Деца и интернет

Мишљења пастира и специјалиста

У анкети спроведеној од стране компаније „ESET“ у којој је учешће узело 600 испитаника, 53% анкетираних је изјавило да су у њиховој породици школарци увек онлајн: кући се они повезују на мрежу са компијутера или ноутбука, а у школама са паметних телефона. 22% испитаника је одговорило да њихова деца играју или се друже на интернету након што се врате из школе, када заврше своје лекције. 9% корисника сматра да деца уопште немају потребе да буду онлајн. По њиховом мишљењу, онлајн игре треба да буду забрањене, а интернет се може користити само за посао. О томе како деци ограничити приступ мрежи, а да се тиме не смета њиховом образовању, говоре митрополит Атанасије Лимасолски, свештеник Филип Иљашенко и Димитрије Фетисов, учитељ информатике Андреј Сиденко и извршни директор Лиге безбедног интернета, Денис Давидов.

САДРЖАЈ

„Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена“

„Ако дете има неконтролисан приступ интернету, у најгорем случају ће се препустити некаквом безумљу, у најбољем – изгубиће време“

„Место интернета у кући је тамо где и живиног термометра: на далекој, деци недоступној полици“

„У школама би требало упознавати родитеље са начинима ограничавања садржаја“

„Заштитити децу од незаконитих садржаја на интернету, без прибегавања драстичним мерама, у моћи је родитеља“

„Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена“
Митрополит Атанасије Лимасолски:
– Интернет је опасан за све нас – не само за децу, већ и за одрасле. Не знам, можда ће наша деца у будућности забрањивати старима да улазе на друштвене мреже, као што њима данас родитељи забрањују.
Наравно, родитељ треба да пази на своје дете. Опасности интернета су велике. С друге стране, у наше време је потпуно немогуће да дете живи без интернета – без њега неће моћи да учи, нити да се запосли. Потребно је научити га да га правилно користи, да не постане његов роб, колико год је то могуће.
Неразумно је стављати рачунар у дечију собу. Поставите га тамо где можете пратити шта ваше дете претражује на интернету.
Не знам куда ће нас на крају одвести овај развој информационих технологија. За неколико година, без интернета се уопште неће моћи ништа радити! Нека родитељи сада учине све што је у њиховој моћи. Али, свакако, забрана није решење. Дете ће ући у период адолесценције, супротстављаће се, буниће се. С друге стране, неразумно је дозволити му неограничен приступ интернету и ставити рачунар у његову собу. Поставите га на место где можете надгледати колико времена дете проводи за компјутером и шта гледа. Потребно је научити дете да само себи поставља границе.
Међутим, пре свега, морамо посвећивати време деци, разговарати с њима, да нам све поверавају, деле с нама оно што их брине, да имају поверења у нас. Бавите се децом, а не правдајте се тиме да немате времена. Иначе ће доћи време када ће бити касно, а крив неће бити интернет, већ ми сами.

„Ако дете има неконтролисан приступ интернету, у најгорем случају ће се препустити некаквом безумљу, у најбољем – изгубиће време“
– Наравно, врло је згодно користити интернет приликом учења. Није више потребно, као раније, трошити пуно времена на тражење информација. Данас више није неопходно ићи у библиотеку по књигу – лако је можемо наћи у електронском облику на интернету. Цео свет користи ове могућности, и то је исправно.
Шта је с децом која треба да раде домаће задатке? Данас је често готово немогуће урадити домаћи без интернета. Што је ученик старији, то више информација мора да прима – а свакако је погодније то чинити путем интернета.
Али ако дете има неконтролисан приступ интернету, без обзира на то колико су његове намере добре, велика је вероватноћа да ће, у најгорем случају, склизнути у некакво безумље, а у најбољем – изгубити време.
Очигледно је да дете, без искуства одрасле особе, која би га зауставила и спречила да направи погрешне кораке, може у безграничном простору интернета наићи на штетне садржаје.
Желео бих да дам неколико препорука родитељима. Чини ми се да родитељи треба да се придржавају три основна правила пре него што њихово дете почне да користи интернет.
Прво: рад на интернету мора бити под родитељском контролом; идеално је да одрасла особа седи поред детета и види екран за којим оно ради. О томе да дете проводи време онлајн на интернету налазећи се у школи, не може бити говора. Такође, не верујем у „рад“ детета када се вози у јавном превозу с таблетом у рукама.
Друго: временско ограничење. Интернет је попут мочваре – увлачи и не пушта. Граница у обради информација постоји и код одраслих и код деце, а код деце је знатно нижа.
Дете не треба да буде регистровано на друштвеним мрежама. „Дружење“ на њима је обмана нашег времена.
Треће: сматрам да дете не треба да буде регистровано нити да присуствује на друштвеним мрежама, а нарочито на „ВКонтакте“. Ова друштвена мрежа нема цензуру у лексици, видео садржају и фотографијама.
Мало цивилизованије делује „Фејсбук“, али сматрам да је уопште могућност „комуникације“, „сусрета“ и „живота“ на интернету једна врста обмане нашег времена – нешто привлачно, али лажно.
Ипак, не треба да будемо сањари и идеалисти – морамо разумети да је то моћно идеолошко оружје и инструмент прикупљања података о нама, на основу којих се може утицати на нас и обликовати наше понашање.

