро-америчкој интеграцији. Јер ниједна се реформа не прави суштински него из неких формалних разлога. А треба ли родитељу ауторитет? И на ово питање др Бојанин давао је одговор који многи неће сасвим разумети. – Аман, шта ће му ауторитет, ако је он добар човек? Ви имате породице где се никад није десио ударац. Ауторитет може бити овакав и онакав. Али, ако ја нешто не смем, ја то не треба да не смем из страха, већ то не смем мора за мене и у мени имати неко значење. Да ја прихватам и знам зашто не смем. – говорио је професор доктор Светомир Бојанин, можда наш најцењенији дечји психијатар који је икад живео. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-za-mene-je-skola-bila-policijska-stanica-a-deca-danas-svoj-izlaz-iz-ovakve-skole-traze-nestaslucima-i-bezanjem/

Јерарх Грчке православне цркве, митрополит пирејски Серафим, навео је три разлога због којих деца у геј „браковима” не би требало да буду крштена. Он је то изјавио 31. јануара 2024. грчком ТВ каналу ΣΚΑΙ у контексту расправе о владином предлогу закона о легализацији „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, преноси ортходокианевсагенци.гр . Прво, „ови људи неће моћи да васпитавају своје дете у Христовој поуци“, уверен је јерарх. Друго, према његовим речима, ако се Света Тајна крштења врши над децом геј парова, свештеник постаје „саучесник у овом чину“ и самим тим ће бити принуђен да „индиректно призна истополне ’бракове’“. И треће, како сматра митрополит Серафим, „из љубави, Црква не треба да крштава ову децу“, да касније не би развили идеју да је прихватљиво оно што раде њихови старатељи. Поводом владиног закона којим се предлаже легализација ЛГБТ „бракова“, јерарх је упозорио оне који ће за њега гласати да ће се у том случају ставити ван Цркве. Према речима Његове Еминенције, Сједињене Америчке Државе играју водећу улогу у интеграцији хомосексуалног покрета. „Само прошле године, америчка влада је потрошила 4 милијарде долара на промовисање ЛГБТ+ агенде широм света“, рекао је митрополит Серафим. https://pravlife.org/ru

“Поражавајуће је када уђете у учионицу – ви неретко можете затећи наставнике који гледају у екран и децу који гледају у телефоне испод стола. Јел то оно што желимо? Ја мислим да није. Пошто то нико не препознаје, ми из учионица морамо да “завриштимо” о томе”, изјавила је у Новом дану наставница Снежана Романдић, такође и председница Уније синдиката школа Београд. “Оковани смо папирима и све их је више и више”, додаје, говорећи о преобимној администрацији у школама. Синдикати просветара изнели су Предлог за смањење обимне администрације у школама. Тврде да непотребна администрација оптерећује наставнике и да они од папирологије не успевају да се посвете примарном послу – образовању и васпитању. Предлог су проследили Министарству просвете, на основу Закључка Радне групе за основно и средње васпитање Владе Републике Србије. Снежана Романдић каже да има дана кад и четири сата проведе за рачунаром или са папирима. „Посебно када су одговарања, када је потребно децу формативно оценити… Сваки дан се пише по два сата, то је минимум… Имамо озбиљну администрацију, која нас озбиљно омета у ономе што треба да радимо сваки дан, а то је да се бавимо децом и непосредним радом са њима“, нагласила је. Говорећи о предлозима које су упутили, наводи да је први проблем на који су указали – електронски дневник и паралелна документација. Електронски дневник је уведен у школе пре пет година и није прилагођен ономе свему што захтева администрација, наводи гошћа Н1 додајући да морају да пишу педагошке свеске, додатно, да долази инспекција која тражи и њих. Поставља се питање зашто је то немогуће спојити. Осврћући се на недостатке е-дневника, навела је пример да је прошле године, као разредни старешина осмог разреда, могла из електронског дневника само да одштампа сведочаства. „Уверења о завршеној основној школи, уверења о положеном завршном испиту – све смо то писали ручно“, додаје. Указује на то да пишу књижице, иако родитељи имају увид у е-дневник, да разне извештаје пишу посебно. Немогућност да електронски дневник испрати све потребе у школама су, како каже, препознали и надлежни али ништа од тога јер нису издвојили средства за решавање тог софтверског проблема. Романдић оцењује да је свака реформа последњих 10- ак, 15 година додала по неколико папира. „И стално пишемо извештаје поводом нечега. Радимо то после