„Место интернета у кући је тамо где и живиног термометра: на далекој, деци недоступној полици“

У разматрањима на тему „Деца и интернет“ могу, вероватно, изгледати ригорозно, јер сматрам да је утицај „мреже“ на интелектуално и духовно неформираног човека потребно свести на најмању могућу меру.

Када о овој теми разговарам са родитељима и децом, често поредим процес усвајања информација са културом исхране. Моје тезе су врло једноставне: негативне информације, без обзира на то колико се оне правилно тумачиле, упоређујем са поквареном храном, која може, отровавши организам, трајно оштетити јетру детета и изопачити његов укус, тако да му смрадно, труло и горко постане благоухано, свеже и слатко.

Родитељи који желе да им деца буду телесно здрава обавезно их привикавају на правилну исхрану. Исто важи и за развој ума и осећања: у почетку, како се не би нарушио спокој и нежна психика детета, углавном му се читају књиге, а само повремено пуштају мирни, усклађени анимирани филмови. Затим следи класика. Ближе тинејџерском узрасту – литература која проблематизује живот. Пре свега мислим на читање, јер оно највише развија ум и уопште способност и укус човека за сазнање.

И тек када, Божијом милошћу, видимо да је наше дете постало зрео и формиран човек – негде при крају средњошколског узраста – тада, по мом мишљењу, можемо дозволити да се његов „брод“ повремено упусти у варљиво и опасно море информационог простора. Тај корак – „пуштање“ у интернет – свакако ће доћи, пре или касније, јер забрана у деветом разреду већ неће имати ефекта. Али ако су до тог тренутка младићу и девојци усађени одређени критеријуми у пријему информација, онда не треба бринути: релативно им више неће бити тако страшни гребени неукуса, разврата и покварености на које се може наићи у „мрежи“.

Друго је питање школских задатака, који, како се многи родитељи жале, од ученика захтевају активно коришћење интернета већ од другог разреда. У том случају, излазак детета на интернет мора бити заједнички са одраслом особом, која ће му показати основе правилног претраживања информација.

Од најранијег детињства дневни распоред детета треба да буде испуњен занимљивим и корисним активностима

Проблем друштвених мрежа, онлајн-игара и уопште компјутерских игара може се релативно лако решити – ако још увек није узео маха. Од најранијег узраста дневни распоред детета треба да буде максимално испуњен разноврсним занимљивим и корисним активностима. „Драмска секција, фото-клуб, па још хоћу и да певам“ – ето, по мом мишљењу, мото који сваки нормалан родитељ треба ненаметљиво и благо да усади свом детету. Јер човек, а нарочито мали човек, сличан је брвну – ако га непрестано не окрећеш, прекриће се плесни и почеће да трули.

Апсолутно сам уверен да ће педагози, психолози и социолози пре или касније схватити колико је опасан потпуно слободан приступ деце интернету. То ће, вероватно, личити на причу о живи: још почетком XX века њоме су „лечили“ бубреге, а тек касније је установљено колико је овај, иначе користан, тешки метал заправо опасан за организам.

Зато је место интернета у кући тамо где и живиног термометра – на далекој, деци недоступној полици.