часова, пишемо шта је рекло дете, како реаговати… То је немогуће“, додаје. Објашњава да су у обавези да напишу шта је и како је ученик одговорио, какви су исходи и препоруке за тог ученика, констатујући да је то много посла. „Такође – ако родитељ прочита шта је његово дете одговарало, морамо да водимо рачуна шта и како сам написала… Јер препоруке су афирмативни записи. Не могу да напишем да није научило – конструкције су на пример „дете је заинтересовано за све активности, а није заинтересовано за наставу и учење“, а дете је тога дана једино рекло: Нисам учио и сео“. Разредно старешинство подразумева, каже, још више обавеза. Мора да се запише све што се догађа у школи па и разговор са родитељем. Потребно је знатно поједноставити све, формативне оцене показују родитељу како напредује његово дете, некада се тражи да се оне раде и два, три пута месечно и то је обиман посао, истиче Снежана Романдић. „И родитељи као да су одгурнути од школе“ Она оценује да све изгледа тако као и да су родитељи гурнути од школе. „Родитељи треба да дођу и да добију адекватну информацију, разговарајући с наставником, како напредује њихово дете, а не само да добијају поруке путем е-Дневника“, наглашава саговорница Н1. „Те неке техничке стране које нас додатно оптерећују могу да буду решене, да растерете и да врате примарну функцију наставнику – да комнуницирамо са децом и решавамо колико је у нашој надлежности одређене проблеме“, навела је. Kако каже – нема наставника у школама који би рекао „мени администрација није проблем, то није много“, осим, како каже, „представника министарства који кажу да то није много, али они нису у учионицама“. Иза овог захтева стала су сва четири репрезентативна просветна синдиката – за сада нема званичног одговора Министарства просвете. https://www.detinjarije.com/slika-skole-danas-nastavnici-prinudeni-da-gledaju-u-ekrane-dok-deca-gledaju-u-telefone-ispod-stola/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и малишани, учесници школе српског језика "Лето у завичају", гледали су полуфиналну утакмицу у кошарци између Србије и Канаде. Његова Светост угостио је данас, 8. септембра 2023. године, српску децу из Немачке, Грчке и Италије, учеснике школе српског језика Министарства просвете "Лето у завичају", известила је ТВ Храм. Кошаркашка репрезентација Србије остварила је данас велики успех - пласирала се у финале Светског првенства, победивши у Манили репрезентацију Канаде резултатом 95:86. Наши кошаркаши ће се борити за статус најбоље репрезентације света – са бољим из сусрета САД и Немачка, а финале и утакмица за треће место се играју у недељу 10. септембра. Србија је на овом Светском првенству обезбедила и директан пласман на следеће Олимпијске игре, а самим пласманом у финале, обезбеђена је и медаља. Извор: ТВ Храм, Инстаграм; Радио Слово љубве

Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. Сајт Зелена учионица, поводом једног текста о стању у просвети, објавио је одговор једног наставника, који преносимо: Поштована „Мама”, Хвала што сте се усудили да продрмате осињак. За добар део наставничке популације ученик је само индивидуа која треба да покаже квантум знања и поштовања, али не бих сада о томе. Не знам ни да ли ће овај коментар стићи до Вас, али се надам да ће бар неко од мноштва родитеља који су у сличној ситуацији, пронаћи бар нешто што ће им помоћи да разумеју узроке проблема, да разумеју шта све може бити разлог за неуспех деце у школи. Што се тиче успешности ученика, не мери се она само оценама. Нико ником не може да украде срећу. Сигурно је да постоји неки разлог због којег Ваша деца не постижу очекивани успех, а ви као родитељ сте дужни да то знате. Ако је неопходно, дужни сте и да децу заштитите од бахатих наставника, иако то није увек лако и безболно. Kолико год да је систем овакав или онакав, веома је сензибилан на угрожавање права деце, рекло би се и превише. Суштина проблема наравно није у оценама које долазе и пролазе. Важније од оцена је да деца буду добри људи, да имају добар систем вредности, да умеју да користе своју памет, да разликују лоше и добро, лепо и ружно, корисно и штетно, рад и забаву… Суштина школовања би требало да буде да се деца уче да буду достојна онога што желе. Без тога, петице не значе ништа. На жалост, као систем јако смо далеко од тога. Оно што је важно за све садашње и будуће родитеље школараца би могло да буде следеће. Деца „полазе у школу” пре него што уђу у вртић. Успех се гради од првих контаката детета и окружења. Да би било успешно у школи дете мора да има менталну навику да користи своју памет. Сва деца се рађају паметна, али нека деца немају разлог да исту користе. О свему важном одлучује неко други. Презаштићеност је данас већи проблем од запуштености. Запуштено дете, хтело, не хтело, мора да користи памет да би опстало. Презаштићено дете је лишено искустава неопходних за школски успех, а пре свега је лишено потребе да логички расуђује. Много тога у школи треба да се мења, али још више треба да се мења у породици. Онај ко дозволи да му дете проводи сате испред светлуцавог екрана, треба да зна да ће тај екран и те како интензиовно стимулисати склоност ка фантазирању, а самим тим и умањивати склоност га „употреби логике”… Успеха у школи без употребе логике – једноставно нема, као што нема кише без облака. Свако здраво и право дете има довољно природних способности да оствари прихватљив школски успех, уз услов да има менталну навику да те способности користи. „Залутали” наставници могу бити препрека, али са тим ћете се тек суочити. То што нас као родитеље сналази у основној школи је „дечја игра” у поређењу са оним што нас тек чека. За разлику од осталих нивоа, основна школа је обавезна. То даје прилику деци и родитељима да се „бахате”. Ту околност деца и родитељи користе више него наставници који, истини за вољу, често на васпитне и социјалне изазове, умеју да одговоре само „педагошком” оценом… Свако од нас има потребу да оправда себе, свако има своје разлоге и своје оправдање – али то није пут решавања проблема. Добри наставници, а хвала Богу има доста и таквих, не оцењују оно што дете тренутно зна, већ оцењују колико се разуме у оно што учи. Није довољно научити пар лекција, и то „изверглати”, циљ је да се дете уведе у суштину онога што упознаје, али то су већ исувише компликоване педагошке ствари… И није толико важно да се дете разуме у све образовне области, колико је важно да постоји бар једна област у којој се сјајно сналази. На крају, није толико битно да ли дете зна све што треба да зна, као што је битно да „не зна – оно што не треба да зна”… Момчило https://zelenaucionica.com/odgovor-na-tekst-pismo-mame-iz-arandjelovca-prosvetnim-radnicima/

„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/

Многи људи сматрају да се деца рађају чиста као анђели. Зато смо још више изненађени када видимо дела окрутности посебно међу децом. Свештеници Димитриј Смирнов, Валериј Духанин и Сергиј Белобородов, многодетна мајка Наталија Јалтанска и православни психолог Људмила Ермакова расправљају о томе где су корени дечје окрутности и како се против ње борити. Свештеник Валериј Духанин: Ако погледамо наш свакодневни живот, несумњиво ћемо открити да суровост рађа окрутност. Навешћу пример у којем је дечак у породици, кога су старија браћа стално ометала, почео да се окрутно односи према својим друговима из разреда у школи. Он је само копирао понашање старијих. Ово је у великој мери одлучујући фактор: када је окружење агресивно, дечија психа се једноставно ломи. Често то изазивају родитељи који једни другима грубо говоре, подижу тон, искаљују бес на деци, а деца се због тога љуте. Стога лично сматрам да је узрок дечје суровости у великој мери недостатак топлине. Дете није добило љубав, није га загрејала и стога од раног детињства почиње да доживљава околни свет као непријатељски. Као јеж избацује своје бодље и боде све око себе јер је навикао да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине. Данас су деца у великој мери невољена, не посвећује им се довољно пажње. Жене не виде рођење деце као свој главни циљ и животни позив. За мушкарце који су увек заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Можете се играти са њима да бисте себи одвукли пажњу, али ретко ко жели да се озбиљно бави њиховим развојем на рачун својих удобности. Због тога што дете не добија довољно пажње код куће, врло брзо се повлачи у свет виртуелних игрица, које су пуне крвопролића и разарања, гледа цртаће у којима има грубости и суровости. Ако погледамо проблем са дубље, теолошке тачке гледишта, видећемо утицај греха на децу. Не смемо заборавити да смо сви наследили палу природу – деца се са њом рађају, и из тог разлога, чак и у детињству, када дете још није у потпуности одговорно за своје поступке, у његовој природи