„У школама би требало упознавати родитеље са начинима ограничавања садржаја“

Андреј Сиденко, наставник информатике у школи бр. 29, г. Митишчи, победник конкурса „Наставник године – 2013“:

– У ствари, све је прилично једноставно. Са дететом је потребно радити. Од најранијег детињства треба обраћати пажњу на проблеме који га занимају. Зашто ученик проводи толико времена на интернету? Зато што нема друге алтернативе. Ако зна да може да прочита књигу, погледа филм, прошета са родитељима, бави се спортом, онда неће имати дилему како да проведе слободно време.

По мом мишљењу, у школама је потребно водити информативну политику – упознавати родитеље са садржајним филтерима и начинима ограничавања приступа интернету. Родитељи такође треба сами да се интересују за то шта њихова деца претражују на интернету. Требало би постављати ограничења на приступ рачунару, макар у виду административне или гостујуће лозинке. Све треба да буде организовано тако да дете од малих ногу зна: после осам сати увече не може да укључи рачунар јер је приступ блокиран.

Родитељи треба да разумеју да је важно бавити се својом децом, посвећивати им време, а не само уручити им таблет и наставити са својим обавезама. Делом је за ово одговорна и школа, јер не постоји свуда системски рад са родитељима, а он је преко потребан.

Моделирање, израда 3D-објеката, рад са видео и звуком – све то омогућава другачији поглед на информационе технологије

Друго је питање ако дете већ има проблем, попут зависности од игрица или слично. У том случају потребне су радикалније мере: искључивање интернета, забрана његовог коришћења без стварне потребе. Али и ова метода није савршена. Боље је заинтересовати дете за неки другачији дигитални свет. Треба му показати да се рачунар може користити не само за забаву, већ и за учење. Ово се може постићи кроз занимљиве задатке: може се бавити моделирањем, израдом 3D-објеката, радом са видео и аудио садржајем – тако да добије другачији, стваралачки поглед на информационе технологије.

„Заштитити децу од незаконитих садржаја на интернету, без прибегавања драстичним мерама, у моћи је родитеља“

Денис Давидов, извршни директор Лиге безбедног интернета:

Неопходно је поставити на кућне рачунаре такозвани „родитељски надзор“ – посебне филтере

– Интернет је реалност. Он постоји и постојаће. Неће нестати, а његова улога у нашим животима, верујем, само ће расти. Бројке које наводите то и потврђују. Да ли је добро или лоше што је интернет тако завладао нашим животима, тешко је рећи, а и бесмислено је о томе расправљати. Исправније је говорити о томе како минимизирати његов негативан утицај. А он, несумњиво, постоји, а посебно су му изложена деца и тинејџери, као најрањивији део интернет-заједнице.

Говорим о незаконитим садржајима, који, нажалост, постоје на мрежи: рекламе наркотика и алкохола, пропаганда самоубиства, сцене насиља и свирепости, порнографија, укључујући и дечију, недвосмислене понуде и провокације од стране одраслих „пријатеља-изопачењака“ и слично – све су то садржаји који могу нанети непоправљиву штету психичком и физичком здрављу детета. И што је најгоре, дете не мора чак ни активно да их тражи – они ће сами пронаћи њега.

Да би се то спречило и да дете не би имало приступ таквим информацијама, није неопходно надгледати га док користи рачунар или му потпуно забранити интернет. Довољно је да родитељи на кућним рачунарима активирају такозвани „родитељски надзор“. То су посебни филтери које сваки родитељ може укључити преко свог интернет провајдера. Такође, може се користити и бесплатни филтер Лиге безбедног интернета, који се лако инсталира пратећи упутства на званичном сајту организације.

Ови филтери блокирају приступ сајтовима са штетним садржајима, док сајтови са корисним, едукативним и информативним садржајима остају доступни. Овакви филтери су обавезно инсталирани на свим школским рачунарима.

Дакле, заштитити своју децу од незаконитих интернет-садржаја, без прибегавања драстичним мерама и забранама, у моћи је самих родитеља.

А да дете не би проводило превише времена за рачунаром и постало зависно од њега, као отац више деце могу само саветовати: посветите више времена својој деци, комуницирајте с њима, осмислите заједничке активности, проводите више времена напољу, читајте књиге заједно. Али будимо искрени: често су родитељи ти који су срећни када дете сатима нестаје у виртуелном свету и не захтева њихову пажњу.

https://manastirpodmaine.org/deca-i-internet/