се испољава нешто грешно: непослушност, егоистичност, својевољност, огорченост. Најчешће видимо да човек у раном детињству почиње да греши мржњом, бесом, суровошћу. То је болесно стање наше природе. Али оштећење душе је у великој мери изазвано агресивним окружењем које га и погоршава. Дете мора да осети да свако зло за њега постаје пораз. Али, ипак, најважније је да сами не подлегнете суровости, да се њоме не заразите и да не почнете да реагујете суровошћу према другима. Ватра се ватром не гаси. Нарочито што ђаво нема другу сврху осим да сеје међусобну мржњу међу људима. У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаним добром, за чистим односом према ближњем, за искреном љубављу. Тамо где људи искрено верују у Бога, деца су мирнија и мање је прилика за дечју суровост. Благодат Божија доноси мир души, а то се у великој мери преноси и на друге, посебно на децу. Због тога морамо да градимо своје односе са децом, изграђујући себе, задобијајући Божију милост. * * * Протојереј Димитриј Смирнов: Деца брзо расту. Ако немају оца, већ само мајку која је принуђена је да ради, морају да иду у вртић. У детињству сам доста времена проводио у вртићу, чак и пет дана у недељи. Родитеље сам виђао само два пута недељно. Још тада, са четири године, обећао сам себи да никада нећу слати своју децу у вртић, јер је то неприродно, зато што у великој породици нема деце истог узраста (осим када су близанци), па се стога стварају посебни односи између старије и млађе деце. У вртићу, деца раздвојена по старосним групама, брзо постају чопор вукова, где командују најневаспитанији, најподлији. Ово разбија психу деце, постају агресивни и окрутни. Ја, као особа која је провела више од годину дана у вртићу и дечјим камповима, добро знам како се дете тамо осећа. У пионирски камп сам увек ишао са ножем, који сам стављао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак уплашио ону децу која су покушавала да ми задају невоље. Јер, често је било ситуација да осморица нападају једног. Децу без родитељске пажње су препуштена сама себи, одгаја их улица, а сада и разни електронски уређаји, у којима су присутне свакакве гадости које код деце изазивају суровост. Особа, која је одрасла у породици у којој је отац одсутан, је дубоко несрећна и улаже огромне напоре да превазиђе овај губитак. Ова патња исушује његов ум, његове способности. Нека деца губе способност осмеха. Да би поново почела да се смеју, морамо да проведемо много година пружајући им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете има сва материјална добра, али нема родитељске љубави, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени љубав и миловање родитеља. Након развода, многи парови кажу да су задржали дивне односе једно са другим. Али коме је потребна ваша дивна веза? Детету је потребна породица. Отац му је потребан јер је он главни васпитач, он је главни чувар породице, главни ауторитет. https://www.bogonosci.bg/защо-децата-са-жестоки/

Снежана Романдић из Уније синдиката просветних радника за Н1 је изјавила да су лоши резултати овогодишњег завршног испита из српског на малој матури резултат чињенице да је ове године тест био другачији од претходних, али и да није новина да нам образовни систем није добар. Она је истакла да су међу кључним проблемима у образовном систему застарели и преобимни наставни програми, мањак савремених наставних средстава, а ту је и проблем са наставним кадром пошто млади људи који би требало да буду носиоци иновација „кроз школу само прођу“. Људи, како додаје, због ситуације у просвети не желе да се баве тим послом. Истиче и да запослени имају превише административних послова, а поред тога нема ни озбиљне анализе министарства и надлежних служби шта треба конкретно урадити да се стање промени. Подсећамо, деца су на тесту из српског у оквиру мале матуре имала у просеку 10,73 поена што је најлошији резултат од кад се мала матура спроводи у Србији. Резултати тог теста били су чак лошији него на тесту из математике. Поред изразито лоших резултата, за све средњошколске установе спуштен је уписни праг јер деца нису имала довољно поена да се упишу. Снежана Романдић каже да је изненађење било да је тест ове године био нешто другачији и то превасходно из српског. Био је већи број питања из књижевности која су захтевала функционалну писмености код деце и логичко размишљање. А управо то недостаје данашњој деци и на шта су запослени у школама годинама упозоравали, али надлежни не реагују. Упитана да ли имају основе критике да је у питању „слабија генерација“ или се ради о наплати за „онлајн школовање“ и последице трагичних догађаја са почетка маја, Романдић каже да те ствари јесу свакако имале утицај, али да сматра да је суштински проблем у томе што је деци дат тест који је захтевао да логички промисле питања из књижевности. Романдић оцењује да је такав тежи тест дат намерно, будући да смо претходних година добијали све лакше тестове. Министарство и надлежни настојали су, како додаје, да пробају да учине тест тежим да се би се спустио број бодова на тесту, јер су уплашени тиме да деца излазе са све већим просецима, а њихово знање ни близу није као што се очекује и као што је потребно да би могли да буду функционални актери друштва. „Наша деца када прочитају текст дужи од пар реченица не знају да га репродукују и не знају шта су прочитали“, рекла је Романдић. Поводом све већих просека и све већег броја одличних ученика у школама, она каже да је просек важан и деци и родитељима јер постоји утисак да „оценама служимо за куповину социјалног мира“ и да родитељи који раде по цео дан очекују да деца буду одлична, а то није реално стање. „Родитељи не разумеју да морају да буду активни актери образовања своје деце и да ми просветни радници нисмо камен спотицања. Kада их упозоримо да постоји проблем, увек испадне да су запослени у школама карика на којој ће се нешто сломити и ми морамо да попустимо, па имате просеке преко четири, а децу без адекватног знања“, нагласила је Романдић. На питање какве генерације то стварамо, она каже да просветни радници за сада не знају ни како ће почети нову школску годину, да ли ће се и шта од планова имплементирати. „Нама одлуке стижу данас за јуче. Мислимо да овако више не може и да морају да се мењају крупне ствари – да сви актери друштва буду укључени. Ускоро ћемо се претворири у оне који само чувају децу, а они који имају новца ће ићи у приватне школе, мада је питање какво ће бити њихово функционално знање“, оцењује представница синдиката. https://zelenaucionica.com/rezultati-testa-iz-srpskog-najlosiji-otkad-postoji-mala-matura-nasa-deca-kada-procitaju-tekst-duzi-od-par-recenica-ne-znaju-sta-su-procitali/

Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати, без обзира на ком је степену сујетне скале људских вредности, поручује архимандрит Сергије (Рекић) Доласком летње сезоне на црногорско приморје надолази и река верника која се непресушно слива ка једној од највећих српских светиња, манастиру Острог у Црној Гори. Пећински храм Ваведења Пресвете Богомајке, који чува мошти Светог Василија, приљубљен готово уз саме планинске врхове Острошке греде, од пре годину дана има и новог настојатеља Сергија (Рекића), кога је прошлогодишњег 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, патријарх Порфирије рукопроизвео у архимандрита, што је највиши чин до владичанског. Поводом манастирске славе, а у сенци трагичних збивања и крвопролића која су претходне недеље задесила српски народ, о одгајању деце и понашању верника у овој православној светињи игуман Сергије први пут говори за писане медије у Србији. На питање да ли је данашњим генерацијама које одрастају у свету виртуелне реалности теже приближити православље него малишанима који су стасавали крајем двадесетог века, архимандрит острошки одговара да је децу најбоље учити личним примером, тако што ће их родитељи од малена водити у светиње и сами практиковати живот по вери. – Верујте, то смо видели не једном, да деца која одрастају у здравим породицама верника, родитеља, стасавају у људе који се лакше интегришу у светињу, а тиме и у реалан живот. Они избегну многа искушења која сналазе малишане који одрастају без потпуне родитељске пажње и позорности целе заједнице да их упућује на праве вредности. Учити их примером како да се понашају у српским светињама, у реалном животу, у опхођењу према монасима, али и према учитељима, вршњацима и сутра када постану одрасли, према својим радницима, сарадницима. На сваком нивоу треба имати понашање које задовољава оне Божје заповести: Љуби ближњега својега као самога себе. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати некога, без обзира на ком је степену неке сујетне скале људских вредности, него свакога човека гледати са важношћу. Јер је сваки Божја душа и треба га поштовати према заповести Божјој, као самога себе – саветује настојатељ Сергије. Када је реч о одрастању деце у свету виртуелне реалности, верује да „ће негативне последице бити далеко мање или их неће бити, ако их од првих спознајних тренутака живота будемо учили свим оним духовним, моралним и етичким вредностима које смо наследили од Бога, кроз његове заповести, и од светих предака”. – Наш народ је честит, неустрашив и међу прецима има дивних примера на које родитељи могу деци указивати – казује игуман цитирајући Петра Петровића Његоша: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.” – Из нашег народа је толико дивних светитеља почев од Светог Симеона, Саве, преко свих светих Немањића, Светог Василија Острошког, безброј светих великих мислилаца, научника, оних остварених у свим видовима живота, спорту, науци. Имамо тако дивних примера на кога да се угледамо, а пре свега на Христа и науку његову јеванђељску. И онда нам неће бити опасност да ће технологија или шта друго наудити нашој деци и нама самима. У 20. веку имали смо период безбожништва који је негирао постојање Бога, што није мање опасно од неких технолошких степена развоја који нам се сад намећу, јер најопасније је ако човек занемари чињеницу да је позван за вечност. Ко се ослонио на Бога њему не може никакво зло да науди, може да му смета, али не може да га уништи, да га трајно оштети. Наравно, и чуда Светог Василија су још један разлог више да никада не сумњамо да смо немоћни, слаби, и да може било шта да нам науди, јер имамо Бога, имамо светитеље Божје, који ће нам увек помоћи, ако им се искрено обратимо за помоћ – подвлачи игуман манастира Острог. На питање има ли грешака које људи чине из незнања приликом поклоњена овој светињи, настојатељ Сергије са радошћу истиче да је последњих година „све виши степен свести поклоника који братство задивљују вером са којом долазе”. Сматра да је томе допринела и веронаука, која се сад већ више деценија предаје у школама, али и чињеница да су парохије покривене довољним бројем свештеника, за које верује да спремају вернике који долазе у Острог, или веома често и прате веће групе поклоника свецу. – Дешава се понеки пропуст, људи смо, али то је углавном из неупућености. Немамо примера да неко намерно чини нешто што је непристојно или зло. Морамо да рашчланимо чињеницу да постоје људи који су услед неких животних околности и живота изван цркве Христове постали опседнути већим утицајем злих сила, те онда оне реагују. Али ми не осуђујемо човека, него према њему само још са већом пажњом и љубављу приступимо и пружимо му и молитву и подршку да се што пре ослободи од тога и да заживи као слободно биће са Господом у себи, да настави свој живот на најлепши могући начин – беседи отац Сергије. Братство манастира је, каже, ту и да покрије пропусте и да помогне свакоме да што боље управи свој живот ка идеалу хришћанског живота по десет Божјих заповести и највећа им је радост када виде да људи из Острога одлазе срећни, задовољни, сигурни, охрабрени силом Божјом. – А богами, и нас су митрополити учили да се са великом пажњом опходимо према свакој души, јер нико није дошао овде из неког другог разлога осим да се захвали Богу за све добро или из потребе да уз помоћ светиње живот ближњих усмери ка што бољем и правилнијем начину живљења – истиче архимандрит Сергије. Примети се, каже, одмах ко је дошао као туриста, ко је поклоник, јер странци који стигну породично или у групи труде се да што пажљивије прођу и погледају оно што их интересује. Најчешће су то неке историјске чињенице, географска специфичност острошке греде и самог манастира, а онда и живот Светог Василија, који је суштински смисао доласка. Немамо примера да се неко бахато понашао или са непажњом. Не зна свако да треба и да би било благословено да се пољубе мошти светитеља, па их на то и не наговарамо, јер они се на свој начин поклоне светињи. Трудимо се и ми да знамо понеки страни језик, макар елементарно, па ако имају жељу да нешто више сазнају ми им одговоримо. Углавном сви одлазе баш захвални. Има примера да су из далеких земаља намеравали само да дођу и виде манастир, а деси се да остану по два-три дана одушевљени свеукупним доживљајем Острога, који због огромне благодати Божје почива на моштима светог Василија и теши сваку душу која тражи Бога – каже отац Сергије (Рекић). https://www.politika.rs/scc/clanak/552279/manastir-ostrog-iguman